Osam mikropriča

Mušica u oku

– Što ti radiš u rodilištu!? – začudi se Maja, prepoznavši Darka, brata svoje prijateljice.

– Radim! – reče on nakon što je u cvikerašici u bijeloj kuti prepoznao Maju, prijateljicu svoje mlađe sestre.

– Ti, u rodilištu!? – reče Maja, ne prestajući se čuditi.

– Da, i danas sam dobio plaću pa te mogu odvesti na piće! – reče Darko ponosno.

– Plaću!? Ovdje!? Zar ti ne studiraš fiskulturu? – reče još uvijek začuđena Maja.

– Da, a ovdje honorarčim! – reče Darko i namigne.

– U rodilištu!? Ne mogu vjerovati – reče Maja, koja još nije mogla doći k sebi i zbog iznenadnog susreta i zbog Darkovih riječi.

– Da, donator! – reče Darko i nasmije se. – Pogodi čega!

– Aha – reče Maja i obori pogled.

– Onda, idemo na piće? Dobro plaćaju ejakulaciju...

– Ne, ne mogu – reče Maja neodlučno.

– Ma hajde. Možda imam već desetero djece!

– Ne, hvala. Moram do bolničarke – reče Maja podigavši naočale i trljajući oko.

– Što ti je?

– Mušica u oku – reče ona skrivajući suze.

Popodne na terasi

Bila su četiri sata, standardno vrijeme za popodnevnu kavu. Na terasi kafića nije bilo nikoga. Dva sata nije bilo nikoga. Sjedila je s nogama na stolcu i pušila svoju petu cigaretu od početka svoje smjene u dva sata. Dva metra udaljeno more bilo je potpuno mirno. Nije bilo ni daška vjetra. Sve kao da je obamrlo. Skupina njemačkih penzionera sunčala se stotinjak metara dalje. Ni jedna riječ se nije čula od njih. U uglu terase pojavila se ružna stara mačka. Konobarica je odbacila opušak i pokušala je primamiti. Čim je ustala nježno dozivajući mačku, ova je u strahu pobjegla. Glupa mačka! reče ljutito konobarica.

Sjela je i izvadila novu cigaretu. Morala je pet puta kresnuti upaljačem prije nego ju je zapalila. Duboko je udahnula dim pa ga naglo ispuhnula. Kad se dim razišao, opazila je starog svećenika u popodnevnoj šetnji. Jeste li za kavu? doviknula mu je. Molim? reče svećenik. Jeste li za kavu? ponovi konobarica glasnije. Pa, ne znam... reče iznenađeni svećenik. Ja častim, reče konobarica. Da li vas ja poznajem? upita svećenik prilazeći. Ne, nisam vam ja baš neka vjernica, reče konobarica. Ali ste čovjek, ali ste čovjek... reče svećenik sjevši za stol. Požurila je do automata za kavu. Molim vas, recite mi da ima Boga! reče konobarica pripremajući kavu.

Pas

Nakon što su je dvojica silovala, izbacili su je iz auta. Boljelo ju je, bila je sva krvava i uplakana. Spuštao se mrak. Cestom nije nitko prolazio. Teturala je, dozivala. Poslije pola sata više nije mogla hodati. Sjela je u travu kraj ceste. Iznenada je na tri metra ugledala psa mješanca kako je promatra. Dozvala ga je. Pas je zamahnuo repom, ali se nije pomaknuo. Pokušala je ponovno. Polako, gledajući unaokolo, pas joj je prišao. Odmah ju je počeo lizati. Zagrlila ga je. Auto koji je dolazio osvijetlio ih je. Prestrašen, pas se otrgnuo od nje. Auto se zaustavio. Jeste li dobro? upita je stariji gospodin izašavši iz auta. Da, dobro sam, reče ona tražeći pogledom psa.

Vanbračno dijete

– Idem posjetiti Anu – reče iznenada muž, odloživši novine.

– Dobro – reče žena ne skrećući pogled s popodnevne sapunice.

– Nisam bio već mjesec dana – reče muž oblačeći se.

– Više. Šest tjedana – reče žena.

– Da, tako nekako. Kako ti to točno znaš? – reče muž i okrene se prema ženi.

– Tako, silom prilika – reče žena mirno.

– Neće ti biti žao što idem? – upita muž zastavši na vratima dnevne sobe.

– Ne. Znam da moraš ići. Otac si joj – reče žena.

– Da – reče muž duboko uzdahnuvši. – Da smo bar mi mogli imate dijete.

– Nemoj o tome, molim te – reče žena i pogleda supruga.

– Kad me tako gledaš... – reče muž gledajući suprugu u oči.

– Kako te gledam?

– Tako. Tužno.

– Ma daj...

– Odmah mi se ne ide – reče muž držeći kvaku na vratima.

– Moraš ići – reče žena odlučnim glasom. Muž joj je prišao i zagrlio je bez riječi.

– Hajde, Ana te čeka – reče žena i odgurne ga. Izašao je sa suzama u očima.

Vožnja

– Nismo li nešto tresnuli? – upita muž.

– Ne bih rekla – reče žena lijeno.

– Kao da smo udarili neku životinju – reče muž zabrinuto.

– Vrlo važno. Jedna mačka više ili manje – reče žena i uzme žvakaću.

– Možda je se može spasiti da je drugi ne dokrajče – reče muž.

– Možda joj se može pomoći da je pregaziš do kraja – reče žena žvačući glasno.

– Zašto si tako okrutna? – upita muž.

– Pa ti si je pregazio – reče žena.

– Da, ali... – reče muž ne znajući što drugo da kaže.

– Najbolje da uzmeš žvakaću – reče žena nudeći supruga.

– Mislim da ćemo se mi ipak rastati – reče muž nakon stanke i odgurne supruzi ruku.

– Kako hoćeš – reče žena i napravi od žvakaće balon.

Sol

– Ti sad idi u šetnju, ja idem kuhati ručak – reče gospođa Ankica suprugu, gospodinu Maksu nakon što su popili jutarnju kavicu.

– Opet me tjeraš van, na zimu, da me se riješiš – reče gospodin Maks.

– Za tvoje dobro. Da noge protegneš, da mi ne hodaš oko stola petsto puta, da mi ne prigovaraš – reče gospođa Ankica kupeći šalice sa stola.

– Da, ja tebi solim pamet, a ti zaboraviš soliti juhu – reče gospodin Maks gorko.

– Zašto je ti ne soliš? – upita gospođa Ankica.

– Zato što ja ne kuham. Ja moram šetati radi zdravlja – reče gospodin Maks spremajući se za izlazak. – Moram stavljati soli zdravlju na rep, a srčani sam bolesnik.

– Zdravlje nije mačka. Nema se tu što soliti – reče gospođa Ankica perući šalice.

– Zar se mačka soli? – upita gospodin Maks s vrata.

– Ne, nego se kaže da se mački stavi soli na rep – reče gospođa Ankica polako. – Nego, što si ti danas tako slan?

– Ja slan!? – upita gospodin Maks iznenađeno.

– Dobro, nisi slan, nego gorak, cendrav – reče gospođa Ankica odmahnuvši rukom.

– Tko mi to kaže! Ti svaki drugi put zaboraviš soliti jelo, a ja »cendram« ako to kažem – reče gospodin Maks nervozno.

– Vidiš da jesi slan – reče gospođa Ankica brišući šalice.

– Rekla si da nisam – reče gospodin Maks nabivši šešir.

– Pa nisi. Nisi ni sladak – reče gospođa Ankica i pospremi šalice.

Poslije sprovoda

– Lijepo je bilo – reče mama.

– Da, makar nije bilo svećenika, ni govorancije ni glazbe – odgovori kćer.

– Taman. Jednostavno i svečano – reče mama.

– Da. I bilo je dosta ljudi – reče kćer.

– Čak i Horvati – reče mama.

– I Miškini – reče kćer.

Nakon što su pričekale da grobari poslože vijence, krenule su s groblja. Ljudi koji su došli na sprovod već su se razišli. Čula se pogrebna glazba. Krenuo je novi sprovod.

– Samo nitko nije plakao ... – reče kćer.

– Da – reče mama.

– Zašto mi nismo plakale? – upita kćer.

– Ne znam... Ne znam – reče mama i brizne u plač.

Vratiti se

– Ja bih najradije da se vratimo – reče ona odjednom.

– Da se vratimo!? Što ti je? – reče on, iskreno iznenađen.

– Ne znam. Nemam volje – reče ona, zagledana u auto-cestu ravno pred sebe.

– Pa mi idemo na produženi vikend u našu vikendicu na moru! Uskrs je, prekrasno vrijeme. Što hoćeš više? – reče on. Još nije mogao vjerovati da mu žena predlaže tako nešto.

– Već više od pola sata nismo rekli ni riječ – reče ona nakon kraće šutnje.

– Svira radio – reče on mirno.

– To nije to – reče ona.

– Nego? Da brbljamo cijelo vrijeme, četiri sata? – reče on, pomalo iznerviran ženinim cjepidlačenjem i neskromnošću.

– Ne – reče ona neodlučno.

– Nego? Nego što? – reče on nervozno.

– Mogli smo stati na kavu – reče ona.

– I šutjeti – reče on zajedljivo i doda gas.