PRELAŽENJE CRTE

John Steinbeck

Sligo i mali ravnodušno su uzeli svoje propusnice za četrdeset i osam sati. U Alžiru barovi se zatvaraju u osam sati, ali oni su se dobrano opili vinom prije nego što se to dogodilo i uzeli bocu sa sobom i ležali na plaži. Noć je bila topla, i nakon što su dokrajčili drugu bocu vina razodjenuli su se i zagazili u mirnu vodu i onda čučali i sjedili u njoj samo s glavama vani. »Prilično lijepo, eh, mali«, rekao je Sligo. »Postoje tipovi koji plaćaju tešku lovu za ovu stvar, a mi je dobivamo besplatno.«

»Radije bih bio kod kuće na Desetoj aveniji«, rekao je mali. »Radije bih bio tamo nego bilo gdje. Volio bih vidjeti svoju staru. Volio bih vidjeti svjetsko doigravanje ove godine.«

»Možda bi ti volio udarac po gubici«, rekao je Sligo.

»Volio bih ući u Grčki i uzeti duplu čokoladu slada sa šest jaja u njemu«, rekao je mali. Trgnuo se da mu valić ne bi ušao u usta. »Ovo je mjesto osamljeno. Ja volim Coney.«

»Prekrcan ljudima«, rekao je Sligo.

»Ovo je mjesto osamljeno«, rekao je mali.

»Kad već govorimo o doigravanju, volio bih ga i sam vidjeti«, rekao je Sligo. »U ovakvim trenucima frajer je u napasti da prijeđe crtu.«

»Pretpostavimo da prijeđeš — kamo bi do đavola otišao? Ne postoji mjesto kamo bi se otišlo.«

»Otišao bih kući«, rekao je Sligo. »Otišao bih na doigravanje. Bio bih prvi na nenatkrivenim tribinama, kao što sam bio četrdesete.«

»Ne možeš otići kući«, rekao je mali; »nema načina da se ode kući.«

Vino je grijalo Sliga i voda je bila izvrsna. »Imam lovu koja govori da mogu kući«, rekao je bezbrižno.

»Koliko love?«

»Dvadeset zelenih.«

»Ne možeš to učiniti«, rekao je mali.

»Želiš se okladiti?«

»Sigurno. Kad ćeš platiti?«

»Neću ja platiti; ti ćeš platiti. Idemo gore na obalu i odvalimo koji sat spavanja...«

Na dokovima su bili vezani brodovi. Dovezli su desantne čamce i tenkove i trupe, i sada su ležali ukrcavajući ostatke, razbijenu opremu sa sjevernoafričkog bojišta koja će otići u visoke peći da bi se napravilo još tenkova i desantnih čamaca. Sligo i mali sjedili su na hrpi kutija konzervirane hrane i gledali brodove. Niz brijeg došao je odred od stotinjak talijanskih zarobljenika da bi bio poslan u New York. Neki su zarobljenici bili u prnjama, a neki odjeveni u američki kaki jer su bili odveć otrcani na krivim mjestima. Nitko od zarobljenika nije izgledao nesretno zbog odlaska u Ameriku. Stigli su marširajući do mosta za ukrcavanje i onda stajali u gomili čekajući zapovijed da se ukrcaju.

»Gledaj ih«, rekao je mali, »oni moraju kući, a mi moramo ostati. Što to radiš, Sligo? Zašto hlače posvuda mažeš uljem?«

»Dvadeset zelenih«, rekao je Sligo, »i ja ću te sigurno naći.« Ustao je i skinuo svoju prekomorsku kapu i dobacio je malom. »Evo ti dar, mali.«

»Što ćeš učiniti, Sligo?«

»Nemoj me slučajno slijediti, ti si odveć tup. Dvadeset zelenih, i da ne zaboraviš to. ’Viđenja na Desetoj aveniji.«

Mali ga je gledao kako odlazi, bez razumijevanja. U prljavim hlačama i rasparanoj košulji Sligo se postupno približavao zarobljenicima i onda se neopazice ugurao među njih i stajao gologlav, gledajući natrag na maloga.

Odozgo je čuvarima stigla zapovijed i oni stadoše goniti zarobljenike prema mostu za ukrcavanje. Sligov glas bio je tugaljiv: »Ja ne bih trebao biti ovdje. Hej, ne ukrcavajte me na ovaj brod.«

»Zaveži, žabaru«, zarežao je stražar na njega. »Briga me ako si šesnaest godina živio u Brooklynu. Penji se tim mostom.« Gurnuo je Sliga, koji se odupirao, na most za ukrcavanje.

Otraga na hrpi kutija mali je promatrao s divljenjem. Vidio je kako Sligo stiže do ograde. Vidio je Sliga kako još protestira i kako se bori da se vrati na pristanište. Čuo ga je kako vrišti: »Hej, ja sam Amerikano, amerikanski vojnik. Ne možete me ukrcati ovamo.«

Mali je vidio Sliga kako se bori i onda je vidio konačnu pobjedu. Vidio je Sliga kako je šakom maznuo stražara i vidio je kako se podiže stražarska palica i pada na Sligovu glavu. Njegov je prijatelj klonuo i bio iznesen iz njegova vidokruga i ukrcan na brod. »Stara hulja«, mrmljao je mali sebi. »Lukava stara hulja. Ne mogu mu uopće ništa i ima svjedoke. Dobro, lukava stara hulja. Moj Bože, vrijedi dvadeset zelenih.«

Mali je dugo sjedio na kutijama. Nije se micao s mjesta dok se brod nije otisnuo i dok ga tegljači nisu izvukli i oslobodili podmorničkih mreža. Mali je vidio kako se brod pridružio skupini i vidio je kako su prišli razarači i uzeli konvoj pod zaštitu. Mali je, potišten, otišao do grada. Kupio je bocu alžirskoga vina i uputio se natrag na obalu da odspava svojih četrdeset i osam.

Preveo Boris Maruna

Ilustrirala Jasenka Bulj