Vila s Mosora

To je moja pokojna mater pričala, njoj je ta prijateljica bila u Bosančića udata, ona je umrla. Isto je bila tamo susida. Ona bi ti išla u Mosor, išli su po travu. I sad bi išle ujutro i one cure sve i pivale bi, a ona bi, ta cura, nestala. I onda su ti one, kad iđu ća, oni nju tražu, nema je, zovu je. I evo ti nje, s frizurom spletena, pletenice, spletena. A ta trava bila bi joj tako lipo složena. I ona nije smila kazat nikomu ko je to njoj radija. Ona bi jednostavno ošla, pošto je imala duge kose, lipa bila, valjda se ona vilama tin svidila. I onda su vile njoj rekle: „Ako ikad kažeš, umrit ćeš.“ Kašnje se to i doznalo, ona se udala u Bosančića. I onda je ona kazala kako su nju vile, da je ona jila i tih brabonjaka s njima, da je to ona s njima jila toga i da su ti one njoj plele kose, al one imadu magareću nogu. I kako bi složile to brime i tu travu. To nije smila kazat i kad je kazala, umrla je. Nije smila to nikad kazat.

(Kazivala Zdenka Čulin r. Perišić 1956. u Dugopolju, zapisao Daniel
Čulin s FFZG-a 4. lipnja 2025)