Želim biti jak

Sergej Dovlatov (1941–1990), ruski novinar i književnik 

Nekoć sam bio školarac, dobivao sam jedinice, modelirao avione. Prepisivao sam diktate kod Regine Muholovič. Skupljao sitniš. Bio smušen. Nisam pio… Bilo je to dobro vrijeme (ako zanemarimo kult ličnosti).

Sjećam se dodjele svjedodžbi. Ravnatelj škole neočekivano mi je stisnuo ruku ulovivši pogodan trenutak. Potom sam završio Matematičko-strojarski fakultet Lenjin­gradskoga sveučilišta i pretvorio se u raz­dra­žljiva tipa sa suludim kompleksima. Zar se uopće od mladoga inženjera s plaćom od devedeset i šest rubalja moglo očekivati išta drugo?

Vodio sam uravnotežen, samotan život i tih sam godina napisao dva pisma. Ipak, znao sam da negdje postoji drukčiji život – lijep, pun blještavila. U njemu pišu romane i antiromane, tuku se, jedu hobotnice, žaloste se jedino na filmu. Ondje zabace šešir na potiljak i struse dupli viski. A filmske zvijezde umorne od magnezija i malaksale od mirisa cvijeća mlohavo ispuštaju iz ruku ukosnice na spužvastu prostirku…

Živio sam u Ulici arhitekta Rossija. Bila je duga 340 metara, a širina i visina zgrada iznosila je 34 metra. No to je, uzgred rečeno, potpuno nevažno.

Njezin stil oblikuju dva susjedna kazališta i plesna škola. Slično kao što stil Ulice Čkalova oblikuju dva dućana delikatesa i milicijska postaja…

Tom ulicom tumaraju glumice i balerine. Glumice i balerine! Prate ih ljubavnici, brkati muškarci, propalice, gospodari života.

Otvaraju se vrata osobnog automobila. Pojavljuju se noge u mrežastim čarapama. Zatim sintetička bunda, torbica, narukvice, prstenje. I naposljetku – čitava žena, spremna na odlučno, dugo odupiranje.

Ona nestaje na ulazu u kazalište. Iznad asfalta polako iščezava prozračni oblak francuskog parfema. Ljubavnici čekaju, tumaraju između stupova. Bijele im se manžete u polumraku…

U želji da mi poraste samopouzdanje, počeo sam se baviti boksom. Ispalo je da mi je na prvenstvu kućne uprave suparnik znameniti Citrinjak. Ovaj je u trzajevima krenuo na mene. Ja sam zamahnuo, no u tren oka sam se cijelim svojim bićem stropoštao na hrapavu i grubu ceradu. Moja se duša vinula prema stropu i nestala među svjetiljkama. Prigušeno sam vrisnuo i otpuzao. Navijači su zazviždali, a ja sam samo nastavio puzati. Dok glavom nisam zagnjurio u uvozne sandale trenera Šarafutdinova.

„Bok“, rekao mi je trener, „Kako ide?“

„Lagano“, odgovaram, „Gdje je tu izlaz?...“

Sa sportom sam završio pa sam napisao priču. Našlo se u njoj nešto od mojih noćnih šetnji. Šum kiše. Šoferi koji su spavali za volanom. Puste ulice koje neodoljivo podsjećaju jedna na drugu…

Bradati književni urednik dugo je tražio moj rukopis. Prekopavajući po ormarima stao je krasnosloviti:

„Je li vaše Pred jutro je zahladilo…?“

„Ne“, odgovorio sam.

„A ovo Pred jutro se razvedrilo…?“

„Ne.“

„A ovo Pred jutro je Ermil Fedotovič preminuo…?“

„Nipošto.“

„A ovo, pod naslovom Marš jednonogih?“

„Marš osamljenih“, ispravio sam ga. On je listao rukopis ponavljajući:

„Da vidimo kakav ste vi to lovac… Da vidimo. “A zatim:

„Vi kažete: ‘I jedino su se ptice vrtjele nad granitnim spomenikom…’ Bilo bi poželjno znati što točno predstavljaju te ptice?“

„Ništa“, rekao sam, „one lete. Samo to. To je normalno.“

„Zbog čega one kod vas lete“, s gađenjem se zainteresirao urednik, „i radi čega? Kakva ih to umjetnička nužda na to sili?“

„Lete i to je sve“, prošaptao sam, „jednostavno je…“

„No dobro, recimo da je tako. Onda mi recite što personificiraju ptice u smislu duhovnog simbola? Radioval ili kemijska stanica? Kron ili Demos?“

Od užasa sam počeo lupkati nožnim prstima.

„Još jedno pitanje, posljednje. Vi ste poljska ševa ili sova?“

Zaurlao sam, urednika izbio iz takta i uputio se prema izlazu.

Potom se začulo:

„Samo malo! Želite li da vam dam jedan ludi savjet?“

„Ludi?!“

„Ma mislim… jedan brzopotezni.“

„Brzopotezni?!“

„Ono što se kaže, iz glave.“

„Iz glave?!“

Ukratko, čitajte klasike. Puškina, Ljermontova, Gogolja, Dostojevskog, Tolstoja. Pogotovo Tolstoja. Ako ćemo iskreno, do toga grofa u književnosti i nije bilo prave muškarčine…

S književnošću je bilo svršeno.

Dani su se nastavili mučno nizati. Spavanje, kefir, posao, samoća. Kolege je zabrinulo moje stanje. Upoznali su me s pompoznom djevom Fridom Štejn.

Proveli smo dva sata u restoranu. Svirala je glazba. Frida je čitala jelovnik kao Toru – zdesna nalijevo. Naručili smo palačinke i kavu.

Frida je rekla:

„Svi smo mi ljudi iz određenog kruga.“ Ja sam kimnuo.

„Nadam se da ste i vi čovjek iz određenog kruga?“

„Da“, rekao sam.

„A iz kojega?“

„Iz četvrtoga“, kažem, „ako mislite na krugove pakla.“

„Bravo!“, rekla je djevojka. Smjesta sam naručio šampanjac.

„O čemu ćemo razgovarati?“, pitala je Frida. „O Joyceu? O Hitleru? O Przybyszewskom? O crnim terijerima? O strukturalnoj lingvistici? O neofrojdizmu? O Dizzyju Gillespieju? Ili možda o Jaspersu? Kafki?“

„O Kafki“, rekao sam.

I ispričao sam joj priču koja se nedavno dogodila:

Dođem ja na posao. Zaustavi me kolega Barabanov.

„Jučer sam iščitavao Kafku“, govori. „Vi ste čitali Kafku?“

„Nisam, nažalost“, kažem.

„Niste čitali Kafku?“

„Nisam, priznajem.“

Cijeli dan me Barabanov gledao poprijeko. A za vrijeme stanke za ručak prišla mi je laborantica Ninulja i upitala me:

„Priča se da niste čitali Kafku. Je li to istina? Budite iskreni. Sve će ostati među nama.“

„Istina je“, kažem.

Ninulja se stresla i otišla ručati s kolegom Barabanovom…

Na povratku s posla sreo sam geologa Tiščenka. Tiščenko je bio, kao i obično, u društvu nelijepe djevojke.

„U Hanty-Mansijsku se Kafka bez problema može kupiti!“ derao se izdaleka.

„Divno“, rekao sam i ne osvrćući se požurio dalje.

„Kamo ćeš?“ uvrijeđeno je pitao geolog.

„U Hanty-Mansijsk“, kažem. Za minutu sam bio kod kuće. U hodniku se na mene okomio susjed predškolarac Roma. Roma mi je zagrlio nogu i rekao:

„Baka i ja smo zajedno čitali Kafku!“ Zaurlao sam i pokušao zbrisati. No Roma me čvrsto držao za nogu.

„Svidio ti se?“ pitao sam.

„Više-manje“, odgovorio je Roma.

„Je li moguće da si nešto pobrkao, stari moj?“ Tada je predškolarac donio veliku poderanu knjigu i pročitao:

„KAFKAVSKE NARODNE BAJKE!“

„Pametan si ti dječak“, rekao sam mu, „samo što mrvu frfljaš. A da ti poklonim pušku?“ To sam i učinio…

„Bravo!“, rekla je Frida Štejn. Naručio sam još šampanjca.

„Ja znam“, rekla je Frida, „da vi pišete novele. Mogu li ih pročitati? Imate li ih sa sobom?“

„Sa sobom“, odgovorim joj, „imam samo one kojih još nema.“

„Bravo!“, rekla je Frida.

Naručio sam još šampanjca…

Noću smo stajali pred čistim ulazom u zgradu. Htio sam poljubiti Fridu. Preciznije, primjetno sam se nagnuo prema njoj.

„Bravo!“, rekla je Frida Štejn. „Napili ste se kao svinja!“

Otada mi se više nije javila.

Dani su se vukli, onako sivi i monotoni, kao vrapci iza prozora. Poput lišća starih topola u našem sjetnom vrtu. Spavanje, kefir, posao, Zolina djela. Razbolio sam se i ozdravio. Kupio televizor na kredit.

Negdje baš oko Metropola sreo sam Sekina, bivšeg kolegu iz razreda.

„Gdje radiš?“ pitam.

„U jednom znanstveno-istraživačkom institutu.“

„Zarađuješ?“

„Da“, odgovara Sekin, „ali malo.“

„Bravo!“ rekoh.

Popeli smo se u restoran. Naručio je votke.

Popili smo je.

„Zašto si žalostan?“ Sekin je dodirnuo moj rukav.

„Imam kompleks manje vrijednosti“, kažem.

„Svi imaju kompleks manje vrijednosti“, ustvrdio je Sekin.

„I ti?“

„I ja. Ja imam kompleks tvoje manje vrijednosti.“

„Bravo!“ rekoh. On je naručio još votke.

„Kako su naši?“ upitao sam.

„Mnogi su umrli“, odgovorio je Sekin, „na primjer Šura Gljanec. Gljanec je otišao na kupanje i zaronio. Više nije izronio. Mada je prošlo već više od godine dana.“

„A Miša Rakitin?“

„Završava postdiplomski.“

„A Borja Zotov?“

„Istražni je sudac.“

„Rivkovič?“

„Kirurg.“

„A Lëva Baranov? Sjećaš se Lëve Baranova? Sportaša, timurovca, pobjednika svih olimpijada?“

„Baranov je u zatvoru. Baranov je trgovao šalovima. Sreo sam ga prije pola godine na Sadovoj ulici. Izlazio je Lëva iz trgovačkoga centra i pita:

„Objasni ti meni, Sekine, gdje je tu logika?! Ja kupim bugarski pokrivač za trideset rubalja. Podijelim ga na osam dijelova. A svaki šal prodajem za trideset rubalja. Pa gdje je tu logika?!“

„Bravo!“ rekoh.

On je naručio još votke…

Noću sam hodao po ulici, probijajući si put među zgradama. I odjednom sam se našao među stupovima Puškinova kazališta. Ljubavnici, duelisti, brkati muškarci su se također onuda šetali. Šuštali su sintetičkim plaštevima, šireći miris cigara. U blizini su stidljivo bljeskali automobili.

„Ej!“, povikao sam. „Tko ste vi? Čime se bavite? Otkud vam toliki novac? I ja bih htio biti gospodar života! Naučite me! I upoznajte me s Elinom Bystrickom!“

„Tko si ti?“, pitali su ne izazivajući me.

„Ma Jegorov, završio sam matematičko-tehnološki…“

„Feđa“, predstavio se jedan.

„Volođa.“

„Tolik.“

„Ja sam zubni tehničar“, osmjehnuo se Tolik. „Truli zubi – to je ono što me zanima.“

„A ja sam krojač“, rekao je Volođa, „i ništa više od toga. Čemu bih te ja mogao podučiti, osim da te naučim kako štedljivo skrojiti nakurnjak?!“

„A ja se bavim“, namignuo je Feđa, „komisionom prodajom. Ako ti zatreba uvozna roba – zovi.“

„A otkuda auti?“

„Kakvi auti?“

„Automobili? Volge, lade, žiguliji?“

„O kakvim automobilima govoriš?“, upitao je Volođa.

„Zar ovo nisu vaši automobili?“

„Nažalost, nisu“, odgovorio je Tolik.

„Pa čiji su onda? Čiji su?“

„Vrag bi ga znao“, odvratio je Feđa, „tuđi. Uvijek ovdje stoje. Takvo je vrijeme. Dvadeseto stoljeće…“

Zadihan sam trčao prema svojoj kući. Bože! Trgovac, stomatolog i krojač! Zar sam takvima zavidio cijeli život? Ali za automobile su dakako slagali! Jasno je, slagali su! A može biti i da nisu!

Trčao sam mračnim stubištem. Iz tame su se rastreseno nazirale zelene mačje oči. Pohitao sam prema vratima, tjerajući mačke. Otvorio sam ih francuskim ključem. Na stoliću uz telefon je ležala duguljasta plava omotnica.

Za nekakvog Jegorova, pomislio sam. Čovjek ima sreće! Ima naime takvih sretnika, miljenika fortune! O! Ali Jegorov – pa to sam ja! I jesam ja! Baš ja!

Razderao sam omotnicu i pročitao:

„Vi ste loši, loši, loši, loši, loši!!

Frida Štejn.

P. S. Čitajte Güntera de Bruyna, i odgonetnut ćete moje srce.

F. Štejn.

P. P. S. Netko je u mojem ulazu zaboravio satenski rukavac.

F. Š.“

Što sve to znači?!, mislio sam. Trgovac, stomatolog i krojač! Nekakav loš Jegorov! Nekakav satenski rukavac! Ali Jegorov – pa to sam ja! Moj rukavac! Ja sam loš! Samo, što ima s time Lav Tolstoj? Čemu Lav Tolstoj?! Ah da, pa ja trebam iščitavati Lava Tolstoja! I Güntera de Bruyna! Evo, počinjem od sutra…