Nikotin

PROZAC: DARIO ŠAREC

Nikotin

Sjedile su u Bevinoj kuhinji i pravile večeru.

Bev je gulila krumpire, a Marla ih je rezala.

Polovica pileta bila je gotovo pečena.

- Kako ide tvoje nepušenje? - upita Marla.

- Ne mogu više - reče Bev i odloži nož na stol.

Marla je pogleda i odloži nož.

- Kamo god idem, vidim cigarete - nastavi. - U uredu, na ulici, u kafićima, pred školama, cijeli grad izgleda kao jebena golema cigareta! Stvarno sam mislila da ću moći, ali, Marla, već sam na rubu. Treba mi nikotin.

Marla se pridigne, nagne prema Bev i zagrli je.

- Znam da je teško, mila,, ali uspjet ćeš ti to, vjeruj mi - reče joj pogladivši joj kosu - moj je brat bio pušač dvadeset godina i prestao je, sad više o cigaretama i ne misli.

- Ali ja ne mogu više tako, osjećam da gubim razum, da ludim! Evo, neki dan krenem prati veš, a jebeni prašak miriši po nikotinu. Po nikotinu, razumiješ ti to? Nisam oprala veš danima.

- Slušaj - reče Marla - gledala sam neku emisiju o ljudima koji su pobijedili rak i jedan je tip rekao kako mu je bilo grozno i kako su mu se tresle ruke, ali ipak je uspio. Ali, vidiš, on je dobio rak i zato je prestao, a ti si ipak odlučila prestati na vrijeme. Moraš se boriti - lagano joj stisne ruku.

- Umorna sam, Marla. Nemam više snage za borbu. Bojim se da ću zapaliti kad odeš.

- Oh, onda neću otići - reče.

- Jebiga, jednom ćeš otići.

Tada neko vrijeme u kuhinji zavlada tišina.

- Sjetila sam se još nečeg - reče Marla i ustane sa stolca - rekli su još nešto u emisiji, mislim da je to rekao čak neki doktor. Uglavnom, neki njegovi pacijenti, valjda oni kronični, nisu nikako uspijevali pobijediti cigarete. Onda im je taj doktor predložio da daju oglas u novine u kojem traže savjet ljudi koji su prestali pušiti. Kaže da je šezdeset posto tih kroničnih zahvaljujući tome prestalo pušiti.

- Što kažeš? Da i ti pokušaš? Nemaš što izgubiti.

- Nemam što izgubiti, da. Moglo bi čak i upaliti. Hvala ti Marla - zagrle se.

Prošlo je već tri dana otkada je dala oglas, ali nitko nije zvao.

Bev bi dolazila ranije s posla, u nadi da je netko zvao i ostavio poruku, no bezbojan glas telefonske sekretarice iznova je i iznova ponavljao isto: nema poruka.

Ali Bev nije odustala.

Znala je da će već netko nazvati.

Osjećala je to.

Prošlo je tjedan dana.

Zvala je Marlu.

- Zvat će - rekla je Marla - budi strpljiva.

Bev joj je povjerovala.

Prošlo je dva tjedna.

Marla joj opet reče da bude strpljiva, da za te stvari treba vremena.

Treći tjedan, kad se vraćala s posla (više nije dolazila ranije), zapazila je da joj više nije stalo do cigareta, nego samo do toga hoće li je netko nazvati, hoće li imati poruku.

Napokon, dva dana kasnije - poruka.

Stisne gumb, a glas reče: »Bev, ovdje tvoja majka. Brinem se za tebe. Nisi se javila tjedan dana! Što se to događa s tobom?«

Bev sjedne u fotelju, pogledom prijeđe po sobi i zaplače.

Znala je da je gotovo.

Potražila je upaljač i ubrzo promatrala kako se bijeli dim penje prema stropnom prozoru.

Dario Šarec