SAT PONIŽENJA

Kad je čovjek ušao, noseći mašinu, većina nas podigla je pogled sa svojih čaša, jer nikad prije nismo vidjeli ništa slično. Čovjek je položio stvar na šank nedaleko od točionika piva. Zauzimala je bezbožno mnogo prostora i mogao si vidjeti da se pipničaru nije odveć sviđalo da mu ta velika, ružna sprava bude parkirana upravo tamo. »Dva viskija s vodom«, rekao je čovjek. Pipničar je nastavio miješati staromodno piće na kojem je radio, ali očigledno je prevrtao u glavi čovjekov zahtjev. »Želite dupli?« upitao je trenutak poslije. »Ne«, rekao je čovjek. »Dva viskija s vodom, molim.« Gledao je ravno u pipničara, ne baš neprijateljski, ali, s druge strane, ni vrlo prijateljski. Mnogo godina služenja vrsti ljudi koji posjećuju krčme opskrbilo je pipničara prilagodljivošću raspoloženja. Pa ipak, nije se lako prilagodio na tog čovjeka, i sigurno mu se nije sviđala mašina. Uzeo je zapaljenu cigaretu koja se dimila na rubu kase, potegnuo dim i zamišljeno je vratio na njezino mjesto. Onda je nalio dva viskija, natočio dvije čaše vode, i gurnuo pića pred čovjeka. Ljudi su gledali. Kad se nešto neobično dogodi za barom, to brzo širi osjećaj zajedništva cijelom linijom mušterija. Čovjek nije davao nikakva znaka da je on središte atrakcije. Položio je na bar novčanicu od pet dolara. Onda je ispio jedan od viskija i zalio ga vodom. Uzeo je drugi viski, otvorio mali ventil na mašini (izgledao je kao otvor za ulje) i ulio unutra viski i potom vodu. Pipničar je gledao s odvratnošću. »Nimalo smiješno«, rekao je jednoličnim glasom. »I, osim toga, vaš pratilac zauzima odveć mnogo prostora. Zašto ga ne stavite tamo na onu klupu kraj vrata i napravite ovdje više mjesta?«

»Ovdje ima dovoljno mjesta za svakoga«, odgovorio je čovjek. »Nije mi smiješno«, rekao je pipničar. »Stavite prokletu stvar, kao što sam rekao, tamo blizu vrata. Nitko je neće dirati.« Čovjek se nasmiješio. »Trebali ste je vidjeti danas popodne«, rekao je. »Bila je veličanstvena. Danas je bio treći dan turnira. Zamislite — tri dana stalna mozganja. I uz to protiv najboljih igrača u zemlji. Zarana u partiji zadobila bi prednost; onda bi se dva sata sjajno koristila tom prednošću, završavajući s protivnikovim kraljem pritisnutim u kut. Iznenadno zarobljavanje konja, neutralizacija biskupa, i sve bi bilo gotovo. Znate li koliko je novaca osvojila, sve skupa, u tri dana igranja šaha?« »Koliko?« upitao je pipničar. »Pet tisuća dolara«, rekao je čovjek. »Sad se želi opustiti, želi se malo napiti.« Pipničar je rastreseno prešao krpom preko nekoliko mokrih mrlja. »Odnesi je nekamo drugamo i napij je tamo!« rekao je čvrsto. »Ja imam dovoljno briga.« Čovjek je stresao glavu i nasmiješio se. »Ne, nama se ovdje sviđa.« Pokazao je na prazne čaše. »Ponovite ovo, hoćete li, molim?« Pipničar je polako stresao glavom. Doimao se zbunjeno, ali nepopustljivo. »Stavite stvar u stranu«, zapovjedio je. »Neću dijeliti viski zbunjcima.« »Zbunjenicima«, rekla je mašina. »Riječ je ‘zbunjenicima’.« Niže za barom, mušterija koja je ispijala svoj treći viski sa sodom činila se spremnom da se uključi u ovaj razgovor, koji smo svi mi tako pozorno slušali. Bio je čovjek srednjih godina. Njegova kravata bila je olabavljena i ovratnik otkopčan. Gotovo je bio završio svoje treće piće, i alkohol ga je navodio da se svojom potporom prikloni društveno zapostavljenima i žednima. »Ako mašina želi drugu čašu, dajte joj drugu čašu«, rekao je pipničaru. »Nemojmo se natezati.« Čovjek s mašinom okrenuo se prema svome novonađenom prijatelju i svečano podigao ruku na svoju, šaljući mu pozdrav zahvalnosti i prijateljstva. Uputio mu je i sljedeću primjedbu, kao da namjerno oštro prekorava pipničara. »Vi znate kako je to kad si mentalno iscrpljen, koliko želiš čašu?« »Jasno da znam«, odgovorio je prijatelj. »Najprirodnija stvar na svijetu.« Nastalo je komešanje uzduž bara, činilo se da su neki na pipničarevoj strani, drugi sa skupinom uz mašinu. Progovorio je visok, namršten čovjek, koji je stajao do mene. »Još jedan ljuti viski, Bille«, rekao je. »I lagano, s limunovim sokom.« »Pikrinskom kiselinom«, rekla je mašina sumorno. »U ovim lokalima ne upotrebljavaju limunov sok.« »Sad je dosta!«, rekao je pipničar, udarivši rukom po baru. »Stavite tu stvar u stranu ili se gubite odavde. Nisam raspoložen, kažem vam. Moram se brinuti za ovu krčmu i ne želim nikakvu bezobraštinu mehaničkog mozga ili ma što to bilo.« Čovjek se nije osvrtao na ultimatum. Obratio se svomu prijatelju, čija je čaša sada bila prazna. »Nije riječ samo o tome da je izmoždena nakon tri dana šahiranja«, rekao je srdačno. »Znate li drugi razlog zašto želi piće?« »Ne«, rekao je prijatelj. »Zašto?« »Varala je«, rekao je čovjek. Na tu napomenu mašina se zadovoljno zacerekala. Jedna joj se od ruku lagano spustila, a svjetlo zasjalo u jednom od brojčanika. Prijatelj se namrgodio. Izgledao je kao da mu je dostojanstvo bilo povrijeđeno, a povjerenje zlorabljeno. »Nitko ne može varati u šahu«, rekao je. »To je nemoguće. U šahu je sve otvoreno i jasno. Narav šahovske igre je takva da je varanje nemoguće.« »To sam i ja nekad mislio«, rekao je čovjek. »Ali postoji način.« »To je lako moguće, nimalo me ne čudi«, umetnuo je pipničar. »Čim sam ugledao tu pišljivu stvar, prepoznao sam u njoj varalicu.« »Dva viskija s vodom«, rekao je čovjek. »Ne možete dobiti viski«, rekao je pipničar. Gledao je bijesno u mehanički mozak. »Kako da znam da već nije pijan?« »To je jednostavno. Pitajte ga nešto«, rekao je čovjek. Mušterije su se migoljile i zurile u zrcalo. Sad smo bili u toj stvari do grla. Čekali smo. Pipničar je bio na potezu. »A što bih ga pitao? Na primjer?«, rekao je pipničar. »Ne pravi nikakvu razliku. Izaberite dva velika broja, pitajte da ih pomnoži. Vi ne biste mogli pomnožiti velike brojeve kad biste bili pijani, biste li?« Mašina se lagano stresla, kao da se unutra priprema. »Pomnoži deset tisuća osam stotina i šezdeset i dva s devedeset i devet,« rekao je zlobno pipničar. Svi smo znali da je ubacio dvije devetke da oteža stvar. Mašina je zasvjetlucala. Jedna je njezina lampa zaiskrila, a jedna od ručica u trzajima promijenila položaj. »Milijun sedamdeset i pet tisuća tri stotine i trideset i osam«, rekla je mašina.

Uzduž bara ni jedna čaša nije bila podignuta. Ljudi su samo sumorno zurili u zrcalo; neki od nas studirali su vlastita lica, drugi su karambolski gađali pogledom čovjeka i mašinu. Napokon je mlađa matematički nastrojena mušterija izvadila komadić papira i olovku i povukla se u sebe. »Ispravno«, oglasila se nakon nekoliko minuta računanja. »Ne možeš reći da je mašina pijana!« Sad su svi piljili u pipničara. On je protiv volje nalio dva viskija, napunio dvije čaše vodom. Čovjek je ispio svoje piće. Onda je nalio u mašinu njezino. Svjetla su na mašini slabila. Jedna je od njezinih hirovitih ručica klonula. Neko vrijeme krčma je tiho ključala na laganoj vatri kao brod na moru po mirnu vremenu. Činilo se kao da svatko od nas uz pomoć alkohola nastoji probaviti situaciju. Prilično mnogo čaša napunjeno je ponovno. Većina je tražila izlaz u zrcalu — kao na vrhovnom sudu za posljednje žalbe. Čovjek s otkopčanim ovratnikom došao je na svoje. Odlučno je prišao i stao između čovjeka i mašine. Stavio je jednu ruku oko čovjeka, drugu oko mašine. »Iziđimo odavde i otiđimo na kakvo dobro mjesto«, reče. Mašina je lagano zasjala. Činilo se kao da je sada malo pijana. »U redu«, rekao je čovjek.»To mi odgovara. Moj je automobil vani.« Platio je pića i ostavio napojnicu. Mirno i pomalo nesigurno uzeo je mašinu pod ruku, i sa svojim noćnim pratiteljem otišao do vrata te su izišli na ulicu. Pipničar je nepomično zurio, a onda je nastavio s laganim pospremanjem. »Vani, dakle, ima svoj automobil«, rekao je uz teški sarkazam. »Nije li to lijepo!« Mušterija blizu vrata na kraju šanka ostavila je svoje piće, prišla prozoru, razgrnula zastor i pogledala van. Nakon nekoliko trenutaka vratila se na svoje mjesto i obratila pipničaru. »Automobil je ljepši nego što mislite«, rekao je. »Cadillac. A što mislite koji od njih trojice vozi?«

E.B. White

Preveo Boris Maruna

Ilustrirala Jasenka Bulj