OBRT KUPLERAJ - (ulomak iz rukopisa romana)

Kad sam zišla van između maminih noga, umesto svete vodice, Jela me je blagoslovila z pepelom s cigarete koji mi je pal na glavu, zato kaje izvadila cigaretu iz usta da može popit štamprlek rakije. Nije da joj brojim, ali ovo joj je bil več treči, tak da sam odmalena bila obilježena porokom, samo kaj to onda još nisam znala

Prvo poglavlje

Tog dana, 16. 5. 1900, grof Leon Klermon projuril je Ilicom između fijakera i zblenutih prolaznika u nekoj čudnoj napravi i podigel za sobom oblak prašine tak da su golubovi prhnuli na krov gradske bolnice na čošku Gajeve i ostavili nepozobane mrvice kruha. Naprava je imala četri kotača, jedno sedalo i velki valjak otraga u koji se naleval benzin koji je zasmrdel celu ulicu, pa su gospođe kaj su prolazile kihale i brisale noseve u svoje svilene maramice z kitnjastim inicijalima z kojih su se posle cedili otmeni šmrklji. Bil je to prvi automobil u Zagrebu. Benz. Grof Klermon je bil francuskog porekla, živel je u jednom dvorcu u Zagorju, bil je ovisnik o plesnivim sirevima i brzini, i propovedal je tehnički napredak i govoril kak je čovečanstvo na svom vrhuncu jer je zmislilo sve kaj se trebalo zmislit: struju, automobil, termofor, nalivpero i knipsu – držač z kojim se pisaljka zakvačila za žep.

U Ilici je 1900. bilo puno više domačih životinja nego autobomoila, tak da je jedna krava pomahnitala kad je pored nje projuril crveni Benz pa se zaletila u dučan z mešovitom robom na broju pet i napravila totalni kraval (valda otud i dolazi reč kraval). A onda je zletila van i zrušila Emila Koudelku, mladog trgovačkog putnika kojem su iz kofera ispali melem za kurje oči, blagotvorni migrenštift, pilule za čišćenje krvi, pomade za rast kose i cica, i sapun protiv pjega. Ljudi su mu dotrčali u pomoč, a on je brzo otvoril bočicu Elza-fluida protiv bolova i gucnul spasonosnu tekučinu. Seljak koji je vodil kravu nagnul se nad Koudelku i pružil mu domači sir u znak isprike, a Koudelka mu je taj sir hitil v glavu i rekel: „Bik jedan glupi“, a onda se jedna žena čučnula i prislonila Koudelkinu glavu na svoje grudi i pitala: „Ste dobro?“, a on je pogledal u nju, pa u njen bujni dekolte i rekel: „Nisam. Mislim da bum opal u nesvest.“ I onda je zakolutal očima i čvrto stisnul glavu na nju. „Ajoj…“ tiho je prostenjala gospođa. 

Hieronymus Bosch, Kola sijena / Izvor Wikimedia commons

Pedeset metara više, u Opatičkoj ulici na Gornjem gradu u uredu gradskog poglavarstva za svojim radnim stolom sedel je Milan Štrokaj, krupni muž z masnim crnim lasima, gustim obrvama i dugim zulufima ko ban Mažuranić. Bil je voditelj Čudorednog odseka, ljubitelj fileka i vajn-gulaša. Uzel je nalivpero i gospođi Ruži Habuš potpisal potvrdu za „obrt kupleraj“. Bil je sretan da se to pitanje napokon rešilo jer mu se više nije dalo natezat s tim, zato kaj su se protiv tih kupleraja uvek bunili susedi, popovi, a najviše žene koje su se bojale da buju njihovi muževi u kuplerajima otkrili carstvo tjelesnih užitaka o kakvima kod kuče mogu samo sanjati. I tak je u potvrdi pisalo da se obrt bavi uslužnom delatnošču osobnog zadovoljstva, a bludilište se zvalo „Lojzekova kupelj“ i bilo je u Kožarskoj ulici na broju osam. Broj dozvoljenih bludnica bil je dvanajst, isto kolko je bilo apostola, pa su bludnice zvali apostolke. 

Sedam kilometri zapadno, v Kustošiji, v ulici Potok, koja se protezala uz breg pokraj potoka Kustošaka, u maloj, memlivoj i plesnivoj prizemnici na broju 26, kaje zgledala ko kockica pljesnivog sira grofa Klermona, Slavica Octenjak se porađala u mukama, a pomagala joj je babica Jela, koja je imala šezdeset i pet let i porodila je svu decu u Kustošiji, Fraterščici, Graberju, Krvariču i sve do Črnomerca. Pušila je svoj čik, lagano pljuckala dim i govorila mamici: „Ajde, Slavek, još malo! Ajde, moreš ti to! Tiskaj!“ A bila je tu i mamina teta Katica koja je držala krunicu i tiho se molila: „Nek život ovog deteta bude na Tvoju slavu, Gospodine, u zdravlju i bolesti, u uspehu i neuspehu…“

Mama je bila mala ženska, al je imala lepo telo, široke bokove i lepe velke cice, i imala je lepu glavu, pune usne ko črešnje i zelene oči ko mačka, samo kaje sad bila sva bleda ko sir i žute lasi su joj se zalepile za znojno čelo, pa je zgledala ko da bu umrela prije nego kaj bu me porodila, i još se zpovračala od crne pive koju je u nju nalevala babica Jela: „Daj, daj! Moraš pit, inače ne bu išlo. Nema veze kaj ti se povrača, sam ti povračaj“, bodrila ju je i nastavila nalevati pivu v nju kak da je naleva kroz trahtur v bačvu, i plahta je bila krvava, sluzava, zlepljena i pobluvana, i ni zgledala ko posteljica na koju bi se dete htelo poroditi i doči na ovaj svet u presvetlu Austro-Ugarsku Monarhiju. Osim toga, kad sam zišla van između maminih noga, umesto svete vodice, Jela me je blagoslovila z pepelom s cigarete koji mi je pal na glavu, zato kaje izvadila cigaretu iz usta da može popit štamprlek rakije. Nije da joj brojim, ali ovo joj je bil več treči, tak da sam odmalena bila obilježena porokom, samo kaj to onda još nisam znala, a mama je u bunilu pripovedala da vidi mesec i vukove i srne, kak da se porađa u šumi, a ne u kuči tete Katice, al’ onda je to bunilo doživelo vrhunac i ona je vrisnula tak da je teti ispala krunica iz ruke, a Jela se prolila z rakijom, i ja sam zletela iz međunožja kak čep z šampanjca, i Jela me podigla, z cigaretom u ustima, i rekla: „Evo vidiš Slavek da možeš! Rodila si zdravu curicu!“

Teta Katica se prekrižila i ponovila: „Nek život ovog deteta bude na Tvoju slavu, Gospodine, u zdravlju i bolesti, u uspehu i neuspehu…“

Mama nije ništ rekla, jer je pala v nesvest, za razliku od Koudelke koji se samo pravil.

Moj tata Franjo Octenjak je za to vreme bil u dvorištu z kumom Vladekom, a društvo im je delala suseda Ljubica Drenšek jer joj je muž prešel na ribičiju. Drenšekica je imala dvajst pet let i  smeđe lasi, a njen muž je imal pedeset pet let i ni imal nijedu las. Kum Vladek ju je svako malo uštipnul za rit, a ona je poskočila i rekla: „Mulec jeden!“, al ni bila zapraf ljuta.

Tata i kum Vladek su več popili litru rakije i sad su se nalevali z belim vinom koje je bilo serijski ubojica u mom kraju, od njega su ljudi slepili i ludili, a stari Dolenec je umrl dole u krčmi kod Tome Jalžabetića na početku Ulice Potok jedne zimske večeri nakon kaje popil šest litri belog vina od tuge za cuckom Kajzerom koji je krepal od starosti, i onda je Tomo Jalžabetić rekel: „Muški su preveč osetljivi, zato piju.“

No baš kad sam zletila iz mame ko čep, uz ulicu Potok su se penjala tri žandara z isukanim  bajunetama i prva ih je vidla Drenšekica jer je zišla na ulicu da vidi je l’ joj se muž vrača z ribičije. Kum Vladek ju je sve više štipal i hvatal, a ona je bila sve rumenija. Brzo se vratila u dvorište i prošaptala u strahu: „Žandari!“ Moj tatica ni čekal da dojdu več je ostavil čašu z vinčekom i skočil prek ograde iza kuče i pobegel prek polja, pa kroz vinograd u šumu, i po tom skoku se vidlo da je profesionalac i da bi mogel nastupati na olimpijadi, kad bi skakanje prek ograde bilo olimpijski sport. Mog taticu su žandari često lovili po celom gradu zbog sitnih krađa, prevara, tučnjava, nedoličnog ponašanja, pišanja po spomenikima, psovanja presvetlih i slično, al’ on je sve to porical i ja mu verujem jer je on ipak bil moj tatica. Uglavnom, kad su žandari došli u dvorište, kum Vladek ih je obavestil o sretnom događaju i rekel im da su oni ko sveta tri kralja koja su se došla pokloniti rođenju deteta u obitelji Octenjak, al žandari su svejedno hteli pregledati kuču, a kad nisu pronašli mog taticu, Drenšekica im je natočila kupice vina i premda su najprije češkali po glavi i nečkali, nakraju su se ostali zabavljati sve do sitnih sati i svi skup su pevali Još Hrvatska ni propala, Majka Maru hop, Još nijedan Zagorec, Tebe ljubi srce mi u grudi i druge pesme. Čak im se pridružil i Drenšek koji se vratil z ribičije mrtav pijan.

I tak dok su oni ispijali svoje kupice, ja sam cicala prvu porciju mleka na ovom svetu u presvetlom austrougarskom carstvu u kojem je več debelo padal mrak.

Drugo poglavlje

Prema onome kaj su zvezde govorile, Neptun i Saturn su bili u drugoj kuči, Venera u petoj, a Mars u sedmoj, dok je Merkur stajal u opoziciji prema Neptunu, kaje idealno jer se tak oslobađa največi čovekov potencijal, i tak kad se jezik zvezda prevede na ljudski jezik, mene je trebala čekati lepa budučnost, muž, deca, kuča i tri krave. U zvezdama se ni vidlo da bum postala apostolka, do tog je još dugi put, ali nema veze. Ta memliva kuča u kojoj sam se rodila pripadala je maminoj teti Katici Borovčak, a moja je mama bila fačuk, jer se otac službeno ni znal, al to ne znači da je začeta po Duhu Svetom, več po jednom žandaru kaje posle oplodnje dobil prekomandu u Bosnu i više se nikad ni javil, a mamima mama, odnosno moja baka se propila od tuge, sramote i užasa, i skroz je propala, tak da su mamu dali slabovidnoj teti Katici koja je bila udovica jer je njezin Blaž opal z oraha i ostal na mestu mrtav pre neg ju je uspel oplodit. Teta Katica je nakon toga postala jako pobožna i često je hodočastila v Mariju Bistricu i nazivala je Djevicu Mariju „kraljicom Hrvata“, tak da sam ja ko dete mislila da je ona naša kraljica i tek sam posle naučila da naš predobri car Franc Jozef ni bil oženjen za nju, več za Elizabetu Bavarsku zvanu Sisi, kojoj je jedan taljanski anarhist zapiknul turpiju ravno u srce.

I tak dok su oni ispijali svoje kupice, ja sam cicala prvu porciju mleka na ovom svetu u presvetlom austrougarskom carstvu u kojem je več debelo padal mrak

Uglavnom, teta Katica je strogo odgajala moju mamicu i pazila da joj se slučajno ne bi dogodilo isto ono kaj se dogodilo njezinoj sestri, pa zbog toga ni moju mamu nigdi puštala iz dvorišta, jedino je mogla iči u crkvu i na hodočašče. Ni se smela družit z muškima i ni ih smela gledat i ni smela imati grešne misli, a imala je osamnajst godina, a z osamnajst ak uopče imaš kakve misli u glavi, onda su one grešne, ovak ili onak. Svejedno, mamica se molila svaki dan, al telo joj je gorilo i mozak nije mogel ugasiti taj požar, pa je tak jedne noči sanjala da ju je Ivica Hudoletnjak dočekal u mraku iza jednog grma i da ju je zrušil na pod i hitil se na nju, a onda je več iduče noči sanjala da ju je Jožica Mikac dočekal u mraku iza istog grma, da ju je zrušil na pod i da se hitil na nju, a onda je noč posle sanjala da ju je iza istog grma dočekal župnik Antun i… onda se probudila sva u znoju, prekrižila se i izmolila tri Zdravomarije prije nego kaje opet zaspala.

Teta Katica ni imala rad mog tatu, ni on nju, al je verovala da Bog voli kad se pomogne čoveku u nevolji, a moj tatek je bil čovek zvan nevolja. 

Devet meseci prije nego kaj sam se rodila, jednog kišnog dana u jesen, tatek je sa svojim koferom za violinu skočil prek ograde u dvorište tetine kuče, a za njim su bežala dva žandara, zato kaje tatek navodno pokral gospođu u omnibusu i to tak da joj je najprije rekel: „ljubim ruke, milostiva“, a onda joj na prvom zavoju strgnul tašnu iz ruku, skočil iz omnibusa i počel bežat prema Črnomercu, i dobežal je skroz do Kustošije i tak je završil u Ulici Potok. Mama je baš klala kokoš u dvorištu kad je tatek preskočil ogradu i držala je v ruki velki nož i gledala tateka svojim velkim zelenim očima ko mačka, i on je nju gledal svojim smeđim očima i čvrsto držal svoj kofer. Kratko su se tak gledali, a onda je mamica podignula nož prema njemu, za svaki slučaj, a tatek je ostal stajati na mestu. Moj je tatek bil zgodni muškarac z kestenjastom kosom koju je češljal na stranu i imal je guste brkove jer su u to vreme svi muški imali brkove, valda zato kaj ih je imal i naš presvetli kralj Franc Jozef, jedino kaje tatek bil jako mali, ali to nema veze. I onda je tatek rekel da ga žandari love, ni krivog ni dužnog, i molil je mamu da mu pomogne, al ona je i dalje nepomično stajala, dok su se žandari približavali kuči. „Ubili buju me kak pesa, ak me uhvate, a nisam ništ napravil“, prostenjal je tatica, a mamica je i dalje nepomično stajala kaj da se ukočila, i onda je tatica rekel u očaju: „Imate prelepe oči.“ I onda se mamica otkočila i rekla: „Dojdi sim“, i pokazala mu na lojtre koje su bile naslonjene na štalu. „Popni se gore.“  

I tak se tatica popel na štalu z koferom za violinu, a mama je onda brzo sakrila lojtre iza štale i ponovno uhvatila krepanu kokoš kad su se pred kučom pojavili žandari. „Ste videli lopova?“ pitali su, a mamica ni volela žandare zato kaje njezinu mamu jedan oplodil i onda pobegel i zbog toga je ona za celi život ostala fačuk, i zato im je rekla: „Jesam, vidla sam ga kak beži gore na breg, prošel je pored ograde.“ Žandar se počešal iza uha i pital: „Jeste sigurni?“, a mamica je rekla: „Isto kak sam sigurna da ova kokoška više ne bu snesla nijedno jajce“, i mahnula je z mrtvom pticom levo-desno, al onaj veči žandar z crnom kosom, crnim brkima i kukastim nosom je rekel: „A nama se učinilo da je tu prešel ogradu, baš kod vas“, i onda se unesel mamici v lice i rekel: „Ha? Kaj velite?“, a ona je rekla: „Velim da se ljudima svakaj pričinja, nekima Devica Marija, a nekima lopovi z koferom, a vi ga slobodno najdite i zemite ak je tu.“

I onda su žandari ušli u dvorište i sve su pregledali, čak je onaj manji ušel u štalu i pikal s bajunetom po senu da napikne taticu, ak se možda tam sakril, a moj se tatica zalepil za krov i tresel se od smrtnog straha, al ne zbog žandara, več zbog visine. I onda kad nisu ništ pronašli, mali žandar je rekel: „Možda je ženska bila u pravu, možda smo krivo videli“, a velki je žandar bil ljuti i na odlasku je rekel mamici: „Javite nam ak ga vidite“, a mamica je samo kimnula, i onda je pričekala da se žandari udalje, dozvala je taticu i rekla mu da može siči, a on je tiho prostenjal: „Ne mrem“, a mamica mu je uzvratila: „Možeš, možeš, prešli su“, a tatica je opet ponovil da ne mre, mamica je opet ponovila da može, sve dok tatica na kraju ni priznal: „Ne mrem, dojdi po mene. Bojim se visine.“ I onda mamica tiho opsovala, zela lojtre, prislonila ih na štalu i popela se do tateka, koji se zalepil za crepove ko palačinka za tavicu, a štala je bila stara, memliva i plesniva isto kak i cela kuča, tak da ni čudno da je krov popustil i pukel kad je mama prišla tateku i da su njih dvoje zletili kroz rupu ravno na seno zajedno z koferom za violinu, i to tak da je mamica pala na tateka i da ga je skoro ugušila svojim cicama koje su ispale iz košarica zbog gravitacije, prvo su poletele u zrak, a onda su se naglo spustile, i onda su se neko vreme gledali bez reči i teško su disali, dok nisu došli k sebi, a onda je mama otpuhnula suhu travku z usta i pitala:

„Kaj stvarno misliš da imam lepe oči?“

„Najlepše kaj sam videl “, odgovoril je tatek.

I onda je kiša počela jače padat i padala je kroz rupu točno po njima, al njih to ni smetalo, več su uživali u međusobnom upoznavanju. I taman kad je njihova igra bila na vrhuncu, na vratima se pojavila sjena koja je držala v jednoj ruki nož, a v drugoj kokoš. „Slavica, di s ti? Kaj delaš? Vreme je za molitvu“, rekla je teta koja je bila slepa ko Homer. „Evo, sad bum došla, samo da nahranim svinju“, dahtala je mamica dok je jahala taticu koji je tiho stenjal pod njom. „Sa-mo… na-hra-nim svi-nju…“ govorila je isprekidano. „… svi-nju…“, a teta Katica je rekla: „Dobro, dobro, razmela sam, ne moraš ponavljat. Slepa jesam, ali gluha nisam. Dojdi da zajedno molimo i zahvalimo Bogu na kokoški“,  onda je otišla v kuču. „Fa-la mu…“ prostenjala je mamica na vrhuncu telesnog užitka i klonula na taticu, i tek onda je videla da se kofer z violinom otvoril i da nutra ni bila violina, več jedna ženska tašna.

U svakom slučaju taj se događaj može uzeti ko moje začeče, premda je moguče da je to bilo i koji dan posle jer…

Tih je prvih nekolko dana tatek spaval u štali dok je mamica pripremala teren da ga upozna s tetom i mamica je svaki dan nekolko puta išla nahranit svinju, a onda je skupila hrabrost i priznala teti da je u crkvi upoznala jednog finog gospodina, i kad ju je teta pitala z čim se bavi, mama je rekla:  „On je muzičar. Svira violinu.“ „Meni to ne zvuči ko fini gospon“, rekla je teta dok je z povečalom čitala tužaljke proroka Jeremije: Teško sagriješi Jeruzalem, postade kao nečistoća ženina… al mama, koja ni znala da je več dva dana trudna, rekla je: „Kad buš ga upoznala, buš vidla da je fini.“

I onda je jedno popodne moj tatica Franjo Octenjak došel u svom smeđem odelu z prugama (jedino odelo koje je imal) k teti i donesel joj je išlere i lepo je pripovedal i rekel da je mama ranila njegovo srčeko i da ne mre živeti bez nje i lepo je zaprosil tetu ruku moje mame zato kaje sirota moja mama bila fačuk i ni imala oca, a mater joj je bila u takvom agregatnom stanju da je bolje da ju ne spominjemo i na koncu je tatica izrecitiral Harambašičeve stihove: 

Sve se mijenja, sve se gubi,

Po naravi redu stalnom,

Samo onaj koji ljubi,

Udesu se priječi jalnom;

Samo ljubav vječita je,

Pa još i po smrti traje.

Teta je celo vreme bila hladna ko špricer, a kad je tatica otišel (zapraf se samo vratil u štalu), rekla je: „Obični lažov“, al mamica je govorila da to nije istina, da je tatica dobar čovek, i onda je teta rekla da je sad ionak kasno za sve, a mamici nije bilo jasno kaj to znači, pa je teta rekla: „Dete drago, mene je moj pokojni Blaž, kaje opal z oraha, pofuknul prvu večer dole kod potoka, tak da mislim da je i tebe več obradil tvoj violinist…“ „Ali tetice“, usprotivila se mamica, a tetica je nastavila: „Nemoj me prekidati jer sad je ionak kasno za sve, djevičnjak ne mreš zašiti, a jedino kaj se može napraviti je da te taj gad oženi, kak ne bi završila ko tvoja nesretna mati.“ I onda je mamica skočila tetici u zagrljaj i počela je ljubiti i govoriti: „O tetice moja draga! Fala ti! Ljubim te! Fala ti!“

I tak su se moja mama i tata te jeseni tisuču osamsto devedeset i devete oženili, tateku je bil kum Vladek Bartolec koji je bil isti tat kak i on; a mami je bila kuma suseda Drenšekica koju je često posečival kum Vladek sa stražnje strane poskrivečki dok je Drenšek lovil štupsere i deverike dole na Savi (jednom je ulovil štakora od pol metra i mislil je da je to mali vepar kojem još nisu zrasle kljove). 

Al bez obzira kaje bil v sretnom braku u kojem je imal krov nad glavom i jedno žensko dete, tatica Franjo je nastavil svoj pustolovni život violiniste bez violine – to znači da su ga i dalje naganjali žandari zbog svega i svačega, a najčešče zbog džeparenja, pozajmica koje nije nikad vratil i drugih prevara. Ipak, moj tatica nije bil obični tat jer nisu ga žandari ganjali samo zbog krađa, več i zato kaje često sudeloval u raznim demonstracijama kojih je u ono vreme bilo kolko hočeš – a sve su bile uglavnom protiv Mađara ili Srba.