Pandorina kutijica

Miro Gavran

__________________________________________________________

Uvodna pripomena urednika: U stalnom tematskom bloku (rubrici) pod nazivom Tema broja, od ovog sveska u časopis Kolo uvrštavat ćemo povremeno opsežnija ali cjelovita (dosad neobjavljena) prozna književna djela, kao i autorske znanstvene radove o aktualnim temama iz recentne hrvatske književnosti i jezika, pod naslovom Iz hrvatske književne (odnosno znanstvene) radionice. Kao prvi tekst te vrste u ovome broju Kola donosimo dopunjenu autorsku verziju komedije Mire Gavrana Pandorina kutijica, koja je svjetsku praizvedbu imala 16. listopada 2010. u Kazalištu Jana Palarika u Trnavi (Slovačka), a hrvatsku premijeru 4. studenoga 2010. u Teatru Gavran u Zagrebu.

__________________________________________________________

AKTERI:

Pero 60 godina

Toni 60 godina

Buba 55 godina

1. scena

(Perin dnevni boravak)

(Pero, Buba)

(Pero servira stol. Preko stola postavlja bijeli stolnjak, pa na njega postavi plitke tanjure i potom duboke. Zatim donese dvije čaše za šampanjac. Potom donese svijećnjak i postavi ga nasred stola. Zapali svijeće. Tek što je to učinio, na vratima zazvoni.)

PERO: Otvoreno je!

GLAS IZVANA: Nije!

(Zvonjava se nervozno ponovi.)

PERO: Evo, dolazim!

(Pero izađe iz sobe. Trenutak potom u sobu ulazi Buba, a za njom Pero.)

BUBA: Kog se vraga zaključavaš? Ne može ti nitko ništa dok si doma!

PERO: Nikad se ne zna. Može netko ući u stan dok sam u kupaonici! Znaš koliko je provala bilo zadnjih mjeseci po Zagrebu, slušao sam neki dan na radiju.

BUBA: Je, bilo je na Pantovčaku i u Podsljemenskim vilama. Niti jedna provala nije bila kod nas u Dubravi. Nitko ne pljačka dvosobne stanove.

PERO: Nikad se ne zna. Gdje si ti tak dugo?

BUBA: Što – gdje sam? Morala sam nakon posla u kupovinu. Za tjedan dana putujem u Ameriku, moram kupiti darove.

PERO: I, kaj si kupila?

BUBA: Danas ništa, al sam razgledavala.

PERO: Tri sata si razgledavala, i ništa nisi kupila!?

BUBA: Rekao si da ćeš ti danas kuhati večeru... Čak si i inzistirao da ti danas kuhaš, pa sam pomislila – šteta je ne iskoristiti priliku. Znam da ne želiš nikoga u blizini dok si za šparhetom...

PERO: I, jesi li što odabrala?

BUBA: Kako to misliš?

PERO: Za kupnju.

BUBA: Naravno. Zašto me stalno zbunjuješ!? Znaš kako sam nervozna od pomisli da opet letim sve do Pittsburgha. Tri avionska leta. Dvanaest sati na putu! Mrzim avione!

PERO: Kaj kukaš! Kad smo bili kćerki na vjenčanju uživala si u avionu ko malo dijete.

BUBA: E, tad smo išli zajedno.

PERO: Išli bismo i sada da sam ja dobio slobodne dane od mojega šefa.

BUBA: Svinja! Trebao te pustiti.

PERO: Da, svinja.

(Šutnja.)

PERO: Probao sam te dobiti na mobitel ali si bila isključena.

BUBA: Stvarno?

PERO: Zvao sam pet puta.

BUBA: Znaš da u vrtiću moram isključiti dok poslijepodne klinci spavaju. Da ih ne probudi zvuk mobitela. Da se ne šokiraju.

PERO: Sto puta sam te zamolio da čim izađeš s posla uključiš mobitel. Da te mogu dobiti.

BUBA: Ne mogu na sve misliti. Jednostavno – ponekad zaboravim.

PERO: Ne ponekad, nego često.

BUBA: A što je bilo kod tebe na poslu?

PERO: Ministar me pozdravio.

BUBA: Ministar te pozdravio?!

PERO: Da, ministar. I to kad je dolazio na posao. Rekao mi je: »Kak si kaj Pero?« Upamtio mi je ime. A ministar je tek šest mjeseci. Prethodnom je trebalo godinu dana da me prestane brkati s Jurom.

BUBA: A što si ti odgovorio?

PERO: Rekao sam mu: »Hvala na pitanju, gospodine ministre, dobro sam. A vi?«

BUBA: A što je on tebi odgovorio?

PERO: Ništa.

BUBA: Kako ništa?

PERO: Već je otrčao uz stepenice. Onaj savjetnik, onaj Popadić je hodao uz njega i stalno mu je nešto pričao i virio mu iz guzice, da ministar sa mnom nije uspio ostvariti pravu komunikaciju. Al ja sam svejedno zadovoljan. Zapamtio mi je ime, a to znači da sam mu simpatičan i da će me ostaviti na glavnoj porti.

BUBA: Misliš?

PERO: Nadam se. U ministarstvu nikad nitko ni u što ne može biti siguran sto posto. Ali, sad kad je upamtio moje ime, nije lud da pamti ime nekom novom portiru, da se trudi i napreže. Nemaju ministri ni vremena ni živaca za to. A i čim ti netko upamti ime to je jasan znak da si ostavio dojam na njega, da si mu simpatičan.

BUBA: Što je za večeru?

PERO: Juha od rajčice, musaka od povrća i teletina. A za desert bude štrudla od jabuka.

BUBA: Oho, svaka čast! A što ove čaše za šampanjac rade ovdje?

PERO: Pogodi.

(Buba se zamisli.)

BUBA: Slaviš to što ti je ministar upamtio ime?

PERO: Nešto još važnije. Važnije i za tebe i za mene.

BUBA: I za tebe i za mene?

PERO: Da, za oboje.

BUBA: Slavimo to što ja idem u Ameriku obići kćerku i zeta i što ćeš biti dva tjedna sam, pa ćeš svakoga dana ići igrati šah u klub s dečkima?

PERO: Ja znam, dušo, da tebi ide na živce to što ću ja igrati šah dok ti s našim zetom budeš pokušavala komunicirati na engleskom kojim jedva govoriš, ali nije to razlog za naše zajedničko slavlje, za našu zajedničku radost.

BUBA: Kažeš zajedničku radost?

PERO: Točno – zajedničku. Zar se ne sjećaš?

BUBA: Ne. A čega to?

PERO: Kada si rekla da ćeš nakon posla u kupovinu, bio sam siguran da je to zbog naše zajedničke proslave.

(Pero s police uzme umotani dar i pruži ga Bubi.)

PERO: Izvoli! Sretna ti dvadeset i peta obljetnica braka!

BUBA: A joj!!! Opet sam zaboravila! Oprosti! Ovo putovanje me izbacilo iz takta. Oprosti, dušo. Daj da vidim što si mi kupio.

(Buba razmota ukrasni papir i iz kartonske kutije izvuče plavu vestu.)

BUBA: Što je ovo?

PERO: Vesta.

BUBA: Vidim i ja da je vesta, ali kakva je to vesta?

PERO: Štrikana.

BUBA: Vidim i ja da je štrikana, ali koje je boje?

PERO: Plave.

BUBA: A ti znaš da ja ne volim plavu boju. Od svih boja na svijetu ja ne podnosim samo plavu boju. Čak ni u nebo ne gledam ako ne moram, a ti mi kupiš baš plavu! E, stvarno si bezosjećajan. Misliš samo na sebe. Uopće nisi koncentriran na mene.

PERO: Kako nisam?! Sjetio sam se godišnjice, kupio sam dar i skuhao večeru.

BUBA: Dobro, ajde, zamijenit ću je za crvenu ili za zelenu. Jesi uzeo račun?

PERO: Kakav račun?

BUBA: Od veste.

PERO: Naravno.

BUBA: Ajde, daj mi ga. Bez računa ne mogu napraviti zamjenu.

(Pero iz džepa izvuče račun i pruži ga Bubi. Ona promotri račun.)

BUBA: Stotinu i pedeset kuna, ili dvadeset eura. Nisi se baš istrošio.

PERO: Ali je pamučna...

BUBA: Je, moš mislit. Vidiš koji elektricitet imam pod prstima.

PERO: Poklonjenom konju se ne gleda u zube.

BUBA: U pravu si. Hvala ti za dar. Čovječe, tko bi rekao da je već dvadeset i pet godina prozujalo!

PERO: E, da. Još se sjećam kako sam te na brzinu zaveo, sjećam se i tvoje pokojne mame kad mi je nekoliko minuta prije izlaska pred matičara rekla: »Oteli ste mi moje zlato, moju ljepoticu, moju jedinicu, sada je čuvajte kao zjenicu oka svoga«.

BUBA: Bila je protiv toga da ostavim dugogodišnjeg dečka i da se nakon samo mjesec dana hodanja udam za tebe.

PERO: Hvala Bogu, ti si se tako »zatreskala« u mene da si svom prethodnom dečku koji je služio vojsku na Visu napisala pismo kojim si ga nogirala i objasnila mu da sam ja ljubav tvojega života. Imala si sreću što ti je dečko bio tako daleko. Ipak je bilo lakše nogirati ga pismom, nego da si ga morala pogledati oči u oči i reći mu: »Od danas prekidamo, zaljubila sam se u drugoga«. Mora da ga je to šokiralo.

BUBA: Da, to je bilo hrabro s moje strane, prekinuti četverogodišnju vezu i udati se za osobu koju sam tek površno poznavala.

PERO: E, da, to je bila hrabrost, to je bila ljubav ko na filmu. Od prvog trenutka sam postao svjestan da sam za tebe neodoljiv. Znao sam da ćeš biti moja, a ja tvoj – i to zauvijek. Ja, koji sam cijeloga života bio samac, u samo godinu dana dobio sam ženu, kćerku i punicu. Ja, koji nisam izlazio iz šahovskog kluba, preko noći sam postao obiteljski čovjek.

BUBA: Tako je to kad imaš sreće u životu.

PERO: Nas hrabre sreća prati.

BUBA: A sad dosta nostalgije i preseravanja, donesi tu večeru, umirem od gladi.

2. scena

(Tonijev dnevni boravak)

(Toni, Pero)

(Pred nama je neobičan dnevni boravak. Pored elemenata koje možemo zateći u prosječnim, skromnijim dnevnim boravcima, ovdje ćemo vidjeti i brojne makete nadgrobnih spomenika, križeva, svetačkih bista, krstionica, reljefa i svjetovnih bista. Sve je to poprilično neuredno. U dnevnom boravku je Toni koji na velikom papiru s olovkom crta maketu budućeg oltara. Začuje se zvono na vratima.)

TONI: Slobodno!

(Trenutak potom u prostoriju ulazi Pero. Sa sobom nosi veliku aktn-tašku, koja je do napregnutosti ispunjena nečim velikim, gotovo koliko i sama taška.)

PERO: Dobar dan!

TONI: Dobar dan!

PERO: Oprostite, trebao bih majstora Tonija.

TONI: Ja sam. Izvolite!

PERO: Potražio sam vas u radionici, ondje u dvorištu, ali radionica je prazna. Nema nikoga, pa sam odlučio ovdje pozvoniti.

TONI: U radionici nema nikoga jer je moj pomoćnik morao do zubara. A kad radim skice draže mi je to činiti ovdi u kužini, nego u radionici.

PERO: Čuo sam o vama sve najbolje. Priča se da ste sjajan klesar. I za crkvu i za groblje radite sve vrhunski.

TONI: A, trudim se. To šta ja napravim, to je za uvik. Kad radiš za vječnost moraš mislit da bude napravljeno kako Bog zapovida.

PERO: A ta skica, kaj je to?

TONI: Mramorni oltar za crkvu u Pisarovini... A vi ste tili od mene naručiti neki posa?

PERO: Tak je. Došao sam naručiti nadgrobni spomenik.

TONI: Bukiran sam u iduća dva miseca.

PERO: Nije hića... mogu pričekati. Nije presudno hoće li biti dovršeno mjesec dana ranije ili kasnije. Važna mi je samo kvaliteta. Kak vi velite – to bude za vječnost. A, ak je za vječnost ne treba žuriti. Platit ću koliko kažete, samo da bude na visokoj razini. I po kvaliteti i po umjetničkom dojmu.

TONI: U tome se možete pouzdati u mene. Niko se još nije požalija kako sam mu napravija nadgrobni spomenik.

PERO: A kako bi se mrtvi požalili?!

TONI: Mislija sam na one koji su spomenike naručivali. Nitko od nji nije prigovorija ni izgledu, ni tehničkoj realizaciji. A kome bi vi tili podić taj spomenik?

PERO: Mojoj ženi.

TONI: Udovac ste?

PERO: Još nisam. Žena mi je teško bolesna, i dijalektički gledano, to je samo pitanje vremena. Mislim to kada će joj zatrebati spomenik. A kad dođe taj dan, kada na njezin posljednji ispraćaj dođu naši zajednički prijatelji, ne bih se htio osramotiti. A opet – neću vas požurivati, jer mi je stalo do kvalitete.

TONI: Triba prvo sve dobro osmisliti. Važno je za početak izviditi kakvo je to grobno mjesto, u kakvom okruženju, pa tek potom pristupiti izradi skice. To vam je ki sa kućom – okoliš je važan koliko i kuća, odnosno okoliš postaje na neki način sastavnim dijelom kuće. Zato ni jedan pravi arhitekt ne radi nacrt kuće prije nego vidi u kakvom je okruženju kuća.

PERO: To se slažem s vama. Smijem li vidjeti taj vaš nacrt za oltar?

TONI: Izvolite, slobodno!

(Pero se nadnese nad veliki hamer papir.)

PERO: Bude to lijepo.

TONI: I ja se nadam.

PERO: Znate, malo sam se interesirao o vama i saznao da vas jako cijene u crkvenim krugovima.

TONI: To mi je jako važno. Više od pedeset od sto poslova radim za crkve. Oltari, križevi, krstionice, mramorna pročelja – sve šta triba.

PERO: Rekao bih da vas »crkvenjaci« jako uvažavaju, ne samo kao majstora, nego i kao čovjeka i vjernika.

TONI: E, pa, čujte – to vam ide jedno s drugim. Eto, već treću godinu sam ovdi na mojoj župi član Pastoralnog župnog vijeća. Ne može za nji raditi netko ki je u moralnom smislu problematičan. Ne može si to Crkva dopustiti. Crkva postoji već dvi iljade godina. Ne ide to bez kontrole i selekcije.

PERO: Znači, vi ste za njih osoba od povjerenja?

TONI: A, eto. Tako je.

PERO: Lijepo je to da Crkva cijeni vaš talent, vaše sposobnosti. A i meni je stalo da spomenik mojoj ženi radi osoba koja je ne samo veliki stručnjak, nego istinski vjernik. Osoba visokih moralnih i ljudskih kvaliteta. Mislim da to u konačnici određuje i kvalitetu svega kaj vi kao klesar delate. Bez sumnje, to Božje nadahnuće koje vam je dano, ne bi bilo takvo da niste čovjek na svome mjestu.

TONI: A, čujte, moje je da živim kako triba, i da dam sve od sebe.

PERO: Tak je, tak je.

TONI: Jeste za nešto popit?

PERO: Hvala, ne bih ja.

TONI: Ma dajte, prvi put ste mi u kući. Šta vi preferirate?

PERO: A kaj ja znam.

TONI: Loza, trava, pivo, vino?

PERO: Može trava, ak je domaća.

TONI: Naravno da je domaća. S Hvara je. Ekološka. Za bolesnika podići iz mrtvi.

(Toni uzima bocu i dvije čaše i postavlja ih na stol. Potom natoči piće.)

TONI: A kakav bi vi nadgrobni spomenik tili za svoju ženu? Ili za vašu obitelj?

PERO: Ne za obitelj. Samo za moju ženu. Ja se dobro osjećam.

TONI: Okej. Samo za vašu ženu. O kakvom spomeniku razmišljate?

PERO: O mramornom. Velikom. Mora biti najveći u tom dijelu groblja.

TONI: Koje je groblje u pitanju?

PERO: Miroševac.

TONI: Imate fotke?

PERO: Čega? Žene?

TONI: Ne, nego grobnog mjesta.

PERO: Nemam.

TONI: Dat ćete mi broj čestice, pa ću to pogledati. Mogu sam, ili zajedno s vama.

(Pruži Peri čašu.)

TONI: U zdravlje!

(Kucnu se.)

PERO: U zdravlje!

(Pero otpije malo, Toni ispije cijelu čašu.)

PERO: U, jaka je!

TONI: Takva i triba bit.

PERO: A vaša žena, pomaže li vam u poslu?

TONI: Nemam ja žene, prijatelju. Samac sam od rođenja.

PERO: Šteta.

TONI: Zašto šteta?

PERO: Nije lako kroz život bez žene.

TONI: A ko kaže da idem kroz život bez žene. Čovik se snađe tu i tamo.

PERO: Znači neka udovica ili neka samica?

TONI: A čuj, prijatelju, uvik se nađe onih žena koje nisu zadovoljne s postojećim emotivnim stanjem. Onih kojima triba rame za plakanje.

PERO: Pa ti onda priskočiš u pomoć?

TONI: Kad god zatriba. Griota je ženu pustit da pati s mužem kome nije stalo do njezinih osjećaja.

PERO: Imaš li sad neku koju »servisiraš«?

TONI: Naravno.

PERO: I, kakva je?

TONI: Super! Zgoditak na lutriji!

PERO: Kako to da se nikada nisi ženio?

TONI: A, čuj, kad sam završija klesarsku školu na Braču, radija sam pet godina u radionici kod jednoga majstora u Splitu. Bija sam mlad, pa sam mislija da propuštam puno toga živeći samo na jednom mistu, u istoj ulici, među istim ljudima. Pa sam otišo na brod. Naviga sam osam godina na stranca. Obiša sam cili svit, da bi u jednom trenu svatija da je svuda isto sranje i da mi je dosta i velikih luka i egzotičnih zemalja i javnih kuća u kojima za deset minuta zaradiš triper od koga se posli ličiš dva miseca. Pa sam reka samom sebi: »Toni, dosta više tih budalaština!« Pa sam sa ušteđevinom kupija u Split klesarsku radionicu i počeja raditi ovi posa šta mi je triput draži od ribanja palube i slušanja mornarskih štorija o događajima koji se nikada nisu ni zbili.

PERO: I uspjeli ste kao klesar.

TONI: U početku mi je tribalo neko vrime da se dokažem ki klesar i čovik od zanata. I malo po malo, nisam se ni okrenija, proša sam četrdesetu godinu života i svatija da sam stari dečko i da nema šanse da se jednoga dana prilagodim nekoj ženi, njenim mušicama, brundanju i grintanju. Svatija sam da je za me najbolje ostati samac do smrti. Dica mi nisu nikada falila, jer moja braća imaju hrpu naslidnika – imam šesnaestero nećaka i nećakinja.

PERO: Ipak, brak je nešto prirodno, svima poželjno. Ljepše je kad čovjek ima stalnu ženu.

TONI: Ma daj, prijatelju, nećeš valjda kupovati cilu kravu radi jednoga komada mesa?!

PERO: Ma, je, al svejedno...

TONI: A ti – kaka je tvoja životna priča?

PERO: A, čuj, i ja sam ti zamalo ostao samac zauvijek. Uživao sam u slobodi, u samoći, u neobaveznom društvu koje bih sam odabrao kada bih htio i ako bih htio. Obožavao sam šahovske turnire i planinarenje po Sljemenu. Volim kuhati kad mi dođe, nije mi teško raditi sve kaj treba i u stanu i ovako. Nisam bio od onih muškaraca kojima bi žena trebala zato jer su sami nesposobni za praktični život. Ja čak znam i čarape zakrpati.

TONI: Ma nemoj?!

PERO: Bez problema – i to tako da na prvi pogled ne bi ni skužio da su zakrpane. Ali, s trideset godina, kada sam već mislio da ću ostati samac zauvijek, dogodilo mi se da se u mene zaljubila jedna ljepotica. Znao sam da već četiri godine ima dečka koji je u to doba bio na odsluženju vojnog roka na otoku Visu.

TONI: Baš na Visu?

PERO: Baš na Visu. Tu djevojku sam površno poznavao. Ja sam u to vrijeme radio na pošti u koju je i ona povremeno navraćala. Tada su se u našim poštama mogle kupiti novine, ona bi kupila »Studio« i »Večernji list« i uvijek bi sa mnom malo popričala. Bila je onako vrckava. Znao sam da joj je dečko u vojsci. Jednoga dana je došla u poštu jako zabrinuta i rekla mi da ju je taj dečko iz vojske zaprosio, da joj je poslao pismo kojim ju prosi. U pismu je pisalo: »Nakon svih godina hodanja došlo je vrijeme da se vjenčamo ili da prekinemo. Ja predlažem vjenčanje – ti odluči.« Još mi je rekla da joj je njezina mama zabranila da više dolazi u poštu kod mene, da svi u ulici pričaju da između nas dvoje ima nešto, i da nije u redu da ona tu sa mnom očijuka, ako se misli udati za svoga dečka koji je u vojsci.

TONI: A ti? Šta si ti na to?

PERO: Bio sam iznenađen. Nisam znao kaj da velim pa je ona predložila da bez obzira na mamine savjete, ona i ja odemo jednu večer u kino i da o svemu u miru popričamo.

TONI: A ti? Šta si na to odgovorija?

PERO: A čuj – laskalo mi to da sam neki faktor u njezinu životu, laskalo mi je da joj mama zabranjuje da se sa mnom druži, laskalo mi da me zove u kino. Otišli smo u Kinoteku, sjećam se ko danas, igrao je »Doktor Živago« i taman kad se doktor Živago vratio iz Francuske, njezina ruka se našla na mojoj ruci – ja joj uzvratih dodir, prsti nam se isprepleli. Kad se doktor Živago oženio – mi se prvi put poljubili. Kad je doktor Živago krenuo u rat – meni ruka bila ispod njezine bluze. Uspalio sam se kao nikada. Kad je doktor Živago ostavio ženu i počeo živjeti s Larom – mi smo već bili u ljubavnom zagrljaju ko da smo u vezi već mjesec dana.

TONI: I ja sam volio »Doktora Živaga«. Pogotovo završetak.

PERO: Nismo ni dočekali kraj filma, nego smo izišli pred kino i ondje se ljubili i drpali ko kakvi osnovnoškolci. Uglavnom, nije prošlo nekoliko dana iza toga, a nas dvoje već smo svake večeri bili u kinu, ili kod mene u stanu, ljubili smo se i milovali ko u kakvom porniću, ali kad god je trebalo krenuti do kraja, shvaćaš, ona bi zakukala: »Nemoj, molim te, ne smijem, kaj će mi mama reći, kaj će mi dečko reći, ja sam gotovo isprošena, do kraja mjeseca se moram odlučiti jel pristajem na udaju, il ne pristajem, ja sam poštena cura, nemrem s tobom sada voditi ljubav, a sutra se udati za drugoga. Moja mama je protiv naše veze, ubit će me, izbacit će me iz stana!«

TONI: Mame su uvik najgore, sve zakompliciraju.

PERO: Uglavnom, sve je to tako trajalo nekih desetak dana. Koža mi se na leđima parala od suzdržavanja i nemogućnosti da je osvojim, od napaljenosti koju nisam mogao zadovoljiti, sve dok jednoga dana usred našeg milovanja, kad je uhvatila moju ruku na pola zavučenu pod njezinu suknju, nije rekla: »Nemoj, ne smijem ni zbog mame, ni zbog dečka«, a ja na to ispalio: »Pusti mamu, pusti dečka, udaj se za mene!« I tek što sam izrekao taj prijedlog, shvatio sam smisao i težinu svojih riječi.

TONI: A ona?

PERO: A ona meni: »Jel ti to ozbiljno?«, a ja njoj: »Najozbiljnije! Budi mi žena, dođi živjeti kod mene u ovaj jednosobni stančić. Pusti mamu, pusti dečka!« I tako... mjesec dana potom smo se vjenčali. Dan nakon vjenčanja, prenijela ona svoje stvari kod mene doma. A nije imala puno toga, nešto robe i nekoliko uokvirenih goblena i obiteljskih fotografija i jednu kutiju.

TONI: Kutiju?

PERO: Da, kutiju.

(Pero iz svoje aktn-taške izvuče metalnu kutiju i stavi je na stol.)

TONI: To je ta kutija?

PERO: Da, ta. Kada sam je pitao: »Kaj je u toj kutiji?«, rekla mi je da su unutra njezine uspomene na djetinjstvo, fotografije, pisma prvog dečka koja je dobila kada je imala devet godina, pisma prvih prijateljica i spomenar iz osnovne škole u koji su se upisali svi njezini prijatelji i prijateljice.

TONI: Pokazala ti sve to?

PERO: Ma kakvi! Još prvoga dana našega braka mi je rekla: »Ja pred tobom nemam nikakvih tajni, ali očekujem da nikada, baš nikada, ne otvoriš ovu kutiju, jer je u njoj moja intima, moje djetinjstvo, moja rana mladost, moja sjećanja i bezazlene tajne. Očekujem da to zauvijek ostane moje i samo moje«.

TONI: A šta si joj ti reka na to?

PERO: A kaj bi reko – suglasio sam se s tim da njezina kutija i njezine uspomene budu samo njezine i da tu ne zavirujem. Kutija je imala i svoj ključić. Ja, doduše, nisam znao gdje ona drži taj ključić, ali se nisam ni trudio saznati gdje je. Mislio sam si – kaj me briga tko joj se u spomenar upisao u osnovnoj školi, kaj me briga tko joj je bio prvi dečko u trećem osnovne. To je njezina intima, njezina prošlost. Jel tako?

TONI: U pravu si, prijatelju, ča te briga za te male tajne.

PERO: E, al to nisu bile male tajne.

TONI: Kako nisu?

PERO: Vidiš, prije četrnaest dana moja žena je otišla na dalek put. Ostal sam sam doma, i da ne duljim dalje, slučajno sam već prvoga dana pronašao ključić od ove kutije. Pomislio sam: A zakaj ja ne bih pogledao kaj ima u toj kutijici, ona to i tako neće saznati? Zavirit ću malo u njezino djetinjstvo, u njezinu mladost i to je to. Na dnu kutijice je bilo njezino prvo ljubavno pismo, koje joj je poslao neki Marko iz IV.b razreda i u tom pismu je on njoj pisao: »Ja ti moram reći da si ti najljepša curica u školi i da te ja jako volim, i da mi se sviđaju tvoje kike i tvoje naušnice, i kaj se praviš važna?« Onda sam pronašao spomenar iz kojega sam saznao da joj je u osnovnoj školi nadimak bio »Zavodnica«, a u taj spomenar je nekih desetak klipana upisalo svoje ime, a dvojica su čak napisala da se ona sjajno ljubi.

TONI: Baš lijepo.

PERO: Kaj je tu lijepo? To je za mene bio šok! Strašan šok! »Zavodnica« – moja žena!

TONI: Ma, ajde – to je osnovna škola...

PERO: Da, već je tada ispekla zanat. A najveći šok mi je bio kada sam otkrio njezin dnevnik. Cijeli život je vodila dnevnik, a u dnevniku je pisalo da joj je njezin dečko s Visa, koji je ondje služio vojsku, poslao pismo u kome joj javlja da više ne može biti njezin dečko, jer je nekoj curi iz Komiže napumpao trbuh i na jesen se mora oženiti njome.

TONI: Ajme meni, stvarno!?

PERO: Je, tako je. A onda je ona to ispričala svojoj mami, a lukava mamica je rekla: »Nikome ne govori o tome da te dečko ostavil, jer nitko ne cijeni ženu koja je dobila nogom u guzicu«. I tu joj je njezina mama prigovarala kaj je četiri godine hodala s istim dečkom, a po maminoj teoriji, ako te nakon prve godine frajer ne zaprosi, neće nikada, a zato kaj mamu nije slušala doživjela je da bude mučki ostavljena. Pa joj je mama rekla da se hitno mora udati za prvog koji naiđe, jer je iscurilo njezino vrijeme i preko noći je postala »stara cura«, pa ju je mama pitala jel ima kakvog dečka u rezervi, a ona je rekla da nema niti jednoga osim što se povremeno viđa s »onim momkom na pošti«. A to sam bio ja.

TONI: Ajde, stvarno?

PERO: Tako je. Pa je mama rekla: »Jel ti se on sviđa?«, a ona je odgovorila: »Nije nešto posebno, al mi djeluje pitomo«. I još je mama rekla: »Ne govori mu da te dečko ostavio, nego mu reci da te zaprosio, i reci mu da ti ja zabranjujem da kao isprošena cura imaš kontakte s bilo kim drugim, a pogotovo ne s njime«.

TONI: O, perverzna baba!

PERO: Lukava perverzna babetina. Znala je da stari dečko, kaj sam ja tada bil, može poželjeti samo »zabranjeno voće«. Uglavnom – ubrzo potom sam završio kod matičara. Nakon godinu dana smo dobili kćerku, nedugo potom moja žena je počela raditi kao odgajateljica u vrtiću, a ja sam nakon dvanaest godina prestao raditi na pošti i zaposlio se u jednom ministarstvu. Živjeli smo prosječnim životom, naša kćerka je rasla i izrasla u pravu ljepoticu, pa je jednog ljeta na moru upoznala jednog mladića iz Amerike. Momak je po zanimanju kuhar, zaljubila se u njega i udala se. Žena i ja smo bili na toj svadbi. Rekao bih da su sretni... bar za sada... Al’ da se vratimo mojoj ženi – u toj kutiji sam pronašao i neka njezina intimna pisma, koja je razmjenjivala s jednim muškarcem, kao već udana žena.

TONI: Sigurni ste u to?

PERO: Do kraja. Prije deset godina moja žena je završila u bolnici na operaciji hemoroida, a u sobi do njezine bio je i jedan pacijent iz Splita. Sretali su se na hodniku i zaljubili se jedno u drugo. On se vratio u svoj Split i četiri godine joj je pisao na adresu vrtića u kojem je radila strasna ljubavna pisma. Povremeno bi se zaletio do Zagreba, našli bi se u nekoj gostionici, poševili bi se s nogu u toaletu, a nekoliko puta je on iznajmio dnevni boravak u zagrebačkim hotelima C-kategorije. Prije šest godina se preselio u Zagreb i ovdje kupio klesarsku radionicu i uvukao se u crkvene krugove, a ona mu se bar jednom tjedno zatrči u njegovu kuću gdje se praše ko zečevi, ili kako vi Dalmatinci kažete: prče se dok im oči ne poispadaju. A njezin muž pri tome misli da ona obilazi šoping faking-centre.

(Šutnja.)

TONI: Ja... ovaj... oprostite, ali, ne znam zaista, nije bila namjera, to sa mnom nema veze, slučajnost, nemojte molim vas, nije tako kako se čini...

PERO: Sram te bilo – izrađuješ mramorne oltare i križeve, a u slobodno vrijeme guziš tuđu ženu!

TONI: Ja nisam namjerno, ona je to...

PERO: Jadniče, bijedniče! Balkanski Casanova! Sramota!

TONI: Oprostite! Žao mi je!

PERO: Moralni otpad! To si ti. Ptica kukavica koja snese jaje u tuđe gnijezdo, pa pobjegne. Lopov! Prevarant! Dno dna! »Galeb«! Krivokletnik! Čovjek koji ne poštuje »Deset zapovijedi Božjih«, a gradi egzistenciju na suradnji s Crkvom. Baš me zanima kaj će tvoj biskup reći kad sazna za to da već deset godina imaš stalnu ljubavnicu. Čovječe, to je blud s predumišljajem!

TONI: Molim vas, nemojte, ostat ću bez svih poslova!

PERO: I trebaš ostati i bez posla i bez časti! Jadniče! Ugledni član Pastoralnog župnog vijeća osramoćene župe!

TONI: Nemoj, prijatelju, nisam ja kriv za sve to.

PERO: A tko je kriv ako nisi ti?

TONI: Ona me je zavela! Još u bolnici. Nisam ja nju, ona je mene osvajala!

PERO: A ti nevinašce s prekooceanskog broda pristao. Sramota!

TONI: Oprostite!

PERO: Neka ti Bog oprosti, jer ja ne mogu. Ja sam obični prevareni muž, a ti si čovjek zreo za pakao!

TONI: Skužajte šjor, nije bilo namjerno, ona se zaljubila u mene, a ja u nju. Mi nismo mogli kontrolirati svoje emocije.

PERO: Znači to je bila ljubav?

TONI: Da, ljubav.

PERO: A zašto je onda nisi oženio, zašto ste nastavili živjeti u grijehu?

TONI: Radi kćerke i radi tebe, odnosno vas. Rekla mi je da ne želi da vaša kćerka bude dijete rastavljenih roditelja i rekla je da želi da je jednoga dana na vjenčanje doprate i mama i tata. Zajedno.

PERO: To joj se i ostvarilo.

TONI: Da, znam. I još je rekla da ni tebe ne želi povrijediti.

PERO: Da me ne želi povrijediti?

TONI: Tako je.

PERO: A da me ne bi povrijedila, onda me iza leđa deset godina varala s tobom?

TONI: Tako je nekako ispalo...

PERO: Sram vas bilo! Izdajice!

TONI: Žao mi je.

PERO: Ma je, moš mislit!

(Pero si sam natoči jednu travaricu i u jednom gutljaju je ispije.)

PERO: Slušaj, ti ljubavniče moje žene, ona još ne zna da ja znam o toj vašoj vezi. I mislim da se nas dvojica trebamo kao muškarci dogovoriti o njezinoj i našoj budućnosti.

TONI: O budućnosti – nas dvojica!?!

PERO: Da, nas dvojica.

TONI: Ne shvaćam šta želite od mene?!...A spomenik?

PERO: Ma kakav spomenik! Ovo ovako više ne može.

TONI: Slažem se.

PERO: To je razlog zašto nas dvojica moramo donijeti ozbiljne odluke.

TONI: Zašto nas dvojica? Bez nje!?

PERO: Ozbiljne životne odluke donose muškarci, a ne žene, jel tako?

TONI: Ne shvaćam. Ja nikada više neću s njom. Problemi su riješeni, šta se mene tiče. Nikada više neću s vašom ženom, ni pozdraviti je, imate moju rič i oprostite za sve.

PERO: A, ne, prijatelju, nije to dovoljno, nije sve tako jednostavno.

TONI: Šta želite reći?

PERO: Dragi moj prijatelju, ja više ne želim živjeti s tom kurvom. Ja više ne želim da ona bude moja žena!

TONI: Dobro – to je vaša stvar, shvaćam. Ni ja više ne želim imati ljubavnicu. Sve je onda riješeno.

PERO: Ništa nije riješeno!

TONI: Kako nije?

PERO: Nas je troje, a dva su stana. Ja je ne želim kao ženu, ti je ne želiš kao ljubavnicu. Gdje će onda ona živjeti? Pa, ne možemo ju baciti na ulicu. Iskoristiti ženu seksualno i emotivno, pa je lupiti nogom u guzicu – ne bi bilo kršćanski... Jel tako?

TONI: Tako je... mada...

PERO: Ti si vjerojatno pomislio, u proteklih deset godina, da bih ja jednoga dana mogao saznati i bez sumnje imaš spremnu rezervnu varijantu za nju, a i za sebe. Jel tako?

TONI: Ali... nemam.

PERO: Nemaš?

TONI: Nemam rezervnu varijantu.

PERO: Kako nemaš?

TONI: Nisam o tome razmišljao.

PERO: Prijatelju moj, ja je ne mogu otjerati na ulicu. Ja sam portir u Ministarstvu obitelji, da se sazna da sam otjerao ženu, ostao bih bez posla. To moj ministar ne bi tolerirao. A da se ona ovdje doseli k tebi i da počnete živjeti »na divlje«, da ti bude službena ljubavnica, i da to sazna tvoj župnik ili tvoj biskup, ni ti se ne bi dobro proveo.

TONI: Istina je.

PERO: Zato ja predlažem da je ti oženiš, i da sve bude po redu i zakonu. Ako ona mene ostavi, ja neću izgubiti posao, a ne moram joj dati ni polovicu stana – mali je to stan, dvosoban, i da ga hoću podijeliti na dva dijela, nema ga dovoljno za diobu. Ako je ti odmah oženiš – tebi će Crkva progledati kroz prste, ona neće na ulicu, i problemi nas troje bit će na zadovoljavajući način riješeni.

TONI: Ali, ja se nemam namjeru ženiti!

PERO: E, u tom slučaju, ja pišem pismo svim hrvatskim biskupima i svim crkvama u Hrvatskoj, ne izostavljajući tvog župnika, da znaju kako živi njihov »ugledni« klesar.

TONI: Ali, zašto...

PERO: Ako sam ja mogao s Bubom proživjeti dvadeset i pet godina u braku, izvoli sad ti preuzmi svoju ljubav na sebe. Kada sam pročitao to da me vara – skoro me infarkt strefio. Jedva sam došao k sebi. Sve mi se vrtjelo u glavi, nisam mogao ni spavati ni jesti. Počele su mi ruke drhtati. Treći dan od tog nemilog događaja shvatio sam da mi treba pomoć, pa sam otišao kod jedne psihijatrice. Vidio ja ploču s njezinim imenom preko puta našeg ministarstva, pa pokucao i rekao: »Trebao bih s vama popričati«, a ona meni: »Dođite za mjesec dana«, a ja njoj kažem: »Ako me odmah ne primite, ja ću umrijeti od tuge, il ću se baciti s mosta u rijeku, a upozoravam vas da slabo plivam«. Onda me ona primila preko reda. Dala mi neke tablete i u pet seansi sam joj ispričao cijeli svoj život, da bi mi ona na koncu rekla: »Gospodine dragi, ta žena je izrazito dominantna, a vi ste odveć mekani, ona je izvor svih vaših frustracija, izlazite iz toga braka kako ne bi došlo do pogubnog završetka vaše veze i vašega života«... I tako – nakon tih riječi sam o svemu dobro promislio, pa odlučio doći do tebe, da zajedno pronađemo najbolje rješenje. Dobro za sve troje.

(Šutnja.)

TONI: Ali, ne vidim šta ja imam s tim. Ne bih se tija mišati u vaš brak. Ja se povlačim iz svega, ja odustajem...

PERO: A, ne! Ne može to tako. Zadnjih deset godina ja sam imao bračne obaveze, a ti ljubavnička zadovoljstva. Sad je vrijeme da i ti preuzmeš neke obaveze, a da ja steknem ponovno pravo na samačka zadovoljstva. Zato je moj plan ovakav: Buba se sutra vraća iz Amerike. Ona, naravno, očekuje da ću ja doći na aerodrom pred nju i kao muž je dočekati. Umjesto toga – ti ćeš je otići na aerodrom dočekati i reći joj da sam ja otkrio da me već deset godina varate i da ne želim da mi više nikada na oči iziđe. Reći ćeš joj da je prosiš i da je vodiš izravno s aerodroma svojoj kući, a da sam ja sve njezine stvari dovezao k tebi i da u mome stanu nema više ništa njezino.

TONI: Ali, to nije istina!?

PERO: Istina je! Pun mi je auto njezinih stvari – od robe i cipela, do posteljine i kozmetike. Poruči joj da ću joj ja dati razvod po ubrzanom postupku, ti je oženi odmah iza toga i svi troje ćemo čim prije izići iz ove mučne situacije.

TONI: Ali, čekaj da o svemu još jednom razmislim!

PERO: Žao mi je, prijatelju, nema više vremena za razmišljanje. Imao si dobrih deset godina za razmisliti o svemu, dok si mi prčio ženu i pravio budalu od mene. A sad lijepo izvoli – preuzmi odgovornost na sebe, inače ide skandal u sve novine, pa makar i ja odletio u prijevremenu mirovinu.

3. scena

(Tonijev dnevni boravak)

(Toni, Buba)

(Toni postavlja stol za večeru. Rasprostre stolnjak, potom slaže plitke i duboke tanjure, pa čaše, pa bocu s travaricom. U stan ulazi Buba.)

BUBA: Bok!

TONI: Ćao, dušo! Kako si?

BUBA: A, tako. Umorna sam od posla, od dječje vike i galame... Što to smrdi?

TONI: Ništa ne smrdi. Miriše bakalar.

BUBA: Samo vama Dalmatincima bakalar može mirisati. Normalnim ljudima to je smrad, smrad nepodnošljiv.

TONI: Nemoj tako. To je kvalitetna hrana. Vole je i Norvežani i Danci... Napravio sam i salatu od hobotnice.

BUBA: Fuj! Sve što ne volim. Ti to mene namjerno provociraš! Kuhaj si i peci te splačine kada mene nema doma! Mogao si skuhati nešto normalno.

TONI: Daj, Buba, htio sam baš danas napraviti svečani ručak. Ti sigurno znaš šta je danas.

BUBA: Što bi bilo danas? Valentinovo nije, Dan žena nije, Nova godina je odavno iza nas...

TONI: Hajde, siti se.

BUBA: Čovječe, nisam na kvizu. Nemoj me daviti. Sva sam izbezumljena od priprema za putovanje u Ameriku.

TONI: Ajde, imaš još tri tjedna do odlaska na put. Šta si nervozna.

BUBA: Ne volim te prekooceanske letove. Ne volim ni avione. Pogubim se na tim ogromnim aerodromima.

TONI: Vidjet ćeš unuka, kćerku i zeta Jenkija.

BUBA: Radi tog malog unuka, voljela bih da žive ovdje u Hrvatskoj, da se mogu bar jednom tjedno s njim poigrati.

TONI: Ajde, sad ćeš se naigrati s njim za godinu dana unaprijed.

BUBA: Tako mi je nestvarna ta pomisao da sam postala baka. Život je tako proletio, a da nisam ni trepnula. Ko da sam jučer ja rađala. Eto, sjećam se, ko da je jutros bilo – ja u sobi za rodilje, baš sam dojila malu, kad uđe sestra i reče: »Gospođo, došao vaš muž u posjet i donio tako velik buket cvijeća da ga nismo mogli progurati kroz vrata«. Sve se medicinske sestre i porodilje okupile da vide taj buket cvijeća. Bila je ogromna košara, veću u životu nisam vidjela. Jedino za Novu godinu, tamo u Beču na onom koncertu na telki možeš vidjeti veći buket od toga. Onda sam ja sestri dala u ruke malu, i krenula do hodnika, a tamo Pero s tim buketom, a na nogama mu papuče. Jadničak bio tako smotan i uzbuđen što je postao otac da je u grad otišao u papučama. Baš je bio sladak s tim cvijećem i papučama.

TONI: E, pa baš mi nisi morala na današnji dan pričati o Peri i o cvijeću i njegovim papučama.

BUBA: Zašto?

(Toni sa stolice uzme buket cvijeća i pruži ga Bubi.)

TONI: Nadam se da se ne ljutiš šta je ovo mali buket?

BUBA: Čekaj... zašto... što se slavi?

TONI: Danas je godišnjica našeg braka. Prva godišnjica našeg braka na koju si zaboravila.

BUBA: Jao! Oprosti! Te pripreme za Ameriku me izluđuju, to što sam postala baka, sve je to tako zbunjujuće. Čovječe, ko će misliti na sve te datume!? Evo – da me pitaš kad sam rođena – ni toga se ne bih sjetila. Ta djeca u vrtiću su sve nemirnija, nije to posao za ženu mojih godina. Oprosti – sutra ću ti kupiti nešto, pa ću ti dati.

TONI: Sutra i prekosutra nisam doma.

BUBA: Zašto?

TONI: Na turniru sam u Zadru.

BUBA: Opet balote! Zar to nije idući mjesec?

TONI: Ne, ovaj.

BUBA: Šta će ti to?

TONI: To je sport!

BUBA: To je sport za isprane mozgove.

TONI: Znaš da to volim.

BUBA: Ma daj, kao da ne znam zašto ideš onamo.

TONI: Zašto?

BUBA: Da bi se družio sa svojim Dalmatincima, da bi pili vino u neograničenim količinama. Samo da znaš – neće biti mene u blizini da te vodim na ispumpavanje želuca.

TONI: Ženo Božja, jedan jedini put sam u životu pokvarija želudac, i to ne radi vina, nego radi školjki, a ti mi to skoro svaki dan nabijaš na nos.

BUBA: Tako mi ide na živce ta tvoja potreba za druženjem sa svojim »zemljacima«, tako mi je primitivan taj lokalpatriotski šovinizam. Vi Dalmatinci jedva čekate da se nađete na hrpi i da se družite i pričate morske priče, dok vam u pozadini neka klapa zavija o maslinama, moru i mamama. Kako to da ja nikada ne trčim u zagrljaj svojim Zagorcima? Čak i ne govorim zagorski nego književno, da me sav normalan svijet može razumjeti. Kako to da se mi Zagorci ne družimo uzajamno, tako kao vi Dalmatinci?

TONI: I vi se družite, al po sudovima kao okrivljeni i oštećeni.

BUBA: Ma daj! Dosta mi je više tog lokalnog primitivizma. Jedanaest i pol godina si već u Zagrebu a ponašaš se kao da ti nedostaje to tvoje more i taj južnjački život.

TONI: Pa naravno da mi nedostaje. Šta je u tome loše?

BUBA: Loše je to što se ponašaš kao da si ovdje na privremenom radu, u prolazu.

TONI: Šta je to čudno? Ja sam ovdi doša radi tebe, još u vrime dok nismo mogli javno. A sad, kad si mi službeno žena, bilo bi najprirodnije da se preselimo na more.

BUBA: Jesi ti normalan?

TONI: Zašto?

BUBA: Svi provincijalci u ovoj zemlji sanjaju o životu u glavnom gradu, a ti bi mene natrag u provinciju!

TONI: Zar nije cilj svakog suvremenog čovika ekološki osvještenoga život u prirodi, u tišini?

BUBA: Bilo je meni uvrh glave prirode i tišine dok sam živjela u Donjoj Stubici.

TONI: Ajde da popijemo po jednu travaricu!

BUBA: Zašto?

TONI: Da nazdravimo za obljetnicu.

BUBA: A, to – može.

(Toni natoči travaricu u dvije čaše, od kojih jednu pruži Bubi.)

TONI: Izvoli!

BUBA: Hvala.

(U tom trenutku začuje se zvuk Skypea s kompjutora.)

BUBA: To me sigurno kćerka zove! Oprosti!

(Buba odloži čašu i priđe ekranu. Stavi slušalice na uši. Uzvrati na poziv...)

BUBA: Halo! Tu sam!

(Buba sjedi za stolom na kojem je kompjutorski ekran čija je poleđina okrenuta publici, tako da samo Buba može vidjeti kćerku na ekranu. Pošto Buba ima slušalice na ušima mi nećemo čuti što joj kćerka govori. Toni na drugom kraju sobe počne čitati novine.)

BUBA: Ne vidim te... ti mene vidiš?... Evo, čekaj, Tina, da izoštrim... Vidim te!... Kako si?... Nije loše, veselim se putu, baš se veselim, jedva čekam da vas vidim... A gdje ti je Jim?... Kako u kupaonici, kako sprema se za posao?!... A da, uvijek zaboravim da je kod vas drugo vrijeme – zato mi je draže živjeti u Europi – mi se vraćamo s posla kad vi tek idete... Kako je mali?... I ti si podrigivala, nije to ništa – samo ga nakon podrigivanja moraš malo uspraviti i lagano po leđima... e, pa Tina, ne možeš jesti grah i dojiti dijete, ne možeš, kad sam ja tebe dojila uvijek sam pazila što jedem... Daj mi ga da ga vidim... ma neće se probuditi... ma mora ga baka vidjeti pa taman se probudio, nisam ga vidjela tri dana...

(Buba se okrene prema Toniju.)

BUBA: Evo, sad će ga donijeti iz spavaće sobe da ga možemo vidjeti.

(Toni je uglavnom nezainteresiran. Klimne glavom i nastavi čitati novine.)

BUBA: Jao što je pepi... jao što je bubani... sunce bakino... budi se, zijeva ko pravi... maše baki, sunce moje... vidi te obraze, te okice – isti deda... Kako koji deda? Isti deda Pero, takvi su i njegovi obrazi, njegove oči, njegov nos... Ma od američkog dede nije ništa pokupio, baš ništa... Joj što će te baka maziti, što će te baka ljubiti – samo daj mu promijenite to ime, ne mogu ga zvati Tennessee... nek se zove Petar... Toni, dođi da vidiš maloga!

(Toni bezvoljno odloži novine i pođe prema Bubi i ekranu.)

BUBA: Zlato bakino... Pogledaj Toni kako je to slatko dijete, hajde mahni mu!

(Toni mahne djetetu.)

BUBA: Ma, ne plači, ne boj se! To je dobar striček... samo ne voli malu djecu. Smiri se, smiri!

(Toni se vrati novinama.)

BUBA: Jel ti Jim pomogne oko prematanja... Kako nema vremena!? I Pero je radio pa mi je uvijek pomagao oko prematanja dok si ti bila mala... I otac mora dati djetetu nježnost, dijete je zajedničko, mi smo tebe oboje voljeli... e, pa, i bilo je vrijeme da iziđe iz kupaonice... ajde daj mi ga... Helo, zete... a ju gud?... jor san is gud boj, pliz fajnd tajm for him, pliz... det is important for hepines of bejbi... Jesterdaj aj so Barak Obama on aur televižon on »Dnevnik«, hi luks lajk so bjutiful...Hiz vajf Mišel olso veri bjutiful... Toni, kako se na engleskom kaže haljina?

TONI: Dress.

BUBA: Ši hed bjutiful dres...Ju a ol in Amerika veri hepi vit jors prezident. Aur prezident opozit of yors, aur prezident Josipović sou bjel...Toni kako se kaže bijel?

TONI: White.

BUBA: Aur prezident iz veri veri vajt.... Pliz, zete, ju mast kuking fud for jor smol femili...jor vajf iz dojilja ši mast it natural fud... Det iz gud for mader end for bejbi, end olso for ju... Ju mast fajnd tajm for zdravlje. Toni kak se kaže zdravlje na engleskom?

TONI: Health.

BUBA: Tajm for helt... Jebal te taj engleski i ko ga izmisli

4. scena

(Trgovački centar)

(Pero, Buba, Toni)

(Na prosceniju se pojavi Pero s kolicima kakve ljudi upotrebljavaju kada su u trgovačkim centrima u kupovini. Pero zastaje pokraj imaginarnih polica i razgledava artikle koji su na njima. Nakon nekog vremena Pero se vrati odakle je i došao. S druge strane pojave se Buba i Toni, koji su također u kupnji. Toni je taj koji gura kolica.)

BUBA: Najave popust preko medija, a sve cijene iste ko prošli put.

TONI: Ma to su ti trgovački trikovi. Ne možeš trgovcima nikad virovati.

BUBA: Da sam znala ne bih ovdje ni došla, mogli smo...

TONI: Prošli smo policu sa začinima!

BUBA: Jesi siguran?

TONI: Jesam.

BUBA: Ajmo nazad!

(Vrate se na stranu odakle su došli. Na trenutak je scena prazna. Ponovo se pojavljuje Pero sa svojim kolicima. Zazvoni mobitel u unutarnjem džepu njegova kaputa. Pero izvuče mobitel iz kaputa i javi se.)

PERO: Halo, Halo...izvolite...Da ja sam... Oprostite kako ste rekli da se zovete? ... Marinela, gospođa Marinela – koja Marinela?... A – preko agencije »Zajedno smo sretniji«... Pročitali ste moju biografiju... sviđa vam se kaj igram šah – a čujte, nije svaki čovjek koji igra šah intelektualac, al ja skoro da jesam – radim odgovoran posao... u jednom ministarstvu... na isturenom mjestu, da... e pa to je poslovna tajna ne bih smio o službenim stvarima ovako prek telefona... Izvolite, pitajte, o privatnome životu možemo... jesam, jesam... pitom sam i nenasilan i osamljen, jesam... A pod kojom ste vi šifrom? »Nježnost želim odmah«... a sjećam se pisalo je »mlada udovica«... oprostite a koliko mlada?... »Između četrdeset i pedeset«... a jeste li bliže četrdesetoj ili pedesetoj... ma naravno, bitno je kak se osjećamo a ne koliko imamo, tak je, slažem se... Da, sjećam se vaše biografije, pisalo je: »Volim pse, ne volim mačke, volim jutro, ne volim noć«... Da, da, romantično... Kaj je najvažnije za moj karakter? – a čujte, pitom sam ko čovjek, volim red, zakleti sam antipušač i antialkoholičar... Ma dobro, ne smeta me ako žena popije jednu čašicu i ak stane na jednoj... u redu je i dvije, al nedjeljom i za blagdane... Morali ste svom pokojniku praviti društvo, pa vam je ostalo u navici, a čujte – ja vam ne bum pravio društvo u tome, preveć volim svoju jetru a da bi je dal spržit... ma, oprostite, nisam namjerno htio vrijeđati, to ja u šali... znam, znam... niste vi krivi – on vas je navukao, on je kriv... jesam, jesam, i odmjeren i pouzdan... rastavljen sam ne svojom krivnjom... a i vi ste udovica ne svojom krivnjom... lijepo, lijepo... Spreman sam na upoznavanje, zakaj ne, koliko sam ja shvatio pravila agencije brak nije obvezan... dobro – nije ni isključen, slažem se, sve je stvar procjene... ma možda bi bilo najbolje da se nekoliko dana dopisujemo preko Interneta, to je sad moderno, a onda u subotu da upriličimo susret u živo... Ne bojte se, pristojan sam čovjek, nikad nisam bil na sudu, nikad – osim na brakorazvodnoj... a vi na ostavinskoj – ma bravo... Ak vam se ne svidim, ne bum se naljutio – slobodno budite iskreni... i vi imate lijepu boju glasa, i vi... Klanjam se, ljubim ruke, do slušanja.

(Pero zatvori mobitel i spremi ga u džep.)

PERO: Preznoji me.

(Na drugom kraju pojave se s kolicima Toni i Buba. Pero se okrene svojim kolicima u lijevo. U tom trenutku njih dvoje se susretnu s Perom i – na svoje iznenađenje – prepoznaju.)

PERO: E, bok!

TONI: Bok!

BUBA: Bok Pero!

PERO: Otkud vi u ovom dijelu grada?!

TONI: A, evo kupujemo.

BUBA: Najavili popust... pa došli...

(Šutnja. Odjednom ponestalo je svima riječi.)

BUBA: Znaš da idem u Ameriku?

PERO: Čuo sam. Baš lijepo. Pozdravi ih i od mene.

BUBA: Hoću, hoću.

(Šutnja.)

PERO: Kako ste vas dvoje?

BUBA: Tako.

TONI: Odlično smo. Evo, i vrime se proljepšalo zadnjih dana.

PERO: Da, je... Baš lijepo da smo se... da smo se sreli.

TONI: Je, je...

BUBA: Znaš, Toni i ja... tražimo nešto za malog Tennesseeja... neki prikladni dar...

TONI: Možda tenisice za Tenneseeja.

BUBA: Toni!

TONI: Ma šalim se.

PERO: Lijepo, lijepo... Pa, sad kad smo se ovako sreli, mogao bih mu i ja nešto kupiti, pa da mu ti poneseš. Da dobije dar i od dede.

BUBA: Super, nema problema. Samo mu nemoj kupiti isto što i ja...

PERO: Uskladit ćemo se, dogovoriti... Kaj si ti mislila?

BUBA: Mislila sam mu kupiti robicu i jednu dekicu s hrvatskom zastavom ili sa šahovnicom – nek se zna da ima hrvatske krvi... al je u zadnje vrijeme sve teže naći te stvari s rodoljubnim simbolima. Oni su mu kupili majicu s američkom zastavom.

PERO: Onda ja mogu kupiti zvečkice, trube i takve stvarčice.

BUBA: Može, može.

PERO: Stigle mi jučer fotke.

TONI: Kakve fotke?

PERO: Tennesseejeve fotke. Jesu li i vama stigle?

BUBA: Nisu. Zadnje sam dobila prije mjesec dana. Imaš li ih kod sebe?

PERO: Naravno.

(Pero iz unutarnjeg džepa kaputa izvuče izduženu kuvertu s fotografijama.)

PERO: Pogledaj.

(Pero iz kuverte uzme fotografije i jednu po jednu pokazuje Bibi i Toniju.)

PERO: Vidi kako se smije.

BUBA: Joj, baš je sladak!

PERO: Ma vidi ti njega ovdje! Pogledaj! Junačina – ko da mu je godina dana.

BUBA: Ima karakter – ima svoju volju. Šarmantan je – isti deda.

PERO: I lijep je... na baku.

BUBA: E, nekad bilo – sad se spominjalo.

PERO: Možda bih mu mogao kupiti i onu specijalnu dudu – onu što se sad reklamira?

BUBA: Nek zna da deda misli na njega.

PERO: Samo daj ih nagovori da mu promijene ime. Ne mogu se naviknuti na to Tennessee. Ne ide to meni preko usta...

BUBA: Ma ni meni. Evo, nek ti Toni kaže koliko sam puta rekla Tini da mi to ime ne paše. Za koju godinu doći će ovamo u Hrvatsku na more s roditeljima, pa kako će ga djeca oslovljavati u igri?

TONI: Dok sam ja plovija po svitu, na brodu nas je bilo iz raznih zemalja i svi smo se mi navikli na svakojaka imena. I vi ćete se navići na to Tennessee.

PERO: Ma, nije to isto. Nije on tamo neki brodski mehaničar pa da nam je svejedno kako se zove. On je ipak naš unuk.

BUBA: Tako je. Samo Tina ne sluša – ugađa mužu. To ime bila je Jimova ideja.

PERO: Još nije kasno da se promijeni.

BUBA: Nije, nije.

(Šutnja.)

TONI: Ajmo u kupovinu.

PERO: Može.

BUBA: Kad završimo – vidimo se za pola sata kod blagajne, pa mi daš te darove za maloga. Samo nek ti ih lijepo umotaju.

PERO: Dogovoreno.

5. scena

(Perin dnevni boravak)

(Pero, Toni)

(Pero u novinama analizira šahovsku partiju, te vuče naizmjenično bijele i crne figure prema tijeku šahovskog meča koji analizira. Zazvoni telefon. Pero priđe telefonu i podigne slušalicu.)

PERO: Halo, da ovdje Pero... a to si ti Marinela... Ma ne ljutim se što zoveš... ne moraš se meni ispričavati što si se napila i ispovraćala nasred kavane – ispričaj se konobaru i čistačici, oni su to iza tebe morali prati, mada im to nije u opisu radnog mjesta... I ja sam bio uzbuđen zbog našeg upoznavanja, pa se svejedno nisam naroljao... ma okej, oprosti, ne ljutim se... znam da se to svakome može dogoditi... Oprosti Marinela, ali ne piju sve žene – moja bivša nikada nije pila... izuzev šampanjca u svečanim prigodama... Zakaj je neukusno što sad spominjem »bivšu«, a nije neukusno kaj si ti cijelu noć spominjala svog »pokojnika« – »moj pokojni ovo, moj pokojni ono«... imal sam osjećaj da je i on s nama za stolom...Ma dobro, oprosti... znam da je »ljudski griješiti, a božanski praštati« – opraštam ti... Mislim da je bolje da se više ne viđamo, to s agencijom i s internetskim dopisivanjem to je bila loša ideja, nije to za mene, ja sam druga generacija... Ne, nisam razočaran tobom, nisam... Nemoj sad plakati... Znam da svatko može pogriješiti, znam da svatko zaslužuje drugu šansu... Ti od mene očekuješ da ti dam drugu šansu... Nisi u pitanju ti, ja te cijenim i uvažavam, ali ja nisam za zajednički život, vjerojatno sam ja problematičan i prezahtjevan... nemoj plakati, molim te nemoj plakati... Kakve veze ja imam s finskim premijerom?... »On je prekinuo sa svojom djevojkom SMS porukicom«... nisam ja takav, nisam smiri se, molim te smiri se... okej – nađemo se uživo i pospikamo se, okej dogovoreno... može sutra u isto vrijeme na Trgu kod konja... s one strane di je rep... OK, kipi mi mlijeko, moram prekinuti! Bog!

(Spusti slušalicu. Duboko uzdahne i vrati se za šahovsku ploču. Povuče jedan potez i zamisli se. Zvono na vratima. On ne odogovori, jer je zaokupljen šahovskom partijom. Zvono se ponovi.)

PERO: Otvoreno je!

(U sobu uđe Toni. Na leđima ima ruksak. Uđe u sobu i skine ruksak s leđa. Odloži ga pokraj vrata.)

TONI: Dobar dan!

PERO: Bok!

(Pero odloži novine.)

PERO: Uranio si pola sata.

TONI: Subota je – nema gužve u gradu. Preračuna sam se. Ako imaš posla – mogu ja malo prošetati pred zgradom.

PERO: Ma kakvi – kaj ćeš šetati sad kad si stigao. Sjedni! Hoćeš nekaj cugnuti? Nekaj žestoko?

TONI: Ne bih, hvala, već jesam.

PERO: Hoćeš kavu?

TONI: I kavu sam popio. Ne treba ništa.

PERO: A sok?

TONI: Sok nikada nisam pio. Želudac mi ne podnosi.

PERO: Sjedni.

TONI: Hvala.

PERO: Kak si?

TONI: Tako.

PERO: Stvarno nećeš ništa popiti?

TONI: Ništa, ništa – hvala ti, kao da jesam.

(Šutnja.)

PERO: Kako idu poslovi?

TONI: Osrednje. Osjeti se ova kriza. Manje je narudžbi. Ljudi bi da im od jednog kamena napraviš dva objekta. Ne ide to. Al kako je kod drugih, kod nas klesara je još i dobro.

PERO: Lako vama kad se za vas statistički gledano ništa nije promijenilo.

TONI: Kako misliš ništa se nije promijenilo?

PERO: Mislim da je i ove godine umrlo isto ljudi koliko i prije dvije godine, prije nego je kriza krenula.

TONI: To je istina, samo su nekad u jedan grob ukopavali po jednog pokojnika, a sad po nekoliko. Uz to – puno sam radio za crkvu, a sad i crkva štedi. A kako je kod tebe na ministarstvu?

PERO: Ja se ni u što ne miješam, nikoga ne komentiram – pa me nitko i ne dira.

TONI: Čitao sam u novinama o onoj aferi s tvojim ministrom.

PERO: Ma to su novinari izmislili. Ne bi moj ministar tolku lovu strpo u svoj džep. Nije on takav.

TONI: Jesi siguran?

PERO: A čuj – nitko ni u što ne može biti siguran sto posto. Meni je lakše da vjerujem da je onako kako je rekao u zadnjem intervjuu nego da ga svaki dan pozdravljam kad dolazi na posao misleći da pozdravljam lopova.

TONI: E, da. Valjda će biti sve jasnije kad ta komisija završi analizu njegovog poslovanja.

PERO: Neće!

TONI: Kako neće?

PERO: U komisiji je njegov vjenčani kum i čovjek čijeg je sina zaposlio.

TONI: Dobro – onda će to morati ispitati policija.

PERO: Neće ni od toga biti koristi.

TONI: Zašto?

PERO: Zato jer sin mojeg ministra i kćerka ministra policije hodaju već dva mjeseca... samo je to tajna.

TONI: Znači tako?

PERO: Tako.

TONI: Ti se onda duboko razumiš u tu politiku.

PERO: To mi je posao. Ne možeš raditi na porti ministarstva, a ne znati tko koga i radi čega. Posao portira je da sve zna, a opet da se pravi lud kao da ništa ne zna. Inače i meni ode glava.

TONI: Ja ne bih mogao tako živjeti...

PERO: Kako?

TONI: Pa tako da znam više nego što je ugodno znati... tako da jedno govorim, a da drugo mislim.

PERO: E, to ti je visoka politika. Iznad ministarstva je samo dragi Bog – zato su ti oni svi u ministarstvima tako nervozni i napeti.

(Zvoni telefon. Pero priđe do telefona i podigne slušalicu.)

PERO: Halo... a to si ti... kakvo mlijeko?... Malo je pokipjelo, samo malo... ne trebaš se ispričavati... oprosti ne mogu sad razgovarati, stigao mi je... stigao mi je prijatelj... Ne znam kad će otići – uostalom, vidimo se sutra pa ćemo o svemu popričati... Nisam nervozan, samo nisam u situaciji da mogu pričati... U redu – do viđenja.

(Pero spusti slušalicu.)

PERO: Oprosti!

TONI: Nema problema.

(Šutnja.)

TONI: Kako si?

PERO: Dobro... Iznenadio me tvoj telefonski poziv.

TONI: Zašto?

PERO: Malo mi je glupo da nas dvojica razgovaramo u četiri oka... bez Bubinog znanja.

TONI: Ima toliko stvari koje nas povezuju.

PERO: A – to je bilo nekada.

TONI: Zašto kažeš nekada? Tvoja bivša – moja je sadašnja. Kada je ona prije dva mjeseca postala baka, ti si postao djed... o istom unuku se radi.

PERO: Nisi valjda radi toga došao k meni na razgovor?

TONI: Nisam. Ali svejedno – čestitam ti.

PERO: Na čemu?

TONI: Na tome što si postao djed.

PERO: A, da – hvala ti.

TONI: Molim.

(Šutnja.)

TONI: Kako živiš?

PERO: Znaš kako žive samci – dani traju ko godine. Evo – igram šah sam sa sobom. Svi moji prijatelji negdje jure, žure, ko da će živjeti stotine godina. Rješavaju i one obiteljske probleme koji ih se ne bi trebali ticati. Još uvijek mnogi ganjaju karijeru i u našim godinama. Na kraju čovjek ostane sam.

TONI: Lipo, lipo...

PERO: Bogme, ne znam kaj je tu lijepo.

TONI: Nekada si želio baš to – samoću i slobodu. Ići svaki drugi dan u šahovski klub.

PERO: I to dojadi. Sve dojadi. Nisam ja više u godinama kada je lijepo biti sam.

TONI: Znam. Ali, tebi su se snovi ostvarili, živiš onako kako si oduvik tija.

PERO: Pa, i tebi su se snovi ostvarili. Živiš sa ženom koja ti je bila ljubavnica deset godina. Napokon i ti imaš obitelj – nisi sam ko napušten pas.

(Šutnja.)

TONI: A ti... iskreno...

PERO: Kaj ja?

TONI: Možeš li ti za sebe reći da si pored svega sretan čovik?

PERO: A čuj – teško je reći kaj je to sreća. Danas je sreća ovo, sutra ono. Nitko nemre biti siguran do kraja kaj je to sreća.

TONI: Možda si u pravu. Taman pomisliš – to je to, a onda ti se cijeli život okrene naglavačke.

PERO: Da, da. Poznat mi je taj osjećaj.

TONI: Svejedno mi reci najiskrenije, jesi li sretan? Zagledaj se u dubinu svoje duše, zagledaj se u taj svoj isprazni samački život, pa mi iskreno reci šta vidiš, i da li te to šta vidiš usrećuje.

PERO: Pa naravno da... čekaj, kaj ti hoćeš reći? Zar ja djelujem tako... I zakaj misliš da moramo pričati o sreći i o nesreći?

TONI: Sreća je najvažnija.

PERO: Čija sreća?

TONI: Tvoja sreća.

PERO: Kako misliš?

TONI: Mislim da je najvažnije jesi li ti sretan ili nisi sretan. A sve ostalo je sporedno. Jel tako?

PERO: Tako je, ali... Zakaj misliš da je važno da o tome pričamo?

TONI: Zato jer treba izbjeći samoobmanjivanje.

PERO: Čije samoobmanjivanje?

TONI: Bilo čije. Nema gorega od života u lažima i u samoobmanama. Moramo prvo biti iskreni sami prema sebi. To je preduvjet našega sretnog života.

PERO: Znači, iskrenost prema sebi stavljaš na prvo mjesto.

TONI: To je iznad svega. Ljudi sami sebi lažu, uvjeravaju se da im je lipo kad im je ružno, uvjeravaju se da ne vole ono što vole. Ja sam ima prijatelja koji je živija sa ženom i njezinom mamom. On je sebe uvjerava dugih osam godina da je mama njegove žene najbolja osoba na svitu i da je presretan šta punica živi s njima i olakšava im svakodnevnicu. I onda, osme godine je taj moj prijatelj dobija infarkt i završija u bolnici. Bilo je baš gadno – i tek onda u bolnici prizna je samome sebi da to šta punica živi s njim nije tako lipo ka šta je mislija, dapače, prizna si je da je to grozno i da on više tako ne može i onda je reka ženi da se iz bolnice vraća kući tek kad se punica preseli u svoj stan i prestane im »pomagati«.

PERO: A zakaj ti to meni pričaš?

TONI: Zato jer mislim da je važno da svaki čovik na ovom svitu sam sebi govori istinu.

PERO: A misliš da i ja sebi moram govoriti istinu?

TONI: Ti pogotovo.

PERO: A misliš li ti da ja sebi ne govorim istinu?

TONI: Nisam ja ništa reka, ja sam samo apelira na iskrenost prema sebi i drugima.

PERO: Ne shvaćam te do kraja.

TONI: Zašto?

PERO: Zakaj mi sad pričamo o tome?

TONI: Zato jer je to važno za našu sreću.

PERO: Za našu sreću?

TONI: Da, za našu sreću.

PERO: Ti nešto slutiš?

TONI: Svi nešto slutimo. Svi uvik moramo biti na oprezu, kako ne bi povirovali da je crno bilo, a bilo da je crno.

PERO: A ti misliš da ja sad imam takve krive procjene?

TONI: Nisam ja ništa reka, to ti sam moraš sagledat, procijeniti i doniti zaključak.

PERO: Na kaj misliš?

TONI: Pa na život. Na cili život.

PERO: Misliš?

TONI: Mislim.

PERO: To mi savjetuješ?

TONI: To ti preporučam. A na tebi je da to prihvatiš ili ne prihvatiš.

PERO: Na kaj misliš konkretno?

TONI: Na taj pristup životu... i svemu ostalome.

(Šutnja.)

PERO: I... koji je tebe vjetar dopuhao u moj stan? Kaj se to dramatično zbilo u tvome životu da poželiš razgovarati baš sa mnom?

(Toni se digne od stola, ode do ruksaka, podigne ga s poda i iz njega izvuče Bubinu kutiju i stavi je na stol.)

PERO: Ej, otkud ti to? Pa to je... to je njezina...

TONI: Da – to je Bubina kutija. Samo je katanac prominila... Kada je otišla u Ameriku, poželio sam malo zaviriti u nju.

PERO: To nije lijepo, a nije ni pametno.

TONI: To si i ti jednom učinija.

PERO: Bolje da nisam.

TONI: Teško je odoljeti.

PERO: Da, znam.

TONI: Nisam mogao otkriti gdje skriva ključić, pa sam otiša u trgovinu i kupija deset sličnih katanaca i ključića. S osmim sam ima sreće.

PERO: Ajde... I... kaj si našel unutra?

TONI: Sve šta i ti prije godinu i pol. Plus ovu malu bilježnicu.

PERO: Kaj je to?

TONI: Njezin novi dnevnik.

PERO: Novi dnevnik?

TONI: Točno, dnevnik. Otkako se udala za mene, počela je voditi dnevnik. Dala mu je i naslov: »Novi život – drugi brak«.

PERO: Zanimljiv naslov. Atraktivan – kao da je literatura u pitanju.

TONI: Obično bi subotom, dok sam ja s dečkima igrao balote, zapisala i opisala sve šta je doživjela u proteklom tjednu.

PERO: Nisi valjda to čitao?

TONI: Naravno da sam čita. Unutra su šezdeset i dva intimna zapisa u kojima smo ti i ja glavni junaci.

PERO: Zašto ja!? Oprosti, ali ja se s njom od rastave nisam susreo na samo niti jedan jedini put. Osim ono u trgovačkom centru u troje.

TONI: Znam.

PERO: Otkud znaš?

TONI: Piše i o tome. To ti zamjera. Boli je jer je niti jedan jedini put nisi nazvao. Čak ni kada se rodio vaš unuk. Kako možeš biti takav?

PERO: Kakav?

TONI: Bezosjećajan.

PERO: Bezosjećajan?! A kaj sam trebao napraviti?

TONI: S njom imaš kćerku, s njom imaš unuka. I ona ima emocije, i ona ima srce koje krvari.

PERO: O čemu ti to pričaš, čovječe? Uđeš mi u kuću s tom kutijom i držiš mi moralne prodike o ženi s kojom ja nemam ništa.

TONI: Nemaš ništa – je li? Ponašaš se kao tipična muškarčina. Fuj! Sram te bilo!

PERO: Kaj hoćeš reći?

TONI: Čovječe, ja bih mogao reći da s njom nemam ništa, a ne ti. U ovom dnevniku samo u prvih pet zapisa piše o meni, o radosti zbog novog početka, o tome da je dobro da je prekinula s lažima i obmanama, i šta je našu ljubavnu vezu ozakonila. A onda, tamo negdje od šestog zapisa piše samo i jedino o tebi.

PERO: Stvarno?!

TONI: Stvarno. A taj šesti zapis je bija napisan nakon misec i pol dana našega braka. Ja sam joj ka muž bija zanimljiv samo misec i pol dana. Shvaćaš ti to?

PERO: Ne.

TONI: Od šestog zapisa piše kako joj ti nedostaješ, od šestog zapisa ja sam najveći promašaj u njezinom životu, najgora emotivna odluka. Užas! Uletila je u moj život, u moju kuću, sve je preturila naglavce, na sve sam prista samo da ona bude sritna, a u dnevniku piše da sam ja ćorak nad ćorcima. Ni jedne lipe riči nema o meni. A ti si – muškarac iz snova. Sinonim predivnog obiteljskog života, stabilnosti i sigurnosti!

PERO: E, stari moj, ja sam ipak njezin prvi muž. Drugi je uvijek drugi. Ali, kaj se žališ, kaj si htio to si dobio! Nema sad izvlačenja. Ne očekuješ valjda da neka žena u intimnom dnevniku veliča svog zakonitog muža? Uvijek se više cijeni ono kaj ne posjedujemo.

TONI: »Šta sam tija – to sam dobija!« Ma nemoj!? Nikada se ja nisam tija ženiti! Nikada nisam maštao o tome da s Bubom uđem u brak, u svakodnevnicu. Ja sam samac po vokaciji. Nije za mene zajednički život. To si me ti gurnija u ta govna! Prepa si me prije godinu i pol i natjera da odem prid nju na aerodrom s cvićem i da je zaprosim. Namjerno si mi zasra i zapiša cili život. Ja sebe od tada ne mogu prepoznati. To nisam više ja!

PERO: Kak nisi ti?

TONI: Moj život se pretvorija u pakao. Ja se stalno moram prilagođavati i konzultirati oko svega šta radim. Ko da ne smim mislit svojom glavom ko odrasla osoba. Ja sam ti stari kenjac i nije za mene to da minjam svoj život i da se pravim da sam oni koji nisam. Vidiš, ta tvoja bivša Buba, žena je ko sve druge žene.

PERO: A kaj si ti mislio?

TONI: Ja sam mislio da se ona razlikuje od drugi žena, da joj nisu na pameti sve te stvari šta su važne ženama u braku. Ona od mene očekuje da se o svemu dogovaramo.

PERO: Pa to ti je bit zajedničkog bračnog života...

TONI: Ona misli da ja volim na večer biti doma s njom i zajedno s njom gledati u televizor.

PERO: Kaj je tu loše? Znaš kak je meni glupo sam buljit u televizor, nemat s kime prokomentirat viđeno.

TONI: Ja sam se navika na večer otići u gostionicu. Popričati s dečkima, mene ti ne zanima ni dnevnik, ni ljubavni filmovi, ni »Milijunaš«...

PERO: Ali »Milijunaš« je sjajan.

TONI: Meni nije.

PERO: Nekaj i naučiš, zabavno je i napeto.

TONI: Meni nakon rada fali razgovor s ljudima, a ne gledanje kvizova i ljubavnih filmova.

PERO: A kaj ima loše u filmovima? Svaki film priča neku životnu priču – ja nemrem zamislit život bez filmova. Čitat knjige nikad nisam volio, al bez filmova ne bih više mogao živjeti.

TONI: Sve to meni ide na živce.

PERO: Ti si nešto postao nervozan. Nisam te tako doživio ono prvi put.

TONI: Kako ne bi posta nervozan kad živim životom kakav nisam nikada želija. Pogledao sam se u ogledalo i sam sebi iskreno reka šta vidim. Ja i tebi iskreno govorim šta vidim i šta osićam.

PERO: Kaj ja imam s tobom?! Nit si mi prijatelj, nit brat, nit rođak, nit kolega s posla.

TONI: Mi smo povezani.

PERO: Kak povezani?

TONI: Mi smo sudbinski povezani. I to zauvik. Moja srića i tvoja srića neraskidivo su povezane. Mi smo ka spojene posude. Ja ne mogu biti sritan, ako si ti nesritan. Ti ne možeš biti sritan, ako sam ja nesritan. I još nešto: ni ti, ni ja ne možemo biti sritni, ako je Buba nesritna.

PERO: Pa ti čovječe hoćeš reći... ako si ti nesretan, da smo svi nesretni?

TONI: Tako je. Odnosno, hoću reći: ako je samo jedan od nas troje nesritan – svi smo nesritni.

PERO: I još hoćeš pri tome mene proglasiti krivim za sve. Ako sam dobro shvatio?

TONI: Dobro si shvatija.

PERO: Ti nisi normalan... Znači mene optužuješ da sam krivac kaj si ti nesretan, kaj je Buba nesretna i još tvrdiš da sam i ja nesretan kao i vas dvoje.

TONI: Viruj mi – sve si nas zajeba. I nju i mene, a i sebe. Vidim da ni tebe nisam zateka u nekom super raspoloženju. Igraš taj šah sam sa sobom, umisto da sa ženom pričaš o bračnim planovima, o kćerki, o unuku.

PERO: Čekaj, čekaj. Kaj ti oćeš od mene?!

TONI: Oću lipo da nas troje ponovno budemo sritni i veseli.

PERO: Ne razumijem – kako?!

TONI: E, ovako: Za tri dana se Buba vraća iz Amerike. Dočekaj je na aerodromu s buketom cvića, jer ću ja taj dan biti na županijskom turniru iz balota. Zaprosi je ponovno. Ona će mene lipo nogirati, a ja ću prodat svoju kuću i preseliti se na more, u Split, ti se ponovno oženiš njome i svi troje ćemo biti sritni i veseli ko nekada...

PERO: Jesi li ti normalan?! Tek smo si sad nekako posložili naše živote.

TONI: Ništa mi nismo posložili! Nego obrnuto. Sve smo razrušili, a ništa nismo izgradili, a za to si kriv ti i tvoje njuškanje po ovoj Pandorinoj kutijici. Zato me dobro slušaj šta ti imam za reći: ostavljam ti ovaj njezin dnevnik. Pročitaj ga da vidiš koliko te ona voli i koliko pati za tobom. Za dva dana mi vrati taj dnevnik i tad ćeš mi reći hoćeš li da i dalje nas troje živimo glumeći da smo sritni, ili ćeš s buketom cvića na aerodrom »Pleso« prid nju. Na tebi je odluka. Šta god odlučija – to nek bude za cili život. I za tebe i za mene i za nju! Al upamti – ovu priliku dobivaš sada i nikada više!

PERO: Pa... ne mogu tako krupnu odluku donijeti u samo dva dana.

TONI: Zašto ne? Meni si prije godinu i pol ostavio samo jedan dan za razmišljanje.

6. scena

(Perin dnevni boravak)

(Pero, Buba)

(Buba postavlja stol. Rasprostre stolnjak na stol. Potom postavi plitke tanjure, pa duboke, pa noževe, pa žlice, pa viljuške. Zazvoni telefon. Buba priđe do telefona, podigne slušalicu.)

BUBA: Halo... halo... Tko je to? Čujem kako dišete, vi tamo s druge strane... Manijak!

(Buba ljutito spusti slušalicu. Iz kuhinjskog elementa uzme bocu pjenušca i čaše i postavi ih na stol.. U prostoriju ulazi Pero.)

PERO: Bok!

BUBA: Bok!

PERO: Kaj to lijepo miriše?

BUBA: Goveđa juha, kuhana govedina, kopar sos, makovnjača, orehnjača...

PERO: Ajme, predivno! Skuhala si sve kaj volim.

BUBA: Kako ti je bilo na poslu?

PERO: Klasika. Sve uhodano i bez problema. Bila delegacija iz Kirgistana u posjetu našem ministarstvu. Znaš kako imaju neobične pasoše? Nisam znao kaj da upišem u knjigu posjetitelja.

BUBA: I što si onda učinio?

PERO: Upisao sam samo brojeve pasoša, svakome od njih. Pravio sam se kao da mi je sve jasno... a ta slova... sve skroz drukčije nego na našem latiničnom pismu... A kod tebe u vrtiću?

BUBA: Ma, sve u redu. Uobičajeno, dosadno i bez problema, hvala Bogu. Ne smijem se žaliti na posao, ali ipak čovjeku je najljepše doma... kad si na svom terenu. Nema ništa ljepše od domaće atmosfere.

PERO: Slažem se. Jesi se čula s Amerikom?

BUBA: Jesam – evo maloprije smo završili razgovor.

PERO: Kako nam je unuk?

BUBA: Odlično. Pristao je i Jim na to da mu promijene ime.

PERO: I kak će se zvati?

BUBA: Onako kako sam ja predložila.

PERO: A kaj si ti predložila?

BUBA: Zvat će se Petar... u Americi ga mogu zvati Piter, a ja ću ga zvati Pero. Ak se ti zoveš Pero i unuk ti mora biti Pero.

(Zazvoni telefon. Buba priđe do telefona i podigne slušalicu.)

BUBA: Halo... halo... Tko je to? Čujte, nemojte se pravit da vas nema, čujem vas dok dišete... Bezobrazni idiot – nazvat ću policiju pa njima dišite!

(Buba ljutito spusti slušalicu.)

PERO: Tko je to bio?

BUBA: Pojma nemam! Gotovo svaki dan ta osoba nazove po nekoliko puta.

PERO: Manijak – nemoj se više javljati.

BUBA: Kako da se ne javljam kad svaki put pomislim da zove netko važan. Najbolje da javimo policiji i postavimo »lovca« da ga identificiraju.

PERO: Ma ne, ne treba se na to obazirati i trošiti vrijeme.

BUBA: Kako ne bi trebalo, to mi već ide na živce...

PERO: E, svaka ti čast, već sam pomislio da naši nikada neće popustiti. I tako će naš unuk imati moje ime.

BUBA: Ma, što ne bi popustili, mali je isti ti, logično je da se zove kao djed. Još kad bi se preselili ovamo...

PERO: Mislim da će se i to dogoditi uskoro. A i potrudio sam se da se dogodi.

BUBA: O čemu ti to?

PERO: Vidiš, savjetnik mog ministra, onaj krupni Joško... znaš ga?

BUBA: Znam.

PERO: E, on u Trogiru ima svoj riblji restoran, stvarno mu dobro ide. Restoran je na njegovog brata, ali stvarni vlasnik je Joško. Uglavnom – trebat će im i novi kuhar i još jedna konobarica. Rekao sam mu da je naš zet odličan kuhar, a da nam je kćerka završila ugostiteljsku školu, i danas mi je potvrdio da ih već za dva mjeseca može zaposliti, samo ako žele.

BUBA: Pa to je sjajno! Malome je već godina i pol. Zet nam voli Hrvatsku i more, a i Tina jedva čeka da se zaposli. Moći ćemo češće viđati i njih i unuka.

PERO: Znaš... mislio sam da im ponekad preko vikenda uzmemo dijete na čuvanje, da se malo odmore, da budu nasamo... još su mladi, jel tako? A nama će to biti ko nekad, kad smo bili mladi s Tinom.

BUBA: Super, jedva čekam da se to dogodi, da budu u našoj blizini. Svaka ti čast da si uspio to dogovoriti oko zaposlenja.

PERO: Znaš ti da ja uvijek mislim na našu obitelj.

BUBA: Znam, znam, Pero – zato te i cijenim. Zato sam i sretna što si baš ti moj muž.

(Zazvoni telefon. Buba i Pero zastanu u svome razgovoru. Buba krene prema telefonu.)

PERO: Čekaj!

(Buba zastane.)

PERO: Ja ću!

(Buba odustane od svoje namjere. Pero priđe telefonu i podigne slušalicu.)

PERO: Da... izvolite... Oprostite, ali nisam zainteresiran za kupnju alkohola... vaš alkohol me ne zanima... Ja živim u sretnom antialkoholočarskom braku »gospodine« i ne žalim za prizorima liječenih alkoholičara koji pri svakom izlasku u kafić ili restoran povraćaju i sramote sve oko sebe... Dakle, mene kupnja vašeg alkohola ne zanima, hvala lijepo, budete li i dalje zvali i gnjavili svojim ponudama obećajem da ću slučaj prijaviti policiji. Zbogom »gospodine«.

(Tresne slušalicu.)

PERO: Idioti. Dosadni su ko Jehovini svjedoci.

BUBA: Tko je bio?

PERO: Ma – trgovci. Dosadnjakovići ne daju mi da u miru razgovaram sa svojom ženom. Prodaju alkohol preko telefona.

BUBA: Smiri se, smiri. Ne zaslužuju da se zbog njih živciraš.

PERO: Imaš pravo.

BUBA: Događaju nam se tako lijepe stvari.

PERO: Baš mi je drago da si skuhala hranu koju preferiram, i to danas kad sam došao s dobrim vijestima za kćer i zeta, i kad nam unuk dobiva normalno ime.

BUBA: Pa naravno, danas je poseban dan. Moramo proslaviti.

PERO: Poseban dan?! Kakav poseban dan?

BUBA: Zar si zaboravio? Danas je prva godišnjica našeg novog braka.

(Buba iz ladice uzme mali dar i pruži mu ga.)

BUBA: Izvoli!

(Pero preuzme dar i počne ga odmotavati.)

PERO: Hvala... da vidimo kaj je to. Sat! Ručni sat! Predivan je! Hvala ti.

BUBA: Hvala tebi za ovu prelijepu godinu.

(Pero iz unutarnjeg džepa svog sakoa izvuče mali dar.)

PERO: Imam i ja nekaj za tebe.

BUBA: Hej, što je to? Znači, ipak nisi zaboravio!

PERO: Nikad neću zaboraviti koliko sam bio sretan kad smo ti i ja ponovno postali mi.

(Buba iz kutijice izvadi bisernu ogrlicu.)

BUBA: Pero, predivna je! Baš ti hvala.

PERO: Drago mi je da ti se sviđa.

BUBA: Da sam je sama kupovala ne bih tako dobro odabrala.

(Šutnja.)

BUBA: Sinoć si se vrtio cijelu noć u krevetu, nešto si mumljao u snu. Kao da si ružno sanjao...

PERO: Pa i jesam ružno sanjao.

BUBA: A što?

PERO: Ma, sanjao sam kak si ti otišla negdje na put, a ja ušao u našu spavaću sobu i tam u tvome ormaru pronašao onu kutiju u kojoj držiš uspomene iz djetinjstva i mladosti. I onda sam pronašao ključić od te kutije i otvorio ju, a u njoj ugledao krepanog štakora! Od tog prizora sam se sledio i oznojio se od muke! Sve kaj je bilo lijepo u toj kutijici, počelo je zaudarati po tom trulom štakoru. Odjednom sam shvatio da moj život ne vrijedi ništa. Eto, to je bila ta noćna mora.

BUBA: Glupi san.

PERO: Pa i nije glup. Stvarnost i snovi se ponekad okrutno isprepletu.

BUBA: E, bogme ti taj san nikada ne može postati u stvarnost.

PERO: Zakaj?

BUBA: Zato jer sam prekjučer uzela tu svoju kutiju sa svim stvarima koje su bile u njoj i bacila ju sa Savskog mosta u rijeku.

PERO: Zezaš me?!

BUBA: Ne! Što će mi prošlost kad sam sretna u sadašnjosti? Od neželjenih sjećanja čovjek može dobiti samo žgaravicu.

PERO: Znaš kaj? Otvaraj taj šampanjac i slavimo do zore! Ovaj ručni sat je divan dar, ali tvoja kutijica na dnu Save je dar nad darovima. Ostvarenje moga najsmjelijeg sna.

BUBA: Zezaš se?

PERO: Ni najmanje.

BUBA: Idemo onda slaviti!

PERO: Idemo!

BUBA: Čekaj!

PERO: Reci!

BUBA: I mene bi jedna stvar usrećila kao tebe kutija na dnu rijeke.

PERO: Kaj?

BUBA: Pa to – kad bismo promijenili telefonski broj da nas više ne zovu ti »Jehovini svjedoci« i »trgovci alkoholom«.

PERO: Vidiš, ja... mislim...

BUBA: Ne moraš ništa reći – nemam prava ništa tražiti ni ispitivati – to je tek moja želja.

PERO: Ma, Buba, draga – promijenit ću i broj telefona i broj mobitela, i to s radošću, već sutra.

BUBA: Ne moraš sutra.

PERO: Sutra, sutra – budućnost je naša – zbogom prošlosti.

BUBA: Zbogom!

PERO: Ne volim alkoholičare, ali danas se budem napio od sreće.

BUBA: Pravit ću ti društvo.

(KRAJ)

__________________________________________

Bilješka o autoru: MIRO GAVRAN je suvremeni hrvatski književnik rođen 1961.godine. Djela su mu prevedena na 35 jezika. Njegove su knjige imale više od 150 izdanja u zemlji i inozemstvu. Po njegovim dramama i komedijama nastalo je više od 200 kazališnih premijera širom svijeta, a vidjelo ih je gotovo dva i pol milijuna ljudi. Knjige mu se objavljuju u mnogim krajevima svijeta (Peking, Beč, Petrograd, Oslo, Istambul, Pariz, Prag, Bratislava, Sofija, Ljubljana...).

Jedini je živući dramatičar u Europi koji ima kazališni festival njemu posvećen, izvan zemlje rođenja, na kojem se igraju isključivo predstave nastale prema njegovim tekstovima, a koji od 2003. djeluje u Slovačkoj pod nazivom GAVRANFEST. Najizvođeniji je suvremeni hrvatski dramatičar u zemlji i inozemstvu u proteklih dvadesetak godina.

Debitirao je 1983.godine s dramom Kreontova Antigona u Dramskom kazalištu »Gavella« u Zagrebu u kojoj je na umjetnički snažan način progovorio o političkoj manipulaciji. Tri godine potom dramom Noć bogova tematizira odnos umjetnika i vlasti u totalitarnom sistemu. Potom piše ciklus drama u kojima najvažnijom temom postaju muško-ženski odnosi. Kreirao je velik broj kompleksnih ženskih likova. Njegove junakinje su istodobno i snažne i emocionalne. Do sada je napisao četrdesetak kazališnih tekstova: Kad umire glumac, Sve o ženama, Sve o muškarcima, Ljubavi Georgea Washingtona, Čehov je Tolstoju rekao zbogom, Kako ubiti Predsjednika, Shakespeare i Elizabeta, Zaboravi Hollyvood, Zabranjeno smijanje, Tajna Grete Garbo, Paralelni svjetovi, Nora danas, Hotel Babilon, Najluđa predstava na svijetu, Muž moje žene, Pacijent doktoara Freuda, Parovi i dr.

Premijerno je igran širom svijeta: Rotterdam, Washington, Moskva, Rio de Janeiro, Pariz, Buenos Aires, Waterford, Mumbai, Bratislava, Prag, Ljubljana, Sarajevo, Krakow, Beograd, Budimpešta, Atena, Augsburg, Beč, Sofija...

Dosad je objavio i devet romana: Zaboravljeni sin, Kako smo lomili noge, Klara, Margita ili putovanje u prošli život, Judita, Krstitelj, Poncije Pilat, Jedini svjedok ljepote i Kafkin prijatelj, te zbirku kratkih priča Mali neobični ljudi. U ranim proznim tekstovima opisuje život u hrvatskoj provinciji, oslikavajući male ljude, svojevrsne antijunake, koji zadržavaju pozitivan odnos prema životu, čak i kada se suoče s nepravdom i s velikim teškoćama, što se najbolje ogleda u romanu Zaboravljeni sin iz 1989., čiji je glavni junak 20-godišnji lakše mentalno retardirani mladić.

Kao 40-godišnjak počinje ispisivati psihološko-egzistencijalne romane insipirirane Biblijom na način da biblijske junake približava senzibilitetu suvremenih čitatelja, tako da ga rado čitaju i vjernici i ateisti, pronalazeći u tim romanima univerzalne humane poruke.

Gavran je dobitnik više od dvadeset književnih i kazališnih nagrada u Hrvatskoj i inozemstvu, a među njima i Nagrade CENTRAL EUROPEAN TIME koja se dodjeljuje najboljim srednjoeuropskim piscima za cjelokupan opus, te Nagrade EUROPSKI KRUG za afirmaciju europskih vrijednosti u svojim tekstovima. Dvostruki je dobitnik Nagrade Večernjeg lista za kratku priču. Usto je četverostruki dobitnik Nagrada za dramsko djelo »Marin Držić« Hrvatskog ministarstva kulture za tekstove Kad umire glumac, Zabranjeno smijanje, Nora danas i Najluđa predstava na svijetu.

Miro Gavran je s puno emocija i humora napisao osam knjiga za djecu i mlade (koje rado čitaju i odrasli): Svašta u mojoj glavi, Kako je tata osvojio mamu, Zaljubljen do ušiju, Sretni dani, Oproštajno pismo, Igrokazi s glavom i repom, Pokušaj zaboraviti i Profesorica iz snova. Napisao je i filmski scenarij Djed i baka se rastaju.

Od svoje dvadesete godine Miro Gavran živi u Zagrebu, gdje je diplomirao dramaturgiju na Akademiji za kazalište, film i televiziju. Radio je potom kao dramaturg i kazališni ravnatelj Teatra ITD. Od 1993.godine djeluje kao profesionalni pisac. Oženjen je glumicom Mladenom Gavran, s kojom je 2002. osnovao Teatar GAVRAN. Njihov sin Jakov sada je student glume.