DA JE GRANT PIO NA APPOMATTOXU

James Thurber

Devetog travnja 1865. osvanulo je krasno jutro. General Meade bio je na nogama s prvim tračkom rumenila na istočnom nebu. General Hooker i general Burnside ustali su i doručkovali prije osam i četvrt. Nastavljao se prekrasan dan. Približavalo se jedanaest sati. General Ulysses S. Grant još nije bio ustao. Spavao je u čuvenoj staroj mornaričkoj mreži za spavanje, obješenoj visoko iznad poda u spavaćoj sobi svoga glavnog stana. Glavni stan bio je u žalosnu neredu: papiri su bili razasuti po podu; povjerljive špijunske bilješke raznašane posvuda u povjetarcu otvorena prozora; posljednji ostaci prevrnute boce vina ružičasto su tekli preko važnoga vojnog zemljovida.

Narednik Shultz iz ohajske Šezdeset i pete dragovoljačke pješačke postrojbe, pomoćnik generala Granta, ušao je u predsoblje, pogledao oko sebe i uzdahnuo. Ušao je u spavaću sobu i grubo stresao generalovu mrežu. General Ulysses S. Grant otvorio je jedno oko.

»Oprostite, gospodine«, rekao je narednik Shultz, »ali ovo je dan predaje. Morali biste biti na nogama, gospodine.«

»Ne njiši me«, oštro je rekao Grant, jer je njegov pomoćnik nježno njihao mrežu. »Osjećam se strašno«, dodao je, okrenuo se na drugu stranu i ponovno zatvorio oko.

»General Lee bit će ovdje svakog trenutka«, rekao je čvrsto narednik, zanjihavši ponovno mrežu.

»Hoćeš li prestati s time?« izderao se Grant. »Želiš li da mi se smuči, ili što?« Shultz je udario petama i salutirao.

»Po što dolazi ovamo?« upitao je general.

»Danas je dan predaje, gospodine«, rekao je Shultz. Grant je ogorčeno zagunđao.

»Tri stotine i pedeset generala u Sjevernoj vojnici«, rekao je Grant, »a on s time dolazi k meni. Koliko je sati?«

»Razlog je u tome što ste vi vrhovni zapovjednik«, rekao je narednik Shultz. »Sada je jedanaest i dvadeset i pet, gospodine.«

»Ne budi lud«, rekao je Grant. »Lincoln je vrhovni zapovjednik. Nitko se u povijesti svijeta nije nikada predao prije objeda. Zar on ne zna da se vojske predaju puna želuca?« Povukao je pokrivač preko glave i ponovno se namjestio.

»Konfederacijski generali bit će ovdje svakog trenutka«, rekao je narednik. »Vi biste uistinu trebali biti na nogama, gospodine.«

Grant je ispružio ruke iznad glave i zijevnuo.

»U redu, u redu«, rekao je. Pridigao se, sjeo i buljio po sobi. »Ova prostorija«, zarežao je, »izgleda užasno.«

»Mora da ste se dobro zabavljali prošle noći, gospodine«, odvažio se Shultz.

»Da«, rekao je general Grant, tražeći uokolo svoju odjeću. »Hrvao sam se s nekim generalom. S nekim bradatim generalom.«

Shultz je pomagao operativnom zapovjedniku Sjeverne vojnice da nađe odjeću.

»Gdje mi je druga čarapa?« upitao je Grant. Shultz ju je započeo tražiti. General je nesigurno odšetao do stola i nalio čašu iz boce.

»Mislim da nije razborito piti, gospodine«, rekao je Shultz.

»Ne brini se za mene«, rekao je Grant, napunivši drugu čašu, »mogu piti ili ne piti. Nisi li već čuo priču o čovjeku koji je otišao Lincolnu da se potuži kako previše pijem? ‘Taj–i–Taj kaže da Grant previše pije’, rekao je taj čovjek. ‘Taj–i–Taj je budala’, rekao je Lincoln. Tako je taj čovjek otišao onome Kako–se–Zove i rekao mu što je Lincoln kazao i on vičući ode Lincolnu. ‘Jesi li rekao Tom–i–Tom da sam ja budala?’, pitao je. ‘Ne’, rekao je Lincoln, ‘mislio sam da on to zna.’« General se smiješio, prisjećajući se, i ispio još jednu čašu. »To je moj odnos s Lincolnom«, rekao je ponosno.

Lagani tutanj konjskih kopita dopro je kroz otvoreni prozor. Shultz mu je žurno prišao i pogledao van.

»Kas kopita«, rekao je Grant uz čudan glasan smjeh.

»General Lee i njegov stožer«, rekao je Shultz.

»Uvedi ga unutra«, rekao je general, ispivši još jednu čašu. »I pogledaj što bi željeli dečki u stražnjoj sobi.«

Shultz je žurno otišao do vrata, otvorio ih, salutirao i stao u stranu. General Lee, dostojanstveno odražen na modrom travanjskom nebu, veličanstven u svečanoj odori, zastao je na trenutak u okviru vrata. Onda je ušao, a za njim njegov stožer. Poklonili su se i stajali bez riječi. General Grant zurio je u njih. Imao je obuvenu samo jednu čizmu i njegov je kaput bio nezakopčan.

»Znam tko si ti«, rekao je Grant. »Ti si Robert Browning, pjesnik.«

»Ovo je general Robert E. Lee«, rekao je hladno jedan od njegovih pobočnika.

»Oh«, rekao je Grant, »mislio sam da je to Robert Browning. Zacijelo izgleda kao Robert Browning. Ono je bio pravi pjesnik, Lee: Browning. Jesi li ikad čitao ‘Kako su donijeli dobru vijest iz Ghenta u Aix’? ‘Gore Derek, sedlaj, gore Derek, odlazi, gore Dunder, gore Blitzen, gore Prancer, gore Dancer, gore Boucer, gore Vixen, gore–‘«

»Hoćemo li odmah na stvar?« upitao je general Lee, dok su njegove oči s prezirom promatrale neurednu sobu.

»Neki se momak hrvao ovdje prošle noći«, objasnio je Grant. »Srušio sam Shermana, ili nekog generala vrlo slična Shermanu. Bilo je prilično mračno.« Dodao je bocu skoča vrhovnom časniku Južne vojnice, koji je stajao držeći je, u zapanjenosti i zbunjenosti. »Neka netko donese čašu«, rekao je Grant, gledajući pravo u generala Longstreeta. »Nisam li te sreo u Cold Harboru?« pitao je. General Longstreet nije odgovorio.

»Volio bih da ovo završi što je prije moguće«, rekao je Lee. Grant je mutno gledao u Shultza, koji mu je, namršten, prišao sasvim blizu.

»Predaja, gospodine, predaja«, rekao je šaptom narednik Shultz.

»Oh, da, da«, rekao je Grant. Ispio je još jednu čašu. »U redu«, rekao je. »Evo idemo.« Polako, tužno, otkopčao je svoju sablju. Onda ju je predao zapanjenom Leeju. »Eto vidiš, generale«, rekao je Grant. »Malo je falilo da te isprašimo. Da sam se osjećao bolje, bili bismo te isprašili.«

Preveo Boris Maruna

Ilustrirala Jasenka Bulj