Divojkami je lako

S frendom sam donosil grafičke matrice Iveku na Britancu u dvorišće, u grafičku radionu da nam ih on u fušu otisne. Mali Ivek, nizak, zbijen i duhovit, radil je u nekoj drvenoj, prizemnoj baraki s crnim zemlanim podom. Bil je sav masnih ruku i crn od grafičkih boja i uvek je sa sebom imel i neki velki mehanički kluč. Ali je otiskival sjajno i uvek bez greške. Bil je poznat i cenjen zagrebački grafički majstor, vrlo vredan i od reči. Kad je kazal da bu gotovo, bilo je. No, mrzio je Srbe upravo nevjerojatno, a bile su to osamdesete pri kraju. Prigovaral sam frendu zbog toga, a on mi je objašnjaval:

‒ Ma moraš ga razmeti. On je rodom iz istočne Bosne. Iz Foče na Drini. Njegovog su dedu i baku poklali četnici na kraju 2. svjetskog rata. Nemreš to pozabit.

I onda, kak su osamdesete išle kraju, a Milošević je već najavljival rat i krv „do kolena“, naš je Ivek sam jenog dana istihana nestal. Niko pojma ni imel kaj mu se pripetilo. Nagađalo se čak da je zaglavil u jenoj od zagrebačkih gradskih bolnica. Ali ne, nije. Uopće ne. Ni on pil.

Već smo ga bili i pozabili i otpisali… kad li negde 1992. stiže razglednica iz San Francisca na Zagrebkart na ime mog prijatela. Ivek je oduševlen, radi u struci, dobro zarađuje… Ti bokca, naš Ivek tiska u Kaliforniji!! Male tko se od nas ni tome čudil. Smo tad kontaktjerali i saznali da je naš Ivek pokrenul dobivanje američkog državlanstva ali da bu to dugo trajalo i fest koštalo. Odvjetnik mu je vrlo skup.

Prolazila su leta, već je bila došla i 1995. a naš se Ivek još uvek žalil kak ga odvjetnik muze lovu, a on još uvijek nikak da dobi državlanstvo. Živel je sve te godine vu prikolici u kampu, poluilegalno, kakti siroček. Ameriku ne sme napuštat sve dok traje postupak, a vlasti se još nećkaju je li on ratni izbeglica i traži li američki azil, il je sam običen uselenik. Došel je pre rata ali sad je rat u Hrvatskoj već letima bil tu. Čak je išel već i kraju ali za Iveka ni bilo promene. Tek negde nakon punih deset let (!) pisal nam je sav sreten da je napokon dobil radnu dozvolu i da bi skora mogel dobit i državlanstvo. Sve to dugo vreme kratil je s prijatelima iz Bosne kaj su isto prišli vu Kaliforniju. Vikendom su gliserom od prijatela izlazili dalehke van, i na oceanskoj pučini lovili morske pse. I to mu je bila jedina sloboda. Ivek iz Zagreba, peca na Pacifiku! Morske cucke!

Prešlo je još nekoliko let dok mu se državlanstvo stvarno ni i dogodile, a već je zapraf bil i pred penziju! No, Ivek je ostal delat privatno još nekoliko let, dobro mu je išlo i mam nam je pisal kak bu ovog leta pa onda sledećeg ziher doletil vu Zagreb. Lova mu više ni nikakšni problem. Ali nigdar već ni stigel dojti dime.

* * *

Čekali smo ih u ACI marini Milna na Braču. Po dogovoru, na stolu nam je bija natpis za pripoznat: ime broda Odisey. I kad su arivali, kazali su nam da su odabrali baš taj naš škoj Brač zbog avionskog sletišta. Znali smo već po njiovoj prijavi za našu skuolu idrenja da je rič o puno šarenon društvu: Njemica, Španjolac, Argentinka i Talijan. Da ti pamet stane, pa gdi su se svi ovi uopće našli?

‒ U Rimu! ‒ povikali su nam jednoglasno i brzo dali odgovor. ‒ Bio je to jedan sjajan tulum na otvorenom. Po fontanama.

‒ Onda dobro.

Meni je za oko odmah zapela malo punija Argentinka, šesnoga lica. Za tidan dana naše skuole zbližio sam se s njome, tim više što mi je kazala da će za koji tidan doć va Zagreb. Idrili smo do Hvara i Visa, bili na Biševu u Modroj špilji, namjeravali odidriti i do Palagruže i Lastova, ali nam vrime ni dalo. More je zakon. Pokazali su se jako dobron posadon, sve su tili naučit, nisu znali prigovarat, ni bilo ni onih sitnih trzavic ka obično kad je rič o mišovitin posadami. Damir i ja guštali smo u toj skuoli pod idrima koliko i naši furešti. Jednon smo čak svratili i u riblji restoran, što za krstarenja inače nikad ni bila moja uzanca. Ne volim šminkere i skorojeviće, ne volim skupe restorane. Ximena me nemalo iznenadila kad je iskazala isti taki ukus.

U Zagrebu smo se družili i uskoro postali mnogo više: dobri prijateji. E vero da se ljudi na barci u kratko vrime mogu puno dobro upoznat. Znate ono: mići prostor, ne moreš nikud… Tako smo postali i ljubavnici. Ona je meni pričala o Argentini (znala je puno o rvatskoj koloniji), a ja sam joj pomāgā s rvatskim, koji je svakako želila što boje naučit. A onda mi je jednog dana priznala da joj se vraća muž! Asti miša! Bija je posli prometne nisreće dva miseca u karlovačkon špitalu. Koji šok! Ima muža? Nikad mi ni rekla da ga i posećuje.

Tako sam sazna sve: da je udata i da ima trieset i nešto godin te da često putuje svitom. Nima dice. Zatekla me kad mi je koji tidan kasnije u Zagrebu na kavi kazala kako je na Filozofskom fakultetu upisala Rvatski jezik za strance. Luda mala! Ali to je produbilo naše ljubovanje, a i razišla se s mužen. Sve smo više bili razgovarat na rvatskom. A oboje smo se uhodavali i na engleškon.

Ona i De Israelis vjenčali su se u Argentini neposredno prije dugog leta u Rvatsku. Sad se ovde snašla i njezin nimalo zgodan muž, mehaničar za teška vozila, prihvatija se u Zagrebu neugledna posla dostavljača. Ali posal je to bez perspektive, a on sritan! To joj nikako nije silo, ona je finila ekonomiju i jemala mnogo veće planove od života. Sad kad se snašla u Rvatskoj, bila na idrenju, posetila Split, odselila se u drugi pansijon u Zagrebu, njezin muž De Israelis više joj njanci ni triba. Preresla ga je. Pomalo šporko i grezo al razumljivo. Zaprav, ni mi ni odma bilo logično ča se udala za njeg. Osim što joj je triba neki kano podrška za dug put i veliku prominu u životu. Sad se šla osamostalit i to joj je bilo ključno.

No ni nas dvoje nismo bili vezani zajedničkim planovima, Ximena je sada tila naučiti rvatski samo tako, brzo. Sutra zatražit rvatsko državljanstvo, a onda? Znali smo da je naša jubav ‒ litnja jubav. Kad-tad ona će ambicijon odlepršat na neki drugi kontinent, razumi me, a ja ću zaidriti s nekon novon posadon, možda uz južne obale Istre.

Dotad, „moja“ odletila draga bila je puno druželjubiva, ostali smo u sms kontaktima pa sam je tako moga pratit kad je bila u Francuskoj, a kad u Norveškoj ili Italiji. A onda se jopet vratila u Zagreb i mi smo se volili ka nikad do tad. Poverila mi je da bi se justo želila ubacit na kruzer, posebno uz američku istočnu obalu: Karibi i to. Pješčane plaže, one su kontinetalcima san snova. Malo sam razmislio i sjetio se da u rodbine jemam i pomorca koji već puno godin plovi svitom. Javi san se rodicama i pita ih je li moguće iznajmit kamaru u njih u Split u drugon dilu stenbra jer da imam jenu dobru prijateljicu Argentinku koja bi tila bit doć.

Na moje čudo ne samo da su je primili, nego su s temperamentnom Ximenom postali i veliki prijatelji. Zajedno su gradelali, po splitskim kafićima pili kave, guštali ribe, šetali rivom i uvečer s rodičinim kćerima Ximena bi plesala po splitskin klubima. Kad mi je javila da se u New Yorku inbarkala na kruzer, pao sam na dupe. Rodice iz Splita objasnile su mi kako jedan naš ki plovi ima vezu među pomorcima. I tako se „moja“ Ximena bogme našla među luksuznon klijentelon. Redovito mi je slala esemesove uz mnoštvo fotki: spuštali su se prema Floridi, pa do Kariba, Bahama i Antila… i tako sve to. Ximena je bila presretna, zahvaljivala mi je. Ali zasluge su bile u Split, a ne u mene.

Tako je ona nekoliko miseci kruzavala, slala krasne fotke, zvala i mene na kruzer, ali ja joj nisam bija od tega. Ni najmanje. Onda mi je nakon pola godine javila da je upoznala jednu jako pristojnu latino familju, muž kirurg, žena sveučilišna profa koji jemaju miću dicu u Sjevernoj Karolini. I da traže hispano baby sitericu! Kad te život oće, a žlica ti pane umed, onda te život oće. Nije prošlo ni nekoliko setimana, a evo ti moje Ximene u North Carolina. Ouu yess! Dollars, here she come!

Kaže ona meni: dica krasna, mirna, lova u dolori, dolori krasna, hej! pa ona to radi u Ju Es Ej!! Jema posal. I sve mi šalje puno lipe kartoline i sve me zove da neka i ja dojden. Kad li nije prošlo ni dvi godine, ona još uvijek radi u latino obitelji, sve klapa tip-top, i još mi javlja fotkom da neka je pogledan. Gledan ja nju, gledan. Da. Dobro je gledan. Sve ne virujem, a ona! Vidi ti vraga ženskoga! Ona već jema trudnički trbuščić od četiri miseca!

‒ Hej, hej, pitam ja nestrpljivo kad se udaješ?

‒ Uskoro! ‒ odgovara sva ushićena.

‒ A tko je sretni otac?

I šalje mi fotku mladog Amera, djeluje ono kao lako ga je smotat.

‒ Odakle je? ‒ pitam ju.

‒ North Carolina ‒ odgovara. ‒ Pet je godina mlađi!

Asti miša koji dobitak! I napredak. Neš ti De Israelisa… ma koji mekanikus, ma koja teška vozila…

‒ Kad je vinčanje? Kad ćeš rodit? ‒ pitam ja ponovno sve skriveno tražeći rupu u toj nagloj srići.

‒ Uskoro. Rodit ću u kolovozu. On je mlađi pet godina, ali je zreo kao da mu je četrdeset! Primili su me u kuću kao da sam njihova.

A nemoš virovat… Dva muža u godinu i po dana.

‒ Tvoja mi je idriličarska i zagrebačka skuola puno pomogla. ‒ smije se Ximena lascivno i ča da joj rečen?

‒ Ovo je tvoja godina! Znaš li spol diteta?

‒ Zvat će se Bella ‒ odgovara mi, a ja već mislin sve po pravu:

‒ A dobit ćeš i jameričko državljanstvo i rvatsko.

‒ Rvatsko već iman, za godinu dana dobit ću i jameričko, a naša kći će ga dobit odma. Rođenjen. Odma dolazimo u Rvatsku.

Miloga ti Boga. Pobigla od kriminala u Argentini, od slabe zaposlenosti, prošarala Europon, vidila što se nudi, idrila Jadranom, obišla Zagreb i Split, ostavila prvog muža i puf ‒ u Jameriku. Sve u godinu-dvi. I ufatila i Jamerikanca, i ćer, i državljanstvo. Tri u jednon. Nije to dugogodišnja, vrlo skupa i mučna kaštiga ka kod našeg Iveka. Neka ga njegovi puno duboki oceanski vikendi i svi morski cucki.

Ma kako li je divojkami lako!

I da će mi Ximena bit javit kad rodi. A javi mi, javi… lipa moja argentinska Hrvatice i buduća Amerikanko.