KLASA

Charles Bukowski

Nisam siguran gdje je bilo to mjesto. Negdje sjeveroistočno od Kalifornije. Hemingway je bio upravo završio roman, vratio se iz Europe ili odnekud, i bio je u ringu boreći se s nekim. U sjedalima uz ring sjedili su novinari, kritičari, pisci — to pleme — također neke mlade gospođice. Sjeo sam u posljednji red. Većina ljudi nije gledala Hema. Razgovarali su jedni s drugima i smijali se.

Sunce je bilo visoko. Bilo je rano poslijepodne. Gledao sam Ernija. Protivnik je bio njegov, poigravao se njime. Udarao je kako je htio lijevim direktom i unakrsno. Onda je srušio drugoga momka. To je privuklo pozornost. Hemov protivnik digao se na osam. Hem se uputio prema njemu, onda se zaustavio. Ernie je izvukao štitnik za zube, nasmijao se, mahnuo protivniku da ode. Bila je to odveć laka pobjeda. Ernie je otišao u svoj kut. Stavio je glavu nauznak i netko mu je ulio malo vode u usta.

Ustao sam iz svog sjedala i polako koračao niz prolaz između sjedala. Posegnuo sam uvis i potapšao Hemingwaya sa strane.

»Gospodine Hemingway?«

»Da, što je?«

»Volio bih ukrstiti rukavice s vama.«

»Imate li šakačkog iskustva?«

»Ne.«

»Idite i pokušajte ga steći.«

»Tu sam da vam isprašim stražnjicu.«

Ernie se nasmijao. Rekao je momku u kutu: »Navuci malom neke gaće i rukavice.«

Momak je iskočio iz ringa i ja sam ga slijedio prolazom natrag gore do svlačionice.

»Mali, jesi li ti lud?« upitao me on.

»Ne znam. Ne vjerujem.«

»Evo. Probaj ove gaće.«

»U redu.«

»Ah, ah… prevelike su.«

»Jebi ih. Dobre su.«

»Dobro, da ti omotam ruke.«

»Bez omota.«

»Bez omota?«

»Bez omota.«

»Štitnik za zube?«

»Bez štitnika.«

»Tući ćeš se u cipelama?«

»Tući ću se u cipelama.«

Zapalio sam cigaru i slijedio ga. Hodao sam niz prolaz pušeći cigaru. Hemingway se popeo natrag u ring i stavili su mu rukavice. U mom kutu nije bilo nikoga. Napokon je netko prišao i stavio mi rukavice. Pozvani smo u središte ringa da čujemo upute.

»Pazite, kad se nađete u klinču«, rekao je sudac, »ja ću…«

»Ja ne ulazim u klinč«, rekao sam sucu.

Slijedile su druge upute.

»U redu, idite svaki u svoj kut. I na znak zvona iziđite i borite se. Neka bolji pobijedi. I bilo bi vam bolje«, rekao je meni, »da izvadite tu cigaru iz usta.«

Kad se oglasilo zvono, izišao sam s cigarom u ustima. Povukavši duboko dim, puhnuo sam ga u lice Ernesta Hemingwaya. Svjetina se nasmijala.

Hem je krenuo na mene, udario lijevim direktom i kratkim udarcem, i promašio oba puta. Bio sam brz. Plesao sam, približio se, tap tap tap tap tap, pet hitrih lijevih direkata u Papin nos. Bacio sam brzi pogled na djevojku u prvom redu, vrlo lijepa stvarčica, i upravo tada Hem je udario desnicom i zabio mi cigaru u usta. Osjetio sam kako mi peče usta i obraz, i otresao vrući pepeo. Ispljunuo sam ostatak cigare i zabio kratki udarac u Ernijev trbuh. On je udario aperkatom desnom i uhvatio me po uhu lijevom. Sagnuo se ispod moje desne i uhvatio me volejom uz užad. Na sam znak zvona srušio me čvrstim udarcem desnicom u bradu. Ustao sam i otišao u kut.

Prišao mi je momak s kantom.

»Gospodin Hemingway želi znati jeste li za još jednu rundu?«, pitao je momak.

»Recite gospodinu Hemingwayu da je bio sretan. Dim mi je ušao u oči. Još jedna runda je sve što mi treba da obavim posao.«

Momak s kantom otišao je na drugu stranu i mogao sam vidjeti Hemingwaya kako se smije.

Izišao sam odmah na zvuk zvona. Započeo sam udarati ne previše snažno ali s dobrim kombinacijama. Ernie se povlačio, a udarci su mu promašivali. Prvi put vidio sam sumnju u njegovim očima.

Tko je ovaj mali, mislio je. Skratio sam udarce, udarao ga snažnije. Pogađao sam svakim udarcem. Glavu i tijelo. Miješani izbor. Boksao sam kao Sugar Ray i udarao kao Dempsey.

Imao sam Hemingwaya na užadi. Nije mogao pasti. Kad god bi počeo padati naprijed, izravnao bih ga još jednim udarcem. Pravo umorstvo. Smrt popodne.

Povukao sam se natrag i gospodin Ernest Hemingway pao je naprijed, dokrajčen.

Odvezao sam rukavice zubima, skinuo ih i iskočio iz ringa. Otišao sam u svlačionicu, želim reći u Hemingwayevu svlačionicu, i istuširao se. Ispio sam bocu piva, zapalio cigaru i sjeo na rub stola za masažu. Unijeli su Ernieja i položili ga na drugi stol. Još je bio aut. Sjedio sam tamo gol i gledao ih kako se skrbe oko Ernieja. Neke su se žene nalazile u sobi ali nisam im obraćao pozornost. Onda mi je prišao neki momak.

»Tko ste vi?« upitao je on. »Kako se zovete?«

»Henry Chinaski.«

»Nisam nikad čuo za vas«, rekao je on.

»Čut ćete«, rekao sam ja.

Prišli su ljudi. Ernie je ostao sam. Jadni Ernie. Svi su se gurali oko mene. Žene također. Bio sam prilično izgladnio, osim na onom mjestu. Zaista otmjena žena odmjeravala me odozgo do dolje. Izgledala je kao žena iz visokog društva, bogata, obrazovana, — privlačno tijelo, zgodno lice, lijepa odjeća, i sve to.

»Što radite?« netko me pitao.

»Jebem i pijem.«

»Ne, ne, mislim na zanimanje?«

»Perač suđa.«

»Perač suđa?«

»Je.«

»Imate li hobi?«

»Pa, ne znam može li se to zvati hobijem. Pišem.«

»Pišete?«

»Je.«

»Što?«

»Kratke priče. Prilično dobre priče.«

»Jesu li vam objavljivane?«

»Nisu.«

»Zašto?«

»Nisam ih ni slao.«

»Gdje su vam te priče?«

»Tamo«, pokazao sam na poderani kartonski kovčeg.

»Slušajte, ja sam kritičar »New York Timesa«. Imate li što protiv da odnesem vaše priče i pročitam ih? Vratit ću ih.«

»Što se mene tiče, u redu je, huligane, samo što ne znam gdje ću biti.«

Otmjena žena iz visokog društva istupi. »On će biti sa mnom.«

Onda je rekla: »Hajde, Henry, navuci odijelo. Put kući je dug, a mi imamo o čemu razgovarati.«

Dok sam se odijevao Ernie se osvijestio.

»Što se dogodilo dođavola?« pitao je.

»Sreli ste prilično čvrsta momka, gospodine Hemingway«, rekao mu je netko.

Završio sam s odijevanjem i otišao do njegova stola.

»Vi ste dobar čovjek, Papa. Nitko ne pobjeđuje sve.« Stresao sam njegovu ruku. »Ne razbijajte glavu.«

Izišao sam sa ženom iz visokog društva i ušli smo u žuti automobil sa sklopivim krovom dug pola bloka. Stisnula je gas do daske i ulazila u zavoje otklizavajući i cvileći gumama i bez ikakve promjene izraza. To je bila klasa. Ako ljubi kao što vozi, imat ćemo paklensku noć.

Kuća se nalazila visoko u brdima, na osami. Sluga je otvorio vrata.

»George«, rekla mu je, »uzmi slobodnu noć. Kad bolje promislim, uzmi cijeli tjedan.«

Ušli smo unutra, a u naslonjaču je sjedio veliki momak s čašom u ruci.

»Tommy«, rekla je, »izgubi se.«

Išli smo dalje kroz kuću.

»Tko je bio veliki momak?« upitao sam je.

»Thomas Wolfe«, rekla je, »gnjavator.«

Zaustavila se u kuhinji da uzme litru burbona i dvije čaše. Onda je rekla: »Idemo.«

Slijedio sam je u spavaonicu.

Sljedećega jutra probudio nas je telefon. Poziv za mene. Dodala mi je slušalicu i ja sam se uspravio do nje u krevetu.

»Gospodine Chinaski?«

»Je.«

»Pročitao sam vaše priče. Bio sam toliko uzbuđen da nisam mogao spavati cijelu noć. Vi ste zacijelo najveći genij desetljeća!«

»Samo desetljeća?«

»Dobro, možda stoljeća.«

»To je bolje.«

»Urednici »Harper’sa« i »Atlantica« ovdje su sa mnom. Nećete vjerovati, ali svaki od njih prihvatio je pet priča za buduće objavljivanje.«

»Vjerujem«, rekao sam.

Kritičar je prekinuo. Legao sam. Žena iz visokog društva i ja vodili smo ljubav još jednom.

Preveo Boris Maruna

Ilustrirala Jasenka Bulj