Čisto, dobro osvijetljeno mjesto

Čisto, dobro osvijetljeno mjesto

Ernest Hemingway

Bilo je kasno i svi su napustili kavanu osim starca koji je sjedio u sjeni što ju je stvaralo lišće stabla nasuprot električnom svjetlu. Danju je ulica bila prašnjava, ali noću bi rosa slegla prašinu i starac je volio sjediti dokasno jer je bio gluh, a noću je bilo mirno i on je osjećao razliku. Dvojica konobara u kavani znala su da je starac malo pripit, i premda je bio dobra mušterija, znali su da će, ako se previše napije, otići ne plativši, tako da su pazili na njega.

»Prošli je tjedan pokušao počiniti samoubojstvo«, rekao je jedan od konobara.

»Zašto?«

»Bio je očajan.«

»Zbog čega?«

»Ni zbog čega.«

»Kako znaš da je bilo ni zbog čega?«

»On ima mnogo novca.«

Sjedili su zajedno za stolom koji se nalazio uza zid blizu kavanskih vrata i gledali na terasu na kojoj su svi stolovi bili prazni osim onoga za kojim je sjedio starac u sjeni lišća koje se lagano micalo na vjetru. Ulicom su prošli djevojka i vojnik. Ulično svjetlo sjalo je na brončanom broju njegova ovratnika. Djevojka je bila gologlava i žurila se uz njega.

»Uhvatit će ga čuvari«, rekao je jedan od konobara.

»Pa što, ako dobije ono što želi?«

»Bolje mu je da se sada makne s ulice. Uhvatit će ga čuvari. Prošli su ovuda prije pet minuta.«

Starac koji je sjedio u sjeni zakucao je svojom čašom po tanjuriću. Mlađi konobar otišao je do njega.

»Što želite?«

Starac ga je pogledao. »Još jedan konjak«, rekao je.

»Opit ćete se«, rekao je konobar. Starac ga je pogledao. Konobar se udaljio.

»Ostat će tu cijelu noć«, rekao je svom kolegi. »Sad mi se spava. Nikad ne idem u krevet prije tri sata. Trebao se ubiti prošli tjedan.«

Konobar je uzeo bocu konjaka i drugi tanjurić sa šanka unutar kavane i otišao do starčeva stola. Odložio je tanjurić i natočio čašu konjakom do vrha.

»Trebali ste se ubiti prošli tjedan«, rekao je gluhom čovjeku. Starac je pokazao prstom. »Još malo«, rekao je. Konobar je nastavio natakati čašu tako da se konjak prelijevao i tekao niz stapku u gornji tanjurić naslagane hrpe. »Hvala«, rekao je starac. Konobar je odnio bocu natrag u kavanu. Sjeo je ponovno za stol s kolegom.

»Sad je pijan«, rekao je.

»Pijan je svake noći.«

»Zašto se želio ubiti?«

»Kako da znam.«

»Kako je to učinio?«

»Objesio se užetom.«

»Tko je prerezao uže?«

»Njegova nećakinja.«

»Zašto su to učinili?«

»Strah za njegovu dušu.«

»Koliko novca ima?«

»Mnogo.«

»Mora da mu je osamdeset.«

»U svakom slučaju rekao bih da mu je osamdeset.«

»Volio bih da ode kući. Nikad ne idem u krevet prije tri sata. Kakav je to sat za odlazak u krevet?«

»On ne liježe jer mu se ovako sviđa.«

»Osamljen je. Ja nisam. Mene u krevetu čeka žena.«

»I on je jednom imao ženu.«

»Sad mu žena ne bi služila ničemu.«

»Ne može se reći. Možda bi bio bolji sa ženom.«

»Za njega se brine njegova nećakinja. Rekao si da je ona prerezala uže.«

»Znam.«

»Ne bih želio biti tako star. Starac je opak.«

»Ne uvijek. Ovaj starac je čist. Pije bez prolijevanja. Čak i sada kad je pijan. Gledaj ga.«

»Ne želim ga gledati. Želim da ode kući. Nema poštovanja prema onima koji moraju raditi.«

Starac je svrnuo pogled sa čaše na trg, onda na konobare.

»Još jedan konjak«, rekao je, pokazujući na čašu. Prišao mu je konobar kojem se žurilo. »Gotovo«, rekao je, ispuštajući sintaksu kao što čine glupi ljudi kad govore s pijancima ili strancima. »Ne više noćas. Zatvoreno sad.«

»Još jedan«, rekao je starac.

»Ne. Gotovo.« Konobar je ručnikom obrisao rub stola i mahnuo glavom.

Starac je ustao, polako prebrojio tanjuriće, izvadio kožnatu novčarku za kovanice iz džepa i platio piće, ostavivši napojnicu od pola pesete.

Konobar ga je gledao dok je odlazio niz ulicu, vrlo star čovjek koji hoda nesigurno, ali s dostojanstvom.

»Zašto ga nisi pustio da ostane i pije?« upitao je konobar kojem se nije žurilo. Zatvarali su. »Još nisu dva i trideset.«

»Želim kući u krevet.«

»Što je sat vremena?«

»Više meni nego njemu.«

»Sat vremena je isto.«

»Govoriš kao da si i sam starac. Može kupiti bocu i piti kod kuće.«

»Nije isto.«

»Ne, nije«, složio se konobar sa ženom. Nije želio biti nepravedan. Samo mu se žurilo.

»A ti? Ne bojiš li se otići kući prije tvoga uobičajena vremena?«

»Pokušavaš li me uvrijediti?«

»Ne, hombre, samo se šalim.«

»Ne«, rekao je konobar kojem se žurilo, ispravljajući se od povlačenja metalne rolete nadolje. »Imam povjerenja u sebe. Ja sam sav samopouzdanje.«

»Imaš mladost, samopouzdanje, i posao«, rekao je stariji konobar. »Imaš sve.«

»A što tebi nedostaje?«

»Sve osim posla.«

»Imaš sve što i ja.«

»Ne. Nikad nisam imao samopouzdanja i nisam mlad.«

»Ma bježi. Prestani govoriti gluposti i zaključaj.«

»Ja sam jedan od onih koji vole ostati dokasna u kavanama«, rekao je stariji konobar. »Sa svima onima koji ne žele otići u krevet. Sa svima onima kojima je potrebno svjetlo za noć.«

»Ja želim kući i u krevet.«

»Mi smo dvije različite vrste«, rekao je stariji konobar. Bio je već odjeven za odlazak kući. »Nije samo u pitanju mladost i samopouzdanje, premda su te stvari vrlo lijepe. Svake noći opirem se zatvaranju jer možda postoji netko komu treba kava.«

»Hombre, postoje bodege koje su otvorene cijelu noć.«

»Ne razumiješ. Ovo je čista i ugodna kavana. Dobro je osvijetljena. Svjetlo je vrlo dobro, a sada postoje također sjene lišća.« »Laku noć«, rekao je mlađi konobar.

»Laku noć«, rekao je drugi. Okrećući prekidač električnog svijetla nastavljao je razgovor sa samim sobom. Riječ je o svjetlu, naravno, ali je također potrebno da mjesto bude čisto i udobno. Ne želiš glazbu. Zacijelo ne želiš glazbu. Niti možeš stajati pred šankom s dostojanstvom premda je to sve što je ponuđeno za ove sate. Čega se bojao? Nije to bio strah ili strava. Bilo je to ništa koje je on predobro poznavao. Sve je bilo ništa i čovjek je također bio ništa. Samo to i svjetlo bilo je sve što se tražilo i određena čistoća i red. Neki su živjeli u tome, a da to nisu nikad osjetili, ali on je znao da je sve to bilo nada y pues nada y nada y pues nada. Naša nada koja si u nada, nada imenom tvoje kraljevstvo nada tvoja volja bit će nada u nada kao što je u nada. Daj nam taj nada naš svagdanji nada i nada nas naš nada kao što mi nada naše nada i ne nada nas u nada nego izbavi nas iz nada; pues nada. Zdravo ništa puno ništa, ništa je s tobom. Smiješio se i stajao za šankom sa sjajnim aparatom s parnim pritiskom za kavu.

»Što bi vi?« upitao je pipničar.

»Ništa.«

»Otro loco mas«, rekao je pipničar i okrenuo se na drugu stranu.

»Malu čašu«, rekao je konobar.

Pipničar ju je natočio.

»Svjetlo je vrlo jako i ugodno, ali šank nije uglađen«, rekao je konobar.

Pipničar ga je pogledao, ali nije odgovorio. Bilo je prekasno noću za razgovor.

»Želiš drugu čašu?« upitao je pipničar.

»Ne, hvala«, rekao je konobar i izišao van. Nije volio barove i bodege. Čista, dobro osvijetljena kavana bila je sasvim druga stvar. Sada će, ne razmišljajući više, otići kući u svoju sobu. Ležat će u krevetu i napokon zaspati s jutarnjim svjetlom. Na kraju krajeva, rekao je sebi, ovo je vjerojatno samo nesanica. Mora da je imaju mnogi.

Preveo Boris Maruna

Ilustrirala Jasenka Bulj