Crnostrig u eteru

OSOBE:

VODITELJICA PROGRAMA – 30, jedna zgodna i utegnuta stara udavača

VODITELJ PROGRAMA – 45, momak taman stasao za ženidbu

ROSO GRGO CRNOSTRIG – 50, hrvatski branitelj; umro i svečano pokopan, al’ budala navalila ustati od mrtvih kao da mu je međ’ živima bolje

TONAC ILI TONČICA (m ili ž) – 25, rasta man ili rasta girl, kako vam drago

POLICAJAC BREKALO – 45, samoproglašeni šef kriznog stožera

VODITELJEVA MAMA – 75, bakutaner manipulator

ŠVORA – 40, luda kao švraka, luda kao svaka

PSIHO (m ili ž) – 30, psihotični policijski pregovarač ili pregovaračica

NAČELNIK ILI NAČELNICA OPĆINE KOZLIN (m ili ž) – 45, ma političari od formata kako god uzeli

PAS MRVA – neutvrđenih godina, pasmine DOĆ (domaći obični ćuko).

(Napomene: Dio likova uspješno mogu igrati i glumci i glumice, ovisno o ansamblu. Zemljopisno nazivlje iz cjelokupnog teksta slobodno prilagoditi lokaciji mjesta izvođenja. Glazbena podloga dana je uvjetno, prikladna može biti i neka druga. U tekstu je navedeno kako je premijerno izvedeno.)

SCENA:

Tonski studio lokalnog radija. Stol s velikim mikrofonom. Na bočnom zidu studijski prozor kroz kojeg publika vidi u prostor režije. Suprotno od toga, tapecirana ulazna vrata. Po zidovima: sat, rock plakati, pokoji instrument, vješalica.

1. (Traju posljednje minute noćnih vijesti.)

VODITELJICA (krene najavnica, zatim): Vrijeme sutra.

VODITELJ: U većem dijelu zemlje, u noći i sutra prijepodne – oblačno, mjestimice s kišom, a ponegdje i grmljavinom. Kod nas se ne očekuju obilnije oborine.

VODITELJICA: Na Biokovu i u Zagori hladnije. Na Svetom Juri može pasti i malo snijega. Sredinom dana postupan prestanak oborina.

2. (Upada branitelj s puškom i psom na povodcu.)

BRANITELJ (treskom): MEDIJI!? RUKE U VIS!!!

VODITELJ: Molim!? Jeste poludjeli!? U eteru smo!

VODITELJICA (pokušava se snaći): Dragi slušatelji, trenutno imamo nekih tehničkih proble...

BRANITELJ (repetira, oštro): Reka san, ruke u vis! Sad ćete vidit šta je pritisak...

VODITELJ: Tonac! Tonac! Pusti reklame!

BRANITELJ (opali u zrak): Kretenu medijski!? Vidiš ti ovu pušku? (Pas zalaje, snimak.)

VODITELJICA: Isuse! Pas!? Pas u studiju!?

BRANITELJ (psu): Mrva! Lezi! (Njima.) Unda!? Vidiš ovu štemericu, mamlaze!?

VODITELJ (u panici): Maknite tu cijev od mene! Maknite je od mene!!!

BRANITELJ: Šta si mislija, da je s derneka, plastični..!? Pravi, benčino! Kalašnjikov! Lip, kratak, stane pod svaku vindjaknu. (Iz džepa vadi i bombu.) A ti mala, vidiš ovo kinder jaje?

VODITELJ (ustukne): Bomba!? Ima bombu u ruci! (Pas opet zalaje, snimak.)

VODITELJICA (sa strahom i panikom): Ja se više bojim psa! Užasno se bojim psa!

BRANITELJ: E pa lipi moji, bi’ ćemo svi visoko gori u eteru, ako odma’ ne dignete ručice u zrak... (Oštro.) Ajmo! Hende hock!

VODITELJ (s rukama u zraku): Tonac! Gdje je tonac!?

VODITELJICA: Trebali bi bar objasniti slušateljima...

BRANITELJ: Ti ‘š in objašnjavat!? Ti!? Ajde, tamo se... (Oštro.) Tamo se, kad san reka! Sve ću in ja objasnit! Deder vamo taj glasofon... (Lupka po mikrofonu.) Alo..!? (Mikrofonija/ režijski zvuk.) Jel se čujemo!? (Puhne u mikrofon, pa značajno, s jekom.) Rvatice i Rvati, od ovoga momenta krugovalna postaja je u rukama dragovoljaca Domovinskog rata! (Kratka tišina.)

VODITELJ: Tonac! Prekini emisiju, bleso! Pusti glazbu!

BRANITELJ: Šta glazbu! Drž’ ga, Mrva! (Režanje i voditeljevi krici. U mikrofon, značajno.) Postaja će bit u našin rukama sve doklen se ne ispune sljedeći zahtjevi: pod prvo – da mi se odma natrag vrati život, pemzija i krvarina; i pod drugo – da nikome slučajno nije palo na pamet da moju staru mater sutra izbacuje iz staračkog doma! Jesmo se razumili!? U protivnom – bit će krvi do kolina! Do kolina, kad van ja kažen! T’liko, od mene. I to za sad...

VODITELJ: Tonac! Pusti više reklame, budalo!

VODITELJICA (hrabro): Da se nisi usudila! Jesi li me čula!? Da se nisi usudila!

3.

TONČICA (iz režije, preko zvučnika): A šta sad da radim!?

BRANITELJ: A di si se ti tamo sakrila!? A!? Ajmo, lipotice medijska! Vidin ti repić, tute ispod pulta! Ustaj beno, da ne bi ostala dolikarce zauvik! (Vrhom puške o staklo režije.) Ajmo! Ta-ako! Li-po. Gori ručice, gori... I da nisi slučajno takla jednu jedinu pucu na ton pultu!

TONČICA (zabezeknuto, pritisne dugme): Je l’ to meni nešto govorite!?

BRANITELJ (prodere se): Sprašit ću ti cili šanžer u prsa, drito kroz ovo caklo! Jesi li me čula!?

TONČICA: Dugme... Trebate pritisnuti dugme.

VODITELJICA: Ma, ne čuje vas iza stakla. Studio je izoliran. Ako hoćete da vas čuje tamo u režiji, morate pritisnuti dugme na stolu. Ovdje. U dnu mikrofona.

BRANITELJ (Pritisne. Upali se crveno svjetlo iznad stakla režije.): Alo!? Jesi me razumila!?

TONČICA: U eteru ste! U eteru! Sve ide van! (Pas zalaje, snimak.)

VODITELJICA (s golemim strahom): Možete li smiriti tog psa!? Užasno se bojim psa!

BRANITELJ: Mrva, basta! (Voditeljici, mirnije.) A je li, mala, iboga ti? Kako ja znan da me vanka svit čuje?

VODITELJICA: Gori crveno svjetlo.

VODITELJ (udari se rukom po čelu): Ona njemu pomaže!?

BRANITELJ: Koje svitlo?

TONČICA: Iznad stakla režije, piše air.

BRANITELJ: Aha! To? A-I-R!? Znači sad me čuju i u Pozloj Gori!?

VODITELJ: Pola zemlje! Čuje nas pola zemlje, čovječe!

BRANITELJ (opasnije): Ti... Ne seri! Pustit ću pasa da te prikolje. Ako ne pristaneš više srat. (Lupka na mikrofon, mikrofonija.) Tončica?

TONČICA: Recite?

BRANITELJ: Kad se ono crveno svitlo ugasi i tebi se ugasilo... Jasmo se razumili?

TONČICA: Jesmo. Jesmo.

BRANITELJ: Skinen te kroz caklo. I nemoj da si se mrdnula iz te režije! Lipo sidi tutekarce i uživaj u programu. (Voditeljici.) A ti mala, stvarno... Za koju Gospu ti meni oćeš pomoć?

VODITELJICA: Mislim da ovo može postati izvrsna emisija. Jedino ako možete maknuti tog psa...

BRANITELJ: Ma nemoj? Izvrsna emisija? Ko bi to reka? (Nekome.) Jesi čuja, Mate? A?

VODITELJICA: Ovako nešto dogodi se jednom u stotinu godina. Treba iskoristiti priliku.

VODITELJ: Kakvu priliku, jadna li nam majka? Hoćeš da nas pobije ode!?

VODITELJICA (uvrijeđeno): Za razliku od vas, dragi kolega – ja sam ipak diplomirani novinar.

VODITELJ: Prekini emisiju, glupačo! Šta si ti, Oprah Winfrey!?

BRANITELJ (udari ga): Lipo san ti reka da mučiš! Jesi moga i brez toga!?

VODITELJICA (uskoči između i spašava ga): Bar mi dajte šansu da objasnim slušateljima o čemu se radi. Razgovarat ćemo. Sve se može riješiti razgovorom, sve...

BRANITELJ: Dobro! (Puškom o plohu stola.) Evo puška na tolu, evo bomba na tolu. Ti Oprah, sidi tamo, prikoputa, a ti, cmizdro jedan, lipo se diži i sidaj vamo... I nemoj da je kogod mrdnija! (Malo zatim, kao usput, ali i dalje osorno.) Triba stolica i za Matu... (Pas može neprimjetno van, njegova prisutnost dalje se naglašava isključivo zvukom, op. aut.)

VODITELJ (sjedajući, s bolnim prizvukom i začuđeno): Matu!? Kakvog Matu?

BRANITELJ: Samo ti primakni stolicu.

VODITELJ (začuđeno primiče stolicu).

BRANITELJ (nekome): Ajde Mate, sidi. Je l’ moreš..? Ne muči te više pritisak, a?

VODITELJ (voditeljici, potiše): Kome on to govori? (Voditeljica slegne ramenima.)

BRANITELJ: Šta, kome!? (Mati.) A moj Mate, benastih ljudi! Ni oni mi te ne vide... A za koga smo se i mi tukli, jadni ti smo i nevoljni! ‘Ben ti demokraciju, da ti je jeben!

VODITELJICA (prijetvorno): Pa dobro, neka Mate sjedne.

VODITELJ (glupavo): Koji Mate!? Šta je sad tebi!?

BRANITELJ: Aj Mate sidi, ajde... Ta-ko. Eto sad, kad smo vako slili ka ‘judi, svi četvero...

VODITELJ: Četvero!?

BRANITELJ: ...da vas čujen? Kako bi vas dvoje ovo objasnilo našen napaćenom Rvackon narodu..? Ajmo – prvo ti.

VODITELJ: Je l’ ja? A, a, zašto ja? Eto, nek’ vam objasni Oprah.

BRANITELJ: Ajde, cmizdro, kad san ti reka. Ajde.

VODITELJ: Dobro, dobro, bez nervoze...

BRANITELJ (šakom po stolu): Da čujen!

VODITELJ (drhtavo): Dragi slušatelji... U tijeku emitiranja vijesti... U studio iz kojeg emitiramo, upao je... (Zacvili.) Jedan neželjeni gost...

BRANITELJ: Neželjeni gost!? (Ustane, oštro, s puškom.) Jedan!? A šta je s Maton!?

VODITELJ (u panici): Dva gosta! Dva neželjena gosta!

BRANITELJ: Je li, cmizdro!? Da ti je upa kaki četnik, on bi ti bija željen!?

VODITELJ: Nisam tako mislio! Maknite tu cijev od mene! Maknite je!

4.

TONČICA (sad ona spašava stvar): Samo da znate. Sve to ide u eter. Sve...

BRANITELJ: Neka iđe..! Jesan li ja sad vladar medijskog prostora ili nisan..!? Kontra vas se čovik more tuć samo vašin oružjen! (Mirnije.) Aj sad, da čujen tebe, Oprah.

VODITELJICA (vrlo profesionalno): Riječ je o hrvatskim braniteljima...

BRANITELJ: Dragovoljcima domovinskog rata. Ranjavani. Obadvojica. Jednon u glavu, jednon u nogu. Zato Mrvu šetam... Ono u glavu se ne računa.

VODITELJ (kroz plač, gotovo posprdno): Nije imalo većih posljedica...

BRANITELJ (osorno i preko oka): Navodno. Bar tako kažu. Strefilo ga u glavu.

VODITELJ: A to je kod Mate!?

VODITELJICA: Što vas je natjeralo na ovakav postupak?

BRANITELJ: Odma ona u koprive!? Jes’ vidija ti to, Mate moj!? Šta san ti ja reka! Gora je nego cila Invalidska komisija... Ni koliko si ratova, ni di si bija, ni kako si ranjen. Baš nji’ briga! Kak’a ti je ovo emisija, moja Oprah!?

VODITELJICA: Slobodno se predstavite našim slušateljima.

BRANITELJ: Moje je ime Roso Grgo, a zovu me još i Crnostrig... A ovi šta sidi tute pokraj mene je Nevidljivi Mate.

VODITELJ (cijukom i više za sebe): Nevidljivi Mate!?

VODITELJICA: Nastavite, gospodine Grgo. Samo nastavite, slušamo vas.

BRANITELJ: Rodija san se ijadu devesto šezdest i prve, na drugi dan poklada, u Rosinin Njivama, općina Kozlin pod Pekon, odma tute iza Pozle Gore, a umra san dvijadesedamnajste, na samu Cvitnicu, nekako prid noć, oko pete ure, pozapodneva.

VODITELJ: On još misli i da je mrtav!?

VODITELJICA (jednako iznenađeno): Kako ste umrli!?

BRANITELJ: Lipo. Lipo san ti umra. Ništa nisan ositija.

VODITELJICA: Ma ne mislim to, nego... Vidimo da ste ipak živi?

BRANITELJ: Tu san te čeka... E, nisan! Umra san ti prid svojon vlastiton kućon, na dvoru, još dok mi je fra Anđelko Martić dava poslidnju pomast. Tako su bar napisali u Dalmaciji. Teman on da će mi udilit oprost grija, ja ga zajeba, pa otegnija papke.

VODITELJ: Sve se meni čini da ćemo i mi...

BRANITELJ: Evo i osmrtnica... (Bubne papirom o stol.) Na! Sve ja iman crno na bilo! Neću se ja tute više dat zajebavat..!

VODITELJICA (pokazuje): Stvarno, osmrtnica... Roso Grgo – Crnostrig, staroga Jerke?

VODITELJ: Imaju i vašu sliku. U maskirnoj odori!

BRANITELJ: A šta si ti, medijski cmizdro, mislija? Da san ja živ? Ajde boga ti, komu bi živomu vako nešto benasto palo na pamet?

VODITELJ: Baš...

VODITELJICA: Pa dobro, kako se to dogodilo?

BRANITELJ (osorno): Koje!?

VODITELJICA: To, da ste proglašeni mrtvim.

BRANITELJ: Šta ja znan... Ja san ti siša s montanje još prije tri miseca, da pridignen na pošti ono jada pemzije i da vidin je l’ sve u redu s onon mojon krvarinon...

VODITELJ: Krvarinom?

VODITELJICA: Invalidninom, kolega. Misli na invalidninu.

BRANITELJ: E, to! Cili’ dvistadvadestidevet kuneja. Kad ona mala za šalteron – opla, brajkane, šoto – u nesvist. (Pljesne nadlanicom o stol.) Na...! Šta je sad, mile ti gospe!? Vidin ja zabilila ona očima...

VODITELJICA: Službenica na šalteru pošte? Pala u nesvijest?

BRANITELJ: Dašta! Mrdan ti ja nju, jedva došla k sebi, kaže: Barba Grgo, nema vami više pemzije... Zašto nema!? Kaže – kako će je bit kad smo vas prikjučer ukopali!? Jeben li ti pritisak medija, sve se mislin, nisan to ni zna.

VODITELJ: Ma, koje!?

BRANITELJ: Pa to, da san umra... Odjednon, eto Nevidljivog Mate. (Ustane, pokazuje.) Stoji na vratima pošte i crkava od smija. A iza Oluje viđa san ga još samo dikad u bolnici... Ja mislija, doša mi platit dug. Okladili se za vrime rata ko će uć prvi u Knin. Kad ti on mene sta zajebavat! Da kako san moga propustit vlastiti sprovod!? Eto, da san ja to zna za vrimena, bar bi si oša na žalovanje. Izađen vanka, kad vidin ja na zidu, sve to tamo isto tako o meni lipo piše.

VODITELJ: Ma, šta je pisalo?

BRANITELJ: Kad je bija sprovod. Ko za mnom žaluje. Di san se dal ukopat. A sve lipo zapisali, ne bi ‘nako sastavija ni Tomiću Ante! Pritisak medija...

VODITELJICA: A-ha! Ovo je ta osmrtnica?

BRANITELJ: Eto, neka Mate kaže, ako ja lažen... Sve se mislin, možda je naboje poć fra Anđelku, ako on ne zna o čemu se tute radi, unda baren da si platin misu zadušnicu. Povri toga, mora san ga još nešto obać i poslon. Ja ti dobijan i tu krvarinu, razumiš...

VODITELJICA: Dvjesto dvadeset i devet kuna, rekli ste...

BRANITELJ: E, za četrdeset posto invalidnosti.

VODITELJ (šokirano): Dvjesto kuna za četrdeset posto!?

BRANITELJ: A šta si ti mislija!? Ben ti demokraciju i pritisak medija, kad država sebi jamlja, unda jamlja ko general Rolls-Rojs, moj brajkane. A kad dava, ko kaki škrtac. Na kapaljku... U svakom slučaju, ta ti krvarina meni dolazi petnajstoga u poštu, pa da ja ne moran silazit samo zbog toga s montanje, potpisa san ti punomoć fra Anđelku Martiću da je smista diže i šalje mojoj materi, u Starački dom, u Podstranu. On se, ka čovik, bavija likarijama pa san mu za tu uslugu donosija s Biokova i likovite trave. Baš mi je bija naručija majčine dušice, pa san mu i to nosija.

5.

VODITELJICA (vraća ga na temu): Tako ste se iz pošte zaputili u crkvu?

BRANITELJ (pokazuje): S mista! Skupa s Nevidljivin Maton... A da vidiš svita putom, moja Oprah! Di god ja nogon, nako babe u dreku. Dica stala bižat iz pržine, judi iz one gostione sve se na noge ustali, razbižalo se to po selu, dreka, lelek i galama pusta... Ja i Mate u lad od crikve, ma nigdi fra Anđelka Martića. Alo – vičen ja – fra Anđelko! Di si ti meni!? (Jekne zvono i sve dalje ritmično lupa.)

ŠVORA (dotrči na scenu, ali ne kroz vrata. Padne na koljena pred braniteljem, pa zamaše s velikim križem. Ustrašeno i grčevito): Iš Sotono od nas, iš Sotono! Ne damo ti mi našega fra Anđelka! Apage Satanas! Apage!!!

BRANITELJ: A koji je njoj svetac, zablenija se ja!? Pogledan ja na oltar, kad na oltaru leži vako fra Anđelko, mrtav da mrtviji ne more bit... Odrapija i on... (Švora pobjegne kuda je i došla. Zvono stane lupati.) Eto ti te đavle!

VODITELJICA: Čekajte? Umro i fratar? Pa šta se njemu dogodilo?

BRANITELJ: Kako su ti mene ono ukapali, došli ti iz Općine, načelnica i cila njena politika, još doveli i satniju da opali koji pluton pod nebesa... Fra Anđelko Martić drža govor, razmava se, pa nikako da ovrši. U to opizdija i zvidan, moj brajkane, udrilo ga u čelu, u kap ga sorilo, dolikarce, drito u moju jamu.

VODITELJ: Umro na vašem sprovodu? Fratar!?

BRANITELJ: A lipo su mu u selu govorili, ne drži duge govorancije, fra Anđelko, dopizdit ćeš i Bogu i Đavlu, al on jopet. Eto ti ga sad, na..! Privalija se, kažu, dolikarce, drito u moj greb, još i prija mene. Pritisak medija. Kolpalo ga...

6.

TONČICA (uzbuđeno): Imamo nekoga na liniji! Imamo nekoga na liniji!

VODITELJ (ozareno, s nadom): Samo trenutak, samo trenutak... Netko nam je na vezi!

BRANITELJ (odmah napeto): Šta na vezi!? Kakvoj vezi!? Nemoj da je kogod slučajno mrdnija! (Zgrabi pušku, pas kratko zareži.) Mate, zapri vrata!

POLICAJAC (s telefona, pospano): Alo... (Zijevne.) Je’ se čujemo? Ovdi Policijska postaja...

VODITELJ (uzbuđeno, pun suspregnute nade): Izvolite, izvolite, u eteru ste!

POLICAJAC (više za sebe, lijeno i upravo probuđeno): En ti jarca, Antonijo, mater ti je u eteru... (Kroz zijevanje.) Jopet on mene zajebava.

VODITELJICA: Recite, pozorniče?

POLICAJAC (iznenađen ženskim glasom): O! Ma, je l’ to Gradski radijo!?

BRANITELJ: Okreni na krugovalnu postaju, pa slušaj pozorno, pozorniče!

POLICAJAC (nakašlje se, pa malo službenije): Službujući Josip Brekalo na telefonu. Imamo dojavu građana da se na radiju odvija nekakva drama...

BRANITELJ: Ma kakvi’ građana!?

POLICAJAC: Zvala baba Ana. Uvik ona nešto zove. Sad joj je talačka kriza na radiju. Moš’ mislit... Po pravilu službe, ja to moran provjerit. (Rastežući se.) En’ ti pravilo službe.

VODITELJ: Jeste, jeste! U pomoć!!! (Branitelj ga udari, voditelj padne. Lajanje i režanje.)

POLICAJAC (ozbiljnije): Alo! Alo! Šta se to tamo događa!?

BRANITELJ (mirno): Ajde Brekalo, spavaj. Spavaj, spavaj... Zajebavamo te, benčino.

POLICAJAC (ozarenije): A ti si Antonijo!?

BRANITELJ: Dašta san nego ja! Ko bi drugi bija?

POLICAJAC: Umalo si me pripa... A je li? Koja van je to žemska tamo?

BRANITELJ: Moja žena.

POLICAJAC: Zna san ja, zna... Vidit ćemo se mi ujutru! (Poviče.) Da ste odma nastavili patrolirat po gradu i da me niste više budili! Kreteni! (Čuje se prekid telefonske linije. Tišina.)

7.

BRANITELJ: A moj Mate!? Minjala se država ne minjala, u policiju vazda primaju nadarene... A mene nisu tili. Vako pametna čovika. (Posprdno. Vadi škatulu.) ‘Ben ti demokraciju i pritisak medija, ovo me toliko pogodilo da odma moran jednu smotat za zapallt.

VODITELJ (s oprezom): Ali, ali...

BRANITELJ: Šta je, cmizdro? Pritisak, a? Vidiš ti kako je to gadno?

VODITELJICA: Kolega hoće reći da u studiju nema pušenja...

BRANITELJ: E, sa’ ga ima! Ja sad vladan medijskin prostoron! Jači san nego Večernji i Jutarnji zajedno! (Pljucne u papirić.) ‘Ben ti taku demokraciju, ne bi dali čoviku sad ode ni zapalit.

VODITELJ: U ovako skučenom prostoru...? Jako nezdravo, jako nezdravo...

BRANITELJ: Ti ćeš meni govorit šta je zdravo!? Pa ja san okinija ima tri miseca! Ajde, nije ti zagrobni život tako loš. Šta si se usra? Oš’ potegnit dim?

VODITELJ: Hvala lijepa, ja ne pušim. Nikada. Odvratna navika.

BRANITELJ: Jesi ga čuja, Mate? Za razliku od svih nas, glupana, on će umrit – zdrav ki dren! Šta ti je pritisak medija, a?

TONČICA (ustane, odmah shvaća): A mogu li ja? Evo ja ću! Smotajte meni jednu!

BRANITELJ (Tončici): Ti mala muči i radi! Jesi nam mogla pustit mrvu glazbe u pozadini? Kaki ti je ovo dramski program!? (Pripaljuje, duboko udahne, pa voditelju, kroz ljut dim.) Na cmizdro, potegni i ti. Nešto si mi jako nervožast. (U pozadini se začuje glazbena podloga. Prijedlog: Pink Floyd, Shine on you crazzy diamond, uvod. op. aut.)

VODITELJ: Kako ću!? Mama ima astmu! Alergična je na miris duhana! Radi nje sam i prestao...

BRANITELJ (oštro): Oš’ potegnit ili nećeš!?

VODITELJ (kuša se izvući): A čujte, možda bi i Nevidljivi Mate potega?

BRANITELJ (hladno): Mate ti ne voli motat. Da ga zaboli glava. (Pruži škiju.) Na!

VODITELJ (dimi): Zašto nam on to sam ne kaže?

BRANITELJ: Nije progovorija rič sve otkad ga je strefilo u glavu. Vidiš da mu pola čela fali.

VODITELJ: A vidim, vidim... Pu, ti jarca!

TONČICA: Zašto ja ne mogu? Rekla sam da bi ja! Evo, pustila sam vam i glazbu...

BRANITELJ (ne haje, pred publikom, u daljinu): Kad udari pritisak medija, ja ti lipo pokupin prnje pa oden gori u montanju. Ima ti na Pozloj Gori jedno brdo, zove se Peka. Tamo, na miru, uživan u čistoj ariji. Iman ti tamo i malu pojatu. Ako je lip dan, vidi ti se skroz do Brača. Divota. Osin toga, na par mista u montanji posija san i mrvu trave...

VODITELJ (naglo iskašljava, pljuje): Trava! Ovo je trava!?

BRANITELJ (s puškom): Puši i muči...! Dva su mi je doktora priporučila!

VODITELJ: Dobro! Dobro! Bez nervoze... (Puši dalje.)

BRANITELJ: Jedino ne znan kakav će na tebe imat učinak. Koga smiri, a koga raspizdi. Kaki je ko čovik, razumiš... Vidiš, zbog te su mi trave već i prije, u selu, di mi je stara kuća, znali provaljivat lupeži. Drogaši. Iz Metkovića.

VODITELJICA: Naši drogeraši? Odavde?

BRANITELJ: Dašta. Ja ti oden u montanju, a oni provale, pritresu cilu kuću, sve razbacaju, prikomiste, sore... Znaju oni da je u mene travka pozlogorka! Čista ko kadulja. Nije prskano. Eko proizvodnja... I ako ne nađu mrve, sve sore. Proliju mi i vino po konobi.

VODITELJ (pljucne, pa opuštenije): Pu, ti jarca! Jes’ vidija ti to!?

BRANITELJ: Tako da in moran uvik u škafetu od tole ostavit zeru za smotat. Jeben li ti demokraciju i pritisak medija, di san sad ono sta?

VODITELJ (cucla): A kod švore, kod švore si sta... (Kratka stanka.)

BRANITELJ: Vidiš ti kako odma bolje računaš? Vraćaj škiju, pa nije ti materina sisa...

VODITELJICA: Rekli ste da je za trajanja vašeg sprovoda umro i fra Anđelko Martić?

BRANITELJ (duboko udahne, pa kroz dim): Umra, nego dašta... U kap ga sorilo, moja Oprah. U kap. A taj dan ja baš tija š njin razgovarat. Nikako mi se nije javlja na mobitel. (Jekne zvono i udra. Crnostrig izvadi mobitel i otkuca broj. Zvoni mobitel. Opet doleti švora i začuđeno nosi mobitel na dlanovima križajući se.) U neki doba javila se baš ona luda švora.

ŠVORA (dotrči pa ustrašeno, plačno): Sotono nečastiva! Pusti našega fra Anđelka na miru! Ima ti on još posla tute na svitu! U ime Oca i Sina i Duha svetoga, mrš! (Pobjegne. Zvono stane.)

BRANITELJ: A lude švore, sve su iste! Ajde dobro, kontan, poslat ću mu samo poruku da san mu naša ono cviće. I vako mu ukucan poruku. Ma, lako to...

VODITELJICA: Kako to mislite, lako to? Zar se još nešto gore moglo dogoditi!?

BRANITELJ: Još pitaš... Prvo ti je već za sprovoda puka glas da je fra Anđelko meni sigurno ukra onu krvarinu i da mi nikad materi nije posla jedne jedine lipe...

VODITELJ (malo veselo): Reka san ja! Reka! Vratri!? Oće oni, oće! S’ vidija ti to, ann!?

VODITELJICA: Pa je li vas zaista potkradao?

BRANITELJ: Ama, nije – ovoga mi križa, nije... Evo, neka Nevidljivi kaže. Dobijala stara mater sve do u zadnju lipu. Nu, kako san se odjednon ja živ pojavija u selu, eto đavle – nama’ je puka glas da je došla Sotona po naplatu svoji’ griha! Razumite?

VODITELJ (napuhavajući se i sa smijehom): Heheh, brđani! Vlaji!? Koji primitivci...

BRANITELJ (osorno): A nemoj da te puknen, ti ‘š meni govorit kontra moje montanje!? Mate, iboga ti, de ga ti klepi jednon! Ben ti pritisak, oćeš da te puknen ja oli Mate?

VODITELJ (malo odmaknut): Čujte, ako već mogu birat, bolje da me pukne Nevidljivi Mate...

BRANITELJ (stavi stolicu nasred scene): Sidaj tute! I da se više nisi mrdnija!

VODITELJ (poslušno se diže i sjeda nasred scene).

BRANITELJ: Ostavimo ti, daklen, ja i Mate tu benastu švoru i mrtvoga fra Anđelka na oltaru, pa se zaputimo doma. Kad smo došli prid dvor – iman ti ja šta vidit: garež, moj brajkane. Sve izgorilo. (Voditelju.) Na, potegni... More bit da te smiri... (Voditelj dimi.)

VODITELJICA: Kuća!? I kuća vam izgorjela!?

BRANITELJ: Do u temelj! A skupija se oni narod iz sela, pa me sve pipkaju, ne mogu virovat da san ja živ... A kako će i virovat kad je i u novinan izišlo da san umra. Ben ti pristisak medija!

VODITELJ (kroz dim): A je li? Jesu li pipkali i Nevidljivog Matu?

BRANITELJ: On mene zajebava!? Tebi je ovo smišno!?

VODITELJ: Ha? Al’ tebi nije?

BRANITELJ: Mater ti tvoju medijsku! (Uzme selotejp sa stola.) Napušija si se, a!? En ti jarca, saš vidit kad te ja svežen! (Oblijepi ga zajedno sa stolicom. Voditelj sve dalje hlapljivo dimi.)

TONČICA: Zašto ga veže? (Voditeljica začuđeno slegne.)

BRANITELJ (Tončici, preko ramena): Bok te, prvo ti bude sve smišno. Unda počne agresija. Znan ja svoj proizvod.

VODITELJ (nehajno): Tako znači, nisu ga pipkali. (Smije se.) A šteta. Ogromna jedna šteta!

BRANITELJ: Mate ti je specijalac. Tako ti se sakrije da ga samo ja vidin. Izvištilo se to, moj brajkane, još za rata...

VODITELJ: Moš’ mislit!

BRANITELJ: Nas smo ti dva bili u izvidnicima. Šunjali se neprijatelju iza leđa, tražili im položaje, navodili topničku paljbu. Jednon ga je neki četnik vako i zapiša misleć da je pusta makija. Od tada ga i zovemo – Nevidljivi Mate.

VODITELJ: A otad? Ajde, ja mislija od – iza rata...

BRANITELJ: Nas dva smo ti navodili i takozvanu »prikomirnu« paljbu po Kninu. Vidi, boga ti! Nije bilo priko mire sve dok je padalo po nami!? Ben li ti medije i njiov pritisak...

VODITELJICA: Ali, tko vam je zapalio kuću?

BRANITELJ: Šta ja znan... Navodno se neki drogeraš zavuka unutra čin san se ja maka iz sela. Obloka se, smota travu iz škafetina, a kako je bilo ladno, nako se ušuška i mojon maskirkom... (Potegne pa voditelju.) Na, srkni... Pa ti je bidan zaspa, a sve ti se uokolo upalilo, od sviće il’ ove moje travke biokovke, pitaj vraga...

VODITELJ (Prasne. Nogom o pod.): Jebate! Sad san skonta!? Sad san skonta!!!

BRANITELJ: Skočilo selo da izgasi oganj, provalili u kuću, njega našli na mojoj postelji... Iznilo ti ga vanka, kažu da je još malčice disa. Priskočija pokojni fra Anđelko Martić, pa misleć da san to ja, udilija mu i poslidnju pomast.

VODITELJICA: Onda su njega pokopali, misleći da ste to vi?

BRANITELJ: Pola ga izgorilo, ženo božja, ne bi ga majka rođena pripoznala... Je l de, Mate? Evo, neka ti on kaže. Uostalon, evo šta piše Dalmacija. (Izvadi članak i čita.) »Drogirani ratni veteran zapalio se u vlastitoj kući...« Koji lipi naslov, a?

VODITELJ: A lipi, lipi... Lipi jedan naslov!

BRANITELJ: Pritisak medija! Ma ajde, nek se i to još dogodilo, i to bi bilo lako za istrpit...

VODITELJICA: Ima još!?

BRANITELJ: Nego dašta, nego da ima... Došla Hitna, a kako su ti ukasnili, za ne izgubit još i dnevnice, odveja ti šofer mrtvaca drito otolen na obdukciju u Split.

VODITELJ (kroz dim): Vidiš ti kako su oni u vašoj općini revni... Ne bi čovik virova.

BRANITELJ: Za tri dana, kad je obdukcija bila gotova, doša ti fra Anđelko po tilo, uzeja papire od mrtvozornika, pa i on, da ne izgubi dan, odma su tizin papiriman i u Mirovinsko, i na Općinu, i vrag te pitaj di sve ne...

8.

TONČICA: Ispričavam se. Opet onaj policajac.

POLICAJAC (hladno: Antonijo!?

BRANITELJ: Šta je sad, Brekalo?

POLICAJAC: Nešto mi ovdi ne štima...

BRANITELJ: Reci!

POLICAJAC: Pod prvo, šta ti radiš na telefonskon broju radija!?

BRANITELJ (mirno): Zajebavamo te s porte, benčino.

POLICAJAC: E, tako san i mislija... Patrolirate po gradu, pa van dosadilo, a?

BRANITELJ (nonšalantno): E, a šta ćeš?

POLICAJAC: Ajmo sad drugo: sitija san se da ti nisi ženjen?

BRANITELJ: Pa šta?

POLICAJAC: Jesi reka da ti je žena tute s tobon!?

BRANITELJ: Reka san – tvoja žena, benčino. Tvoja žena, a ne moja. (Opet stanka.)

POLICAJAC (sasvim izvan takta): A, kurba jedna! Zna san ja! Ja da po noći čuvan državu, a ona uokolo da mi nabija roge!? Umalo san zbog nje i brez posla osta! A samo san je dvaput pribija... Jeben ti Evropu, da ti jeben Evropu i ko je oće ode dovest! Iz ovi’ je stopa zoven doma! Ne nađen li je doma, gotovi ste!!! (Prekid. Čuje se prazna linija.)

9.

VODITELJ: A glupana vlaškoga!? Ode on, ode on...

BRANITELJ (s gađenjem): Šta je, cmizdro!?

VODITELJ (iznenada uvrijeđeno): Nemojte vi meni tako! Dosta mi je vašeg javnog ponižavanja...

BRANITELJ: Puknen li ja tebe kako triba, raspast ćeš se. Bo’je ti je – muči. (Režanje psa.)

VODITELJ (uvrijeđeno ustane zalijepljen za stolicu, prelazi na osobno): Ma, nećeš ti meni...

BRANITELJ (ga tek ovlaš udari po glavi): A – na!

VODITELJ (sasvim izvan takta): Seljačino jedna, znaš li ti tko sam ja!?

BRANITELJ: Jebe me se, ko si. A jebe se i Mati. Sidaj natrag...

VODITELJ: Ja sam glavni urednik radija!

BRANITELJ: Ajde? Ko bi to reka? Mir, Mrva... (Pas polako prestaje lajati.)

VODITELJ: Glavni urednik informativnog programa! I zašto ona vodi ovu emisiju? Ona je ovdje tek privremeno!

VODITELJICA (uskače, smiruje): Kolega, ostavimo to za drugi put.

VODITELJ: Šta za drugi put!? Neće tebi bit više drugog puta! Ja tebi kažen!

VODITELJICA: Kako želite, dragi kolega. Hoćete li vi nastaviti?

BRANITELJ: Eto, šta san ja reka. Prvo ti je smišno. Unda počme trenta una.

VODITELJ: Dobro je govorila moja stara mater. Ne daj toj maloj jednu jedinu šansu, odma će te izgurat s posla! Odma!

VODITELJICA: Molim...? Znači o tome se ovdje radi!?

VODITELJ: Zabit će ti nož u leđa prvon prilikon...

VODITELJICA: Znači tako! (Posve izvan takta.) Tolike me godine ovdje držite pod ugovorom o djelu! Kao da sam vam ropkinja! (Kroz plač.) Radim najteže poslove, kuham vam i kave, služim goste, još trpim i vaša stalna udvaranja, dobacivanja, štipkanja...

VODITELJ: A šta bi ti radila? Uređivala program!? Da nisi Oprah Winfrey!?

TONČICA: Upozoravam da smo vanka. U eteru.

VODITELJICA (iznervirano, toncu): Baš me briga! Ja ću njega prijaviti! Prijaviti za mobbing!

TONČICA: Smirite se, kolegice. Gospodin urednik nije tako mislio.

VODITELJICA (s prstom): Znate šta!? Onaj poziv za romantičnu večeru... Objesite ga mačku o rep! Jeste li čuli sad!? Mačku o rep! I samo me taknite još jednom! Samo još jednom, pa ćemo na sud...

VODITELJ (nadmeno): Nemoj me izazivat, pa neću.

VODITELJICA: Ja vas izazivam!? Ja!?

VODITELJ: Ajde, majke ti... Dolaziš mi ovdi u toj mini suknji, s crnim čarapama, sise samo šta ti ispale nisu... A gledaj dekoltea! Vrtiš tom guzičicom ovdi svakomu isprid nosa...

VODITELJICA (šokirano): Ja!?

VODITELJ: I kako da se čovik bremza!? Kako? Srića da iman doma pametnu mater, odma je ona skužila ko si ti i šta ti oćeš.

BRANITELJ: Ajmo, basta... Prikinite. (Kratka stanka.) Šta su ti mediji, a? Čim ih mrvu pustiš s lanca, odma se oni otmu kontroli... Dobro, o kome je ova emisija!? O meni, ili o vami dvoma!?

VODITELJICA: Neka kaže tko sam ja! Neka kaže! Recite, tko sam! Tko sam ja!?

VODITELJ: Ko si!? Ko i svaka stara cura. (Kroz usiljen podsmijeh.) Kurba udavača...

VODITELJICA: Kučkin sine, ubit ću te golim rukama! Golim rukama! (Skoči na njega, krš stolica, lupa i lavež.) Oči ću ti iskopat! Oči! (Gužva, lavež.) Ti ćeš meni pred svijetom...

VODITELJ: U pomoć! U pomoć, ljudi! Iščambrat će mi oči noktima! Grgo, odveži me!!!

BRANITELJ (pokušava stati između njih): Stani ženo benasta! Ubit ćeš čovika!

VODITELJICA: Krvi ću mu se napit! Di je ona puška!? Sad ćeš ti vidit svoga boga! Ubit ću te ko zeca! (Zgrabi pušku.)

BRANITELJ: Ostavi pušku, ženo božija! Pušćaj je! Jesi manita!?

VODITELJICA: Jesam!!! Ubit ću ga! Ubit ću ga ko zeca! Mičite se! Mičite se, Grgo!!!

TONČICA: Službujući na vezi! Službujući je opet na vezi!

BRANITELJ (izvadi bombu i iščupa osigurač): DOSTA! BACIT ĆU BOMBU! DA NIKO VIŠE NIJE PISNIJA!!!

10.
(Cijelo vrijeme u pozadini ove slike čuje se kako potmulo reži pas.)

POLICAJAC (kao da je već odavno shvatio prijevaru): Antonijo?

BRANITELJ (vrlo napeto): Reci!

POLICAJAC: Pita moja žena, šta ona ima radit s tobon u ‘va doba? I to na porti od radija?

BRANITELJ: Jes vidija ti to? I ja se pitan...

POLICAJAC: Ma, šta ti mene zajebavaš! Koji si ti!? Da si se odma pridstavija!

VODITELJICA (metež): MAKNITE SE, GRGO! UBIT ĆU GA! KO ZECA!!!

VODITELJ (iza leđa branitelju): POLICIJA! POLICIJA! U POMOĆ! UBIT ĆE ME!

BRANITELJ: BASTA! IZVADIJA SAN OSIGURAČ! BACIT ĆU BOMBU!!! BACIT ĆU JE SVEGA MI!!! (Opet nagla tišina.)

VODITELJICA (kruži oko njih s puškom, voditelj se skriva iza Grge).

POLICAJAC: A šta je sad!? A nemojte da van ja dojden gori...

BRANITELJ: Brekalo, Brekalo... Jeben li ti vake medije, znan ja da mi ovo neš virovat... Al’ probaj ovo shvatit zaozbiljno: bisna spikerica drži nas na nišanu kalašnjikova.

POLICAJAC (ovlaš): Ajde? Sigur’o ćeš mi reć kako se ona zove?

BRANITELJ: Oprah!

POLICAJAC (posprdno): Da nije Oprah Winfrey!?

BRANITELJ: E, ta! Ja ti u jednoj ruci iman bombu kašikaru, a u drugoj osigurač! Iza mene se skriva voditelj. Svezan selotejpon za stolicu. Umra je od straja! Ubit će ga!

POLICAJAC (mirno): A on se zove? Bi’ će – Oliver Mlakar?

BRANITELJ: Šta ja znan kako se zove. Jebe me se kako se zove! Al’ opali li ona, sve je ošlo u tisak! (Umilno, njoj.) Aj mala, vrati tu pušku. Ubit ćeš koga, mile ti majke. Ispast će mi bomba iz ruke, pa će reć mediji da san i to ja skrivija...

POLICAJAC: Znači vako, da rekatupiliramo... Upa si in gori na radijo, otamo mi se lažno javljaš kao moj kolega, policajac Antonijo, a u ruci sad imaš i odapetu bombu kašikaru!?

BRANITELJ: Nisan se tomu baš nada, al sve si skonta... Svaka ti dala.

POLICAJAC: Još ti se iza leđa skriva i Oliver Mlakar, a bisna vas spikerica Oprah Winfrey drži i na nišanu od kalašnjikova!?

BRANITELJ: Tako nekako, moj Brekalo. Tako nekako...

POLICAJAC: Moš’ mislit! A kako bi bilo da ja sad pošaljen vod specijalaca da te spasi!?

VODITELJICA (osorno): MAKNITE SE, GRGO! NIŠTA VI NISTE KRIVI!

POLICAJAC (za sebe): Jope’ oni mene zajebavaju! Jadan ti san ja vačeras...

VODITELJICA (sasvim izvan takta, policajcu): OKRENI NA DEVEDESETIDVA MEGAHERCA! KRETENU!!! (Pas naglo i napadački zalaje. Začuje se rafal. Ispusti pušku na pod, iza pucanja.)

POLICAJAC: Jebate! UZBUNA! UZBUNA! TALAČKA KRIZA NA RADIJU!!! TALAČKA KRIZA!!! (Zvonjava alarma.) UZBUNA! LUDA OPRAH POBILA GOSTE EMISIJE!!! (Prekid vanjske linije. Čuje se još samo kako pas cvili...)

11.

BRANITELJ (iza stola): A svetog ti Jure, ukokala mi pasa!? (Pas jače zacvili. Kratka stanka.)

VODITELJICA: Nisam htjela! Užasno se bojim psa! Užasno!

BRANITELJ: Mrva! Mrva! (Cviljenje prestane.)

VODITELJ: Nemojte se nać uvriđeni, ali čini mi se da ode Mrva...

BRAANITELJ: Mate moj! Ubila nan pasa!

VODITELJICA (povlači se): Puška je sama opalila! Sama!

BRANITELJ: Ko je vidija dirat tuđu pušku!? Ko je to vidija!? Jes’ ti bila u ratu ili nisi!?

VODITELJICA (zabezeknuto): Nisam!

BRANITELJ: A nisi, je li!?

VODITELJ: Nego di si bila ‘91.!?

VODITELJICA: U osnovnoj školi...

VODITELJ: Aha! Tu san te čeka!

BRANITELJ: A di si ti bija ‘91.?

VODITELJ (iznenađeno): Je l’ ja..? (Šapće mu na uho.) U Minćenu... Minćenska bojna.

BRANITELJ: Pun mi je kufer vas iz Minhenske bojne! Vi bi Rvacku do Drine, a branili bi je na Rajni, Majni!? Unda ja moran na Drinu! A ova u osnovnoj?! Pa je l’ te ko tamo učija pucat?

VODITELJICA: Nije...

BRANITELJ: Vidi se da nije! Niko ne uči dicu šta in triba u životu. Samo ih pizdarije uče... Jeben li ti demokraciju i ko je dovede! Ajmo, svi za stol! Pustin li bombu iz ruke, sve je o’šlo u tisak! En ti jarca, bisno žensko i oružje ladno. Ne more luđa kombinacija.

TONČICA: More! More! Lud branitelj i bomba bez osigurača!

BRANITELJ: Anu!? Di mi je sad osigurač!?

VODITELJ (još užasnutije): Osigurač bombe? Ispao vam je osigurač bombe!?

VODITELJICA: Isuse Kriste! Gdje je!?

BRANITELJ (nehajno): A šta ja znan..? Ispa mi je negdi u onon metežu... Ma neće bomba opalit sve dok ja držin kašiku. Mate? Di si...? Deder mi pridrži bombu dok ja smotan još jednu, zaboli me ruka držat...

VODITELJICA (u panici): Gospe blažena! Nema Mate!?

VODITELJ (isto): Držite je! Čvrsto je držite! Mate je izašao na zrak!

BRANITELJ: Mate! Mate! Di si? Anu mi pridži ovo kinder jaje dok nađen osigurač!

VODITELJ i VODITELJICA: NEMA MATE!!!

BRANITELJ (mirno): Ajde, ajde... Brez panike. Brez panike. Zajebavan ja vas, medijski kreteni.

TONČICA: Selotejk... Selotejk sa stola... Uzmite selotejk!

BRANITELJ: Šta će mi selotejk? Misto zavoja? Da privijen ćuki rane!? Ukokala ga je, beno jedna. Ki pasa. A nije da je bija neki... Lud ćuko. Sto posto. Klali ga vuci u brdu, ka i mene.

TONČICA: Bomba se okruži selotejkon, pa drži kašiku! Neće eks-eks-... Neće otić u tisak!

BRANITELJ: Šta se ti mišaš!? Puštaj glazbu i muči..! Ajde, Oprah, deder taj selotejk tute sa stola... (Izvlači selotejp i njime kruži oko bombe. Začuje se i glazbena podloga. Prijedlog: Daire Straits: Brother in arms, op. aut.) Jebala vas takva demokracija! Ne prođe par godina da neko na me ne zapuca. I uvik promaši. Jesan i ja jebene sriće... A valjda će ovi selotejk držat kašiku. Šta kažeš? Oćemo neko vrime bit sigurni? A?

VODITELJICA: Samo je više nemojte davat u ruke Nevidljivom Mati...

VODITELJ: Nevidljivi Mate je otišao na zrak. Ovdje je zagušljivo.

BRANITELJ: Šta ti misliš da ja ne znan da Nevidljivi za vas ne postoji? Zajebavan vas, medijski kreteni... Ko da ja za vas postojin!? Al ja ga vidin! I to je cila razlika između mene i vas... Kažu da san zato lud. Ali, dok je mene i Mate je živ. Živ živcat! Da nema mene, ko bi s njin uopće priča? (Tiše, gotovo za sebe.) A i da nema njega, ko bi sa mnon vakin riči jedne prozborija!? Pritisak medija... Kao da se nikad nismo prestali šuljat iza neprijateljskih linija...

12.

TONČICA (nakon kraće pauze naglo prestane glazba): Gospodine uredniče! Gospodine uredniče... Vaša mama!

MAMA (izađe na scenu, ali ne kroz vrata, sa starim telefonom u rukama, odmah iz pika, ljutito): Majčin sine, di si ti do sad!?

VODITELJ: Mama! Ti si još budna!?

MAMA: A ko će majci mliko donit u posteju? Ko će sad majci davat likarije?

VODITELJ: Malo san se zadrža, jesan... Ajde, upali radio pa ćeš čut zašto...

MAMA: Upalila stara mater radijo. Upalila. Zvala je baba Ana da upali i posluša. I šta iman čut..!? Sramotiš me tamo, je li!?

VODITELJ (kao dječak): Ja!? Nisan!

MAMA: Kako nisi!? Nako beštimaš!?

VODITELJ: More bit da mi je štagod izletilo...

MAMA: Još i droge pušiš tute, a!? Oslobodi bože, šta će mi babe u crkvi reć? A tek velečasni...

VODITELJ: Mama, daj se skini s linije, molim te. U programu si...

MAMA: Dat ću ja tebi program! Ne dolazi mi doma takav! Jesi me čuja!

VODITELJICA: Gospođo, gospođo! Molim vas da se skinete s linije, zadržavate program...

MAMA: Vidi ti nje! Šta se ti, kurbetino, mišaš!? Oćeš mi tute i dite pokvarit!?

VODITELJICA: Gospođo, vaše dite ima četrdeset i tri godine. Uostalom, ima on gdje, ako baš hoćete.

MAMA: On!? Ma di će on!? Otkad ga je žena potirala, da mu nema mene, crka bi!

VODITELJICA: E pa znate šta? Ja ću ga uzet k sebi! Ako ga ni vi nećete...

VODITELJ: Ti bi me uzela!? Ti!? Nakon svega...?

MAMA: Majčin sine, sad me slušaj. Dobro me slušaj! Da mi nisi tu kurbetinu doma dovodija! Ako ona dojde, ja kupin kufere! Pa nek ti ona prži fritule, kuva pašticade i šumprešava mudante! Jesi me razumija!?

VODITELJ (cijukom): Jesan...

MAMA: E, tako ćemo! A sad – zbogom, majčin sine! (Bubne slušalicom o telefon. Ljutito ode.)

13.

BRANITELJ: Znači, i ti se brineš o svojoj staroj materi? Ajde, odma si mi nešto draži... (Izvadi nož i reže selotejp, pušta voditelja sa stolice. Sjedaju.)

VODITELJ: A je li? Ima’ l još mista u onom staračkom domu?

VODITELJICA: Pustimo mi staru štringu... Vratimo se mi priči.

VODITELJ: E neš ti više vodit ovu emisiju! Od sad je ja vodin! Ja sam glavni urednik informativnog programa radija.

BRANITELJ: Vidi ti njega, kako se odma osilija...

VODITELJ: Ajmo, di smo stali!?

BRANITELJ: Sad ti se svakog petka na mom grobu okuplja mladež.

VODITELJ: Eto, vidite vi da usprkos medijskom pritisku ima ljudi koji cijene naše branitelje.

BRANITELJ: Dašta nego da ima. Zagorska narko-scena... Sviraju gitare, pale sviće, čitaju onon mrcu čak i stihove. Feštaju, ko da in je tamo pokopan kakvi heroj...

VODITELJ: Pa dobro, kako se stvar, na kraju, razjasnila?

BRANITELJ: Ma šta se razjasnija...!? Ajde, u samom smo se selu još nekako i sporazumili... Al jeben li ti pritisak medija, na Općini i u Mirovinskom!? Nikako! Ja san za nji’ mrtav i gotovice!

VODITELJ: Pa nisu vas valjda živa izbrisali!?

BRANITELJ: Nisu, e! Kako san judi mrtav!? Al ne vidite da san živ!? Ode lipo piše da si mrtav, govore oni. Sad triba pisat žalbe, molbe, lipit markice, udarat biljege... Pa članak ovaj, pa paraf onaj, ‘ben li ti demokraciju, evo – ima tri miseca ništa drugo ne činin nego dokazujen da san živ. I Mate popizdija!

VODITELJ: Zajebano, zajebano...

VODITELJICA: Čut će vas mamica, dragi kolega.

BRANITELJ: A pemzije? Nigdi! Ni krvarine... Banke mi sile za vrat! Jutros su mi javili i da će mi staru mater izbacit iz staračkog doma, jerbo tri miseca nisan ženi platija stanarinu.

VODITELJ (za sebe): Znači, moglo bi se dogodit da tamo bude mista...

BRANITELJ: Ispada da bi bilo pametnije da san se za vrime rata bavija švercon heroina... Anu, i drogaši više drže do svoji’ dragovoljaca, nego cila naša država!

VODITELJ: A mora se priznat i da se ritko kad dogodi da nekog nji’ovog »dragovoljca« pokopaju uz sve državne počasti! (Nasmije se.)

BRANITELJ: Pa šta unda njemu nisu poslali račun za sprovod? Nego meni!

VODITELJICA: Vi? Vi ste dobili račun!? Za svoj vlastiti sprovod!?

BRANITELJ: Nego!? Šta si ti mislila? (Buba računima o stol. Čita.) Gledaj! Privoz mrtvaca – dvi ijade šesto kuna, komada jedan. Kapsa od pune orahovine – četri ijade i sedansto kuna, komada jedan. Zastava za kapsu – tristo kuna, komada jedan. Meci za počasni plotun, dvista dvadeset kuna, komada devet. Limena glazba – dvi ijade dvisto kuna, komada jedan. Misa za pokojnika – tristo kuna, komada jedan... (Pa unda još i: sir, pršut, masline – četristo kuna; janjci – ijadu osansto kuna; piva karlovačka, deve’sto kuna...

14.

TONČICA: Službujući na vezi! Službujući na vezi! (Začuje se i sirena, po zidu se vide odrazi rotirajućeg svjetla.)

POLICAJAC: Ode šef kriznog stožera! Izvještavan vas da je cila zgrada opkoljena jakin policijskin snagama...

VODITELJ: Bit će Antonijo drži požarne stube, a ti Brekalo ulaz u zgradu...

POLICAJAC: Naše trupe drže sve k’jučne položaje i spremni smo istog momenta skršiti otpor ubačenih terorista. Iz Divulja su krenili i specijalci. Tri puna zrakomlata.

VODITELJICA (iznenađeno): Za boga miloga!? Specijalci? Zašto?

POLICAJAC: Iz povjerljivih izvora saznali smo da vas u studiju drže dvojica dobro naoružanih pet-esdepe-ovaca. Pokojni Roso Grgo zvan Crnostrig i pokojni Mate Bajić zvan Nevidljivi. Spremni su na sve.

VODITELJICA (ne vjerujući vlastitim ušima): Vi se šalite!?

VODITELJ: Naročito je na sve spreman Nevidljivi Mate.

POLICAJAC (ne haje): Kao taoci morate biti poslušni i ne provocirati otmičare. Izbjegavajte svaki razgovor i kontakt očima. Ponašajte se ponizno. Nekoliko timova radi na vašem oslobođenju. Šaljemo vam gori i pregovarački tim.

BRANITELJ: Pregovarački tim!? E, ne more! Ko da meni ode fali talaca, izludija san i s ovima!

POLICAJAC: Dolaze van policijski psiholog i načelnica općine Kozlin pod Pekon.

BRANITELJ: Načelnica!? Moja načelnica!? More! To more! Baš mi ona triba! A nemoj da je kogod naoružan, ubit ću ga ko zeca!

POLICAJAC: Nisu naoružani. Idu.

15. (Uđu psihologinja i načelnik.)

BRANITELJ: Gori ruke! Gori ruke! (Voditelju.) Mlakar, prigledaj ih. (Voditelj pregledava.)

PSIHO (tragikomično se trese): Gospodine Grgo, bilo bi poželjno da spustite tu pušku. Cijenila bih to kao konstruktivan prinos u ovoj kriznoj situaciji.

BRANITELJ: Ma, je l’ de da bi? Ko b’ to reka...? O, rodice. Dođe i ti?

NAČELNICA: Dođe. Naredilo.

BRANITELJ: Ko naredija?

VODITELJ (završi): Čisti su.

PSIHO: Mi smo ga zamolili. Važno je da u pregovorima sudjeluje i netko blizak otmičaru.

BRANITELJ: Ko je blizak otmičaru!? Ona mi je bliska? Sprašin li ovi šanžer u tebe, pripolovit ću te napola!

PSIHO (skriva se iza leđa načelnice): Ja sam profesionalni pregovarač! Policijski psiholog.

VODITELJ: Eto! A kad te pripolovi, ostat će od tebe samo psiho!

NAČELNICA: Ajde, Grgo. Smiri se, jes’ poludija!? Šta to radiš, čoviče?

BRANITELJ: Nego dašta nego da san poludija! Iman ti lud da san papir, rodice...

PSIHO: Mogli bismo sve to riješiti na miru i bez problema. Samo kad bi spustili tu pušku. I da za početak pustite jednog taoca. Tako biste pokazali dobru volju.

VODITELJ: Evo, nek Mate ostane, a ja iđen.

BRANITELJ: Diš’ ti!?

NAČELNICA: A šta? I Mate je ode s tobon...

BRANITELJ: Dašta je.

NAČELNICA (Psihu, potiše): En ti jarca, jopet ga je ujtilo. Šta san ti ja rekla... Crnostrig, ajde pusti ove jude na miru. Ajmo mi lipo doma, pa ćemo to nekako gledat riješit.

BRANITELJ: Sad bi ti to rješavala? Sad!? A tri me miseca ne moreš primit na razgovor?

NAČELNICA: Nisan imala vrimena...

BRANITELJ: I mater mi oće izbacit iz staračkog doma! Di ću ja sad š njon? U onaj garež!?

NAČELNICA: A nisan imala kad. Znaš da su izbori... Ali evo, ako moreš, primin te s jutra, oko devet. Na kavu. Šta kažeš? Re’ću ja da te puste odma, čim dojdeš. Pa, ko da ništa nije bilo...

BRANITELJ: Šta, ništa nije bilo!? Slušaj ti mene, rodice! Malo si se zajebala – ja ti jesan lud, ali ti baš i nisan glup!

PSIHO: Šta hoćete reći?

BRANITELJ: Znan ja, Psiho moj, zašto on mene neće natrag među žive! Znan ja!

PSIHO: Zašto?

NAČELNICA: Ja da ga neću!? (Usiljeno se nasmije.) Da ja!? Ajde reci... Zašto?

BRANITELJ: Radi one tvoje Nezavisne liste. Da ne bi glasa kontra tebe.

NAČELNICA (ljutito s prstom): Ma slušaj, vako ti to iđe: prvo triba podnit molbu Matičnom uredu da te jopet prime među žive ‘rvacke građane i da dobiješ naše držav’janstvo.

BRANITELJ: Ja da dobijen držav’janstvo!? Da ti jeben tisak benasti! Jesi li ga čuja Mate? Mate, jesi ga čuja, di si!?

NAČELNICA: Unda moreš glasovat. Sve mora bit po propisu. Kako ćeš mrtav glasovat?

BRANITELJ: En ti jarca, ako san umra ko ‘Rvat, ta nisan se diga ko Kinez!

PSIHO: Takvi propisi. Prije svega trebate podnijeti molbu Matičnom uredu.

BRANITELJ: Tri put san van već pridava molbu! Šest puta sam pisa žalbu, a na sudu su mi odbili primit i tužbu, jerbo je i onaj koji me je prijavija ka mrtvaca – otegnija papak! Sve je to zato da kojin slučajen jopet ne glasan kontra tebe. Znan ja to, rodice! Znan! Jeben li ti demokraciju, da ti je jeben...

NAČELNICA: Ma, ti si lud...

BRANITELJ: Vidi boga ti!? Ko da ja neman pravo glasovat i ako jesan!? Vele ti li luđaka glasa u ovoj zemlji, pa šta!?

NAČELNICA: A bogme i mrtvaca! (Opreznije.) Joj! A Je li? Je se ovo sve prenosi?

TONČICA: Do zadnje riječi!

PSIHO: Nemojte tako, trebamo mu povlađivati. Tako knjige kažu. Sve mirno i staloženo.

NAČELNIK: Samo me povlačiš za jezik, rodijače!

BRANITELJ: Za jezik!? Za koju san se to ja državu borija!? Ovu!? Vaku!? Vojna hunta! Vojna hunta na vlast! Smista!

NAČELNICA (mitingaški): Nemoj ti ode nami držat antidemokratski miting i govorit kontra naše lipe države. (Prema mikrofonu.) Četrdeset smo godina mi živili u mraku! Četrdeset!

BRANITELJ: A jeben li mu mater ko je i upalija svitlo!

NAČELNICA: Imamo mi i svoji’ nevolja. A sve si jih ti skrivija...

BRANITELJ: Ja!?

NAČELNICA: Ti, ti, nego ko!? Da nije Nevidljivi Mate!?

VODITELJICA: Ma, kojih nevolja?

NAČELNICA: Ajde, mala, i boga ti, da koji... Sad ni Ministarstvo branitelja neće da nan refundira troškove za sprovod. Jerbo se još službeno ne zna je li budala mrtva ili živa... A ko će sad platit sve one puste račune? Nako ga lipo ukopali, a on nami – vako!? Živ!?

VODITELJ (zajedljivo): A lijepo ste ga opremili, nema šta.

NAČELNICA: Lipo, da ne more lipše! Ne bi nako ni narodnog ‘eroja! (Rukom na usta, odguruje mikrofon od sebe.)

BRANITELJ: Pa ste još i meni mrtvome, na kraju, našli poslat i račun za tu vašu žderačinu!?

NAČELNICA (ljuće): Nego kome? Da ne bi slučajno na općinski proračun? To bi ti, a!?

BRANITELJ (iznervirano): A KO JE IJA, NEK’ I PLATI!

PSIHO: Ma nemojte sada tu temu. To ćemo poslije. Nek pusti jednog taoca. (Izvadi neki priručnik.) Sve mora bit po knjizi...

NAČELNICA: Ministarstvo je to tribalo platit. Ministarstvo! Ti si, ka branitelj, ima pravo na bresplatan sprovod. A kad neće oni, boga mi, sam sebi moraš platit ukop.

BRANITELJ: A MOJA PEMZIJA? DI JE MOJA PEMZIJA!? ČEKAJ KENJČE DA TRAVA NARASTE!

NAČELNICA (značajno na mikrofon): Svak svoje račune triba podmirit. Jesmo li pravna država ili nismo?

BRANITELJ: Znači, vako: kad ja tražin svoju pemziju od te iste pravne države, unda san mrtav da ne mogu bit mrtviji. A kad mene pravna država triba globit za bilo koji račun, makar i vako benast, unda san živ?!

NAČELNICA: E, šta se pemzije tiče, tu ti ja ne mogu pomoć. Moja administracija nije za to nadležna.

VODITELJ (šokirano): Vaša administracija!?

VODITELJICA: Šta ste vi – Angela Merkel!?

PSIHO (krsti se): Oslobodi me bože! Pa luđi ste vi od njega!

NAČELNICA: Ja san bila nadležna da se njega ‘nako lipo ukopa, a ko će ga sad otkopavat, jebe se meni i cilome Poglavarstvu... (S prstom na branitelja.) Al’ ti, ti nećeš više na budžet od općine Kozlin pod Pekon, nako se ja ne zvala kako se zoven! E dosta je meni tebe, e – jesi živ, e – je l’ nisi? Odluči se više!

BRANITELJ: Odlučija san se ja, rodice, odlučija... A odlučija se i Nevidljivi Mate.

NAČELNICA: Ajde? Unda ćete prvon prilikon obadvojica doć na općinski saziv i objasnit stvar, a ne da mene oporba tamo proziva za nemoral, da san doma odnila šesnajst gajbi bire i sama samcijata izila tri janjca, i sve to na račun državnog proračuna i u spomen na tebe, živoga mrtvaja...

VODITELJICA (s diktafonom, kao da je intervjuira): Čekajte, čekajte... Gospođo Načelnice, svi razumijemo zašto ste kupovali onu kapsu, dogodi se takva greška, šta ćemo, ljudi smo. Ali, kakva je to još bila i proslava?

NAČELNICA: Da, kakva slava!? Ajde, mala, i boga ti – pa došlo mu je cilo Poglavarstvo na sprovod, iz grada još i HVIDRA, bija tute i oni zgodni satnik HaVeja, pa cila desetina ročnika, pa još povri svega i lešinari...

VODITELJICA: Kakvi lešinari!?

NAČELNICA: Limena glazba... Tribalo je naranit svu tu gladnu čeljad, ta neće sad ispast da su došli saranit našeg prvog dragovoljca, a za ništa?

BRANITELJ: Rodice! Nevidljivi te Mate oće nešto pitat...

NAČELNICA: Mate!? O, Gospe ti blažene! Ajde, Nevidljivi, pitaj.

BRANITELJ: Pita, kako ste mogli toliko izist, kad je i fra Anđelko umra u vrime sprovoda?

NAČELNICA (sa zadrškom): A nemoj da ti govorin... Povlačiš me za jezik, rodijače...

BRANITELJ: Reci, ako smiš!

VODITELJ: Recite, recite...

NAČELNICA (malo se misli, pa izvali): Ogladnili.

BRANITELJ: Ogladnili!?

VODITELJ: A napili se od tuge?

NAČELNICA: Ma nemoj me vuć za jezik, re’ ću šta ne triba! Reci ti Nevidljivome da je to već viša pulitika... Ne razumi on to. (Poučno, značajno na mikrofon.) Svaka se situacija mora iskoristit za dobrobit svih naših zaseoka iz općine Kozlin pod Pekon. Svaka!

VODITELJICA: A fra Anđelko!?

NAČELNICA: Ko je njemu kriv? Ima on ko će za njin žalovat. Ta neću ja. Vid’ majke ti, još su i lobirali kontra nas, i on i Grgo. Skupa s Nevidljivin Maton, e... (Nadmeno.) A Crkva je odvojena od države, ima tomu neko vrime. Šta ću ja ovdi još i to objašnjavat? To su osnove demokracije. Osnove!

VODITELJ (zajedljivo): Onda ste, izgleda – ubili dvije muhe jednim udarcem?

BRANITELJ: Tri muve! Tri! Jerbo sad neće za te glasovat ni Nevidljivi Mate! Tako da znaš, rodice...

NAČELNICA: Tako san i mislila!

VODITELJICA: Po vašim riječima, ni fra Anđelko Martić, a ni ovdje prisutni ratni veteran, Roso Grgo, očito ne bi glasovali za vašu Nezavisnu listu na prijevremenim izborima.

VODITELJ: Dašta! Sad ste – favoriti?

VODITELJICA: Je li to pravi razlog zbog kojeg se oteže ispraviti ova birokratska nepravda?

PSIHO: Ma dajte ljudi, hajdemo se malo smiriti, sad je najvažnije da se situacija smiri i da pustimo kojeg taoca. Da pokažemo dobru volju za pregovore. Vani nas čekaju kolege.

NAČELNICA: Eto ti na... Ja dojden ovdi da ti spasin gujicu, a ti meni, mala, tako? Je se ovo još sve prinosi u eter?

TONČICA: Do zadnje riči!

NAČELNICA: Eto! Nek se čuje! (Kroz patetični plač.) To je meni fala za sve šta činin na dobrobit naši’ sela i judi...

BRANITELJ: Ti činiš!? Šta ti činiš, lupetino jedna!

NAČELNICA (razljućeno): Dobro, ako ćemo tako! Sad me slušaj, Grgo! Niko ti u selu još ovo nije tija reć. Svi se boju šta’š učinit. Ali, kad si tako brezobrazan, evo ja ću!

BRANITELJ: Ajde, da čujen. Šta to od mene triba sakrivat?

PSIHO: Gospođo Načelnice, ne bi sad trebalo spominjati neke događaje iz traumatične povijesti našeg otmičara. Prema njegovom psihološkom profilu...

NAČELNICA: Ajde mala, ibogati, iman i ja profil. Anu ga! Obraz! Glasači slušaju. Ej, glasači!

VODITELJICA i VODITELJ: Pustite je, neka kaže.

BRANITELJ: Ajde, reci?

NAČELNICA: Jesi li ti na dan svojega vlastitoga sprovoda tri put iz brda zva’ fra Anđelka Martića mobitelon?

BRANITELJ: Pa šta? Kakve to sad veze ima?

NAČELNICA: Da kakve!? Od jutra je čovik crkava od straja! Toliko je bija uplašen da je prida mobitel svojoj švori. Kad je i ona potvrdila da ga mrtvac ozgor zove, nije tija više glavon provirt iz sakristije. Čak ti je odbija ić i na ukop... Morali smo zvat Biskupiju da mu naredi. Tolko se bija pripa. I kakvu si mu ono poruku za vrime sprovoda posla!? Ajde, reci sad, ako si junak!

BRANITELJ (zbunjeno): Jeben ti, više se ne sićam...

NAČELNICA: Evo u mene njegova mobitela. Meni ga je švora pridala! Oš da ti je pročitan?

BRANITELJ: Ajde, kad si navrla...

NAČELNICA: Ajmo, svi vamo, čitaj ovo da ne kažu da jopet lažen!

SVI (čitaju s mobitela, jeka): Fra Anđelko! Naša san ti dušicu. Ubrat ću ti je ja vačeras...

PSIHO: Ajme meni! (Baci priručnik.) Ovo vako ne piše ni po jednoj knjizi...

VODITELJICA: Gospe moja, propade emisija!

VODITELJ: Dašta! A taman nam krenulo...

NAČELNICA: Prisiklo ga! Nama’ se strovalija u grob... Eto, šta si sve ti skrivija svojon ludon glavon! I šta sad moju administraciju ima za to bit briga? Sve si ti to sam sebi zagorča! (Psihu.) Reci ti, mala, onin benastin policijotima da mene više ne zovu. Ja san od ovog momenta na službenon putu. Dižen ruke! Aj, zbogon! (Pokuša otići sa scene.)

BRANITELJ: Ma, diš ti!? Ajmo, lipo ruke u vis!

16.

TONČICA: Službujući na vezi! Službujući na vezi! (Začuje se sirena, po zidu opet odrazi rotirajućeg svjetla.)

POLICAJAC (pojavi se iza leđa publike, pa kroz megafon): Ovdi šef kriznog stožera! Vrime prigovora isteklo, niste pustili niti jednog taoca.

PSIHO: Brekalo! Nismo se tako dogovorili. Brekalo! Ne sada!

POLICAJAC: Aj, ti mala muči. Gledaj sad kako to profesionalaci činu!

POLICAJAC: Crnostrig! Oj, Crnostrig! Otvori taj pendžer. Reka bi ti nešto u povirenju.

BRANITELJ (stane na stolicu pa kao da otvara prozor, i zatim): Deder.

POLICAJAC: Najbolje bi bilo da se ti i Nevidljivi Mate pridate meni, osobno.

BRANITELJ: Sad bi i ti avancira? Bit će bi dobija povišicu?

POLICAJAC (bez megafona): A slušaj, Grgo. Vako, između nas... (Potiše, povjerljivo.) Razumi me. Dvaput su me već degradirali. Sve zbog one moje lude ženturače. (Još tiše.) A samo san je dvaput pribija... Kad bi se ti meni prida, ja ti garantiran da bi ja to sve sredija. Razumiš? Nikome neće past dlaka s glave. A i suđenje će bit fer.

BRANITELJ: Kakvo suđenje!? Meni!? Vi bi meni sad sudili!? Ma, ajte lipo svi k vragu! (Digne oružje na njih.) Ajmo vanka! Svi vanka kad san reka! (Gužva, povici.)

PSIHO: Ispravna odluka, gospodine Grgo! Ispravna! Kao glavni pregovarač ja to ću posebno pohvaliti pred svakim sudom.

BRANITELJ: M’rš vanka svi, kad san reka!

TONČICA: Je l i ja?

BRANITELJ (osorno): Pusti neku ratnu i briši! (Svi polako izlaze.)

VODITELJICA: Grgo! Nećete valjda napraviti neku glupost?

BRANITELJ: Znaš da je koga briga!? Vanka, reka san! Vanka! (Voditelju.) ‘Ben li ti pritisak medija, šta ti čekaš!?

VODITELJ: Ja? Ja neman di ić’...

BRANITELJ: Kako nemaš? Vidiš da je ova bena luda za tobon?

VODITELJ: Ona? Ona me sigurno prezire. Nakon svega...

VODITELJICA: Ja!? Nisam... Dođi, idemo.

VODITELJ (ozareno): Idemo? Kamo!?

VODITELJICA (otvori vrata): Kući, ljubavi... Našoj kući.

VODITELJ: Sve je to kriva ona travka biokovka... (Odu cvrkućući.)

TONČICA: A onda, odo i ja! Nego, Grgo, tila san vas pitat nešto... Ta travka biokovka? Di ste je vi to točno gori posijali?

BRANITELJ (ljutito): Ma, ajde i ti nestani!

TONČICA: A dobro, onda... Iden i ja. Sritno, Grgo! Sritno!

17. (Začuje se glazba.)

(Prijedlog: Amazing grace, Royal Scots Dragoon Guards.)

BRANITELJ (iznosi stolicu na sredinu scene pa razočarano sjedne): Jesi vidija ti to moj Mate? Sad ispada da san ja ubija i fra Anđelka Martića. Sve san ja kriv, sve. Od devedesetiprve, pa do danas... Za sve! A znaš li ti kako se to zove? Ne znaš, je li? Kako ćeš znat, moj Mate, kad ne pratiš naš lipi tisak. To ti se zove – individualizacija krivnje... (Odmotava selotejp s bombe.) Pritisak medija! Sad san, more bit i ja ratni zločinac... Ma, ne znaš više ni di ti je, ni ko ti je neprijatelj. I oklen te sve vreba... Dobro ti kažeš, zato i triba bit naoružan. Tako je! Jeba te, još smo ti mi dva iza neprijateljskih linija, razumiš? Iza neprijateljskih, telefonskih, linija!!! A znaš li ti zašto na nas sada pljuju? Ne znaš, je li? E, ja ću ti reć’! Ja! Jer – šta smo mi manji junaci to su i oni šta nas sada pljuju – manje kukavice, Mate moj. Šta smo mi veći zločinci, to su i oni sve to moralniji i sve to časniji ljudi. Šta smo mi luđi, to su oni normalniji... Pritisak medija! Jeben li ti pritisak medija, da ti ga jeben, ko da se još uvik šuljan po okupiranom terenu. A ne more čovik stalno bit na oprezu. Puzat vako po svitu, ćutit svaki šušanj, pravit se nevidljiv, bižat gori, u montanju... Dopizdi, to... (Otpusti kašiku.) Dopizdi, moj Mate... Tija san ti još reć’ na kraju, sve mi se zgadilo. Zgadilo mi se, razumiš... Ajde, vidimo se... Vidimo se, moj Mate... (Mrak. Čuje se eksplozija bombe.)

(KRAJ)