Eta Daroga

Kad sam doputovao, najprije sam otvorio prozor, raskrilio rebrenice, pa navinuo sat koji je stajao u cifrasto izrezbarenom ormariću na zidu i uključio radio da čujem vremensku prognozu jer je još bilo oblačno. Pitao sam se što da sutra, ako bude kiše, radim u djedovoj kući, u selu unutar prekrasnog pejzaža u kojoj sam inače, u doba svojih životnih lomova, nalazio duhovno utočište i ohrabrenje. Tu sam se predavao sretnim uspomenama djetinjstva i bezbrižnih ljetnih praznika.

Ali gledati samo kišu, ne bi mi bilo zanimljivo. Legao sam i slušao vijesti, a onda sam htio čuti kakvu glazbu pa sam se, mijenjajući programe, namjerio na emisiju u kojoj je jedna žena govorila o stradalim i silovanim ženama u doba Domovinskoga rata. Tužila se da još nijedna hrvatska vlast njihovim mukama nije pridala naročitu pažnju, a one se sa svojim silovateljima, koji im se podsmjehuju, svaki čas na ulici nađu oči u oči... Sve mi je to bilo neshvatljivo i nevjerojatno i samo me rastuživalo. Uhvatilo me nekakvo mučno i žalosno raspoloženje pa sam, misleći na moguću sutrašnju kišu, potražio drugi program i namjerio se na tihu i umirujuća glazbu. Pri uključenom radiju, uz glazbu i tiktakanje starinskoga sata, zaspao sam.

Kad sam se probudio, začudilo me lijepo sunčano i vedro jutro. Sunce me mamilo van. Prešao sem dvorište i krenuo putićem koji vodi uzbrdo do maloga izvora. Tu je, prema mišlenju mog djeda, izvirala najbolja voda na svijetu. Nisam tog časa bio žedan, ali me nešto ipak vuklo k izvoru. Prije nego što sam zakoračio pod grane stare bukve, koja mi se učinila jednakom kao i u doba moga djetinjstva, stao sam, obrnuo se i pogledao nizbrdo; selo sa svojih dvadsetak kućica rasteplo se po hrptu brijega koji naliči na konja u propnju, pa njive, livade i potočić koji vijuga među vrbama. Samo se po njima i zna da je tu. U potoku sam se nekad kupao sa susjedom Dragecom, jedinim prijateljem iz tog doba. Okolo mene zeleni bregovi i plavo nebo nad njima! Obuzelo me sretno i radosno raspoloženje. Pitao sam se kako to da u svom djetinjstvu nisam bio svjestan ljepote u kojoj sam i onda spontano uživao, a nisam znao što to u meni izaziva tako intenzivan osjećaj užitka koji i sad pamtim i koji mi se ponovno javlja osviješten i s još jačim intenzitetom. Činilo se da je oduvijek tako lijepo i prisno i da postoji prema nekoj višoj i nedokučivoj odredbi.

Duboko sam udahnuo svježinu zraka i zakoračio u šumu. Suho lišće, kroz koje je probijalo zeleno raslinje, šuškalo mi je pod nogama i pojačavalo moje oduševljenje. Umjesto prema izvoru, krenuo sam na vrh brijega gdje su u doba mog djetinjstva bile za rata zapuštene njive zarasle visokom travom i niskim grmljem isprepletenim vriježama kupina. Tu smo, među germljem, brali divlje jagode i u kolovozu sočne krupne kupine slatkog soka kojim bismo obično isprljali usne, obraze i odjeću. Sad je tu raslo gusto mlado hrašće.

Sjeo sam na meku mahovinu i otpočinuo. Zatim sam izašao na čistinu i zastao ponovno zadivljen prirodom. Bilo je pripeklo sunce pa sam se morao skloniti. Spustio sam se do izvora, napio se »najbolše vode na svietu« i vratio doma. Poslije na brzinu zgotovljenog objeda, ulovio me san. Protegnuo sam se na mekoj travi u sjeni stare jabuke. U snu je netko kričao: »Eta Daroga! Eta Daroga! Eta Daroga!«

Otvorio sam oči. Bio je svijetao dan pozlaćen ljetnim suncem, a meni se pričinilo da dvorištem hoda moj djed Gabrijel i zove me k sebi. Tim pričinom i kričem koji me probudio, u mene su nahrupila sjećanja; stare slike i događaji koji su mi dušu opet ispunili toplinom i veseljem. Djeda, naravno, nije bilo. Vratio se u san iz kojega je izronio.

* * *

Djed Gabrijel je svoje ime imao zapisano samo u zemljišnim i poreznim knjigama, tako je bio kršten i tako je bio zapisan i u školi od koje je završio samo dva razreda, tek toliko da zna čitati i pisati, bolje reći da se zna potpisati pa mu ne moraju palac smacati u tintu da bi ga pritisnuo i na papir umjesto »unteršrajba«, da zna pročitati poziv za vojsku ili obavijest o porezu. Tako je zapisan bio i kad se ženio, ali ga tako u selu nitko nije zvao.

Navrle su mi uspomene i na susjeda Drageca i na naše obilaženje bregova, šume i izvora, pa i na Etu Darogu koje sam se bojao jer sam mislio da je vještica. Moj je strah bio pravi dječji strah pred čudnim i zagonetnim pojavama i strašilima iz bajki. S tim mi se slikama vratila i slika našeg zastajanja na kosini brijega gdje sam i danas, baš kao i nekad, zastao i zagledao se nizbrdo. Baš na tome mjestu mi je djed govorio o čovjekova dva puta; o onome k dobromu, a možda i sreći, i o onome k nesreći i zlu. Onaj prvi većina ljudi nekako sama od sebe izabere zato da bi jedni druge mogli pomagati i zajedno živjeti. Ako po njemu dugo hoda većina ljudi, on se obnavlja i utvrđuje. Može ga trava prerasti ako ga neko vrijeme ljudi zaborave, može ga trnje i grmlje oplesti, pa i kakvo drvo ga zasjeniti, ali njegov trag ostaje, dok ga ljudi iznova ne nađu i njime počnu hodati i utvrđivati ga. On se pod nogama raspoznaje i pokazuje kuda treba ići.

– Viš, takev ti je i tie naš putic k zviranjku. Ljudi se naviek vrneju k onemu kaj jih okrepljuje, kaj jim žeju gasi. Tak ti je to i ze siem drugim čega je ljudska duša žejna i kaj njihevu žeju taži. A ovie drugi...

Mahnuoje rukom i pokazao drugi put koji je bio manje vidljiv jer ga je bila zarasla paprat i trnje divljega šipka.

– Je, i on ti je žilavi i ne da se zatrti maker po njemu fnogi nit hočeju nit smieju hoditi. Nekak same traje, zate kaj i opomena da se po njem ne sme hoditi mora trajati. Tak ti je to, dečec moj dragi...

Djed je često ponavljao priču o dva puta. Tada ju nisam razmio ili nisam mario za nju. Bio sam premalen za pravo razumijevanje, ali je priča ostala zapamćena. Neke priče u nama ostave duboki trag. I ako padnu u zaborav, iznenada mogu iskrsnuti jer do njihova smisla dopiremo tek kad nas grubost života dovoljno snažno izranjava.

Jednom, kad smo zastali na tom mjestu, pred nas je iz grmlja izašla Eta Daroga, jedna čudna žena odjevena u dronjke. Jedino je na glavi imala čisti rubac ispod kojega su joj niz leđa visjele dvije debele pletenice pepeljaste kose. Zastala je na zapuštenom putu i mahala rukama kao da nam brani da idemo po njemu i kričala:

– Eta daroga! Eta daroga! Eta daroga!

Prestrašen, stisnuo sam se k djedu.

– Nič ti neče! Naj se bojati. Eta ti je sirota, malo pomeknjena f pameti. Ona ti je primer kak ne treba iti po onem drugem putu. Stalne oko tega puta hodi i brani oniem šteri bi šteli na njega skrenuti.Ali neje ona bila kriva maker je morti najpre sama skrenula, a onda su ju drugi odvlekli i tam ostavili...

Njen čudni izgled i isto tako čudno ime strašili su me. Ta bio sam malen. Možda ni deset godina nisam imao.

– Tko ju je odvukao? – pitao sam još uvijek dršćući.

– Vojniki! Čerkezi, Rusi, kaj ja znam kie se ne, oni šteri su tud išli pred kraj onega rata. Bili su nahrupili v selo i se do čega su došli su poharačili. Se kokoši i svinje su f tie dnevi poklali i pojeli, a njievi konji su nam sē žito popasli. Biežali su od smerti, a baš su k nje pobegli. Ne znaš je li su kažnjeni za svuoj grieh ili su nagrađeni zate kaj jih več ne muči zlo štero su delali. A Eti se od tie duob sprevernula pamet pa nigdar več nie bila prava.

Poslije susreta s Etom, nisam htio ići kroz šumu, tim najkraćim putem na zapuštene njive, makar kako me jagode mamile. Badava me Dragec nagovarao pa sam mu na kraju morao reći da smo tu sreli onu vješticu.

– Etu Darogu? – nasmijao se i narugao da sam strašljivac, ali je pristajao da idemo okolo, preko susjedovoga jarka svega premreženog kupinjem.

Popodne, dok sam sjedio u sjeni jabuke koju je, tko zna kad, zasadio djed, a sada je izgledala već staro i bila previše razgranata jer ju nije imao tko obrezati, pojavio se i Dragec. On nije otišao u grad. Ostao je u svom selu, završio zanat i radio na pilani.

– Rekli su mi da si došel. Kaj si sam? – pitao me veselo, rukujući se sa mnom. – Kak dugo ostaješ?

– Moji dolaze tek prekosutra. Ostajemo do nedjelje.

– Baš liepo.

– Bio sam na šetnji do zviranjka i gore do vrha brijega. To me umorilo i zato sam zaspao. Znaš li tko me probudio?

– Kie? – pitao je radoznalo.

– Eta Daroga!

– Naj se šaliti. Pa več je dugo fmrla. Morti pred pet ili šest let. Nie ju je bilo par dnevi videti pa su ju išli iskat i našli »na onem mestu«. Mertvu. Niesu rođaki baš preveč marali za nju, maker jim je čuvala krave i hranila svinje. Ali su se ipak sprestrašili gda tri dneva ni došla doma.

– Na kojem mjestu? – pitao sam, sluteći u tonu njegovih riječi neko naročito značenje. Djed nikad o tome nije govorio, a ja nisam pitao.

– Pa ono na šterem ji se dogodilo ono za kaj je ostala za navek vudrena na krive.

– Dedek mi nikad nije to razjasnio. Nešto je spominjao Čerkeze i Ruse, ali nisam razumio. A poslije sam na to pozabil.

– Ha, čuj, i ja sem se zeznal puno kesnejše...gda su ju več našli mertvu. Ona ti se zaprav zvala Marica, Marička, i veliju da je bila jako liepa puca. Pred kraj onega rata ji se bil dopal nekašni oficier med vojsku štera je pred partizani biejžala. Jeni veliju da su si poklani v Slovenije, drugi pak da su zaglavili na Maclju. Nikaj se točne ne zna, a nieje ni bilo dobro o tem pitati i govoriti. No, tie oficier ju je obletaval, sikam za nju hodil i daval ji kojkakve vriedne i skupe stvari; svilne rupce i bluze, kojkakve đunđeke i zlatne lanceke, a morti i peneze šteri nisu više niš vriedeli, ali je ona to nie znala. Ljudi su mislili da si je sama kriva zate kaj se navek deržala v redu, v čisto se oblačila i lasi imiela furt počesane i spletene v debele kite. Druge žene su si noge mazale z gnojem da bi se gadile vojnikem pa su jih ostavljali na miru. Se muško je z sela bilo pred vojsku pobeglo pa tak i njejni otec, a za materine opomene je nie marala.

– O tome mi Dedek nije govorio.

– Onie ju je namamil na čistinu. Jel’ mu ona popustila ili nie, to se ne zna, ali su za njim došli vojniki šteri su jih špehali i bili mu zavidni. Njega su zbili i onak okrvavljenoga ga hitili v germlje, a onda se nad nju zživljavali. Kie zna kulike nji! Našli su ju drugi dien ležati na onem mestu. Nieje znala za se, a pod nju je, veliju, bila nekakšna žlihta slična hladetine da bi ju se z beručkom mogle grabiti. No, razmeš. Od tie duob je več nigdar nie bila prava. Ništ druge več v življenju nie progovorila neg same: Eta daroga! Eta daroga! A tuo ti, kak su mi rekli, na ruskom znači: Ovie put ili tak nekaj. Po njemu nigdar več nie smel nigdo iti da bi ga ona vidla. I tak je ostala Eta, Eta Daroga za cielo svoje bogečko življenje. Neki su ju ljudi žalili, drugi prezirali. A onda, da se njeno življensko vrieme zišlo, odišla je fmrieti tam di je doživela največe stradanje i poniženje. Tak ti je to! – zaključio je.

Učinilo mi se da u njegovom glasu zvoni glas mojega djeda. Tek tada mi se objasnilo što mi je svojom pričom djed Gabrijel htio objasniti. A onda sam se sjetio jučerašnje emisije na nepoznatoj radiostanici i potresla me žalosna istina da su oba puta o kojima mi je govorio djed, među ljudima jednako žilava i trajna te da prekrasni idilični vidici i povremeni radosni ugođaji samo skrivaju i ublažuju svijest o ljudskim izopačenjima jednih i tragedijama drugih.

I o tome da se to vječno ponavlja.