Pukotina

Da li zbog neke potrebe, zbog nekog prokletstva davnašnjeg ili pak zbog čiste slučajnosti, zbog ničega i nizašto, na Svetoga Nikolu, domaću porodičnu slavu, Otac je odjednom – kihnuo.

I kako je kihnuo, na stropu Stare Kuće pojavila se ona – pukotina.

Svi su čuli, ali nitko je nije vidio osim Oca i mene. I, u skladu s njegovom naravi, obrisao je nos i odlučio prešutjeti. Na stropu se crnila, točno nad Očevim nosom, samo jedna sitna, bezopasna točka.

Tako je ona trajala možda tren, možda dva. A zatim se pukotina, upravo u trenutku kad je Otac ustao da bi prelomio pogaču, raspukla i od točke pretvorila u kratku, tanku liniju.

„Što je ovo?“ upita Majka.

„Ništa“, reče Otac. I zatim je, s dugim, iskrivljenim kažiprstom, ne gledajući u strop, pokazao prema pukotini. Ustao je, razlomio prelomljenu pogaču, natočio vino te rekao: „Sutra ću pozvati majstora.“

* * *

Od toga trenutka, kao po starom i nepisanom dogovoru naslijeđenu od predaka, nitko od nas nije upotrijebio pravo ime za ovu nesreću. Svi smo zvali pukotinu – ono. Govorismo: ono se širi. Ili: ono ne napreduje. Ono stagnira. Ili: ono će nas uništiti. Što je najsmješnije, nerado smo pogledavali u nju, umjesto da iziđemo na kraj s onim. Kad bi se smračilo, svi smo, kao po dogovoru, polijegali potrbuške, pretvarajući se da spavamo. A zapravo osluškivali smo ne bismo li čuli nekakav zvuk ili škripanje, pucketanje, tutnjanje ili nešto slično. Kosti su nam se tresle od straha da će ono jurnuti te nas progutati, usisati kao zrelu mušmulu. Te me noći, na Svetoga Nikolu, moj brat upitao: „Što misliš, hoće li se povući?“ Nisam mu ništa odgovorio, jer sam znao da i on zna da ima stvari na ovome svijetu, kao što su život, kihanje i nesreća, koje, kad krenu u nekom pravcu, nikakvim se čudima ne mogu zaustaviti, a kamoli da ih se preusmjeri u suprotan pravac.

* * *

Ni sutra, ni prekosutra, nego nakon mjesec dana pozvao je otac majstora, jer mu je takva bila narav: odlagačka. Pukotina bijaše dobila oblik i veličinu golema pauka.

Toga jutra na vrata je pokucao majstor Šterjo. Nosio je drveni sandučić u kojem je držao alat: zidarsku žlicu i zidarsku hoblu. Ušao je važno kao da je kirurg koji mora sašiti ranu, popeo se na stol i gotovo nosom dodirnuo pukotinu. Žmirio je na jedno oko, s cigaretom što mu je dogorijevala na usnama, prijeteći da nas pospe pepelom, i promatrao tako kao da tobože gleda kroz pukotinu, nekamo gore u nebesa. S onim kiselim, sumpornim dimom što mu se širio iz nosa, Šterjo je izgledao kao da je povezan s nekakvim podzemnim svijetom. Šutješe, sasvim odsutan, kao da kroz nebeski lijevak razgovara s nekim, kao da mu netko daje svete savjete koje mi, obični smrtnici oko stola na koji se popeo – nismo mogli razumijeti niti im dati smisao.

Kao sada ga vidim kako: mljacka jezikom, odvaja nos od stropa i polako silazi sa stola. „Daj jednu štolicu, gažda Dimitrija“, kaže. „Daj štolicu da šjednem.“

Nakon što je sjeo, smotao je novu cigaretu, pa pripalivši je izjavio: „Nema ništa od ovoga pošla, gažda Dimitrija.“

„Kako bre, nema ništa, majstore?“ uzvikuje Majka.

„Tako, lijepo“, kaže Šterjo. „Čijeli život še rašpravljam ša pukotinama gažda Dimitrija, ali ovako nešto nišam vidio. Tako mi dječe.“

„Kakva djeca bre, majstore? Pa zar ti nisi bez djece?“, kaže otac Dimitrija.

„Tako še kaže, žar ne, gažda?“, kaže Šterjo.

„Kaže se, kaže, iako je laž“, reče Otac.

„Je li velika?“, pita moj brat netrpeljivo.

„Da ti kaže strič Šterjo jednu stvar: i očne žjeniče šu male pukotine, ali krož njih ulaži čijeli švijet: ša njima vidiš i kamičak i planinu, i kap roše i očean. Ništa se na ovom švijetu ne šmije potčijeniti, čovjek ne šmije biti šuperioran, kao što kažu filožofi, jer čovjek ima dvojiču gošpodara: Gošpodina i vraga. Naročito še ne šmiju potčijeniti male štvari: kao što šu pukotine. I najveći potreš počinje ša najmanjom rupom u žemlji, ša pukotinom, kao što se kaže. Nije džabe rekao narod: žovi vraga da ti napravi, a Gospodina da žačepi pukotinu.“

„Aman bre majstore Šterjo, zar se ne može s više maltera ispuniti?!“ pitam ja. „Koliko to maltera, i koliko šljunka može progutati jedna linija od tri pedlja, majku mu?“

„Šuperiornošt te žavarava, mladiću. Da ti kaže strič Šterjo jednu stvar: žajebao se, ša oproštenjem, švatko tko te je učinio šuperiornim na ovom švijetu. Daj vragu iglu i špušti ga na dno očeana. Bušit će danonoćno, jer nema drugog pošla, i na kraju će i ša iglom ižbušiti jednu rupu do drugoga pola, i žajebat će očean, ša oproštenjem. Pa što ako ti ižgleda šuperioran? Ako neće današ, šutra će išteći čijeli u švemir.“

„Ostavi se ti, striče Šterjo, vragova i bušenja. Daj da zamiješam vreću cementa i kubik pijeska, pa da završimo posao“, kaže moj brat, a svi vidimo da je i jedna zidarska žlica za tu pukotinu previše.

„Rekao ti je štrič Šterjo: ne može se začepiti ni ša čime. Žnam da ne može. Ali ne žnam kako da vaš uvjerim da ne može“, kaže Šterjo i poteže dim iz cigarete.

„Ali zbog čega ne može, bre majstore?“ pita ponovno moj brat.

„Žato što se pukotina nije pojavila na vašem štropu.“

„Pa gdje je onda?“ pita sada zajedljivo Majka. „Da nije na podu, slučajno?“

„Nije. Ali nije ni na štropu. To je pukotina u proštoru, u švemiru, kao što kažu žnanštvenici.“

„Otkud si ti bre, majstore Šterjo, stručnjak za svemir?“ kažem mu.

„Žna majštor Šterjo mnogo štvari“, kaže. Gošpodin mu nije dao šlova koliko treba, ali mu je dao tajno žnanje o mnogim štvarima“, dodaje. „Ovo nije črna rupa; štvorio ju je vrag da bi ti vidio čudo. Poštojala je u proštoru godinama, i pošto je Žemlja putovala krož švemir, krož proštor, naletjela je na pukotinu. I baš je na vašem štropu Žemlja udarila u pukotinu.“

„Majku mu“, kaže Dimitrija i počinje se ljutiti. „I baš u trenutku kad sam kihnuo. I baš na slavi, na Svetoga Nikolu. Da ne želiš jednu rakiju prije nego počneš, majstore Šterjo?“

„Ne želim, gažda Dimitrija. Tako mi tebe, ni ša rakijom ni ša šuhim zlatom nećeš me potkupiti da je popravim. Nije to od kihanja, jer jedno kihanje ne može raštvoriti švemir: rupa je stajala u zasjedi, čekajući da nešto naleti na nju. Žnam da ova štvar nije baš u redu. Ali uvijek ovako počinje. Prvo na štropu, pa še širi, ne pita te, primiče se dimnjaku, špaja se ša njim i traži kanal za švemir. I kad naiđe na struju zraka da ju povuče, eto ti nevolje! Nitko ne šmije šjediti pored dimnjaka, jer će mu pukotina ispiti, usisati dušu, i kroz dimnjak – ravno u švemir. Šhvati me bre, gažda Dimitrija, ne gledaj me tako. Tko šam ja da začepim nešto što Gošpodin nije mogao popraviti? Kad ti je Gošpodin gradio žgradu nebešku, nije trebao majštore-židare kao što šam ja. Šam ti ju je gradio, ali evo – opet se rašpuknula žgrada švemirška.“

I zatim ustaje i sprema se otići, s drvenim zidarskim sandučićem u ruci. Na vratima se okreće i kaže: „Švati me, gažda Dimitrija; mene kao da je jednom kažnio Gošpodin jer šam ižgleda u nekom prethodnom životu išto tako bio židar i penjao šam še tim pobješnjelim ljudima što su po vragovom receptu htjeli ižgraditi kulu babilonšku do neba. Ali še Gošpodin naljutio i pomiješao im je ježike, da mu jebem gaždaricu. I više se ne hvatam židarske žlice na pošlovima koji nisu čisti.“

Nastupa tišina. „Ali, u čemu je stvar, majstore Šterjo?“, pita Majka.

„Da ižađete švi iz Štare Kuće i odete švaki na švoju stranu, da pomiješate tragove pukotini, da vaš ne nađe nikada i nigdje, jer će vaš tražiti.“

U tom trenutku, da li zbog potrebe, ili zbog prokletstva davnašnjega ili samo uzalud – Majka vrisnu, Otac inadžijski sjedne na stolicu ispod pukotine, baš do dimnjaka, dok ja vidim da se nebo pretvorilo u prijeteću rentgensku snimku. „Bit će kiše“, kažem kao za sebe pa se potom svi četvoro zagledavamo u pukotinu.

* * *

Te večeri je lijevalo. Sjedili smo svi oko stola, a na stol smo stavili vjedro. Iz pukotine se slijevala voda u jakim mlazovima. S vremena na vrijeme pukotina bi još malo popucala, zatutnjala nekim čudnim glasom, kao da dolazi iza sedam svemira, kao da se ruši nešto iza devet nebesa, i ponovno bi zagrgoljila voda kroz pukotinu, pored lustera, a zatim se proširila prema dimnjaku i samo joj je jedan pedalj nedostajao da se spoji s njim. Više nije bilo razloga za postavljanje vjedara. Voda nam je bila do gležanja. Došlo je do kratkoga spoja na tavanu pa je i struje nestalo.

Kao sada vidim i čujem:

„Idite“, kaže Dimitrija, i u tom mu trenutku munja osvjetljava lice. Sijed je, ali spokojan; kao da je raščistio s tim da se ne može popraviti ovu stvar i da će biti onako kako mora biti.

„Idite“, ponavlja. „Ovo je moja stvar i vi nemate ništa s onim.“

„Tata, kako je ono tvoja stvar?“, pitam. „Pa nije li Šterjo rekao da ono nije od kihanja, već od nečega krupnijeg! Nije li rekao da bježimo!“

„Šterjo ne zna što govori. Nema veće stvari od kuće. Idite. Ja sam kihnuo, a ne vi. Idite, znam da vas je strah.“

U daljini udara grom i osvjetljava bratovo blijedo lice. U očima mu čitam divlji strah.

„Idi“, kažem mu. „Idi, naći ćemo te. Natjerat ćemo Dimitrija da iziđe pa ćemo te naći.“

Moj brat stoji na vratima. Odjednom se okreće i počinje trčati. Viče kao da je poludio i trči bos po kiši, dok ne iščezne u tmini.

„I ti idi“, kaže Dimitrija Majci. Ona stoji i gleda u njega kao da čuje očima, ali ne čuje dobro.

„Idi, ovo je moja stvar“, kaže Dimitrija.

„A ti?“, pita Majka.

„Ja ostajem. Ovo je moja kuća, i ja ću ići s njom kamo god ona pošla“, kaže. „Ajde, kreni.“

Majka prekoračuje prag i jeca. Zatim polako, sasvim sporo i s mukom polijeće s rukama kao s teškim krilima te se preobražava u točku na obzoru.

Ustajem i ja, bez riječi, prije nego čujem njegov glas, prije nego me istjera, i ljubim ga u čelo. Ne kaže ništa; čelo mu je hladno i orošeno ledenim znojem. Izlazim i stojim na vratima; znam da me vidi samo kao sjenu. „Izlazi bre, gazda Dimitrija“, kažem mu, „nemoj se inatiti“, iako znam da ništa ne pomaže, ali ipak govorim. „Ja sam superioran“, kaže Očev glas, „jer sam rođen kao čovjek i imam pravo biti čovjek. Ne bojim se jedne pukotine“, kaže. „Reci Šterju, kad ćeš ga vidjeti, da je sramota za ljudski rod, jer ju nije želio začepiti, jer se bojao. I reci mu da se ne napušta kuća zbog jedne pukotine! Zbog takvih poput njega nije još ni lijek za gripu pronašla vrsta ljudska, da ti jebem takvu vrstu! Dobro mu je Gospodin rekao da nema svih slova u ustima i sjemenja u mudima“, razgnjevljuje se sve više otac bez razloga, kao da je Šterjo otčepio pukotinu.

„Daj iziđi, Dimitrija“, kažem mu posljednji put, ali uzalud. Dimitrija sjedi unutra i šuti.

Potom krećem i čujem iza leđa jako pucketanje, kao da svi stupovi što drže nebo padaju, jedan za drugim. Čuje se strašno podzemno i nadzemno tutnjanje, zemlja i nebo se tresu, a ja se u zadnjem trenutku okrećem vidjeti: hip prije urušavanja, kroz dimnjak Stare Kuće izlazi Otac, bestjelesan, kao da ga je povukla nebeska struja zraka, kao da ga je usisala pukotina i leti prema nebu, dok se ne pretvori u zvijezdu.

„Dimitrijaaaaaa!“ – vičem, ne zbog nekoga čuda, već zbog ničega i uzalud, a pogled mi se zaustavlja na jedinoj stvari što se uzdiže nad ruševinom.

Na neokrznutom dimnjaku Stare Kuće sjedi majstor Šterjo, kao na kuli babilonskoj, kikoće se i, sa sjajem u očima, klati nogama kao malo dijete.

„Rekao sam ti ja“, kaže, sa svim slovima u ustima. „Rekao sam ti da je superiornost moguća samo u sljepilu i neznanju.“