Kazaljke sata unatrag idu

DUHOVI RATA

Ovo je doba staro i trulo.
Kazaljke sata unatrag idu.
Jednonog vojnik s drvenom štulom,
Tuktuče noćas kamenom zidu.

U ruci joint-apsint zeleni.
Od boljke svake bolji i jači.
Na usni gorka prošlost se pjeni,
U zjeni inat, bljeskom prosjači.

* * *

Ne bum te pitala zakaj goriš,
Od kud si, kak si, nekaj me steže.
Duh si od ščera, od sebe bežiš.
Kostur si beli od nočne mreže.

Marsikom’ ta kost vu grlu zapne,
Tak i meni gda se zmislim rata.
Jena sveča, dve, naj vosek kaple,
Potisnem vu sê pečat inata.

Da znamo gdo si, kak ti je ime.
Tvoja si mater još lasi čupa.
Ve fučkaj šprancu od stare zime,
Da se na nebu najdete skupa.

Zima cvokoče, potok glogoče,
Spomenek zaloče, sveča gori.
Marsigdo tebe videti hoče.
Negdo te čuje, z tobom zaspi.1)

POTRAGA ZA ITAKOM

Trudno me jedro u neznano nosi,
K’o mlada rodilja što ne zna kamo.
Prkos se hrabrošću navijek’ ponosi,
Da ima Boga mi pomorci znamo.

Želje su ikra, želatina crna,
Što u moru neoplođena luta.
Oplodi ju, molim, do zadnjeg zrna.
Ostvarenja su plod, nisu kraj puta.

* * *

Čez buru, čez jugo, plovim kak strela,
Z cugom i peške, naprej i ravno.
Oblaki kak kvočka, velka, debela,
Pod sobom čuvleju gnezdo vuspravno.

V sakomu času i v sakoj minuti,
Z jajca se zlegne jeno zlatno pišče.
Od sonca toplejše, kak pelud žoti.
Jezero kušlecov svoj otok išče!

PREVRTLJIVA VREMENA

Ponekad te ide,
a ponekad neće.
Vanjske rane bride,
Nutarnja zapeče.
Nisam ja te sreće,
Da me ne okrznu.
Zemlja me okreće,
Nedaće me trznu.

Još danas sam mirna,
Sutra rat će doći.
Sudbo neobzirna,
Sad zatvori oči!

* * *

Če mi ftrgneš granu,
Dve mi buju zrasle.
Rascep v jorgovanu,
Celi svet vugasne.

Mrtva mi kopriva,
Ne bu nikaj rekla.
Samo ona živa,
Kožu bu mi spekla.

Ta meja je tenka.
Lek vu otrov skreče.
Virulentnost grenka,
Vu cepivo se meče.

Otruje te, leči,
Kak radij i uran.
Pomogne ti, gneči.
Svet je nesiguren!

PUSTA KUHINJA SAMOĆE

Bez bližnjih je jelo oporo i suho.
Pusta je i prazna kuhinja samoće.
Jezični pupoljci vezani su njuhom,
Usamljena juha talogom hladnoće.
Prostri se stoliću, rastegni do kraja.
Dvanaest stolica u prašini čeka.
Već palim pećnicu k’o zalog do raja,
Za obitelj zemaljsku ovoga vijeka.

* * *

Naj me pitati gda jeli bumo skupa.
Četri strane sveta, četri prazna kuta.
Ovi su cajti kak velka črna rupa,
Brez duhe i teka, kak flaša brez pluta.

Čez lupu gledim vaše lasi otpale.
Vu praznimi sobami duha se čuje.
Spomenke od vščera vile su pobrale,
Ve nad belim stolom jednorog stoluje.

UTJEŠNE RIJEČI

Utješne riječi mi znače mnogo.
One su izvor iz kojeg pijem.
Dobro je, dobro (to tvoj je logo),
Gledaš mi lice, a ja se smijem.

One su rustik’ sokova bazge,
Grmlje biserka što me zaštiti.
Od njih se smirim, sastavljam puzzle
Što tvore sliku koja me štiti.

* * *

Kaj se sekiraš, zutra bu bole,
Saka se soza v bisere zlegne.
Guguči popevku z pučke škole,
Saka nevola fkraj naj pobegne.

Teši me, teši, rane polizni.
Pripoved tvoja leči mi dane.
Spucane vusne ve si oblizni,
Of cajt so zvezde v dobro poslane.

VIZIJA

Kada se staro s novim suoči,
Kroz mene prođu nestvarni trnci.
Formula to je što u me uskoči,
U mozgu mi plešu albino crnci.

To novo sa starim napredak nosi,
I znanost se množi na pravomu mjestu.
Ni stara jeka novoj ne prkosi,
Naš um već gradi novu autocestu.

* * *

Nafči me, nafči nove kerefeke,
Ja bum ti rekla kaj imam vu škrinji.
Znanje bumo spekli tu spodaj peke,
Z dva zrna soli ti brege porini.

Gda bi se splele dve slitine skupa,
Zlato i srebro vu jenomu lancu,
Mladi bi znali di je Guadalupa.
Stara bi zvezda svetlila vu klancu.

ZAMRAČENJE

Da se cijeli svijet zamrači,
Nekog bismo sresti htjeli.
Svako srce svog označi,
Onog s kojim život dijeli.

Tražili bi trag u mraku,
K’o prosjaci slijed u kruhu.
Kao slijepci sunca zraku,
Po opipu, sluhu, njuhu.

* * *

Da se kmica na svet zruši,
Zijali bi kak sirene.
Sako ime kap vu suši,
Farba glasa – rupa mrene.

Di si, di si dojdi k meni,
Se je lefko gda smo skupa.
Po sečanju k meni skreni,
Još je topla naša klupa.

ZAVIČAJNA ELEGIJA

Nije meni do velikog grada,
Života burnog, gužve i pompe.
Ne vidi čovjek od silnih zgrada,
Malog vrtlara što nosi klompe.

Kad bijah tamo nekada davno,
K’o ružno pače u tuđem gnijezdu,
Zakleh se samoj sebi i javno,
Živjet ću tamo gdje vidjeh zvijezdu.

* * *

Nisem ja želna velkoga grada,
Niti me serce vu njega vleče.
Zebe me, stišče, kak da propadam,
Železni tramvaj misli okreče.

Stranjski pogledi i stranjske reči,
V šraufštoku vehne listje fijole.
Sam cesta nazaj mene vusreči,
Naš KAJ me zdigne do dobre vole.

ZGRUŠANA KRV

Uvijek ćemo biti braća,
U uspjehu i u boli.
Jedno drugom misli shvaća,
Prst šećera, zrno soli.

Sestre ćemo uvijek biti,
Na prijestolju i u jami.
K’o pećinski stalaktiti,
Unikatni spektrogrami.

Glasovi su naši slični,
Samo sudba boju kroji.
Od rođenja nepravični,
Grimizi i nespokoji.

Svi smo braća iste vrste,
Zečevi smo luda soja.
Čovječanstva se učvrste,
U kolijevci ljudskih boja.

* * *

Zibaj, zibaj noč je, den je,
Za se one smrtne grehe.
Za preteklost otkuplenje,
Za robove-neutehe.

Zibaj, zibaj preobrni.
Kaj je v mleku čokolada,
I Jezuš je morti črni.
Kerv je črna otpozada.

ZOV PRIRODE

Pod nogama šumsko voće,
Dvije lipe, bijelo platno.
Sve zeleno. Kom se hoće,
Taj prigrli pero zlatno.

Kom se neće, nek’ iznudi,
Iz kamena niklo cvijeće.
Vidjeh dušu kako bludi,
Za gorkasti okus sreće.

* * *

Sam si svoju želu najdi,
Se kaj hočeš ober sega.
Če si želen ti v kvar zajdi,
Vu tem blatu stege nega.

Najbolše bi ipak bilo,
Zov prirode ti posluhni.
Sreča naj ti bude prilog,
Nesreču v kraj otpuhni.

Se kaj denes ti se nafčiš,
Tek ti zutra v pamet dojde.
Osečanje z šterim zračiš,
V minutami negda projde.

Zato zemi ovo vezda.
Vezda kušni svoju dragu,
Vezda vdehni duhu zvezda.
Vrni se po istom tragu.

____________________
1) Budući da pjesme piše i objavljuje od 2011. godine na kajkavskom varaždinskom idiomu i na štokavskom standardu, nagrađivana pjesnikinja Mirna Weber (rođ. 1966. u Varaždinu) u svom najnovijem ciklusu pjesama okušala se i kao autorica pjesničkih tekstova na iste motive/teme, ali istodobno u oba navedena hrvatska jezična sustava. (Op. ur.)