U cara Trojana kozje uši

Probudio ga je dan, i probudila ga je klepka. Otvorio je oči i u njih ga je udarilo sunce. Priškiljio je. Na krpici zemlje opasanoj gromačom i s ulazom zatvorenim naramkom trnja, pasla je bijela koza. Osjetivši njegovo pomicanje, podigla je glavu i nastavila žvakati bus trave što joj je virio iz usta.

On je protrljao oči. Sve je bilo tako nestvarno, u nekakvom rasplinuću, u nekakvom zamagljenju, a ta koza kao da i nije bila jedna obična koza, nego iz gorice vila, nadnaravno biće sišlo iz oblaka.

A onda je shvatio što je u svemu tako nestvarno u toj jednoj običnoj kozi koja tako obično pase sasvim običnu travu, u toj jednoj običnoj ogradi zatvorenoj sasvim običnim trnjem, pod običnim hvarskim nebom kojim plove tako obični oblaci. Nestvarno je bilo da sve to uopće jest, da svijet jest, i da on jest, i da on, koji jest, može gledati svijet koji jest.

Iz daljine, iza hrpta Hvara čuju se plotuni, čuje se pucnjava bitke koja se poslije sinoćnjeg zatišja opet rasplamsala. Vis nije pao. A niti će pasti, kad već nije. Ali ta trivijalnost, banalnost jedne vojne pobjede, prošla mu je kroz misli skoro neopaženo. Jer je najednom shvatio što ljude zove u rat. Ne želja za smrću – želja za životom. Da poslije boja osjete ovakav sublimni trenutak, da poput djeteta koje je jedva preživjelo svu vratolomiju vlastitog rađanja, osjete svu čudesnost života, dožive život kao mirakul koji se nipošto nije morao dogoditi. Tko mu je to jednom rekao – možda baš doktor Bučić, koji čita sve što mu pod ruku dođe – da samuraju, kad prima mač, vele: Danas si umro. A svaki je dan života neočekivan, dragocjen dar. Svaki je dan onaj posljednji, dragocjeni dan pred pogubljenje. U kojemu želimo upiti u sebe svaku sliku, svaki zvuk, znajući da poslije toga slijedi samo mrak.

Koza ga gleda. To čudesno, fantastično biće, s bijelim vimenom punim bijela mlijeka. Gleda ga svojim žutim očima i veli:

„Meee.“

„Meee“, veli i on, obuzet najednom silnom željom da joj izrazi svoje obožavanje i napije se njezine mudrosti. I koza to razumije, i prilazi mu bez straha, iako koze poznaju svojega kozara. I gleda ga i dalje svojim žutim očima, i dalje kružnim pokretima čeljusti sitneći suhu travu. „Ljepotice“, veli on zadivljeno. „Bog te je stvorio samo zato da uživa u tvojoj ljepoti.“

„Meee“, veli koza.

„Kao što je zbog toga stvorio i ovaj svijet. A što smo mi iz njega učinili? Prolazimo kroza nj kao slijepci, slijepi i gluhi na Božje darove. Pa ako ne vidimo ljepotu svijeta, zašto da nam dade ljepotu raja? Da na nju ostanemo jednako slijepi?“ Posegnuo je u zobnicu i odlomio komad. „A bi ti bokun kruva, a?“ Osvrnuo se da vidi da li ga netko gleda, jer velika bi bruka bila da ga netko vidi da kozu hrani kruhom.

Koza je njušnula zrak, napokon progutala onu travu što joj je virila iz usta, pa ispružila vrat. Kako otmjeno, kako pristojno, kao ingleška kraljica kad gricne kolačić uz popodnevni čaj.

Jednom su ribari u Dubovicu donili galeba slomljenog krila; smilila im se beštija. I pustili ga da se šetka okolo kao patka, dok ne krepa ili ozdravi, i hranili ga grezarijom. Ali kad mu je pružio ribu, to je trebalo vidjeti. Zakriještao je kao svi inkubi, udario u trk, razjapio kljun i skoro mu odnio i prste. Gdje je samo ta beštija učila stolne manire! Ali ova koza, za koju je kruh bio nebeska poslastica – što se svakako ne bi moglo reći i za galeba i ribu – pristojno je odgrizla komadić i nije mu ni pokušala otrgnuti tu koricu iz ruke.

Pogladio ju je između rogova.

„Lipoto moja, i beštije mogu biti i peškaruše i gospoje, lipoto moja. I znaš, popu sve virujem osim da je Isukrst reka da ovce gredu u raj a koze u paka. Sve mu virujem, osim toga, lipoto moja. Oćeš još? Dašta nego oćeš, samo te je sramota pitat.“ Izvadio je još komadić i ona ga je uzela jednako pristojno. „Hajde reci, kad si zadnji put jila kruva? E pa nisi nikada, osim ako nije pao na tle. E pa znaj, to ti je da zapamtiš dan kad je Lovro Fio zajebo Taljonca i iz njega učinija monu.“ Zavrtio je glavom. Posegnuo je u džep i izvadio kesu. Zazveckao je srebrnjacima. Ona ih je onjušila i odmaknula glavu. „Je li, milo, to se ne ji, i co te briga. A mislio sam ih spenđati u konobi, da cili grad pije i nazdravlja monama co su mi plotile da ih učinim monama. No reče mi Stipe Žica: O svemu nikom ni riči. Javiše mu žicom. Iz Fora? Iz Fažane? Iz Beča? A vrag bi zna. Javiše mu. A i meni je bolje da mučim, jer mogli bi se oni i vratiti.“ Zastao je i pljuno. „Jeba im pas mater. Oni bi tukli po mojemu Foru, oni bi meni kadenu oko vrata. Put doma i noga u gujicu; čini to svojoj materi, a nas se okani.“ Izvadio je još komad kruha i uljudno je ponudio, a ona ga je opet jednako uljudno izila. „Mia bella signorina, razumiš ti rvacki, ili i s tebom smim samo taljonski? Ma ako znaš, reci mi što znači Tiremm innanz, pa ćeš dobiti još kruva. A, ne znaš ti to tako prostački, nego samo Dante i Promesi sposi? Vozi dalje, ala, gremo, eto što to znači. Njemu nije spasilo život, a meni jest.“ Opet ga je prelio studeni val. „Jedan njiov revolucionor, kad su ga vodili na mušketanje, vele oni njemu: Pokaj se, pa ti je oprošteno. A on njima: Tiremm innanz. A? I kako neko tko i za to zna, da ne bude pravi Taljonac? E lipa moja, lipoto. Lipoto, lipoto.“ Kako je lipo ležati tako u travi i crnim kruvom raniti bilu kozu, a ne ležati na dnu mora i svojim mesom raniti rake. Kako je lipo, kako je lipo. „Kako je lipo, kako si lipa, lipoto. Nego, reci ti meni, imaš ti već koga? Jesi već zamirila kakvog lipoga jaruha? Ma da me vidi kako te kruvom ranim, bi on mene rozima, a?“ Nasmijao se. Pogladio ju je po glavi, po toplim ušima, a ona je njima strugnula i odmahnula glavom. „A, nije ti po guštu? A ti oprosti. Po ovoj vrućini, po ušima. Ali da je zima, da je januar, opet bi ti bilo drago da ih malo zgrijem, a? Ma lipoto moja, ma pametna moja. A sad mi reci i još nešto, ako jesi koza, ma nisi mona. Imaš dva busa. Jedan je na duzinu milja, morskih, oću reći koraka… A drugi na četiri duzine. Ma s kojeg ćeš se napasti? Ma znam ja, ti bi oba, na ne gre. Ma nije da je četiri put teže do njega dohodit, nego ćeš i četiri puta prije noge polomit. Pa s kojeg ćeš prije obrstit? Onog od Sućurja ili onog od Fora, lipoto moja? Vidiš kako sve znaš, kako sve razumiš, iako s tobom ne pričam toljonski, nego jezikom kojim zbore vili pescatori. Ali o svemu tome nikome ni riči.“

„Meee“, javila se napokon i koza.

„Je li to bilo rvacki ili toljonski?“

„Meee“, potvrdila je koza.

„Ma lukava si ti beštija, kakva jedino može opstati na ovom našem kamenjaru. Ma da ne bi okolo meketala, kako sam iz Toljonca učinio monu?“

„Meee“, rekla je koza. A Lovro je rekao:

„Još me i krcaju, i priko galete, priko plimsola, lešo, vino i manistra, sve u štivu. Nakrco se ja te njiove panatike, ma mi vrag ne da mira. Znate vi onu o Nasredinu? Koju o Nasredinu? I ko ti je taj? Ja im velim, a onda i ovo. Dizali meštri ćupriju, a Nasredin došo pa gleda, obilazi, gleda sa svih strana. Vide oni, meštar ko i oni, ajmo ga najist, možda čujemo koju pametnu. I najili oni njega. Nu, Nasredine, što veliš za ovi naš posa? Ma dobro ste započeli jer ste udarili popriko, a da ste pošli niz vodu, nikad kraja.“ Pa se cereka. „Vrag me vuka za jezik, a ja njega za rep. Ma ovo, lipoto moja, samo između mene i tebe.“

„Meee“, potvrdila je koza.

„U cara Trojana kozje uši, ma da ne bi i meni bilo tako? Ja crnoj zemlji, ona vrbi, a vrba svirali? Ali ko će nama dati crnu zemlju, ko će dat i vrbu, a i rupu ako kopaš, dan je to težačkoga posla, kopaš ju da posadiš lozu, smokvu ili maslinu, ne da u nju sipaš monade, a? U cara Trojana kozje uši, ma ovo je samo za kozje uši, lipše od njegovih. Ma da je imao tako lipe, ne bi ih skriva, nego pokaziva svim da vide.“ Opet ju je pogladio po ušima, i ona je njima opet strugnula i odmaknula glavu. „Ma lipoto moja…“

I u tom je trenutku doletjela kamenica. Pala je na čitav metar od njih dvoje. Koza se trgnula i odmaknula. Lovro je podigao pogled.

„Pusti moju kozu!“

Pošao je pogledom za glasom. Preko gromače virila je ženska, dičja glava, a koliko joj je bilo godina, to bi samo Bog mogao znati.

„Sad ću zvati dida, da te ubije iz puške!“ I ponovno kamenica. „Da mi nisi kozu taka!“

„Samo smo ćakulali…“

„Ma ćakulaj si s materom, dok te nisam! Biži mi od koze! Biž!“ Pa zastala je. „Ma da je nisi...?“ On se nasmijao.

„Ne boj se, nisam iz tvog sela.“ Umjesto odgovora, kamenice. Sve bliže.

„Bi ti tako i mene, a?“ A njega obuzela nekakva čudna veselost, i najradije bi zagrlio i tu kozu, i tu malu kozaricu, i čitav taj prekrasni, živi svijet, svijet živih ljudi i živih ljudskih strasti. „Ćapava, a?“

„Ma bi ako ti već restu sise.“

„Ma ćapaj si ih materi! Sad će did s puškom da te ubije!“

Lovro je prasnuo u smijeh, i pod kišom kamenica, sve opasnijom, sve bližom, uhvatio se za bor i pokušao ustati. Ali noge su bile teške, još nalivene svim onim taljonskim i sućurskim vinom.

„Grem ja, grem ja“, dok mu suze radosnice tuku na oči.

„Ubit ću te stinom! Da mi nisi kozu taka!“

„Grem ja, grem ja.“ I zateturao prema gromači. I na sigurnoj se udaljenosti okrenuo prema sitnoj ženskoj, dječjoj glavici. „Ne daj svoju zemlju, ne daj svoju kozu, i ne daj svoje sise nikome. I živjet će ovaj narod!“

I tako je, sve smijući se i teturajući, nastavio svoje dugo hodočašće prema dalekome Foru.