Tri jahača apokalipse

Tri jahača apokalipse

Završni koncert drugog Earwing jazz-festivala, KSET, 7. studenog 2001.

Peter Brötzmann jedna je od najvažnijih ličnosti prošlog stoljeća i svatko tko drži do sebe morao bi toga živog dinosaura jazza, kako ga od milja zovu novinari, barem jednom vidjeti i čuti.

Tako glasi prva rečenica u tiskanom programu ovogodišnjeg Earwing jazz-festivala u tekstu koji najavljuje završni koncert na kojem su nastupili gorespomenuti gospodin iz Njemačke u pratnji dvojice američkih bubnjara, Hamida Drakea i Michaela Zeranga. I znate što? Ja sam tu priču popušio.

A evo kako je to zapravo zvučalo i izgledalo.

1. Zvučalo je strašno. Upravo strašno. Ne znam naslov prve polusatne kompozicije, ako se to smije tako nazvati, ali ja bih je nazvao Ne pokušavajte ovo kod kuće. Prvih desetak minuta nadao sam se da je to neki u uvod u nešto, ali nije bio. Onda sam se počeo znojiti. Brötzmann je puhao manijakalno u svoj saksofon, Drake i Zeranga kuckali su po bubnjevima i svi u KSET-u doimali su se oduševljeno. Ne samo da su izgledali oduševljeno, nego ih je i bilo mnogo. Mislim da sam zbog svega toga bio u nekom polušoku. Domagoj se držao stoički.

Za pivo.

2. Za vrijeme stanke slušali smo nešto s CD-a što je zvučalo kao Brötzmann na CD-u. Dakle, to je bila stanka za izvođače, ali ne i za moje, tada već napaćeno, živčevlje.

3. Nakon stanke malo su pregrupirali snage tako da su se naši bubnjari dohvatili nekih crnačkih bubnjeva čije nazive ja ne znam. Da stvar bude još gora, Hamid Drake povremeno je pjevao na nekom marsovskom jeziku, što se i moglo očekivati od nekog tko se zove Hamid. Svi su bili u transu. Domo se okrenuo prema meni i rekao: »Ovi dijelovi bez vokala zvuče kao jedan instrumental s Waitsova Swordfishtrombones. »A s vokalom?« upitao sam. »Užasno«, odgovorio je.

Želio sam suosjećati s prisutnima, ali moje bjelačko dupe jednostavno nije moglo shvatiti taj glazbeni pravac (ako gomilu zvukova koji ne čine nikakvu melodiju ili ritam možemo nazvati glazbenim pravcem), a ako dupe ne kuži, onda je tu mozak potpuno bespomoćan.

Dok sam tako razmišljao kako ništa ne kužim, dio kompozicije koji je podsjećao na loš seks pretvorio se u nešto što je Domagoj opisao kao »odličnu glazbu za buđenje«. Nakon beskonačno duga dijela »za buđenje«, Brötzmann se čini se umorio, tako da su bubnjari preuzeli stvar u svoje ruke i onda se dogodilo nešto stvarno dobro: Drake i Zeranga u međuvremenu su ostavili one crnačke naprave i prešli na klasični set bubnjeva i onda prestali udarati i počeli svirati bubnjeve. Napokon! U tom trenutku cijeli je KSET počeo intelektualno svršavati. Meni je bilo u redu, ali daleko je to od jednih Tortoisea. Kada je stvar završila, svi su pljeskali i urlali i tražili još i dobili ga. Ja sam se osjećao kao stari iskusni ševac koji je upravo s gomilom klinaca odgledao pornić.

4. Domagoj je rekao da napišem da ovi u KSET-u moraju podići pozornicu. Barem na metar. I da to moram činiti sve dok je ne podignu.

5. Kada je počeo bis, Domagoj se nagnuo prema meni i rekao: »Mislim da ponovno sviraju završetak prethodne stvari.« Nažalost, nije bilo načina da se utvrdi je li u pravu ili nije.

6. Drugi je bis bio još kaotičniji i kraći od prvog. Ali ljudi se nisu na to obazirali i tražili su još. Usred tog pljeskanja i zviždanja rekao sam Domagoju: »Ovi će se vratiti još jednom.« Domagoj je rekao: »A možda ovaj puta odsviraju nešto super?« Obukao sam jaknu i rekao: »Nećemo riskirati.«

7. Bože, hvala Ti što se razlikujem od ljudi kojima se sviđa free jazz.

Krešimir Pintarić