Ča je život vengo đelozija

Ča je život vengo đelozija

Tega pozapodneva užežin Uskrsa, Renco je prvi put pisa kraj otvorene ponistre. Parilo mu se da je pramaliće, za dišpet bogatunima u komfornim stanovima, potajice ulizlo baš u njegovu podstanarsku kamaru da ga bokunić ogrije prin sumraka.

Sunce je tuklo kroz probužanu koltrinu drito u stari isfrižani tavulin u kantunu punon umidece. Pjat s pituranin jajima, fregula domaće sirnice i boca pravog mađarskog tokajca sa slavonske noći Kluba Vukovaraca, odavali su da se i u ovon skromnon velovaroškon domu slavi najveći misterij kršćanstva.

Prašnjavi batići na ruzinavoj unisovoj makinjeti, koju mu je pape donija iz ureda još u pučku skulu, jedva su ostavljali traga na karticama »Glasa Dalmacije«. Urednik mu je naručija temu o lokalnoj sindikalnoj sceni, koja je vrvila kongreštavanjima i podmetanjima, pa ni njemu samon nije bilo kjaro ko s Vladom šuruje ispod žita, a ko finta štiti plave mantile.

Samo se gleda ča prije rišit tog sivog teksta (kad bi god nota prvo slovo o sindikatima ukazalo bi mu se svo sivilo u kojen se koprca i od neba napušteni rvatski radiša) da bi, ako ne ništa, popravija već tradicionalno mršavu normu i natira kakvog brkatog trliš vođu da se siti osiromašene pastve i poslodavcu zapriti štrajkon.

Tribalo mu je deboto po ure za indovinat se pridloga naslova kojin će, kako su ga svitovali redakcijski lisci, reć sve, a ne kazat ništa i tako isprovocirat štioca na čitanje cile stranice.

— Sindikalisti se svađaju i dijele — radništvo šuti — ukucava je kažiprston ka prvašić zanju rečenicu, kad ga je iz dubokih misli prenija cimer koji je ne rišpetajući sveti stvaralački mir, banija brez najave.

— Vidija san ti je u Jazza. Sidila je s onin tipon — kaza je vas zajapuren na pelu izbricani sustanar i na paniku mu iz tabakere vazeja španjulet.

— Koga si vidija?

— Sad se on pravi lud? Pa, Marijanu, čoviče! Reka san ti da se riba pali na veliku lovu. Da si ubra frajeru lančinu okolo vrata, matere mi kad ne pari makro — besidija je Gira i probava mu pokazat na mote koliko je zlatan, purgeri bi rekli, Marijanin dečko.

— Nije makro, nego menadžer novog kova. Ka ono pretvorbe, tvornice, dionice... Financijski mogul! Tajkun! — naglasija je pošprdno Renco ne bi li sakrija đeloziju koja mu je navukla rumenilo.

— Šta ja znan šta je, al baja vozi novu alfu, a ti moj Kragiću, guraj fiću niz Šperun da upali i krpi rezervar svako malo. I još bi se bavija književnošću, a i ovako nemaš kune u žepu. Govorija san ti kuvarice radi ili one horoskope, to se odi traži — popova je Gira, pa pokupija još dva cigareta, prominija kožnu jaketu i nesta priko vrata.

Renco Kragić, novinar u usponu i književnik po vokaciji kako bi ga štucigavale kolege, ritko je zbog ženski gubija ludu, al kad bi se i taj mirakul jedanput dogodija, zagriza bi ka glamac.

Prošle zime damski odmirena Marijana lipuškaste fačice, smišnog nosića s dva morski plava, velika joka, omar ga je u štartu odrebatila da mu se činilo da je nikad neće pribolit.

Alora, dok su s Kozjaka vijale jute, mrzle bure, a nad Jadranom minjalo jugo i cipala gnjila kiša, Renco je zaudobija, ma kad je u proliće sve propupalo i njegova se duša razvedrila.

Nima dana da je nije nazva telefunom, proganja pozivima na piće i forsira izlazak po svaku cinu. Za dva miseca, koliko su hodali, profraja je na nju sve pineze ča je sirota, surađujući pod pseudonimon za male foje, šparanjožasto skupja godinama.

Ajde, razumit ćemo ča je on potrošija puste šolde, ali šta nije ni izbliza zadovoljija njene buržujske apetite?!

Zapravo, sve mu je kriv šugavi honorar koji je kasnija jušto kad se vicjastoj plavuši otilo u Trst po litnju garderobu. Toko ju je ražestilo ča jon on, koji se radi svoje intelektualne nadmoći tišća vridnijin od nje, nima dat ijadu marak za novo perje da ga je u momentu brokvala.

Spočitala mu je, zamislite, da život ne misli provest s inšempajanim članom društva književnika, koji vično juriša na vitrenjače, a ne more jon priuštit ništa osin libra s posvetom i šupjih filozofskih spika o ozbiljnosti trenutka u kojen se nalazimo.

Još više ga je satrala vist, a dojavija mu je turbo informirani Gira, da je njegova jubjena Dulčineja našla muteža s obe noge na zemji. Každrofa, koji s plitkin obrazovanjem, dinaridskon prepredenošću i džon obrazon, odlično pliva u poratnoj močvari nemorala.

Dugo su mu u jušima odzvanjale zanje riči: »i ti si mi neki novinar...« Gira mu je uvik unosija nemir svojin hiperrealističnin nastupima. Jur kad bi sta fantazirat da će se i njemu posrićit bestseler, slava i konto na banci, najboji bi ga prijatelj dotuka primjedbama o besmislenosti njegova književnog puta.

Naročito bi ga infotalo kad bi spomenija Marijanu, rak-ranu zbog koje bi pada u dišperacjun brez šanse da se rekupera.

I te tihe, blagoslovjene večeri, mislija je samo na nju! Na grezoj Šavrićevoj veltrini, izlipljenoj slikama pape Wojtyle, kočoperila se njihva jedina litrata. Čin bi je sinja krajičkom joka, tuga bi ga progucala brzinom živog blata i uzela pod svoje. U to ime načeja je tokajac i od bota potega tri deca. Prvi guc je zasladija pršuratima.

Na drugom programu reprizirala se Muka Gospodinova. Slika na prolupalon crnobilon televizijunu zabalala bi solidarno kad bi Otkupitelj zastenja pod udarcima rimske škurije.

I dok su baši fondi padali ničice prid Krajen Nebeskin, a moćnici s preziron okrićali glave, vinon pošprucani Renco, u holivudski kičasto ekraniziranim biblijskin motivima, išća je svoju simboliku.

— Ne moš failt ko bi mu danas pomoga prtit križ. Mi, Marijanče moje. Mi! Misleća i trudbenička Rvatska! Za njin bi odile kolone nezaposlenih, prognanih, penšjunata, profešura, seljaka i gradske inteligencije. Ponižene sluge Božje kontra demona: laži, kradi i ne radi! Ja s pravednicima i pravednikon, s patnicima i paćenikon na jednoj, a ti sa sjecikesama i gulikožama na drugoj bandi. Prodala si se za trideset srebrnjaka. Judooo — bulaznija je vatrebno mašući rukan, pjani, jubomorom razdraženi Renco spugajući zanje kapi alkohola.

Gira ga je naša di leži u poltroni. Sklupčan ka jež. U zubin je griza kolet flekave košuje. Dovuka ga je do lavandina i gurnija mu potiljak pod špinu da se otrizni. Ladni mlaz vode izazva je u mlada književnika pravu bujicu »umotvorina«. Jopet je trabunja o nikakvon uskrsnuću misleće Rvatske.

Tobija dade sinu mnogo lijepih očinskih pouka: »Ako ti tko bude štogod radio, plati mu odmah i nemoj da plaća tvoga radnika ostane u tebe. Ako budeš imao mnogo, udjeljuj obilato, ako li imaš malo, gledaj da i to malo drage volje udijeliš — štija je piskutavin glasićen zubati ministrant blagovist po Mateju.

Marijanu je o silne gužve u Gospe u Pojišana vatala debuleca. Isprva je dvojila oće li odslušat misu do kraja, oli bižat ča pa ujutro, poza kave na Rivu, na propovid u Frane.

Ma, kad je o ustajale arje ositila mantavicu i pentranje želuca u grlo, nevino se prikrižila, naklonila oltaru i izašla vanka. Pritpostavljala je zašto se cilu šetimanu ćuti grozno.

Crna metalik alfa s užganom pozicijon bila je parkirana posrid župnog dvorišta. Sto metri daje, skriven u zeleniku, kutrija je športski spušteni fićko. Dva auta, dvi Rvatske, bili su tot po istomu zadatku. Iz zvučnika je tuta forca grmija nadahnuti misnik.

— I zato, draga braćo i sestre, odbacite sve koji vam vele da se od ljubavi ne može živjeti. Oprostite i onima, baš kako je i On opraštao, koji novac smatraju važnijim od poruke srca i evanđelja. Spomenite se sviju koji u našoj ratom ranjenoj domovini materijalno oskudijevaju. Pomolimo se — završija je svećenik smirujuće.

Šesna je ženskica mahnula vozaču alfe, namistila škicanu najlonku i krenila k tonobilu. Crikvu su milozvučno ispunjale harmonije orgulja i pisma švora u čast Gospodinovu, koju je narušavala lagana mikrofonija. A onda se, iznenada, začuja nagrišpani muški bariton.

— Marijaaana, Marijaaana! Dođi, odi smo. Gotovi su! Vrati se, dolazi moje vrime — dera se novinarčić, maliganima pomućenog razuma, a Gira ga povlačija za rukav.

Cura ga je milo pogledala, uzdrćala ka prut i uvatila se za štumik. Otvorila je vrata i sela. Alfa se izgubila u oblaku prašine.

— Lapača — tiho je izustija Gira, potapša Renca po ramenu i ubacija u prvu...

Pocrvenjeli semafor zaustavija je fiat 750 kod pumpe Marasović. Karampana se gingolavala na vagi, kad je Marijana zakucala na caklo.

— Sritan ti Uskrs, tata! Dat će Kragići još jednoga pisca — šapnila je mazno i pojubila ga u obraz.

— I tebi, pokajnice — uzvratija jon je pojupce i diga sic. Na semaforu se upalilo zeleno...

Saša Ljubičić