Štenad

Štenad

1

Stajao sam s ostalim piscima u hodniku redakcije »Ljetopisa«. Nitko od nas nije još ništa objavio. U kaputu sam imao osam priča. Toliko sam odabrao za ovu priliku. Od svih mladih, nezadovoljnih lica oko mene, prepoznao sam samo jedno, blijedo židovsko, Isaka Babelja. Prije mjesec-dva, zatekao sam ga bio u podrumu astmatičnog pjesnika Bagrickog. Govorio je nešto o Maupassantu. Sad je šutio, zadubljen u rukopis.

Čekalo se na Maksima Gorkog, urednika. Svakog je petka primao pisce početnike i uzimao na čitanje i procjenu ono što su donijeli. Bio je poznat po profesionalnosti.

Čim se pojavio, Gorki je prešao na stvar:

— Dajte što imate.

Pisci nahrupe prema njemu.

— Polako, polako — umirivao ih je Gorki.

Pokupio je od svakog papire, a onda obavijestio:

— Dođite idući petak. U isto vrijeme.

Pisci se počnu polako razilaziti. Neki su se zapričali, neki su požurili prema izlazu. Pazio sam da se ne sudarim s Babeljem. Nije mi bilo do razgovora.

2

Idući petak opet gužva u hodniku »Ljetopisa«. Čekaju se Gorki i njegove prosudbe. Iako malaksao od gripe, on se pojavljuje u točno ugovoreno vrijeme; nepočešljan i s glasom kao da se tek probudio.

Babelj i ja ostali smo posljednji. Gorki je tako uredio.

Uđemo u sobu. Gorki se ustane rukovati s nama.

On i ja bili smo slične građe, visoki i koščati. Babelj, plah poput srne, zvjerao je uokolo kao da traži neki zaklon.

Gorki se vrati za stol. Prvo se obrati Babelju:

— Objevit ću jednu od vaših priča. Ima tu nečega. Ali još je labavo. Ne znam što da vam više kažem, idite među ljude. Gledajte ih i slušajte.

— Jednu ćete objaviti? — Babeljev glas je podrhtavao.

— Da — Gorki skrene pogled na mene. Upita me:

— Koliko je vama godina?

— Dvadeset tri.

— Zaprepašten sam — reče Gorki. Moje oči ostanu mirne, pomalo uspavane.

— Suviše jasan, suviše uznemirujući stil — nastavi Gorki. — Začuđujući odabir tema. Opasno je u vašim godinama tako pisati.

Babelj je naćulio uši. Pogledavao je malo u Gorkog, malo u mene. Promrsim:

— Dobit ću novac za priče?

— Razumije se — potvrdi Gorki. — Objavljivat ću jednu po jednu. Ali, odmah da vam kažem, honorari su mizerni. Znate i sami kakva su vremena.

Kimnem, zureći u Lenjinov portret na zidu.

— To bi bilo to — privede Gorki susret kraju. — Kolege, slobodni ste.

Vani Babelj promrmlja sebi u bradu:

— Bolje bi ispalo da sam pisao o svojim iskustvima u Crvenoj konjici; ali nije ni ovako loše...

Poželim mu sreću u budućem radu, pa krenem prema Crvenom pijetlu. U džepu sam imao taman kopejaka za šći i votku.

Željko Špoljar