Poslijepodne hvatam udicu

Poslijepodne hvatam udicu

Ana Brnardić (Zagreb, 1980) nagrađena je 1998. godine Goranovom nagradom, koja joj je omogućila objavu zbirke Pisaljka nekog mudraca (1998), za koju je opet dobila nagradu Slavić, koja bi, da su sretnija vremena, značila i objavu nove knjige, na temelju koje bi se mogla priskribiti nova nagrada i nova objava, pa tako u nedogled, po zasluzi i automatizmu, dok se pisaljka ne ispiše.

Danas Ana studira komparativnu i kroatistiku i, vjerojatno, prikuplja građu za novu knjigu. U međuvremenu čula je i kako zvuči njezina pjesma Noćni mrav na francuskom, što ima priliku provjeriti i čitateljstvo. Ostale pjesme i pjesme u prozi kreću se u uobičajenim okvirima poetskoga registra, na lirski način propitujući i reflektirajući granicu poetskog subjekta i svijeta, njihovih dodira i prelijevanja, baveći se, dakle, ponajprije pitanjima granica i identiteta. Ta uobičajenost poetske preokupacije, dakako, nije kvalitativna, nego tematska odrednica. Meteorološki, pak, regijski inventar kreće se u omiljenim, elementarnim južnim krajolicima, gdje kao da je priroda u pjesničkoj predodžbi iskonskija. Osobno mi je najintrigantniji poetski zapis Višnji Bog na nebi koji u sebi sažima neobično moćnu gestu, sočnu asocijativnost i konotativnost, kao i neočekivanost. Podjednako mudračku zapitanost i emotivnu razgrnutost.

Kruno Lokotar

Poslijepodne hvatam udicu

I radujem se što se stijena

diže i spušta i što je

more liže od milja. Pravimo

harmonike od malih plosnatih

trava, u caffe baru piju

mlijeko s dna mora, ti sjedni

pokraj i vidi što pišem.

O rub voska i plamička

ovješani leptiri s rupicama

u krilu s prahom po stolu.

Ližem stol i sita sam.

Kao poslije večere — lobora

i ribe — nebo se stušti

u more i pretvara u

mijeh. Nosi, nosi, svlači

narebrane kose, svira,

večera planktone i pije

krvi mornarske, to more.

Dnevnik

Kako je samo vrućina nosila mirise zidina, umočene u umak slan i tamnoplav.

(Jezdila sam ulicama i šaputala. Prvo sam pjevala stablu čvrsto stisnuvši se uz

njegovo hrapavo ćutilo, potom vjetru s velikim stopalima koji je usamljen

optrčavao kuće. Veliki redak u glavi od slova što se znoje tad me smete.

Naslutih ishodište njegovo i ponovno ubrzah korak.)

U svjesnom ti

Ti je dakle mjera za dodirivanje tijela. To je vrlo uzak dodir dviju koža.

Umjesto ti, umjesto dodira kože. Nekoga imenuješ, ne uzimaš mu opću mjeru gospođenjem.

To je lijepo i vrijedi kao karta za dugo putovanje.

Moramo često presvlačiti krhko ti, njegovati ga prahom iz cvijeta,

moramo mu se tu i tamo oduprijeti, odrati mu kožu.

Između neba i zemlje: nebo zemlji i obrnuto.

* * *

Duh je bio vitez-putnik koji je ljubio ruku i kruh bake u svratištu, prenoćio,

ujutro s kopljem odjahao.

Duh-vitez koji se jednom ipak zadržao kao noćnik vinopija, ženskar,

posivio je i posmeđio kao da to može — a čini se da može (ah ta plijesan)

i umro, crko, istrunuo.

Višnji Bog na nebu

Bog, Bog, Bog. I ne otvaraju se vrata Tvoga Veličanstva. Spakovan u

Knjigu s Crnim korama, suh i zajedljiv, ne omagljuj mi kožu. Evo ti, ne treba mi.

Bog; B, o, g, bi li me ogrnuo? Ganuo me? Koja se Moć usudila tako naprasno

provaliti u Bedeme?, pretvara te u Noć kao rak. K meni, meni dođi na običan čaj.

U kući se izuvamo, skidamo suvišan veš, pripitomljujemo rječnik i napokon, volimo se.

Dođi k meni.

Ploha

Opisnost voli ušuljati se. Ona je mirna i mudra kao da se takvom rodila,

pa je moćnija od svakoga. Junak prestane biti junak, spremi koplje koje

raste u visinu, i na vrhu je planine, da zavara. Junače, iz pleća su ti izmigoljila

djeca i mravi koji žive u gradu sada i zauvijek. Nećeš me ni spomenuti više,

ima puno kapljica koje su važnije, koje nose dobre vijesti, u moru vjestica.

La fourmi nocturne

Usprave li se noćas mravi...

Si les fourmis se redressent, je ferai semblant d'etre morte dans mon lit

pour que je les voie, seulement une fois, en cachette,

et maintenant il pleut dehors comme si la pluie répond a la priere

et le vair verdit, épaisse dans les cours.

Mais je pense a la fourmi. Et je sais qu'elle m'a chuchoté quelque chose cette nuit, en

sa langue de fourmi. Et je sais c'était elle.

La fourmi semble devenir verte de la pluie comme l'homme est rendu vert de l'angoisse,

on sent l'odeur de la mousse, l'attente, et quand la mort affolée tombe sur le coccyx, sur le pavé froid,

la fourmi criera, ô la pauvre créature de fôret échouera.

Rien alors, les gouttes de pluie font la bruit discrete, l'une apres l'autre

on ne sait pas si elles rient ou c'est la faute de l'homme que la langue est grise quand

la pluie roule sur elle.

Prevela Maja Kuhta