Ured za izgubljene i nađene stvari

Otvorio je vrata i ušao. Za pultom je stajao čovjek srednjeg rasta, srednjih godina, u nekom neodređenom radnom odijelu. Spustio je na pult knjigu koju je do tada držao u rukama, pažljivo je stavio listić na mjesto gdje je prestao čitati, sklopio knjigu, sklonio je u stranu, sumnjičavo ga pogledao i, podignuvši malo obrve, bezbojno ga zapitao:

– Kako Vam možemo pomoći?

– Ovo je Ured za izgubljene i nađene stvari? – upitao ga je On bacivši pogled na police iza Službenikovih leđa. Bilo je tu mnoštvo starih i novih kišobrana, raznobojnih kapa i šešira, kaputa i kišnih ogrtača, različitih vrsta cipela, muških i ženskih, desetak mobitela, nekoliko aktovki. Činilo mu se da vidi i dva staklena terarija, jedan s velikim kosmatim paukom i jedan s omanjim pitonom, dva kalašnjikova i jednu snajpersku pušku. Uza zid su stajala dva bicikla, jedan s probušenim gumama i jedan bez guma. U vitrini na pultu bilo je nekoliko satova, naočala, jedno umjetno zubalo sa zlatnim zubom, i jedan prazni kavez za ptice.

– Jest. Ovo je Ured za izgubljene i nađene stvari – rekao mu je Službenik. – Što ste izgubili?

– Živce – rekao mu je On.

– Nije nam nitko donio nikakve živce – odgovorio mu je Službenik, uzeo notes, stavio naočale, dohvatio grafitnu olovku i upitao:

– Živce ste izgubili!?

– Da, živce – odgovorio mu je On smireno.

»Živce«, zapisao je Službenik.

– Za slučaj da ih netko nađe, potrebno je znati kakvi su to živci – rekao je. – Molim vas, opišite ih. Jesu li to vaši živci – dodao je.

– Jesu, moji su – odgovorio mu je On. – Nisam ih do sada nikad izgubio. Nikad.

– To se događa – kazao je Službenik. – Kakvi su to živci? – nastavio je i prevrnuo list notesa gledajući ga pozorno s visoko podignutom olovkom.

– To su vrlo tanki živci, kao paučina, osjetljivi, isprepleteni s nekoliko debljih, vrlo izdržljivih, gotovo oguglalih na sve, fleksibilni živci, nježni, kao na čembalu.

»Kao na čembalu«, zapisao je Službenik.

– Takvi teško pucaju – rekao je. – Oni deblji, međutim, često puknu, često – kazao je. – To je paradoks – dodao je.

– Da – rekao je On.

– Samo prividno – pojasnio je Službenik.

– Izgubio sam i jedne i druge – rekao je On, raširio ruke i odmah ih spustio niz tijelo.

– To se događa – rekao je Službenik i kao da se nasmiješio. – Znate li gdje ste ih izgubili? – upitao ga je. – U kući ili vani?

– Ne znam – odgovorio mu je On.

– Na radnome mjestu? – upitao ga je Službenik.

– Ne znam, možda – odgovorio mu je On.

– Kod kuće?

– Možda. Ne znam. Znam samo da sam ih izgubio.

– Razumijem – rekao je Službenik. – Imate li kućnu pomoćnicu? – dodao je.

– Nemam.

– Šteta.

– Kako to mislite? – upitao ga je On.

– Da je imate, ona bi vam ih našla – rekao je Službenik.

– Ne, ne, nisam ih izgubio u kući – rekao je On. – Izgubio sam kuću, ali to je druga stvar.

»Druga stvar«, zapisao je Službenik.

– A na radnom mjestu? – upitao ga je.

– Ne, ne, tu svi gube živce. Osim toga, da su ih i našli ne bi mi ih vratili. Bacili bi ih kroz prozor, na ulicu, bilo gdje. Zato sam i pomislio da ih je netko našao i donio ih k vama – rekao je On.

– Nadajmo se da hoće. Navratite za koji dan – dodao je Službenik, zaklopio notes, odložio ga na pult zajedno s olovkom, otvorio knjigu na mjestu označenom papirićem i nastavio čitati.

– Nadajmo se – ponovio je On i krenuo prema vratima.

– Čemu se nadate? – upitala ga je Plavuša ušavši u Ured.

– Što ste vi izgubili? – upitao ju je Službenik, sklopio knjigu i uzeo notes.

– Muža – ogovori mu Plavuša.

»Muž«, zapisao je Službenik.

– Jeste li ga našli? – upitao ju je On.

– Jesam, s drugom – rekla je Plavuša – ali nisam zato došla. Izgubila sam...

– Što? – upitao ju je On.

– Što? – upitao ju je Službenik i u notes zapisao »s drugom«.

– Izgubila sam sebe – rekla je Plavuša.

– To je najlakše izgubiti – rekao joj je On.

»Sebe«, zapisao je Službenik.

– Nije to tako strašno – rekla je Plavuša, slegnula ramenima i zatim nastavila: – Neki dan nazvala me prijateljica i sva uzbuđena povjerila mi: »Izgubila sam nevinost«.

»Nevinost«, zapisao je Službenik.

– To se danas teško nalazi – rekao je On.

– To vi kažete – rekao je Službenik oštro, okrenuo se i oborio urnu s police. Bijeli prah prosuo se po pultu i podu. Plavuša je ovlažila kažiprst i umočila ga u nj. – Koka! – uzviknula je, sagnula glavu i počela ga šmrkati.

– To se događa – rekao je Službenik bezbrižno.

– Mislio sam da je to prah nekog pokojnika – rekao je On.

– Bit će – rekao je Službenik i notesom počeo vraćati prah u urnu i zatim je vratio na policu.

Plavuša je još jednom oblizala prst i rekla: – Javite mi ako me tko nađe. A i ja ću se potražiti – dodala je.

– Ja ću vam u tome pomoći – ponudio se On i pošao za njom prema vratima.

– Jeste li i vi izgubili sebe? – upitala ga je.

– Nisam. Ja sam izgubio živce – rekao joj je.

– Savršeno – rekla je Plavuša i pritom se sudarila s nekim plećatim čovjekom s skupom metalno-crnom odijelu.

– Majmune! – rekla mu je Plavuša.

– Začepi! – odgovorio je Plećati i pojurio prema pultu.

– Kako vam možemo pomoći? – upitao ga je Službenik i u notes zapisao: »Majmune«.

– Makni se, seronjo! – rekao mu je Plećati, preskočio pult, uzeo urnu i izjurio iz Ureda.

– Izgubit ću se na neko vrijeme – rekao je Službenik, zaklopio notes, stavio ga na knjigu i brzim koracima izišao iz Ureda. Zaključao je vrata, spustio metalnu roletu, učvrstio je katancem i izgubio se između prolaznika. Hodao je posve opušteno.

* * *

Iz obližnjeg kafića čuo je neku viku. – Izgubili smo! To je svinjarija! Da smo tako mi gubili, ne bismo danas bili u ovom kafiću... Službenik je posegnuo u džep da izvadi notes i zapiše: »Svinjarija«. U istom trenu sjetio se da je notes ostavio u Uredu. – Zapisat ću to poslije – rekao je sam sebi i htio ući u kafić da priupita što su to izgubili. Ali se predomislio: – Ako netko nađe to što su izgubili, doći će s tim u moj Ured...

Bio je ljut na sebe što se ne može sjetiti je li notes ostavio na pultu ili ga je nosio i izgubio. – Ako sam ga izgubio – pomislio je – netko će ga donijeti u moj Ured. Zatim se trgnuo i zapitao: – Kako će mi ga donijeti, kad ja nisam tamo?

Zaustavio je prvog prolaznika i rekao mu: – Oprostite što vas zaustavljam. Ja sam Službenik u Uredu za izgubljene i nađene stvari. Ne mogu se sjetiti jesam li ga ostavio ondje ili sam ga negdje izgubio, jedan mali službeni notes, znate, u koji ja zapisujem vrlo važne poslovne podatke. Jeste li ga vi možda našli?

Nije ni primijetio da je taj kojemu se obratio već nestao negdje između prolaznika. Stajao je posve izgubljen. Jedan od prolaznika upitao ga je: – Što je s vama, gospodine? Jeste li možda zbog nečega izgubili glavu?!

– Izgubio sam prolaznika kojeg sam pitao je li možda...

Nije ni primijetio da opet govori u prazno. Prišla mu je tada neka mlada djevojka i cvrkutavim glasom, s jedva primjetnim stranim naglaskom, rekla mu: – Gospodine, oprostite, izgubila sam se. Znate li koji je ovo grad?

– Ako ste se izgubili – rekao joj je Službenik – netko će vas već naći i donijeti vas u moj Ured i sve će biti u redu.

Nije čuo što mu je djevojka rekla, osim riječi »pas«, i promrmljao je: – Rekla je da se ona izgubila, a zapravo se izgubio pas. Sjetivši se da nema pri sebi svoj notes, rekao je: – To ću poslije zapisati.

Hodajući prepušten svojim izgubljenim i nađenim mislima, zabrinut zbog onih izgubljenih, našao se pred svojim Uredom i vidio pred njim nekoliko policajaca. Sjetio se da je, kad je izišao, u Uredu zaboravio onu Plavušu onog Gospodina. Policajci su upravo počeli razbijati katanac i razvaljivati željeznu roletu. On im je prišao i mirno rekao:

– Dopustite mi, gospodo, ja ću vam otvoriti...

Objasnio im je, onako usput, tko je on i rekao im da nikad ne treba gubiti glavu, jer ju je poslije vrlo teško naći. – Rijetki su oni, kada je nađu, koji je donesu u ovaj moj Ured. Neki je izgube zauvijek – dodao je i otvorio vrata. Plavuša, poluodjevena, istrčala je na ulicu, a za njom i onaj Gospodin. Usne su im bile bijele, i nosnice.

– Stanite vas dvoje – rekao im je policajac. – Što ste radili unutra?

– Što sam radila? – odgovorila je Plavuša drsko. – Ovaj nas je glupan zaboravio, otišao i zaključao vrata – rekla je pokazujući na Službenika. – A što se tiče vašeg pitanja – nastavila je – tražila sam nešto što sam izgubila.

– Što ste izgubili? – upitao ju je policajac.

Nije mu htjela reći da je izgubila sebe. Sjetila se one svoje prijateljice i rekla mu u lice: – Izgubila sam nevinost. I to po drugi put – dodala je rezignirano.

– Kako vam se to dogodilo? – upitao ju je uljudno policajac.

– Ovako – rekla je Plavuša. – Ovaj tu Gospodin, koji se u ovom Uredu za izgubljene i nađene stvari našao u isto vrijeme, rekao mi je da ju je našao i da će mi je vratiti. I upravo kad mi ju je počeo vraćati na pultu, primijetili smo da smo ostali zaključani i počeli smo vikati, sve dok se niste vi pojavili, tako da i ne znam je li mi ju je vratio...

– Odmah je vratite gospođici! – naredio je policajac onom Gospodinu.

– Mislim da je to sada nemoguće – odgovorio mu je on. – Ja sam već po drugi put izgubio živce, zbog čega sam i došao u ovaj Ured, upravo u trenutku kada je gospodin Službenik laktom s police oborio urnu iz koje se prosuo bijeli prah. Kad smo ga počeli skupljati s poda, utrčao je neki Plećati tip, zgrabio urnu i izjurio iz Ureda.

– Plećati! – uzviknuli su policajci i potrčali van.

Jedan od njih, malen i žgoljav, vratio se i Službenika (koji je pomno u svoj notes upisivao: »svinjarija«, »pas«, »nevinost«, s napomenom: »po drugi put«) upitao: – Što je pisalo na urni?

Službenik je polako prolistao svoj notes i smireno rekao: – Pisalo je: »Prah neprežaljene tetke Kat...« Ostalo je bilo izbrisano – dodao je.

Izgledalo je da će Plavuša početi bljuvati. Onaj Gospodin rekao joj je: – Ne gubi prisebnost! Iziđimo! Neprimjetno se izgubimo!

– Ta urna nedavno je ukradena u Krematoriju – rekao je policajac i počeo u dlan skupljati ostatak bijelog praha prosutog po pultu. – To je Katarina, a zvali su je Koka! – uzviknuo je uzbuđeno.

– Ljudi bi morali znati kako im se stvarno zove tetka – primijetio je Službenik i zatim u notes zapisao: »Kat, odnosno Koka«. U međuvremenu ušao je u Ured drugi policajac i upitao: – Recite mi, tko je donio tu urnu?

Službenik je uzeo notes, prolistao ga i rekao: – Jedan malen žgoljav muškarac, koji je tako brzo izišao da mu nisam uspio zapisati ime.

Drugi policajac je pogledao prvog i rekao: – Pa to si bio ti! Tvoja se tetka zove Katarina i nedavno je umrla... Onda ga je uhvatio za ruke i stavio mu lisice.

– Jesam – kazao je mali žgoljavi – priznajem, izgubio sam se...

– Lako se izgubiti – rekao je Službenik. – Zato postoji ovaj Ured. U njemu se nađu mnoge izgubljene stvari i izgube mnoge nađene. Zato ja vodim strogu evidenciju – dodao je i u notes zapisao: »mali žgoljav«, s napomenom: »po drugi put«.

* * *

Plavuša i onaj Gospodin brzo su išli ulicom i ušli u onaj kafić u kojem se još čula vika.

– Lijepo je od tebe što si mi našao i vratio nevinost – rekla je.

– I drugi put – rekao joj je On.

Plavuša je u kutu kafića ugledala papigu koja je neprestano kriještala: »Nabijem svakoga tko izgubi!« Djevojka je viknula: – Kako vas nije sram držati jadnu pticu u kavezu? Kako bi bilo vama da izgubite slobodu!?

Prišla je kavezu i otvorila ga. Papiga je odlepršala kriješteći: »Nabijem te!«

– Ne obaziri se na nju – rekao joj je On utješno. – Ona ti na taj način zahvaljuje.

– Nabijem je – odgovori mu Plavuša i priđe nabildanom tetoviranom tipu za šankom. – Izgubila sam se – rekla mu je. – Nađi me...

Tip je slegnuo ramenima i izišao iz kafića. Na štandu na suprotnoj strani ulice ugledao je papigu kako se gega i kriješti: »Sve vas nabijem!« Uhvatio ju je i odnio u Ured za izgubljene i nađene stvari. Službenik je primio papigu i u notes zapisao: »papiga«. On je kriještala: »Nabijem onog tko me našao!« Okrenuo se papigi i rekao: »Konačno sam te našao, draga moja izgubljena Juanita« – i dao joj šmrknuti malo bijelog praha koji je bio zaostao na pultu.

Tada je u Ured ušao neki postariji gospodin.

– Kako vam možemo pomoći? – upitao ga je Službenik.

– Izgubio sam potenciju – rekao mu je on.

– Prvu, drugu ili treću? – pitao ga je Službenik.

– Ne znam – odgovorio mu je postariji gospodin. – Vjerojatno sve tri.

– Ako ih tko nađe, obavijestit ćemo vas – rekao mu je Službenik i u notes zapisao: »Potencija«.

– Nabijem te! – kriještala je Juanita.

Službenik je prišao kavezu, otvorio vrata i rekao: – Juanita, izvoli, izgubi se tako da te nitko više nikad ne nađe...

– Nabijem te! – kriještala je Juanita i kljunom zatvorila vrata kaveza.