Sasvim obična priča o Heraklu i Euristeju

Sasvim obična priča o Heraklu i Euristeju

»Evo je, rođače«, vikne Heraklo i baci pred prištavog kralja kožu nemejskog lava. »Evo čuvene neprobojne kože te zvijeri o kojoj su se plele mnoge okrutne priče.«

Euristejevo lice naprosto problijedi, što se vidjelo čak i ispod tolikog pudera kojim se naprašio da bi prikrio rošavost. Sjaj njegove palače zanijemi, a njegova dvorska svita ostane zapanjena. Heraklo se probio kroz mnogostruka stražarska mjesta, napravivši paniku među njima. Slavlje je bilo u toku, lijepe su djevojke plesale, a muškarci pili najbolje vino. Međutim, sve je utihnulo u času kad je zagrmio skladni glas mladoga poluboga, a titanska koža lava iz Nemejske šume odjeknula poput tekućeg žarača na kamenom podu palače.

Euristej šuti, sklupčan na svom prijestolju poput nadurena djeteta kojem roditelji nisu dopustili da se igra s prijateljima.

»Zašto šutiš, rođače?« nastavi Heraklo povišenim glasom. »Evo lavlje kože, ja sam obavio svoj prvi zadatak, i to uspješno. Ubio sam nemejskog lava, odrao ga i donio ti kožu koju si tražio, 'kralju'.« Heraklo uživa u ovome. Pružio je svim ovim ništarijama dokaz svoje polubožanske nadmoćnosti nad njihovim životima punim nerada i hedonizma. Posebno ga veseli što mu kukavni rođak ne može doći do riječi. Niti itko od njegovih, ah, vjernih mu dvorana.

»Je li borba bila teška?« bojažljivo ga priupita crna djevojka koja je prstima dirnula mrtvu glavu zvijeri. Heraklo je pogleda, svjestan da mora naglasiti teatralnost pristupa i pojačati dojam u umu svih prisutnih. Zeus mu je rekao da se na taj način stvaraju legende. Djevojka je lijepa, umilna osmijeha i velikih grudi.

»Heraklo je pobijedio«, reče junak. »To je jedino što je bitno.« Rekao je sve, a opet, rekao nije ništa, ostavivši drugima da o događaju spletu priče. Tišina je još stajala u zraku, no sada ju je već počelo narušavati mrmljanje ponekog dvorana koje je u sebi nosilo prizvuk zadivljenosti smrtnicima čudesnim pothvatom.

»Tišina!« prodere se najednom Euristej, osovivši se na svoje dvije tanke nožice. »Svi van, osim tebe, Heraklo!« Čim je to naredio, stražari počnu gurati ljude iz dvorane. Djevojka se nasmiješi Heraklu, i mladom junaku padne na pamet da bi je večeras mogao posjetiti. I opustiti se uz njeno tijelo. Na kraju krajeva, i polubogovi imaju pravo na ugodan odmor.

»Istjerao si ih«, reče Heraklo kralju desetak godina starijem od njega samoga. Govoreći to, približio mu se, tako da su dvojica muškaraca, jedan velik i neprirodno jak, drugi slab i plašljiv, sada stajali posve blizu. I makar Euristej, stojeći na povišenu mjestu i glumeći dostojanstvo želi pokazati tko je od njih dvojice vladar, to mu ne uspijeva. Heraklu u središnji živčani sustav dopire spoznaja da je u ovom dvojcu on moćniji, jači i bolji, iako to nikad ne bi smio otvoreno priznati. Kruna, žezlo i tron, dakle, ne čine kralja, no Heraklo se mora paziti jer je voljom Olimpijaca, naposljetku, podčinjen ovom smiješnom kržljavom rođaku. »Ako smijem reći, to je vrlo nepopularna mjera u dvorana. Mogli bi te zamrziti.« Žarki cinizam prikriven je lažnom sućutnošću Heraklova tona. Nedovoljno.

»To te nismo pitali«, reče mu Euristej i sjedne na prijestolje. Riječi su im dobivale sablastan prizvuk odjekujući tako ispražnjenom dvoranom.

»Doista«, reče mladi junak, ostajući na nogama. Oči su mu bile u ravnini s Euristejevim. Oči koje plamte genetičkim plamom.

»Obratit ćeš nam se samo kad te nešto pitamo«, reče mu kralj, ne skidajući pogleda s lavlje kože.

»Neću«, reče Heraklo, »jer ne želim. I nije me briga što ti i tvoja oholost o tome misle.«

»Pitaj bogove što oni o tome misle«, prosikće Euristej.

»I hoću«, odvrati mu Heraklo, »čim sjednem uz oca na Olimp«. To jest, čim postane besmrtan.

Euristej mu ne odgovori.

»Čini se da si ostao bez riječi«, reče junak pomalo napuhano. Ah, taj neobuzdani mladenački nagon.

»Još je mnogo pred tobom, rođače«, reče mu napokon kralj Mikene. »Čak devet zadataka. Drugi će, vjeruj mi, biti mnogo teži od ovoga.«

»U to vjerujem jer te poznajem«, reče Heraklo i siđe s podnožja trona te legne na prostirku. »Znam koliko si podao.« Prostirka miriši na nekog nepoznatog muškarca iz kraljevske svite. »No reci mi, rođače, nije li ovo početak dostojan jednog poluboga?«

»Oholost ti neće mnogo pomoći«, reče Euristej.

»Ni tebi tvoja neodlučnost«, reče Heraklo i odluči prekinuti s prepirkom. Jedva je čekao da se odmori, uistinu odmori, i da mu glavno olimpsko računalo nadoknadi sve dane provedene u zamoru materijala, i bioloških i onih umjetnih.

»Reci mi, kako si ga ubio?« priupita Euristej Herakla prišavši koži zvijeri. Zadivljeno ju je promatrao nekoliko kratkih trenutaka u kojima je u sebi iskazao žaljenje nad činjenicom što on nije bio taj koji je ubio lava iz Nemeje, a onda odbaci sve te primisli, sabere se i podigne oderotinu.

»Zadavio sam ga«, reče Heraklo, stavljajući u usta komadić mesa s pladnja na stolu. Moglo bi se reći da je junak ogladnio od silna čekanja. A možda je to i zbog atmosfere bezbrižja koja je vladala na Euristejevu slavlju.

»Rukama?« upita opet prištavi kralj.

»Golim rukama«, potvrdi polubog.

»A je li istina sve što se pričalo o nemani?« reče kralj i priđe junaku. Njegov je lažni mir nestao i pred Heraklom se pojavi Euristej kakva je poznavao: paničar bez skrupula, spreman učiniti sve i svašta samo da bi spasio vlastiti život i isti proveo u najvećem mogućem blagostanju. Čovjek koji je kao stvoren da bude totalitaristički vladar.

»A što se to pričalo o nemani?« reče Heraklo, nastavivši sa svojim obrokom. Meso je doista znalački ispečeno.

»Pričalo se da zvijer riga vatru i da joj u očima prebiva žeravica, pričalo se da je proždrijela polovicu Nemeje, pričalo se da je nitko i ništa ne može ubiti...« Tu zastane.

Heraklo se počne smijati, isprva se suzdržavajući, no zatim prasne u smijeh toliko jak i toliko veseo da ga je mogla zaustaviti samo ljubomorna bol na Euristejevu licu. Da ju je spazio.

»Prestani!« vikne vladar. Naravno da se prirodnom nagonu mladi junak nije mogao othrvati, već ga je samo pripitomio. »Prestani«, reče mu potom Euristej. Kožu je držao prebačenu preko desne ruke i gladio je kao da je u pitanju najveće blago poznatoga svijeta.

Heraklo ga pogleda i automatski se sažali nad rođakom kojeg je sila sudbine prouzrokovana Herinom prijevarom bacila na mjesto vladara Mikene i oduzela mu pravo na normalan život. Olimpijci često ne paze na duševno stanje pojedinca kad se poigravaju tijekom njegova života. Čak je razmatrao mogućnost da se ispriča nedoraslom rođaku, no ona je iz kombinacije njegova neuronsko-nanočipovskog sklopa nestala u pikosekundi.

»Uzmi ovu kožu«, reče mu Euristej i baci je na nj. »Ne želim je na svom dvoru. Ne želim da me podsjeća na tebe.« Mladi polubog obriše prste u nečiji ogrtač i ustane.

»Koji je moj drugi zadatak?« upita Euristeja.

»Tvoj drugi zadatak dostojan je tvojega imena, Heraklo«, reče mu kralj i vrati se na tron. Čini se kao da je umoran od svega toga kraljevanja. »U močvarama Lemna, u Argolidi, postoji čudovište koje ubija i ljude i njihova stada.«

»Hidra«, reče Heraklo, sada apsolutno ozbiljno.

»Da«, reče Euristej. »Tvoj je drugi zadatak da je ubiješ.«

»Dokaz?« upita junak.

»Smisli ga sam«, reče mu Euristej. »Ja sam preumoran.«

»Dobro«, reče mu mladi junak. »Vratit ću se uskoro.« Zatim uze kožu nemejskoga lava i izađe iz dvorane. Unutra ostane samo kralj Euristej, zagledan duboko u ono što je određivalo njegovu vladavinu. Ništa. Samo slavljeničko raspoloženje nekolicine ulizivačkih dvorjana.

Najednom se Euristej osjeti ispraznim. Nikakvim. I po tko zna koji put poželi da se Hera nije umiješala u prirodni tijek zbivanja. No, to nije rekao naglas. Bogovi, naime, čuju sve.

Kraj

Danilo Brozović