Pred izlogom

-

Imao sam sreće kroz snijegom zameten Gorski kotar i odmah našao parking u samom centru Zagreba. Stigao sam dobrano prerano, zato mi se nikamo nije žurilo, i pred izlogom trgovine fotoopremom i računalima u Praškoj samo sam želio ubiti nešto vremena i onda s noge na nogu dopješačiti do Društva hrvatskih književnika.

Kad imam vremena, obično u prolazu gledam izloge knjižara, nove naslove i popuste, a ovaj put... ne znam, jer nisam namjeravao kupiti ni fotoaparat ni novo računalo. Možda sam iz puke znatiželje samo želio pogledati cijene. Nešto mi je kći spominjala da joj stari digitalni fotoaparat „šteka“, a uskoro će diplomirati pa...

Dokonom razgledavanju izloga pridružio se postariji gospodin, snuždena figura s punim cekerom u jednoj ruci i cigaretom u drugoj. Kimnuli smo jedan drugomu kao da se znamo i u šutnji nastavili pogledom pretraživati izlog. Na jednom računalu, smještenu po sredini izloga, vrtjele su se bezazlene fotografije oskudno odjevenih djevojaka s fotoaparatom u ruci: reklama za čuvenu japansku marku, pretpostavljam, ili donjeg rublja? Nisam baš shvatio što zapravo obnažene djevojke reklamiraju.

U to plavo prohladno jutro uskoro nam se pred izlogom priključila dotjerana postarija gospođa s psićem na uzici. Ni danas ne znam zašto se zaustavila, vjerojatno provjetriti jutarnju zlovolju, ali najprije nas je dobro odmjerila, a onda pogled nezainteresirano usmjerila na izlog.

I znao sam, odmah ih namirišem, nepogrešivo, jer nije prošla minuta kad nam se dama obratila zajedljivim tonom i nastavila gledati u izlog kao da nas nema:

Stari kenjci hrane oči na mladome mesu! Dobreeee, jelda? – i kao za sebe kimne glavom prema ekranu – samo nastavite s prljavim maštarijama.

Njezin me glas vratio u prošlost. Prebirem i češljam pamćenje. Da nije progovorila, nikom ništa, ali u trenu sam prepoznao nikotinski glas ocvale epizodne glumice i otvorenim pogledom odmjerio jezičavu pridošlicu. Da, da, tu smo. Negdašnja glumačka starleta, više filmske nego kazališne scene iz ranih sedamdesetih, kao da se malo pogubila u prostoru i vremenu... a jutra joj posebno ne pašu? Više sam tu sporednu glumačku veličinu zapamtio po glumačkoj vještini njezinih obnaženih grudi i peskavom glasu nego po glumačkom licu koje na jutarnjem suncu pokazuje duboke ožiljke borbe s godinama i poraze s nezadovoljstvom.

Inače moj pravi pacijent i zalogaj jutarnjem višku vremena! Ipak danas ne. Ne želim zagrebačkim spadalom pokvariti jutrom najavljen sunčan dan; potrošiti strpljenje raspravom s uvenulom celebrity i svađom s njezinom jutarnjom gorčinom. Zašto bilo komu, pa i zagrebačkim ridikulima, dokazivati da me nimalo ne zanimaju slike golišavih manekenki i da ne poznajem čovjeka do mene niti znam s kojim se razlogom on, jednako kao i ja, zaustavio pred ovim izlogom. Zato stavljam prst na usta i uz autoritativno psssss pokušavam smiriti situaciju.

Nemojte vi meni psssskati – priprijeti mi živčana prenadraženost – to vi tako dajte s vašom gospođom, ako vas već nije napustila, ali sa mnom... ma kaj si umišljate?

Ako postoji magnet za alkoholičare i neshvaćene gradske likove, naravno uz veliki popust strpljenju to su najčešće daroviti i neshvaćeni nesretnici, onda ta „čast“ pripadne meni. I ta mi uloga njihova sugovornika obično ne pada teško. Ulica je najbolja pozornica i bilo je posve dobrih i nezaboravnih epizoda, pravih uličnih smijurija, ali jutros... ne, ne pada mi na pamet slušati mrzovolju islužene glumačke veličine i priče o njezinim junaštvima na barikadama umjetnosti, o tome kako je prkosila i rugala se licemjernom svijetu.

Šutite, a? U šutnji je spas za one koji nemaju kaj za reć – nastavi gospođa izazovno ne gledajući ni jednog od nas, nego i dalje priča sa staklom, onako više za sebe.

Još nedovoljno originalno, samo provokativno i sa zadrškom čak i za moju koleričnu narav. Ostajem miran, sabran. Neka se gospođa safta u svom gnjevu i maltretira svog peseka. Ne odgovaram. Zajednooptuženi pred izlogom nemoćno me pogleda i samo slegne ramenima.

A onda ipak doda:

Luda baba – progovori više za sebe, dovoljno glasno i bez straha.

Znači moj tihi kompanjon opako loži i diže joj živac? Vjerojatno ga kod kuće čeka ista takva, ili još gora, pa je sada došao na svoje?

Luda... jel’ luda a, stari voajerčino? A ove na ekranu unuke ti već mogu biti, nesretniče – grize gospođa glumica i još ne miče pogled s izloga.

Pustite nas, gospođo, da odgledamo u miru, ako mislite da možete bolje od ovih mladih cura, počnite se svlačiti pa ćemo vas gledati – podbodem, jer predobro stojim s vremenom i zbog mentalne higijene.

I možda dignemo koju kintu – doskoči saveznik veselo i piskutavim smijehom uznemiri psa.

Gospođa nervozno trgne uzicu i pseto zacvili.

Evo kaj ste učinili, kenjci i dotepenci, još sam mogla opasti prek štrika, kaj vam je? Bezobrazluk seljački!

Sve je u redu i oprostite, gospođo – obraćam se batlerski uljudno – osteoporoza i kako to već ide kod starih žena... pustite nas na miru i recite psu da vas nastavi šetati, ili...

Žena vam je stara! Kak možete biti tak drski, prostak! Ja sam gospođa u najboljim godinama, nisam stara.

I zato vas moramo pitati što smijemo gledati? – ponovno se ubaci nepoznati znanac.

Ma samo vi gledajte i naslađujte se maštarijama, to je sve kaj morete, a... – i konačno skine pogled s izloga i obrati nam se zajapurenim licem – stari kenjci i mlohavci! Svet je zbog takvih ovak usran. Pun starih prdonja, a tek koliko rastavljenih i nesretnih žena! Sve zbog mladih puca i ovakvih oronulih pokvarenjaka – i teatralno upre prstom u nas dvojicu.

A trebalo bi, valjda, sve zbog starih, masnih i otromboljenih pasuljara? – i uprem prstom u nju – Ili i mlade puce nisu žene, a? Itekako žene! Niste li i vi bili nekad mladi i zgodni, poželjni, sve što danas niste... i dizali ste rep s mnogo manje dostojanstva nego ove na ekranu? Star sam, ali još dobro pamtim.

Ma kaj got, prosim vas lepo. Kakve su to mlade puce, poglejte kak mršavice prostački prče svoje silikone i botokse, a vi samo slinite. Kaj vi znate kaj je pravo žensko, luzeri bili i ostali! Ne, ni mi žal mladosti, iscijedila sam je do posljednje kapi.

A sada ono što je nakon svega ostalo pas šeće po Zrinjevcu! – podrugljivo ubaci moj jutarnji saveznik.

Umišljeni bezobraznik i prostak! Obojica, dobro ste se prepoznali i našli, duet niškoristi!

Ako smo i luzeri, kak vi velite – podigne glas „kolega“ voajer – ne treba nam pes za se vratit kući. Adresu i sami lahko nađemo.

Gospođa zaustavi dah, puknut će, i prije nego je otvorila usta uskočim mirnim tonom da smirim situaciju:

Je gospođo, u pravu ste, može nam bit, to je tako. I smijete se vi žene inatiti i srditi koliko vam drago, nije zabranjeno, demokracija... eto vam sva prava koja zamislite, ali ovo je ipak naš svijet. Dobile ste sve što ste tražile, čestitam, a ipak sve ide u prilog nama, starim kenjcima, kako nas uvredljivo prozivate, čak i kad je upereno protiv nas.

Ma kaj velite? – odglumi uljuđenu zainteresiranost.

Da, tako je bilo i ostat će. Mlade golišavice prče se bez imalo srama, za sitniš od love, no da one to ne čine, možda mi ne bismo slinili... nego dajte vi to s njima, mladim curama, riješite. Mi smo tu čista kolaterala, ni krivi ni dužni. I toliko da znate, ja sam tu na fotoopremi. Ako niste primijetili, u ovoj se trgovini prodaje fotooprema. Što mi s tim curama imamo, to je raklama ili...

Ili je tu možda jedna od njih vaša kći, gospođo, kad se toliko srdite? – podupre me moj izlog-kolega.

Prostak jedan, ja s mojom kćeri već pet godina ne razgovaram, i kaj se vas ona tiče, kak si dopuštate...?

Baš ste navalili, gospođo, a nismo vam se ni obratili. Došli ste ili vas je pesek dovukao do svog omiljenog ugla, sami mašite i otpivate jutarnju žgaravicu... – opet pokušavam smirenim glasom.

A... Dalmatinček! – usklikne pobjednički – odmah sam znala da ste muška svinja s juga. Sve znam: dlake na prsima, lančić oko vrata, gitare, vino i tako to... galeb polomljenih krila?

Nisam ni Dalmatinček ni muška svinja, ali me mlade cure ipak ponekad korumpiraju pa me tu i tamo pretvore u to što vi kažete. Stidim se, ali ne mogu odoljeti. Slab sam na žensku ljepotu, a i nije neka skupoća.

Isto kao i ja na mlade dečke, a... kaj si umišljate? Mlado me meso podsjeti na mladost kad su kak peseki slušali i slinili.

A vi visoko ponad svojih tustih guzova dizali rep? Ako se dobro sjećam, i onda vas je preveć bilo u guzovima? Puste priče i neće ići, gospođo draga. Imamo neke godine i znamo kako je bilo, a znam kako je sada. Od Adama i Eve do danas. Molim vas ne izmišljajte i ne tlapite.

Kaj vi to meni da tlapim? Iznenadili biste se kaj se sve danas nudi iskusnim ženama mojih godina.

Bez glume i prenemaganja, molim! Nego, gospođo, pustimo puste teze i hipoteze, imate li vi mobitel?

Naravno, zakaj pitate, niste platili račun pa su vas iskopčali? Koga ću vam pozvati, ženu jer ste se upišali, pustili pod sebe, staratelja, ili je to kod vas jedno te isto?

Bez zajedljivosti, molim. Evo, i moj mobitel je tu u džepu. Dakle, podjednako smo stari i zaboravljeni, zar ne? Budimo načas malo iskreni.

Pustite vi moje godine, ne vidim kud smjerate i kaj od mene hoćete? A mobitel ne dam nikome, jasno?

Polako i bez nervoze. Nego hajmo ovako: jedan mali eksperiment. Ja ću pozvati jedan telefonski broj... dobro, dva ili tri... malo je rano za takve pozive, i unutar sat vremena od sada ja ću se valjati po krevetu s jednom ovakvom mladom pucom – i glavom pokažem prema ekranu s golišavim djevojkama u izlogu.

Bute masno platili, ha... u vašim godinama?

Budem, ali ne previše, i novac nije problem. Euri su mi v žepu.

Je i kaj bute z mladom pucom, pričali joj kak ste nekad mogli ili kak vas muči probava i pecka dok pišate?

A ne, draga gospođo, tehnologija. Što ja imam od toga da je čovjek sletio na Mjesec, a uskoro će i na Mars? Ništa! Ali otkad je Pfizer izmislio plavu tableticu, nema velike razlike između mladih i starih, a pedeset eura napojnice kupuje čak i njihove lažirane orgazme. Znam da nisu pravi, al’ ih je ugodno slušati.

Pa kaj, ima svakakvih brojeva, nemrete belivit kaj se sve nudi?

Je li? Mogu itekako belivit, ali isto tako znam da ni vi ni ijedna od vas isluženih pasuljara nema broj gdje može naručiti mladoga zgodnog dečka na sat vremena kao ja mladu pucu.

A ne, ne, u krivu ste. Nemate pojma kakvih sve brojeva i usluga ima.

Ima za sve moguće perverzije i protuprirodni blud, ali takav broj gdje će stara baba sad i odmah naručiti mladog i zgodnog muškarca za jutarnju seksualnu konzumaciju jednostavno ne postoji. To svijet nije vidio i toga nema. Za takav servis ne postoji ni telefonski broj ni adresa.

Ma kaj got, di vi živite, provincijalac! – razdražljivo pokušava s improvizacijama – ima nešto...

Da ima nešto slično s mladim muškarcima, ali to su vam preoteli pederi, uglavnom stare ocvale pederčine. Pederi su vaš problem, generacijo; oni su vam preoteli mlade muške prostitutke. I nije to u njih pederska ljubav prema muškarcima, već mržnja prema ženama.

Nije istina, moja kolegica iz Londona...

Laže i tlapi isto kao i vi, samo živi u Londonu pa se sve čini nekako moguće, istinito jer je daleko i neprovjerljivo. Ostavite se Londona, bio i živio u Londonu. Babuskare u Londonu ili Zagrebu, sve vam je to približno isto. Nema, draga gospođo, toga ni tu ni tamo, svi samo lažu i rugaju se ishlapjelim pasuljarama. Neka vas prijateljica u Londonu jednom tako počasti. Da mladi dečki... molim vas? Samo puste priče i postklimakterične fantazije. Ne postoji takav telefonski broj koji opslužuje starušinu.

Znate kaj – započne drhtavim glasom na granici incidenta, ali je opet prekinem posve smirenim glasom propovjednika.

Znam, opet voda na naš mlin. Stalno smo povlašteni i uživamo u mladom ženskom mesu kao i naši stari koji su imali nešto viška novca u džepu, i tako još od Adamova i Evina doba, a vama prepuštamo borbu za ženska prava, ostavljamo vam rad nedjeljom i prekuhanu mudrost o ravnopravnosti spolova i jednakosti u pravima.

Nije istina, postoje takvi brojevi, ali to nije moj nivo i ne bum se z vami prepirala!

Dakle – izvučem mobitel iz džepa – hoćemo li?

Ote vrit, muške svinje... i prokleta mladost! – uzvikne bivša glumica i vukući psa za sobom napusti bojišnicu.

Pred izlogom ostasmo kao na početku: moj tihi kompanjon i ja. Sliježući ramenima on se uljudno osmjehne i zagleda u izlog.

Dobre su, a? Nego... taj vaš brojček...