Sve niče iz priče, na kajkavskom

Zahvaljujući imaginativnoj memoriji spisateljice Božice Brkan dobili smo knjigu kajkavskih priča Život večni. U toj zbirci nalazi se dvadesetak priča, kraćih i dužih, većim dijelom objavljenih u časopisima, tjednicima na internetskim portalima (Republika, Kolo, Kaj, Hrvatsko slovo, Večernji list). U uvodnoj priči (Fikcija i fakcija, naracija: čiča-miča ili priča o mojoj priči) autorica otkriva početke svojeg pričanja i razloge privrženosti proznom izričaju: „Kreiram svoj kosmos samo za potrebe vlastite književne stvarnosti. Stvarnosti u vlastitim riječima! Zašto? Jer mi more biti!“

„I tako najednom“, tvrdi autorica, „priče su samo bile.“ Napisane na zavičajnom kajkavskom idiomu, priče promiču storije o životu i smrti (grobovi) u ruralnom svijetu, koji je pun tragično proživljenih trauma i besmislena bivstvovanja. Likovi u pričama živahni su i bolno stvarni, skloni ispadima. Obuzeti i posve prožeti osobnom tragikom.

Osmislivši posebnu arheologiju osjetilnog autorica je kreirala naslove priča koji simbolikom, gotovo heretičkom psihozom i apsurdnom komunikacijom dovode kazivanje do vrhunca koji kulminira neočekivanom katarzom.

Acumen d.o.o., Zagreb, 2017.

Najvažnija, gotovo ekstatična priča dojmljiva naslova jest Žleb jel kam ti reč po reč more dopelati. Dijalog u priči vrsno je raspoređen od prigušenog uvoda do gotovo tragikomičnog zapleta da čitatelja na kraju ošamuti misterioznom smrću. Iz banalnog, ali pretjeranog sukoba između oca i sina te besmislenih pokušaja majke da smiri zavađene proizlazi tragikomična sudbina cijele obitelji: „Sused stari, bil je tak podbočen na vila z jene strane, pri kojnom, a mlajši je stal zmej krav, takaj podbočen na vile. Vidlo se je da ni jen niš, kaj kipci boži samo stojiju. Nesu ju probali ni pomeknuti, a kam oživeti. A mogla je sirota još lepe let zdurati, lepo si poživeti i doživeti da je je bilo do života. A jeblo ti ne jen neg sto vragov i takov život. Kej ti je to za život.“

Autorica je ostvarila mučnu atmosferu slika žestinom riječi koje prijete i donose zlo, ali imaju u sebi i karikirane komponente koje ih čine grotesknima. Zato se sav život priče pretvara u travestiju s okusom drame (Kak su barjak kupuvali, Četrti muž, Dve na grobu, Kak Pepec ne cvjetja štel). Posebnost je knjige rječnik iza svake priče koji pridonosi poznavanju kajkavskog idioma.

Ne volim kad književnice (i književnike!) stavljaju u pretince, kad ih skeniraju i skediraju. Pogovor profesora i književnog kritičara Zvonka Kovača iscrpan je i koristan, samo se nemrem složiti s njegovom sintagmom ženska priča, jer ako je priča dobro ispričana, zašto bi bila ženska (ili muška)? Neka bude samo priča.

Za kraj, kako je mudro (i lukavo) sročila autorica: „Bog je na se to šutel i svoje si mislil, kak to Bog več dela“ (Perut). I još zaključno. Knjiga kajkavskih priča Život večni dobrodošao je prilog svijetu suvremenih hrvatskih kratkih priča.