Izbor čakavskog pjesništva

Stup Čakavskog Sabora - znak u prostoru.

Odmorište žakna Jurja - kameni tisak.

Mate Meršić Miloradić (1850 – 1928)

VA STARU DOB...

Va staru dob zeravka nam potane,

Usadja se va dusu mrtvu led,

Ostaju nam va srcu mnoge rane,

A radosti nek mali rukovet.

Zamukne sve, ča slatke ćuti gane,

(Ostal je, ah, prez sada mladi cvijet,

Ne vraća se zgubljeni čas s Nirvane,

Zagrne prah i smet životu slijed!

Ne tužim se na bol i muke žuke,

Ča siloma uradja jalni svit;

Ča je kot je, ča tako mora bit!

Človiče! ti si jad i tvoje ruke,

Kad samohot pripravljaš meč i štuke,

Na braću strah i prah i ekrazit!

Vladimir Nazor (1876 – 1947)

GALIOTOVA PESAN

Pokle su me prikovali zlizane za ove daski,

Ja nisan već doma videl, ni svoje zagledal majki.

Si l cela mi, kuća bela? Si l mi, majko, prebolela?

More, more sinje!

Pokle su me zakopali va ovu drevenu raku.

Videl nis bora va šume, ni na nebe sunce žarko.

Si l se, drevo, osušilo? Si l se, sunce, ugasilo?

More, more sinje!

Nogi su mi polomili, strli su mi dušu mladu.

Brižan san ti na ten svete!... Galebi, oj beli tići,

Poletite dole k jugu, ter moju pozdrav’te majku!

More, more sinje!

Pest zemlji mi prinesite! Bašelka mi struk darujte!

Suho veslo će procvast mi i duša će utešit se.

Pak ću onput mirno slušat, ča mi šapćeš skroz

galiju.

More, more sinje!

Muklo ćeš mi pesan pevat: »Utopit ću brod

prokleti;

Duboko ću ja peljat te, mir kade je, hlad i sena;

Ko dete ću čuvat slepo i zibat te lepo, lepo:

Trajna, nina, nena!«

Augustin (Tin) Ujević (1891 – 1955)

OPROŠTAJ

Oudi usrid luche nasa mlada plafca

Usduigla ie iidra voglna, smina i noua

I hotechia poiti putom sfoieg ploua

Gre pres chog uoiuode al sachonodafca.

Budi da smo uirni chriuouirna prafca,

Nistar magnie chtimo (chocho i semglia oua)

– Chi ua uersih libar mnos haruacchi schoua –

Marulichia Marca, splitschog sachigniafca.

V lipom iasichu, gdi »chia« slaie sfoni,

Mi dobrochiasimo garb slouucheg greba

I tocoi ti napis diacchi i stari.

Sbogom, o Marule! Poiti chemo, poni

Saiu imimo uelu sunchenoga neba:

Chorugfa nam chiuhta; gremo, mi puntari!

Mate Balota [Mijo Mirković] (1898 – 1963)

JENA LJUBAV

Vajk san u strahu bija,

kad san ti blizu prolazija.

Prazne su brente skakale na tvojen tovaru,

roče su roštale po trdoj sedlenici

u uskoj ulici, zmež gustih korun.

Nikad se nismo u oči pogledali

i samoga Boga smo vreda si nazvali,

pak zajno se minuli.

Kraljevski se klatilo s tobon tvoje sukneno krilo,

ruke su ti igrale držeci pletilo.

Jutro za jutron smo tako se stajali, prija

suncaistoka,

ti si po vodu na vrutak hodila, a ja san dohaža

iz boka.

Vesla san drža u rukah svu noć i sad san pod

ribon sprignut,

budi prez straha, neću ja oči gori podignut,

i nećeš od mene čuti druge beside,

nego jutarnji pozdrav.

Nikad ti nisan zapiva pod tvojin balkunon,

cviće i facolić mi mlada nisi slala,

i znaka da znaš za me ti mi nisi dala.

Nikad se mi nećemo pokriti s jenin lancunon.

Naša ljubav je bila prez glasa, kako puti u zoru,

kako tvoje delo u vrtlih i moje muke na moru.

Pofiho sama se gasila, u spomenu stala je tiha,

lipa ljubav je prez riči, slatka ljubav je prez griha.

(1933)

Pere Ljubić (1901 – 1952)

DVADESET POGLAVIC OBIŠENIH

Strah po portih i svud po škoju.

Vitar popuhuje, galije pozibuje

i zvižje u svaken konopu;

a hlamadu se na lantinah martvaci u robi

iskrivjenih glav;

mašu noge, ruke,

rasparen rukav, –

a škripju paranci kako kost

i zvižju konopi...

Grad je pust i rive su prazne,

svak se u kuće zabi.

Strah u portih i svud po škoju.

Vitar popuhuje, galije pozibuje

i martvace na konopu.

Drago Gervais (1904 – 1957)

STARI MLADIĆ

Kaneta,

jaketa,

garoful,

šćapić,

i koračić kot vrapčić.

gotov je stari mladić.

Tomislav Zuppa (1906 – 1980)

ČETRI STAĐUNA

S rukon za ruku su četri stađuna,

moji se dani kroz vrime vuku,

s teplin i ladnin život se miša,

žari me sunce, pere me kiša.

S rukon za ruku su četri stađuna,

ča daje gazin vrime mi biži,

stađuni moji još o početka

korak po korak kraju su bliži.

Stađuni, stađuni moji,

di je sad ono proliće cvitno!?

Stađuni, stađuni moji,

i lipo lito, vedro i sritno!?

Dok jesen stere lišće na stazi,

ruke mi stišću o zime mrazi,

stađuni, stađuni moji,

stađuni.

S rukon za ruku su četri stađuna,

ko će izdurat do kraja gazit,

jedni će nestat ka da ji nima,

na me će pazit još samo zima.

Stađuni, stađuni moji,

di je sad ono proliće cvitno!?

Stađuni, stađuni moji,

i lipo lito, vedro i sritno!?

Dok jesen stere lišće na stazi

ruke mi stišću o zime mrazi,

stađuni, stađuni moji,

stađuni.

(1979)

Drago Ivanišević (1907 – 1981)

MLADIN PISNICIMAN

Ako van je smišno ovo ka brškanje po mrtvin

kostiman,

ako van je smišno ovo ka pasje zavijanje za

mrtvin daniman,

znajte, da smo i mi nenavidili one

ča pišedu na oštracin aloja,

da smo i mi, liti i zimi, po dalekin valan landali

žeju jemajuć velu zaudobit svoju samoću.

Prijateji, jubili smo sebe u svemu ča je mlado

i u svin putiman svita neizmirnin

ka more.

Zato nan je ona prva morska sol još uvik u

jočiman

Šime Vučetić (1909 – 1987)

RIČI

Nanjuriš se, snebiš,

uzavriš, zamuntiš,

zgrčiš, zdretiš, smisliš,

svašta vidiš i činiš.

Zagropaš se, daviš

ma te ništo liči,

čovik živo žive

i u svojoj riči.

Ma da se sve zabi,

vik dere i briči,

opiru se jazu

i jubav i riči.

Ništa ni od vika,

čuje se za riči

dilo gre u paru,

ostaješ u priči.

Marin Franičević (1911 – 1990)

ZAPREĆONA ISKRA

»Svu noć sjala svitia misečina,

u po noći krvav daždić pade.«

Karvave sikire na dno mora pale,

lumini trepćali isprid slik svetaških,

kvadrih i oltarih od meštor mletaških,

koloni i kmeti napučili vale.

Svi zabjeni skonsi, sva plovjenja noćna,

gusarske galije na debelih morih,

misečine puste iznad kuć i dvorih,

vitridu iz sarcih kroz hotinja moćna.

Zaprećona iskra kad i kad usplane,

razgori se plamik one iste karvi,

kroz riči i dila, dobrote i kripost,

kroz muke, nevoje i kroz jute rane,

javjo se dešpeton i snagon ča marvi,

glavami išanin ke ne mole milost.

Nikola Bonifačić Rožin (1913 – 1995)

ZRNCALA

Jedne su se oči nazrele na mene,

pasuju me tepli srhi od radosti,

sokrivan zrncala va svojoj nagosti,

dunbin oči črne, modre i zelene.

To je škuro selo, bugare mu klanci,

smutnja i tučenje, črni dim na stanu.

To je krv na rukah, na vedromu dlanu

nosin dan po trnju, da se tanca tanci.

A to je poljana, va nje mehkoj kosi,

ljute usta hranjan, glavu san obrnul

od neba i zemlje i v sebi protrnul

aš se kroz sve oči jezni hlad pronosi.

Zi svih stran me z oči uriču zrncala,

zrncala va ke mi smrt je zadrncala.

Zvane Črnja (1920 – 1991)

KRIŽ

Dvie dašćici na križ,

to je križ.

I dvie groti na križ

i to je križ,

i dva pruta na križ

i to je križ,

i dva nuoža na križ

i to je križ,

i dva prsta na križ

i to je križ.

Ma dva človeka na križ,

to ni križ.

Dva človeka so vajka

kako dva križa.

Zlatan Jakšić (1924 – 2007)

HLADIŠĆE I

Stara se roba skupi

i s njon se pristupi

na hladišće.

Uvik na hladišću

rukavi košuje išću

i maće

akužaju gaće

i fete

postaju žep od jakete

a kudija

znak da je život dodija.

Uvik na hladišću

ćoravi uho išću,

a znali bidu i di je

da su jagle bije

i da se u bije udije

preja od kudije.

Nikola Kraljić (1930)

***

Je ovo vrime

ča će se delat na kraju

je ovo vrime

bandiri naše na kraju

je ovo vrime

kamo nas puti vode

je ovo vrime

kamo nas judi vode

vrime

sudec verhovni

judi moji

verhovni

Tonči Petrasov Marović (1934 – 1991)

SUPROTIVA

Ovod s vrja srihe dok po moru pline

svit ka napo cine ki s mrmnjanjem stine

spomin na te sine jazik da prosvitli

pri vengo pogine Marule moj svitli

Ča nan se sve ne priti (ka da smo od juče)

grst gusa i priti prirok pritač muče

dokla išćeš kjuče ostaneš prez kuće

o haruacchi puče ov haruacchi puče

nadanja sve jućeg

Slidi put istine, ka će nas sahranit1

cuj va vidro mlika ma nemoj se branit

pivaj krepaj tijo nemoj jin zastranit

posal i prisegu da se mogu branit

Na ča sadi spadosmo

tomen se i nadasmo

A horugva ćuhtaše oduvik črljena

daleč se vijaše štandarca počtena

ludi zid se smije pazar i zidine

Polača ne grije rđa čađ i cidine

Lupež dok nas mnije

duh naš tribi sidine

Bo se srami stupit za se tisuć lita staru stvar

pušća nizbrig tere nase ka pjan človik manit kar

Žaj me vele za ti jeb

da garb nan je vavik greb

Nemoj mi se jutit Ćale vapaj lipi’

ne more se ni čtit kad vašćina sipi

vsi ka da su slipi tekar rukan vidu

potriba nas kripi rasap i odhodak

Gdi glave ne vridu

a gujce mislidu

triba tuć u sridu:

Krate nam dohodak!...2

*

Uro stara i gustirno, zar ćemo podriti

pirlit i dičen’je last har i tašćinu

kad tuji na našen preže nas požriti

mi svač’ji na svomen tišćimo bašćinu

nišć šćit od kamen’ja

korablju činjen’ja

– OUDI –

ka se na te i sve nas do danas svode

dokol budu svitit zvizde, teći vode3

----------

(Split, 1501–1971)

Zvonimir Mrkonjić (1938)

Da je na njon do sto katanaca

I stotinu gvozdenih krakuna

Od nje da te dili sto bonaca

I stotinu šiloka šijuna

Da se vozi u sto trabakula

U stotinu vrića punih prosa

Da je žejaš na dnu svakog žmula

I da žeže ka đavlija rosa

Da je misto prismoka i smoka

Ka piz da je ča te zemji vuče

Da je čuvaš ka sridu od joka

Ope ne bi razumija ča je

Od mučanja nima muke juće

Kad svit cili u njon rimbumbaje

Milan Rakovac (1939)

U BRAZDI SONETA

Ča to išćen u brazdi soneta,

prvanjega doba vokabular?

Bi reka Nazor, pastoralna stvar,

U sonetu ni moderniteta.

Težački kaštig spod ulik i trsi,

motika sinja horizonta kunfin,

zonta u galiji, cimitra leprin,

zguor vesia ča tuče po prsi.

Ma to ča ropota u stini gromače,

je trdo dlito raskantano lih,

u gajbi soneta zalu bo rastače,

vikovicni kanat ča tuli kroz mih,

proti pozabljenja i Makove tmače,

za puoteč nas ča ne zna za grih.

Ivan Rogić Nehajev (1943)

HEBEFRENIJA

2. sonet o besjedi

telu je zemja besedu dala: s pomoć nje mari

mesta kot svetla sveta i škura, kade judi

i kade bog pribiva, pa čovika pusti hlep ne žari

kot blago, vengo zreć nejednost mesta sudi

kade je srcu zemje bliži i tamo gre;

ma besede zavode: saka ka grlon okrinkana mine

zazivje grlo u beskuon se močit, a telo mre

beskuonom zbodeno kot nebom zi čizme,

leh mrtvo sine

ta slejena zvezda; aš beskuon kot ricinus zblanja

vse va telu i mozgu: kervjinu ča se klanja

svetoj škurini mora i serdce, ča zemno odzvanja

blagdanskega srha, svrh nasmešena taja;

pak širom studeni beskonačnega sjaja

nebog imbečile cota, lep i brez jaja

Damir Sirnik (1949)

GLUHI SONET

Samitnjačke su pale, veludne noći

a mutne nat Maćimi sni vise zvezdi dažjene

se gušće plaze, se dublje i teže sene

va sivoj se kaši dave si zrečeni čakavski toći.

Vise, kot žeravke smrti, maglene zvezdi dažjene

nat njazlon si i grobon hveljine i bene.

I ča j tu edna rič, na grancljivon ulju

kat rič-duša preveć smrdi i lakomon belon

kravulju.

Samitnjačke se legu, smolave noći trde

i već na prvon koraku zdahnjuju

kot zakljete maće zvezde ča se prve opuhnjuju

te štufne prokljete riči i sentence grde,

I ča j tu edno obišeno slovo više, na komojštrah

i ulju

kat misal kot paklena mušina krepuje va gorućen

žmulju.

Ljubomir Stefanović (1950)

saka žena dobra glasa

ćuti medju nogah lasa

mužu sakom bila zvana

kripost joj je virovana

dojde pisnik tiče ženu

pisnik plati libar penu

Drago Štambuk (1950)

JUBAV

:kot jaglica

ča te ubode

u kušinčić prsta

i karvi kap

ku jazlkon vazmeš

potla

Daniel Načinović (1952)

DVIGRADSKI SPOMEN

su pasali tuda z škuljasti klobuki

z sikiron zad pason ni breki ni vuki

zgrišpali su potok do mrzlega zdrha

z nohtima od krvi drežnjeć klati mrha

koštumajuć kanat spe i muče ćuki

kripki muži vise na drivenoj kuki

barile od krvi od drage do vrha

suh list od oriha vas se je prosrha

mrha mrhu rodi mrha još dvi nove

nove još četiri mrhe sakakove

naperi se zemlja od gnjile mrhline

bol gre vajer gori do zvizdah višine

pak z jidon zakrije se kaštelske krove

z laburon je love ma ju ne ulove

Herbert Gassner (1955)

HRVATSKA PJESMA

hrvatska pjesma

u jeftinoj iznošenoj haljini

ne prestaje

ponavljati svoju tužaljku

vidila ja

naše najgušće suze

naučit će nas

kako triba umirati

nečujno

žuti oblaki obično donesu tuču

rane obično izrasu u kraste

zemlja je svenek za svakoga otvorena

Jurica Čenar (1956)

LA MI

mi

vi

mala

vi

vila

vi

ma

li ma

vi li

ma

la mi