Zagrebi Zagreb

Zagrebi Zagreb

Čovjek na Kvatriću drži kolekciju mundstucka, ča mu mi drugi rečemo bukin, a kaj se veli još muštikl i cigaršpic itd., očito vlastite proizvodnje, lijepo zataknutih u priručne proreze na fino obrezanom komadu kartona, osam kuna komad. Kupujem jedan.

— Ide to kaj?

— Tak, tak.

— Zaradite kaj?

— Ništ.

— I kaj? Kak?

— Nikak, živet se mora. Tri godine na burzi.

Zajašem moj »bianchi«, furam mojom Heinzelovom koju lajbeki zovu Hejnzelova, po Vuku, ha, tumpleki ne kuže da je etimološko pisanje najhrvatskija stvar na svijetu i da je nehrvatski napisati Hajnclova, al to me ne beje, beje me njesra duž ulice; ovi odurni džamboti, kak bi rekli Kranjci i moji doli Kirci (Primorci) za Jumbo-plakate. Apropos; ove nehrvatski sam si zel od Kranjcih, oni vele eufemistički, da bi bili tobož europski pristojni, a opet da budu rasistički samodopadni, Neslovenec i neslovenski.

Tipasmatericucku, pa to je grdo, a onda i opasno, ne, jasno, i ovo »nehrvatski«, da, da, al mislim tu na džambote — furaš autom (ne bicošem kak ja sad, neg tutačem) zablejiš se u to šarenilo i čitaš:

Mi smo najmanji!

Radi profesionalno.

Prednost je našoj strani — provjerite zašto!

Mijenjamo vaš financijski pogled na svijet!

Dobitna kombinacija...

Dođite i iskušajte svoju sreću!

Snaga čuvanja!

Vitki i zdravi!

Pogled u bolju budućnost.

I?

I tresbum!

Kaj tresbum?

Zabiješ se svojim novim »ciao« u audi quattro ispred sebe, i zdravo (sad kad se opet smije reći zdravo, naime — smije li se?), bok, ciao! Uzgred, tumpleki, nije ispravno balkanski izgovoriti ciao kao ćao, nego baš čao!

Kaj je sad »ciao«?

Pak kaj ništ ne čitate?

Od Tamo Daleko stižu opet Njihovi tutači, ne, i tak možeš kupiti novi model »zastava — ciao«, ali i najjeftiniji tutač na svijetu »tempo« za manje od deset soma dema, ne. Tak.

Štel sam samo reč da mi je dost ovih ogromnih reklama, da mi je dost i ovih posve malih reklama posvuda, jutarnji — bingo, večernji — gratta e vinci itditditd, da čovjek više ne može prolazit Vlaškom sa svim onim ustakljenim sranjem što nam se nudi iz šminkeraja svetskog, ne. I tak kaj, odem kod optičara u Optocentar na Vlaškoj, ne, hoču kupit fest očale za sunce itditditd, da ne moram gledat te kretenske reklame — bar da si zemeju pismene ljude koji bi znali nekaj pametnoga sročiti, pa mi pisci sad smo najsiromašnija kategorija na svijetu, možeš nas dobit jeftinije neg štajgericu sa ranžirnog kolodvora — izaberem jedne očale onak, oke, kad pogledam 1000 kuna, kkkaaajjjjjjjjjjjjjjjjj?

Soma kuna za očale? Pa tolko onaj s mundštiklima ne zaradi za mjesec dana!

Ništ, kupim pogačicu s čvarcima za kunu i pol i platim z dvajst kuna i molim da mi uzvrate sve po jednu kunu. Sve po jednu kunu? Za parkiranje? Može koja po dve?

Ne, nemre, hvala lepa, po kunu prosim, ak imate, prosim lepo, gospa suseda. Je, je, kak ne.

I tak u mirisu đurđica kaj ih boga kumica prodaje zabadava na Jurišićevoj, ispod stakleno-zvono-efekt sunca polako furam bicikljina i dajem po kunu dnevne rate mog samoodlučenog poreza, oporezujem, to jest, sebe sama udjeljujući po kunu sve brojnijim prosjacima i hefterima, a mali Cigosi me dočekuju pred kućom ak bi mogli po mom velikom travanjskome otpadu nekaj pogledati i uzet si doma, kak ne dečki, samo naprijed, a sused mi veli kak moram pazit jer da su njemu lani Cigoši sve rasturili pa je opet moral slagati vlastito smeće itditditd...

Zagrebi i pobijedi!

Zagrebi zašto, kako?

Zagrebi koga — ili — što?

Zagrebi Zagreb...

Milan Rakovac