Zoo

Zoo

Hodao sam kroz robnu kuću. Imala je mnogo pokretnih stuba. Htio sam otići dolje, a otišao bih gore. Htio sam otići gore, a otišao bih dolje — uvijek sam pogriješio. Ljuteći se na samog sebe, pokušavao sam se vratiti trčeći u suprotnome smjeru. Bio sam glup, vrteći se u krug, no instinkt mi je govorio — moraš!

Neka zgodna, mršava djevojka s natpisom na majici — »Anoreksija«, gledala me i smijala se. Poslije je krala stvari i trpala ih u džepove. Vidjevši da sad ja nju promatram, vraćala ih je na police. Nasmijao sam se, odmahnuo rukom i krenuo na posljednji kat robne kuće. Konačno sam iz prve pogodio stube. Okrenuvši se, ugledao sam kako tri debele djevojke s natpisima na majicama »Smršavimo zajedno«, »Uništimo kosanu mast« i »Celulit je linija života« onesvješćuju nesuđenu kradljivicu udarcem malja o glavu. Svukavši je, pošle su prema stubama, noseći je golu. Nije mi bilo jasno čemu sve to, a nije me mnogo ni zanimalo. Izašao sam na krov, izašle su i one. Tri debeljuce pretvoriše se u tanane manekenke s majicama »Miss polja«, »Miss šume« i »Miss vinograda«, te baciše onesviještenu, golu kleptomanku dolje na ulicu. Glava joj se rasprsnula u 365 komadića na tvrdom pločniku. Ljudi nisu marili za to, bili su posve ravnodušni dok su prekoračivali tijelo.

I ja sam na vrhu zgrade bio ravnodušan. Spustivši se u prizemlje, izašao sam van. Nisam bio narkoman, a htio sam pronaći dva dilera. Nisam ih se sjećao, iako mi je negdje u podsvijesti bila pohranjena njihova slika. Stvar je bila riješena time što su oni prepoznali mene, pozdravivši me na cesti:

— Di si stari, kaj ima novo? — upitao me ljigavi tip s majicom »Najbolji regionalni plantažer«.

— Ništa. Imate kaj za prodati? — upitao sam.

— Ovisi kaj te zanima — rekao je posušeni tip s majicom »Drugi u lancu«.

— »Nešto«.

— Trenutačno nemamo, ali ćemo te uputiti na pravu adresu — rekao je ljigavi tip.

— Dobro.

Pozdravio sam dilere, zaboravivši im lica. Otišao sam s njihovom preporukom do ogromne, bršljanom obrasle kuće. Pozvonio sam. Vrata mi je otvorio tip sa majicom »Boss«, kojeg nikada nisam vidio. Ta faca me srdačno pozdravila:

— O, došao si. Zašto se na ulici ponašaš kao da me ne vidiš?

— Pa, čovječe, ja te uopće ne poznajem — pomislio sam, a rekao: — Ne znam. Imam nekih briga koje me zaokupljaju.

— Evo, nabavio sam ti — pružio mi je smotuljak u kojem se nalazilo »Nešto«.

— Ne hvala — rekao sam.

— Pa kaj ti je? Pa zašto si onda naručio? — začuđeno me upitao tip, češkajući se po glavi.

— Pa kad sam to naručio? — sad sam ja bio zbunjen.

— Prije dva dana.

— Baš ja!? Ja sam mislio da su ti javili Ljigavi i Posušeni da dolazim, makar ne znam po kaj, sve mi se nekako izmiješalo. — Ja tu dvojicu ne poznajem — odvratio je tip.

— Ne poznajem ih ni ja. Jebi ga, daj to ovamo — bilo mi je neugodno, pa sam kupio »Nešto« iz pristojnosti. Izbrojio sam lovu i rekao: — Ja sad idem. Hajde, vidimo se.

— OK. Dođi mi ponovno — dobacio je tip na izlazu.

— Da da — promrmljao sam i izašao iz kuće. Našavši se vani, zaboravio sam tipovu facu i bacio »Nešto« u njegov bazen. Zaboravio sam i vrijeme, te zaspao.

Probudio sam se na autobusnoj postaji. Išlo se na neki izlet — šuma, jezero i slične gluposti. Ljudi u autobusu pretežno su bili starci, tek poneko dijete i ja. U prednjem dijelu autobusa moglo se igrati nešto nalik na video-igru. Imala je samo staklo i rukom si mogao pomicati kuglicu. Cilj je bio skupiti sedam, bodova, a kao nagrada se dobivala karta za Raj. Zbog poskupljenja naftnih derivata, PDV-a od 22 posto, političkih, ekonomskih, kulturnih i ostalih afera u državi — nitko je nikada nije dobio, no svejedno, interesenata za igranje uvijek je bilo. Neki dječak s majicom »Playstation« napravio je 52 boda. Naštancao bi on još, da ga vozač autobusa s majicom »Povjerenstvo« nije snažno ošamario:

— Nećeš ti meni obarati svjetske rekorde! — rekao je ljutito — Gubi se!

Dječak se plačući povukao na svoje sjedište.

Stigli smo do mjesta izleta. Na velikoj ploči pisalo je da ovdje ima nerazjašnjivih pojava. Nisam vjerovao u to.

Odvojivši se od ostalih, zašao sam lutati šumom. Hodao sam prazne glave, ne razmišljajući. Odjednom, nečija me ruka potapša po ramenu. Bio je to neki čovjek, nosio je bijelu majicu, na kojoj je crnim slovima pisalo »Ja sam anđeo«.

— Ti si anđeo? — upitao sam.

— Valjda znaš čitati — odgovorio je.

— Pa zašto onda nemaš krila?

— Ti si budala — obrecnuo se anđeo. — Još samo mala djeca misle da anđeli imaju krila.

— Ne znam baš. Nisam upućen u anđeosku problematiku.

— Koji si ti glupan. Pođi sa mnom da ti nešto pokažem.

— Paaa... u redu. I tako nemam pametnijeg posla.

Pošavši s anđelom, stigli smo do starog zatvora s bezbroj ćelija u zemlji.

— Jesam li u paklu? — upitao sam.

— Ne mogu ti dati odgovor na to pitanje.

— Zašto? — Sve ovisi o tome — smatraš li Zemlju paklom, ili zamišljaš nešto drugo.

Zašutio sam, nisam znao što bih rekao. Išli smo od ćelije do ćelije i htio sam nešto upitati zatvorenike. Otvarao sam usta, ali glas nije izlazio.

— Zašto ne mogu razgovarati sa njima?

— Prvo trebaš preispitati sebe, a onda ćeš moći i druge.

Zatvorenici su stvarno bili bijedni, gladni, iznureni. Stražari su pustili jednu grupicu, pijani su pjevali u svom autobusu, koji ih je trebao odvesti do slobode. Otišli su, a ja sam upitao anđela:

— Jesu li oni sada stvarno slobodni?

— Da. Oni su sada ptice, ribe, kukci, zvijeri, mikroorganizmi, domaće životinje, sve, samo nisu ljudi.

— Zašto?

— Zato jer su završili u zatvoru.

— Ali izdržali su kaznu.

— Tu kaznu nitko ne može izdržati.

— Pa što im sada znači sloboda?

— O njoj su mogli prije misliti, imali su dovoljno vremena.

Anđeo je bio umoran i snen, pa smo se rastali.

Vratio sam se na polazište. Djeca su se sklizala po ledu, makar nije bila zima. Pokušavši se poskliznuti, pao sam na glavu. Djeca su se smijala.

Došao sam do autobusa. Na plakatu zalijepljenu na njemu pisalo je »Stakla za videoigru napravio stakleni čovjek«. Nasmijavši se, ušao sam u autobus.

Krenuli smo nekamo po auto-cesti. Dječak je igrao video-igru, ponovno napravivši 52 boda. Vozač to više nije mogao podnijeti i naredio je vodiču izleta:

— Izbaci ga van, tog sranja za danas bi bilo dosta!

Vodič izleta s majicom »Krvnik« poslušno je bacio dječaka kroz otvoreni prozor, kod brzine 102 km/h. Dječak je trenutačno bio mrtav, samo su mu širom otvorene oči djelovale žive, optužujuće misleći na 52 boda, koje nije smio napraviti.

Vozila su se kretala cestom i nisu se zaustavljala. Ljudi u njima vodili su svoje brige.

Brkati tip u teretnjaku s majicom »Kud svi tud i ćelavi Mujo«, koji je jednom rukom jeo kobasicu, a drugom držao volan, prešao je gumom preko dječakove glave, misleći o svojoj nevjernoj ženi, koja se sada jebala u njegovu krevetu s njegovom najboljom prijateljicom.

Zgnječio je oči koje nisu smjele napraviti 52 boda, a ja sam počeo igrati video-igru. Igrao sam je, igrao i igrao, ali nisam uspio napraviti više od jednog boda. Vozač autobusa iznenada se glasno nasmijao i skrenuo u zoološki vrt. Svi smo se pridružili smijehu, a životinje su plakale.

Mario Šurjak