GONIČ

GONIČ

John Collier

Alan Austen, živčan kao mačić, išao je gore stanovitim mračnim i škripavim stubama u susjedstvu ulice Pell, i dugo se vremena zagledavao uokolo na tamnu odmorištu prije nego što je na jednim vratima pronašao nerazgovijetno napisano ime koje je želio.

Gurnuo je ta vrata da se otvore, kako mu je bilo rečeno da učini, i našao se u sobičku, u kojem nije bilo nikakva pokućstva osim jednostavna kuhinjskog stola, stolca za njihanje i običnoga stolca. Na jednom od prljavih žućkasto obojenih zidova nalazile su se dvije police, na kojima je bilo sve u svemu možda dvanaest boca i žara.

U stolcu za njihanje sjedio je neki starac, čitajući novine. Alan mu je bez riječi predao kartu koja mu je bila dana. »Sjedite, gospodine Austen«, rekao je starac vrlo uljudno. »Drago mi je da smo se upoznali.«

»Je li istina«, pitao je Alan, »da vi imate određenu mješavinu koja ima — ovaj — prilično izvanredne efekte?«

»Dragi moj gospodine«, odgovorio je starac, »moj trgovački inventar nije vrlo velik — ne radim s laksativima i mješavinama za izbijanje zubi — ali takav kakav jest, on je raznovrstan. Mislim da ništa što prodajem nema efekte koji bi mogli biti točno opisani kao obični.«

»Dobro, činjenica je...« započeo je Alan.

»Ovdje, primjerice«, prekinuo je starac, dohvaćajući bocu s police. »Ovdje je tekućina bezbojna poput vode, gotovo bez okusa, poprilično neprimjetljiva u kavi, vinu ili drugim napicima. Isto je tako ne otkriva bilo koja poznata metoda autopsije.«

»Želite reći da je to otrov?« viknuo je Alan, posve užasnut.

»Zovite je čistač za rukavice ako želite«, rekao je ravnodušno starac. »Možda bi očistila rukavice. Nikad nisam pokušao. Čovjek bi je mogao zvati čistačem života. Životi ponekad trebaju čišćenje.«

»Ne želim ništa od te vrste«, rekao je Alan.

»Vjerojatno je tako u redu«, rekao je starac. »Znate li cijenu te stvari? Za čajnu žličicu, što je dovoljno, tražim pet tisuća dolara. Nikad manje. Ni centa manje.«

»Nadam se da sve vaše mješavine nisu tako skupe«, rekao je Alan bojažljivo.

»Oh zaboga, ne«, rekao je starac. »Ne bi bilo dobro tražiti takvu cijenu za ljubavni napitak, primjerice. Mladi ljudi koji trebaju ljubavni napitak vrlo rijetko imaju pet tisuća dolara. Inače ne bi trebali ljubavni napitak.«

»Drago mi je to čuti«, rekao je Alan.

»Gledam na to ovako«, rekao je starac. »Zadovolji mušteriju jednim artiklom, i ona će doći natrag kad joj ustreba drugi. Čak i kad jest skuplji. Štedjet će za to, ako je potrebno.«

»Tako«, rekao je Alan, »vi odista prodajete ljubavne napitke?«

»Kad ne bih prodavao ljubavne napitke«, rekao je starac, dohvaćajući drugu bocu, »ne bih vam spominjao drugi preparat. Samo kad je čovjek u mogućnosti da zadovolji, on može dopustiti sebi da bude tako povjerljiv.«

»A ti napici«, rekao je Alan. »Oni nisu samo — samo – hm...«

»Ah, ne«, rekao je starac. »Njihovi su učinci trajni, i idu daleko dalje od obična slučajnog impulsa. Ali ga uključuju. Ah, da, oni ga uključuju. Dobrostivi, postojani. Vječni.«

»Bože moj«, rekao je Alan, pokušavajući poprimiti izgled znanstvene nepristranosti. »Kako zanimljivo!«

»Ali uzmite u obzir duhovnu stranu«, rekao je starac.

»To uistinu i činim«, rekao je Alan.

»Ravnodušnost«, rekao je starac, »oni zamjenjuju odanošću, prezir obožavanjem. Daj malu mjeru ovoga mladoj dami — okus je neprimjetljiv u narančinu soku, juhi ili koktelu — i ma kako bila lakoumna i prevrtljiva, ona će se u potpunosti promijeniti. Neće željeti ništa osim samoću i vas.«

»Jedva to mogu vjerovati«, rekao je Alan. »Ona tako voli zabave.«

»Neće ih više voljeti«, rekao je starac. »Bit će u strahu od lijepih djevojaka koje biste vi mogli sresti.«

»Ona će odista biti ljubomorna?« uzviknuo je Alan u zanosu. »Na mene?«

»Da, ona će željeti da vam bude sve.«

»Ona to već jest. Samo što ne haje za to.«

»Hoće, kad popije ovo. Hajat će silno. Bit ćete njezin jedini interes u životu.«

»Prekrasno«, uzviknuo je Alan.

»Željet će znati sve što radite«, rekao je starac. »Sve što vam se dogodilo preko dana. Svaku riječ. Željet će znati o čemu razmišljate, zašto se iznenada smiješite, zašto izgledate tužni.«

»To je ljubav«, uzviknuo je Alan.

»Da«, rekao je starac. »Kako će vas pomno paziti! Nikad vam neće dopustiti da budete umorni, da sjedite na propuhu, da zanemarite hranu. Ako zakasnite sat vremena, bit će užasnuta. Mislit će da ste ubijeni, ili da vas je uhvatila kakva sirena.«

»Jedva mogu zamisliti Dijanu kao takvu!« uzviknuo je Alan, nadvladan zadovoljstvom.

»Nećete morati upotrebljavati maštu«, rekao je starac. »I, uzgred, s obzirom na to da uvijek postoje sirene, ako biste vi kojim slučajem poslije skliznuli malo, ne trebate se brinuti. Ona će vam to oprostiti, na kraju. Bit će strašno povrijeđena, naravno, ali će vam na kraju oprostiti.«

»To se neće dogoditi«, rekao je Alan svesrdno.

»Naravno da neće«, rekao je starac. »Ali, ako bi se dogodilo, ne trebate se brinuti. Ona se nikada ne bi rastala od vas. Oh, ne. I, jasno, ona vam nikada neće dati ni mali, ni najmanji, povod za — tjeskobu.«

»A koliko košta«, rekao je Alan, »ta čudesna mješavina?«

»Nije skupa«, rekao je starac, »kao čistač za rukavice, ili čistač života, kako ga ponekad zovem. Ne. Ta košta pet tisuća dolara, ni centa manje. Čovjek mora biti stariji od vas da bi sebi priuštio tu vrstu stvari. Čovjek za to mora štedjeti.«

»Ali ljubavni napitak?« rekao je Alan.

»Ah, to«, rekao je starac, otvarajući ladicu kuhinjskog stola, i vadeći malu bočicu, poprilično prljava izgleda. »To dođe samo dolar.«

»Ne mogu vam reći koliko sam vam zahvalan«, rekao je Alan, gledajući kako je puni.

»Volim zadovoljiti«, rekao je starac. »Onda mušterije dođu natrag, poslije u životu, kad su imućniji i žele skuplje stvari. Evo. Otkrit ćete da je vrlo djelotvorna.«

»Ponovno vam hvala«, rekao je Alan. »Zbogom.«

»Au revoir«, rekao je starac.

Preveo Boris Maruna

Ilustrirala Jasenka Bulj