Negativan odgovor

Kaj ne profesore? Kaj ne profesore? Baš je bila simpatična s tim svojim kaj ne profesore? Mogli bi nam dati pitanja. Mogli bi nam dodati dva-tri boda za dolaženje na nastavu, kaj ne profesore?

»Kaj ne, profesore? Mogli bi završiti malo ranije. Pa vani je tak lepi dan. Recimo u pola osam?«

Profesor se osmjehne, stavljajući sako na stolicu. I on bi rado zbrisao, nakon čitavog dana u Hrvatskoj narodnoj banci, ali savjestan je i predavat će o deflaciji do pola devet. O deflaciji bi se moglo govoriti danima.

»Kaj ne profesore?«

Ljiljana je sa svoje 42 godine tek nekoliko godina mlađa od profesora. Da je studij upisala zbog samoće, ne želi priznati čak ni sebi.

»Što će tebi studij međunarodnih odnosa? Pa ionako ne radiš«, pitao ju je suprug kad mu je rekla da želi studirati.

»Želim se obrazovati«, odgovorila je.

Sat joj je otkucao. Možda nikad nije ni kucao, ali bila je spremna odustati tek kad su joj prije tri godine iščupali maternicu. Do tada je imala nadu i cilj. Nešto za što se mogla uhvatiti. Odlasci doktoru koji su s vremenom počeli umarati Viktora, njoj su bili središte života. Kad bi postupak umjetne oplodnje bio gotov, odnosno kad bi joj vratili jajne stanice, ležala bi tjedan dana i zamišljala kako će biti kad dobiju bebu. Dva tjedna nakon oplodnje išla bi izvaditi krv, svaki put uzbuđena kao i prvi put. Ako beta nije iznad pet, debelo iznad pet, recimo 200 ili 300, onda ništa. Ljiljani nikad nije bila čak ni tri. Prvi dan bi plakala, a već idućeg bi planirala novi postupak.

»Kako hoćeš. Ako će ti to biti zadovoljstvo...«, rekao je Viktor zavaljen u fotelju s čašom viskija.

U glasu mu je osjetila dozu ljubomore. Mnogi od ljudi s kojima je radio imali su diplome, a sad će je imati i ona.

»Mogao sam nam oboma kupiti diplomu kad je bilo vrijeme. Ali, dobro, ni ovo tvoje nije puno drukčije«, zluradost mu je izbijala ovijena reskim vonjem viskija.

Nije ju pitao ni koliko to košta ni što s time možeš raditi. Ona ionako neće raditi.

»Doviđenja profesore«, veselo je oko pola devet pozdravila Ljiljana, sjela u žuti mini morris i odvezla se kući.

Suprugovog mercedesa još nije bilo.

Nikad ga nije bilo. Naslušala se svakojakih priča i znala da su neke istinite – više je puta imala dokaz – slatkasti miris parfema ili malo ruža ovdje ili ondje. S godinama je Viktor postajao nemarniji i dokaza je bilo sve više. Nikad ga ništa nije pitala. U početku zato što ga je previše voljela i bojala se da ga ne izgubi, a kasnije jer joj se činilo da je prestara za nov početak.

Našao ju je u jednoj od trgovina u Importanne centru kod željezničkog kolodvora. Tako je na početku veze, s ponosom, govorio prijateljima: našao sam ju. Njoj je to godilo. Osjećala se poput malog psića – zaštićenom i spašenom. Imala je devetnaest, a Viktor dvadeset i tri godine. On je već tada imao nekoliko poslovnih uspjeha zamaskiranih ratom, na temelju kojih će izgraditi pristojan biznis. Ne ipak kao oni najveći, s boljim vezama, i zato je bio u stalnoj trci za novim poznanstvima i uspjehom.

Kad je zagazila u kasne dvadesete, Ljiljana je svog supruga počela opravdavati time što nisu imali djecu. Da ima nasljednika sve bi bilo drugačije. Bio bi vezan za dijete, a time i za nju. Nadala se i da bi ga dijete odvratilo od varanja, ali ništa više od toga. Njezine su prijateljice imale djecu, a muževi su ipak okolo zabijali. Svejedno, nekoliko godina bi se možda primirio, a nakon toga imala bi nju – Ester. Bilo joj je valjda šesnaest kad je pomislila kako će se njezina djevojčica zvati Ester. Ester! Onda više ne bi bila tako prokleto sama. Ne bi se morala truditi da se svima dopadne. Stalno biti vesela.

Deset je i Viktora još nema. Sutra je važan dan, a opet je sama. Nadala se da će sjesti uz bocu vina i razgovarati o sutra. I prekosutra. Nadati se najboljem. Planirati budućnost. Nije ga briga. Da jest, bio bi ovdje. Bila je sama i nije se morala smijati. Bila je sama i mogla je plakati.

Nitko je ne pita za ožiljak na čelu. Sigurna je da među sobom razgovaraju o tome, ali kad su s njom – ništa. Gledaju je u oči i primijeti kako im se pogled ukopa malo više, u brazdu, ali pristojno preskaču to pitanje. Mlade kolegice na faksu s kojima na kavi priča i o važnijim stvarima od fakulteta ili kupovine, često ju pitaju kakva joj je bila mladost i spomenu kako je sigurno bila veoma lijepa kad je bila njihovih godina, a da se i sad izvrsno drži, ali ne kažu da je šteta što ima taj ožiljak. Ljiljana ga sama ponekad spomene, kroz šalu, kao da bi željela riješiti to pitanje. Kaže, na primjer, kad razgovaraju o rezultatima ispita: ja sam bedasta plavuša kojoj je mozak iscurio kroz čelo. Kolegice se ne love za taj mamac, nego mijenjaju temu.

Žene koje znaju, kažu da ako te jednom udario, udarit će opet.

»Kako možeš biti toliko glupa?!« vrištao je.

Osjećala je njegov dah na licu. Nikad ga nije vidjela toliko bijesnog.

»Pitam, kako možeš biti toliko glupa?!«

Još joj se približio, a Ljiljana se stisnula na kuhinjski pult. Stavila je ruke na njegova prsa.

Viktor se nasmijao.

»Što, misliš da ćeš me zadržati tim manikiranim prstićima?«

Uhvatio ju je za zapešća i savio ruke prema njoj. Bazdio je na viski, ali nije bio previše pijan.

»Što je? Što šutiš? Sad šutiš kad te nešto pitam, a dok ne treba lampaš k’o ubodna pila!«

Nije imala što reći. U trenutku kad ju je čovjek nazvao nije joj se činilo da radi nešto loše, ali bilo je očito da je pogriješila.

»Koliko sam ti puta rekao da ne daješ ljudima taj broj«, vikao je Viktor.

»Molim te nemoj vikati«, bila je na rubu plača.

»U redu«, odgovorio je i neprirodno smirenim, afektiranim glasom, i ponovio pitanje.

»Mislila sam...«

»Što si mislila? Nastavi, baš me zanima. Što je mislila ta pametna studentska glavica? Toliko si glupa da me to fizički boli! Trebao sam te ostaviti na onom smrdljivom željezničkom kolodvoru!«

»Pusti me! Pusti me, čuješ?! To me boli!«

Još ju je jače stisnuo zapešća i počela se otimati. To ga je dodatno razbjesnilo. Nastavio ju je vrijeđati i unositi joj se u lice.

»Pusti me glupane! Nisam ja jedna od tvojih uredskih drolja!«

Otvorila je oči, a on je stajao nad njom. Iskre koje su mu frcale u očima kad je krenuo prema njoj, bile su ugašene strahom i suzama.

»Sve je u redu... Oprosti! Ja sam to ostavio tu na podu«, isprekidano je govorio.

Čak i tad veći je prijezir osjećala zbog toga što se vadio na taj dekanter i priznavao krivicu, nego zato što ju je udario. Uspaničarila se tek kad je vidjela krv na njegovim rukama.

»Samo malo curi... Sad ćemo to srediti... Gdje nam stoje flasteri...«, rukavom joj je obrisao čelo.

Osjetila je toplu tekućinu kako joj curi po uhu. Vidjela je komadiće stakla.

Odvezao ju je na hitnu gdje je dobila pet šavova.

»Što se dogodilo?« pitao ju je liječnik.

»Pala sam.«

»Na što?«

Dekanter. De-kan-ter. Nasmije se u sebi. Pun je tih govana koja puši jer se osjeća manje vrijednim. Kad ga je donio kući mislila je da joj je kupio vazu. Usko grlo i onda plosnato, široko, zaobljeno tijelo. Objasnio joj je da je to dekanter. Pitala ga je bi li to znao da ne piše na kutiji.

»Ti baš ništa ne razumiješ«, rekao je i otišao u teretanu u podrumu.

Dekanter. Nije to mogla reći. Nije željela biti osoba koja razbija glavu na dekanter.

»Stalak za novine.«

»Prilično oštar stalak«, rekao je doktor gledajući u ekran računala.

»Metalni. Takve više ne rade.«

Kad ju je ugledao kako dolazi u čekaonicu Viktor ju je krenuo zagrliti, ali se izmaknula. Znala je da neće navaljivati pred ljudima. Mrzio je scene otvorene za javnost.

»Više se neće ponoviti«, rekao je dok su se vozili kući.

Ljiljana je gledala kroz prozor. Poželjela je da ju nije odveo sa željezničkog.

Prošlo je dvanaest godina. Nije se ponovilo. Nekoliko mjeseci nakon što ju je udario bili su među najboljima u njihovoj vezi. Poklanjao joj je puno pažnje. Dolazio kući u pristojno vrijeme i donosio joj cvijeće, nakit, parfeme. Osjećala se voljenom. Bila je sretna i ožiljak joj se nije činio toliko strašnim kad bi se vidjela u ogledalu.

Opet su potegnule temu estetskih zahvata. Prijateljice uglavnom zatezanje kože i liposukcije, a Ljiljana ožiljak. Bilo ju je strah operacije.

»Možda sam preburno reagirala one večeri kad sam se pakirala da ću otići«, rekla je tih mjeseci, kad se opet potegnulo pitanje udarca.

Svima trima Viktor se sviđao. Bio je uspješan, bogat i nije loše izgledao. Majda je od prvog dana bila ljubomorna na nju. Ona je prva razgovarala s Viktorom. Smiješio joj se dok je govorila da su baš te cipele za njega i možda bi ga bila upecala da se Ljiljana nije vratila s pauze. Svakodnevno ga je gledala kako dolazi po nju i kako zajedno odlaze. Ponekad bi joj ponudili da je odvezu, ali Majda nikad nije prihvatila poziv. Rekla bi da nekog čeka, poželjela im dobru zabavu pa kad bi Viktorov automobil nestao iza ugla, krenula bi na tramvaj.

»Ja bih mu pokazala«, kaže Majda.

Iva i Nives, koje je upoznala u novom životu i koje su i same bile udane za poduzetnike, rekle su da nema braka bez nesuglasica.

»Stvar je u tome da ga volim i ne bih mogla živjeti bez njega.«

»Jasno«, kaže Iva.

»I gdje bih bila? Kakav bih život onda imala?«

Iva i Nives s razumijevanjem kimnu, a Majda osjeti navalu bijesa.

»Samo da dobijemo dijete. Sve će biti drugačije.«

»Bit će«, kaže Nives i položi ruku na Ljiljanino rame.

Onda su se stvari vratile na staro. Njega uglavnom nije bilo kod kuće, a ona ga je čekala. Brojala je dane do umjetne oplodnje.

Nekoliko je studenata već stajalo pred fakultetom, pušilo i pilo kavu, kad je stigla Ljiljana. Tamne sunčane naočale skrivale su podočnjake i crvenilo, ali osmijeh je bio na licu.

»Kak ste ekipa? Tak lepi dan, a mi moramo na kolokvij«, rekla je i izvadila iz torbice kutiju cigareta Sobranie.

Nije brojala koliko ih je popušila prošle noći. Pušila je jednu za drugom sjedeći za kuhinjskim stolom. Prošla je ponoć, a Viktora još nije bilo. Uvukla je dim i mislila na sve što je prošla, na bol koju je svaki put morala prolaziti kod vađenja jajnih stanica. Uvuče novi dim i pita se ima li sve to smisla.

»Ništa nisam učila«, kaže Karla. »Otišla sam s frendicom na kavu i vratila se tek u ponoć pa mi se nije dalo.«

»Ni ja nisam učila. Baš je neko teško vrijeme i ništa mi se ne da«, veli Valentina.

Proljetni umor zamijenio je zimsku depresiju.

»A ti?« pita Karla Ljiljanu.

»Nisam.«

»Ma takvo je vrijeme. Jučer je baš bila neka vlaga«, potuži se Valentina i Ljiljana se složi.

Došao je oko jedan. Nije uspjela namirisati ženski parfem. Samo smrad cigare i alkohola.

»Što je? Što sjediš tu?« promrmljao je ljuljajući se prema hladnjaku.

Njemu uopće nije stalo, pomisli Ljiljana.

»Opet nema vode. Stvarno na sve moram misliti«, razljuti se.

Već nekoliko godina nije pio vodu iz slavine. Njemu i njegovoj ekipi to je bilo tako provincijalno.

»Gdje si bio?« tiho upita Ljiljana.

»Daj ne gnjavi. I ne dramatiziraj na toj stolici. Znaš da ne volim kad dramatiziraš«, odgovorio je nervozno.

Uzeo je mineralnu i eksao je iz boce.

Nadala se da će barem nešto slagati, kao i toliko puta.

»Oprosti što te pitam. Oprosti što se brinem...« glas joj je podrhtavao pa je stala jer se nije željela rasplakati pred njime.

Naslonio se na pult i uz tresak odložio bocu.

»Pokušavao sam srediti tvoja sranja, ako baš želiš znati. I to prilično košta«, rekao je glasom kojim joj je želio pokazati nadmoć. »Što me tako gledaš? Sutra bi, draga moja, dobili negativan odgovor.«

»Kako to misliš?« Ljiljana se uspravi.

»Tako kako sam rekao. Kaj ne? Kaj ne ovo, kaj ne ono?« podsmjehne se.

Tražio je svađu i znala je da će ju dobiti.

»Lud sam već od tvojih sranja i tvoje gluposti. Onaj fakultet je čista krađa love«, kaže hodajući prema regalu u dnevnom boravku. Dvije stepenice koje dijele povišeni boravak od kuhinje stvore mu manji problem.

»Zašto si takav?«

Suze su joj kapale niz obraze, ali glas se nije slomio.

Viktor je u kristalnu čašu ulio priličnu količinu Jamiesona.

»Sjećaš se kad smo bili na večeri s Mustapićem i njegovom suprugom?«

Više joj je puta to spomenuo.

»Šalila sam se!« Ljiljana povisi glas.

»Nije se činilo tako«, suprug joj se opet podsmjehne. »Gledala si je kao da te pitala ne znam što. Zato jer se odvijao zimi!« Viktor se počne smijati. »Zato jer se odvijao zimi! Došlo mi je da se ubijem! Svima je rekao, znaš?! Pa znaš li ti tko je Mustapić?!«

Smijeh je nestao i počeo je vikati.

»Samo sam se šalila! I baš me briga za Mustapića!«

Željela je da joj kaže o čemu se radi i osjećala se nemoćnom jer je razgovor išao u suprotnom smjeru. Digla mu je tlak posljednjom rečenicom, ali se suzdržao da opet spomene Mustapića, jer zna da to očekuje.

»Zašto se hladni rat tako zove? Zato jer se odvijao zimi!«

»Samo sam se šalila!« zavrišti Ljiljana i počne plakati.

»Pa reci to njima! I prestani dramatizirati! Kome je govorim – zidu?!«

Uzme čašu i eksa piće.

»Kakav negativan odgovor? Molim te, reci mi«, plakala je sve snažnije.

»Negativan odgovor! Koliko odgovora očekuješ?« prosikće, mnogo tišim glasom. Kao da je Jamieson malo ugasio vatru u njemu prije nego je još jače rasplamsa. Ljiljanu je bolio čitav njen život. Svi loši trenuci sabili su se nakon njegovih riječi u jednu neprekidnu misao. O tom je odgovoru sve ovisilo i taj poraz ne bi mogla podnijeti. Toliko je ljubavi godinama čuvala u sebi i osjećala je da će umrijeti ako je uskoro ne daruje.

»Molim te, reci mi!«

On se opet podsmjehne.

»A ono: slobodno kretanje robova i usluga?«

Kimne glavom i podsmjehne se gledajući u praznu čašu.

Još jedna večera s njegovim partnerima. Ili konkurentima. Uglavnom je teško uviđala razliku. Tek kad bi se vozili kući znala bi o kojoj je vrsti riječ. Najčešće o obje istodobno. Zabunila se i svima je to bilo jasno, ali i to joj je zamjerio. Osjetila je njegov ubojit pogled dok su se svi za stolom smijali. Odmah se prisjetila te partnerske večeri:

»Jel’ ste učili?« pita Martinković kad im se približi.

»Ja ništa ne znam«, kaže Karla. »Fakat mi se nije dalo.«

»A vi?«

»Znam samo da ima 27 povjerenika«, kaže Ljiljana i svi prasnu u smijeh.

»Europska komisija?«

»Pa da, kaj se smijete?« upita i sama se smijući.

»Ima ih 28«, veli Martinković.

»Naš je dvadeset i osmi«, doda Karla.

Ljiljana rukom dodirne Martinkovića i opet se nasmije svojim divnim osmijehom.

»Fakat! Kaj sam ja glupa! Pedeset nijansi plave.«

Nije joj došlo preko noći. Nakon trećeg-četvrtog neuspjeha počela je razmišljati o rezervnoj varijanti. Mislila je da bi ga dijete čvršće vezalo uz nju, ali to je čak bilo manje važno. Željela je dijete zbog djeteta. Zbog sebe. Željela je osjetiti radosti i brige majčinstva.

Viktor je gledao utakmicu. Sjela je uz njega i pripremala se za prvu rečenicu. Samo da počne, dalje će sve biti lakše.

»Što je?« pitao je.

Nije imala običaj sjediti uz njega kad gleda utakmicu.

»Htjela bih razgovarati.«

»Pa razgovaramo... Prokleta beštija!« vikne tako da su mu iskočile žile na vratu. »To promašiti!«

»Htjela bih razgovarati«, stavi mu ruku na natkoljenicu. »Pogledaj me, molim te.«

Okrene se prema njoj čekajući što će reći i ona opet osjeti kako gubi hrabrost.

»Željela bih imati dijete«, kaže kad se Viktor dozvan povišenim komentatorovim tonom opet počeo okretati prema ekranu.

Ove su riječi vratile njegov pogled. Pomisli kako mu supruga nije baš svoja. Promijenila se otkad su joj izvadili maternicu. Ili je čitav dan plakala ili šutjela. Sad mu je dođe žao. Lagano dlanom lupne po kauču i ona sjedne sasvim uz njega. Primi je za ruku.

»Znam, ljubavi. I ja bih volio da je bilo tako.«

»Mislim da me nisi shvatio. Ne jadam se, ne. Valjda je Bog tako htio«, osjetivši suprugovu potporu riječi su krenule. »Možda smo ti i ja stvoreni da nekom uljepšamo život. Da spasimo jedan život. Što kažeš?«

»Ne znam. Valjda«, odgovori malo zbunjeno.

»Željela bih da posvojimo dijete. Sad nam je zadnje vrijeme...«

Nije joj se smijalo. Od prvog se dana trudila uključiti, a sad se osjetila potpuno isključenom. Svojevoljno. Nije imala snage pričati o proljetnom umoru i drugim glupostima. Da vam kažem zašto ja nisam učila? Razbježali bi se kao zečevi da krene sa svojom pričom.

»Idem gore«, kaže i ugasi dopola popušenu cigaretu.

Tresli su joj se prsti. Mislila je da će biti dobro kad dođe na faks i skrene misli, ali nije uspijevala.

»Idem i ja«, pridruži joj se Karla.

Na pola stepeništa izgubi korak i uhvati se za zid.

»Jesi dobro?« kolegica je primi rukama.

»Krivo sam stala. Ove visoke potpetice...«

»Hoćeš moći? Malo si blijeda.«

»Ne, ne, sve je okej«, pokuša se nasmijati.

Sjela je u prvu klupu i izvadila knjigu pa se pravila da ponavlja gradivo. Bilo ih je četrdesetak i bila je prilična buka koja joj je smetala. Jedva je čekala da sve završi i da ode kući. Što ako sutra ipak sve neće biti u redu kao što ju je uvjeravao, praveći se važan. Bit će, mora biti. Samo su željeli malo novca. Zar je bolje da djeca budu u domovima i da ih s osamnaest izbace na ulicu? Što njoj fali? Što? Mogla bi zaplakati.

»Hoćemo li početi?« upita profesorica kad je došla, s malim zakašnjenjem.

Hoće. Svi su za. Ipak nikako da počnu. Hrpa glupih pitanja: Koliko će dugo pisati? Koliko ima pitanja? Koliko je dovoljno za prolaz? Nakon deset minuta profesorica konačno podijeli testove. Dobro, zašto je bolje da djeca budu u domovima?

»Negativan odgovor?! Koliko odgovora očekuješ?« vrte joj se po glavi suprugove riječi.

»Molim te, reci mi!«

Kleknula je pred njega i privinula mu se uz noge.

»Molim te, reci! Molim te!«

Molila je i plakala. S njegovog je lica nestalo drskosti. Garda koji je stekao s godinama. Postao je klinac koji ju je čekao da završi s poslom. Primi je za ruke i privuče k sebi.

»Htjeli su nam odbiti zahtjev za usvajanje.«

Slomila se do kraja. Počela se tresti i otimati, a on ju je držao čvrsto.

»Sve će biti u redu. Nazvao sam neke ljude.«

Učini joj se da u njegovim očima vidi suze.

»Na razgovor ne idemo sutra, nego prekosutra. Treba jedan dan da se sve posloži. Sve će biti u redu!«

Milovao joj je glavu koja je bila položena na njegovo rame.

Zaspala je pred jutro i spavala dva sata. Čula je supruga kad je odlazio na posao. Osjetila kako ju je poljubio u obraz.

»Profesorice, možete malo doći?« pitao je netko iza njezinih leđa.

Ne može disati. Mora pobjeći iz ove učionice. Dokopati se doma. Ostaviti sve iza sebe. Što sa mnom ne valja? Bila bih najbolja majka na svijetu! Ne može zadržati suze. Zna da će se slomiti. Mora izaći, odmah.