Slike s izložbe

MELODIJA KOJA NASTAJE I NESTAJE DOK IDEM OD ZIDA DO ZIDA

Koprca se na žici, lebdi u
praznom prostoru,
titra malo razgođeno među glasnicama,
gubi dah i odvažnost, sabire se
pa onda skoči:
dočeka se na svoju najširu plohu
pljoštimice zabubnja vršcima prstiju,
zaljulja se
među stvarima, oko glave
pa se otkotrlja niz
brid ramena, do lakta.

Hoće li preživjeti to lomljenje u prostoru,
raspasti se na dijelove
ili jednostavno biti još
ljepša, još prozirnija... do nezamislivosti?

Što ja to uopće znam o melodiji
kad tako odluči biti ili
ne biti, kao ova koja me zapreda u vlastitu
smrt, hihot i ljeskanje,
nikako da stane, prestane,
sabere se
i konačno kaže – dosta!

MULTIKULTURALNA KUTIJA

Čujem jezike. Govore uglas i
odasvud. Smiju se, plaču,
jecaju.
Ne razumijem nijedan.
Svi viču na me, svaki za se i svi
ujedno.

Čim trepnem ili im okrenem
gluhi dio sebe, odgriznu mi uho,
prst po prst,
probodu srce i zjenice.

Ako zaustim nešto
svojim jezikom, jedinim kojim se
usudim biti do bola i istine,
strah me da će me
poreći,
reći da me nema,
da me ne razumije i da bi nekako,
ne znam kako, ali ipak
nekako,
mogao biti u pravu...

LAMENTACIJE GOSPI

1. Gratia plena

S tom skolopendranskom svojom
gipkoćom
i nesporedljivostjom,
dej me, te prosim,
po prsti, pesmaj i vusnicaj moji
zašlingaj me,

ti črenslovita,
z rečjom noseča,
pernata, idealna, sa fticasta,
ti, leva stran desnoga, jotec,
čer i Veronika,

z milostjopunim
svojim
birkastim srcem sedmeremi mači
prepičenim,
gratia plena doloroza ti odičena
(moja)

z deset zrn skrovnosti
po čobaj i prstima skrizmaj me
po senjaj ‘kolobludeći moji...

s temi svojimi orapronobis rečmi,
s fiatmihiverbum,
ti, zvrhovita moja,

ti zrok, stol i zrcalo, vino kreposti,
čist-blizu-čim-bliže, na
prsi me deni
stisni me
k sej,
te prosim!

2. Tve reči, tva vojska

Tvoje su reči tvoji pesi,
vrbe i vanjkuši, do kosti i
vuh –
samo tvoje.

Te denu na križ, da lepa si
šepepetnu, zmožna,
sa srce si, voda si kruh i drevo si...
i ti si zapraf lepa
(i drevo i kruh)!

Se niš’ ne bojiš:
dok idu prst po prst (tve reči,
tvoja vojska),
jedna
po jedna i saka bar za dve,

v jen glas prisežoč na tvoj
pater noster
sih deset saka za te i
za druge vse,

si legneš v nirvanu, do kostja
zaspiš, do čučenja
odhičenja

i senjaš, s celim srcem
zvrhožitje šteča,
lepo sveto
niš’.

3. Virtualni teberis, mon amie

Ne tecni me po čeli, ves zdeni, ledveni, kockasti, bez soz,
kiborgično misleči (praf tak i zgledeči):
si nekak ves napol, zmed
vdiha i zdiha,
kak huda senja, prah,
neverodostojen, Drugi, ti jeden freek, E.T. -
me te malo strah...

Ak te kaj zapitam, mi veliš himbeno
je se kak je tre, i išče malo bolje...

kak da morti ne znam (navdehnjena
i sveta) da je ne
i ne!

Neprispodobljiv k mej, k sej od
fčera, od prije leto, dve,
si ves pseudo i kvazi,
mali zelenkasti z velkimi vuhmi,
zvunteresrtijalec,
z ringlini vu nosu, v pupku, na prs’mi,
jen full-time onliner, chatterer
i gamer.
 

Ja nikak i nigdar 
(cela tu i ve, zemeljska i svoja,
primmaterijalna),
nit za ljubav Božju nit za volju tej
nemrem, nečem biti
virtualna priča, dim, fatamorgana,
‘d sape avatar...
 

Je li me kaj razmeš,
ves plazmičen i fake,
‘lektroničen, viralen, the Other ti,
ti Drugi,
prokšen, spiritualen?