Kokot

Kokot

1.

Mirno sam životario radeći kao podvornik u pučkoj školi »Fran Krsto Frankopan«. Ravnateljičini ukori što u zgradu puštam zakašnjele učenike, bili su mi sva uzbuđenja. Dolazak novog profesora hrvatskoga jezika i književnosti, Ulderika Donadinija, izbacio me iz kolotečine i vratio mi u mozak demone protiv kojih sam se borio redovitim čitanjem psalma.

Već sama njegova razbarušena pojava unosila je nespokoj u školske hodnike. U početku su ga se djeca plašila, sklanjala se kada bi pored njih prolazio. Poslije se situacija promijenila. Pod velikim odmorima trčala bi za njim do zbornice i kukurikala. Zbog nakostriješene frizure prozvala su ga Kokot. Nije ih tjerao od sebe. Ravnodušno je koračao stružući imenikom po zidu.

Nikad ga nisam vidio u društvu kolegica, ili barem kolega. Dolazio je i odlazio sam. A meni je pristupio jer mi je u rukama vidio prvi svezak Gogoljevih Mrtvih duša. Nasmijalo ga je to što podvornik čita ruskog klasika.

— Upotrijebit ću vas negdje — rekao mi je. Shvatio sam da je pisac, jer tako sam slično i ja govorio praljama čije sam doživljaje unosio u svoje pripovijetke. Prešutio sam da i sam namjeravam postati klasik. Samo smo razmijenili nekoliko riječi o prijevodima Gogolja u Hrvata.

Donadini je tvrdio da su loši.

— Znate li ruski? — upitao sam.

— Ne, ali osjećam ga. Ja bih ga mogao prevoditi i bez da znam ruski.

Nisam razumio; to mi je bio prvi znak da se radi o razdrmanoj osobi. Drugi znak bio je konkretniji.

Nerado sam se odazvao Ulderikovom pozivu da nešto popijemo. Nastojao sam se kloniti birtija. Ali nisam mu mogao odbiti. Nakon što su nas zbližile Mrtve duše, Ulderiko mi je počeo donositi sve što bi mu objavili po časopisima i novinama. Hinio sam divljenje prema njegovim pripovijetkama, dramama i zvučnom imenu i prezimenu.

— Ulderiko Donadini — rekoh mu jednom prilikom. — Već samo vaše ime dovoljno je da vas proslavi.

A u sebi sam mu se podrugivao, naslađivao se kad bih u tekstovima što mi ih je donosio, naišao na rečenicu što bi mi zvučala šuplje i patetično. A mnoge su mi tako zvučale. Isto tako s njegovim imenom; smatrao sam ga kretenskim, prikladnim njegovoj klaunovskoj pojavi i kokošjoj frizuri. To je bilo dovoljno da ga poželim za prijatelja.

Pričekao me da provjerim stanje u drvarnici, a onda sam zaključao školu, pa u prvu birtiju. Ulderiko je odmah navalio na rakiju. I mene je uspio nagovoriti. »Tri mjeseca bez kapi alkohola, ako ne računamo pivo«, pomislio sam. »I sad će sve ponovo otići u kurac.«

— Što si se zamislio? — Udario me Ulderiko po ramenu.

— Ništa. — Prinio sam čašu ustima.

Ulderiko se nije znao, niti se trudio, kontrolirati; kao da mu se žurilo da se što prije napije, pa da pred mene prospe svoje gadarije. Izjavio je da ga obuzima želja za buzuriranjem svojih učenika.

— Sve bi ih do jednog. Od prvog do četvrtog razreda.

— Poza — pokušao sam ga obuzdati. — Mene ne trebate sablažnjavati. Oguglao sam.

Ulderiko teško uzdahne.

— E, da je tako, da je to samo utjecaj Dostojevskog... Ali to su ozbiljne, istinske stvari. Meni se, dok im predajem, često digne; sasvim se izgubim...

Sad je i meni došlo da se što prije nalijem rakije.

— A prije neki dan — nastavio je Donadini — došlo mi je da im počnem čitati neke svoje opscene tekstove. To sam i učinio. Među njima je zavladao takav muk da sam se uplašio sam svog glasa...

— Donadini — kažem — znaš što je Nazarećanin poručio takvima?

— Da, da, znam; mlinski kamen o vrat.

Ispio sam nadušak.

— To što si govorio — izustim — to su i moje najintimnije misli. Imam potrebu sablažnjavati svu tu djecu što pored mene prolaze.

Ulderiko mi se zapilji u oči.

— Buzurirati ih?

— To ne, nisam takav pokvarenjak... Ali čitati im opscena štiva, raspitivati se za spolni život njihovih roditelja, takve stvari, da.

— I za to se gori u paklu.

— Znam.

2.

Sve što smo za šankom izgovorili jedan drugome, dovelo je do toga da smo se kasnije, u trijeznom stanju, uzajamno izbjegavali. Kad bi Donadini ulazio u školu, ja bih se naglo zadubio u novine.

Laknulo mi je kad je u proljeće ravnateljica bila prisiljena pozvati bolnička kola po njega. U razredu je napravio lom; isprevrtao je klupe, a djecu je polijevao sokovima što su ih donijela da se počaste pred nadolazeće praznike. Nije da ih je uplašio, uzvratili su mu istom mjerom, uz smijeh koji je odzvanjao sve do predvorja.

Kad su ga bolničari izvodili, po licu mu je još curio sok. Pošteno su ga zalili. Gusta, nakostriješena kosa pretvorila se u mokre rezance, koji su mu padali sve do očiju. Ulderiko je čitavo vrijeme kukurikao, prekidao je samo da bi uzviknuo:

— Ja sam rasplodni kokot!

I tako sve dok ga nisu zatvorili u bolnička kola. Unutra je umuknuo. Možda je postao svjestan situacije.

3.

Dvije godine kasnije i sâm sam završio tamo gdje i Ulderiko. Uzrok: slom živaca. U domobranskoj vojarni na Črnomercu popeo sam se na bodljikavu žicu uz koju sam držao stražu i puškom prijetio prolaznicima. Ubrzo sam bio svladan. A onda ista procedura kao i kod Ulderika: odvlačenje u bolnička kola, skidanje odjeće, injekcija u dupe, vezanje za nosila... Prvi tjedan nisu me puštali iz sobe s rešetkama na prozoru. Poslije, kada su se uvjerili da sam miran, dopustili su mi da izlazim u bolnički park ograđen visokom, šiljatom ogradom. Na jednoj od klupa naišao sam na Ulderika. Zurio je u sitno kamenje pod svojim koljenima. Sjeo sam do njega i upitao ga:

— Nisi više pijetao?

Odmahnuo je glavom.

— Prerezat ću si grkljan, — izustio je muklo i pogledao me uplašeno.

— To su i moje najintimnije misli — kažem.

Već iste večeri Ulderiko je u zahodu ostvario ono o čemu mi je ujutro govorio na klupi.

Nisam se micao iz kreveta; ostali su pojurili vidjeti ga prije negoli što ga bolničari prekriju plahtom.

Željko Špoljar