Zapisi jednog civilnog (i uglađenog) ročnika

Ma kakav buntovnik bez razloga! To je njima najlakše reći. Oni to moraju reći. Pa neće valjda reći da se buniš s razlogom protiv onoga u što vjeruju i što je smisao njihova života.

Dala mi je trojku iz zadaćnice i crvenom kemijskom (!), napisala: »PROMAŠIO SI TEMU!« Pa hvala Bogu da sam je promašio! Gađao sam daleko od nje. »Vrijeme praznika« kad imaš osamnaest godina? Pa daj se ubij! Streli se! Daj mi jedinicu pa da se bunim. Da budem mučenik jer sam pisao o vremenu kroz molitvu Majke Tereze. Ali ne: trojka. Ona je bila lukava, ta profa iz hrvatskog. Trojka i – idi k vragu! Svaka joj čast.

Nisu me mučile jedinice, gotovo da sam ih želio. Time sam im pokazivao da mi uopće nije stalo do tog njihovog glupog sustava. Oni su, naravno, mislili da sam idiot. A i želio sam na akademiju, dramsku, pa mi nisu trebale ocjene, a takve dramatične kakve su bile na neki su način bile vježba.

Onda me srušilo na akademiji. Jecao sam na svetištu hrama onoga u što vjerujem u smiraju dana u kojem sam opet potonuo prije nego što sam uopće postao. Pa je tata rekao: Sad ćeš ići u vojsku. Ali to mi nije bilo ni nakraj pameti. Pričekao lijepo jesen, upisao ekonomiju (što ga je malo smirilo) pa bez straha od vojske opet pao na akademiji. Ocu je ubrzo postalo jasno da je ekonomija paravan, štit, pa je opet zapeo za vojsku. Odgodio sam je s babljim ljetom i opet pao na akademiji. Kaj možeš?

Odgodio sam tu vojsku jedno tri puta, a onda me uhapsilo. Sa čupom na ramenima, naravno.

»Sad ćeš ti vidjeti, kad te ošišaju«, rekao je otac. I još neki drugi.

»Nego«, odgovorio sam.

Ma nije me zapravo uhapsilo nego sam se sam predao, jer sam već postao sam sebi smiješan pa sam odlučio uzeti pušku u svoje ruke i odslužiti dug Domovini (čitav smo život tek sluge nekih viših ideala). No, pravde radi, moram reći da bi taj dug neovisno o mojoj samovolji možda i tako došao na neodgodivu naplatu. To je zapravo gotovo sigurno. Čekovi bez pokrića su opaka stvar.

Početkom desetog mjeseca, nakon što sam još jednom »odverglao« svoje na akademiji, skupio sam potrebne papire i zaputio se u Ured za obranu.

»Dobar dan, došel sam se javiti za civilno služenje vojnog roka.«

Gospodin u zelenoj (civilnoj) jakni me pogledao ispod obrva, maestralno, u najboljoj maniri Miše Kovača coknuo jezikom i postavio retoričko pitanje: »Kaj je to vojska?« Zatim je vratio pogled na papire, a onda me, valjda kad je ocijenio da dovoljno dugo kao kreten pokorno stojim u stavu mirno, opet prezirno pogledao.

»Pravi dečki vu vojsku idu. Nigdar si ne buš curu našel!« nastavio je u istom ritmu, ali samopouzdanje mi je veliko pa iako me naveo da se zamislim ostao sam pri odluci da vojsku služim civilno.

Lista on i okreće ta četiri dokument-papira po jedanaesti put, mrmljajući sebi u bradu, a zapravo meni govoreći (uf, što ne volim takav psihološki pristup! Da kaže nešto s čim se slažem apsolutno i u potpunosti, kako bi rekli učeni retoričari hrvatske zbiljnosti, ne bih se nikad s njime složio), na što mu ja naravno ne postavljam nikakva pitanja (neka mi kaže ako ima kakvih briga, mrzim takav psihološki pristup), već razmišljam o tko zna čemu, a tko će znati ako neću ja, pa ipak je to moja misao: Kako je, hajmo reći, priprost, da mi nešto po tom pitanju kaže kakav general, pa makar umirovljeni, priznajem da bih se posramio, ali da pametuje činovnik u Uredu za obranu, u zelenoj civilnoj vojnoj jakni, to može samo rastegnuti moje i tako napete živce i navesti me na pomisao...

Sve sam tako nešto mislio, nesretan i jadan, a zna se da nesreća nikad ne dolazi sama, kad je u prostoriju uletjela jedna gospođa i tek što mi je oduzela dah stasom, zamalo me ugušila široko-narodnom logikom, kojom su je šopali od malih nogu i koju je usvojila »ajnc a«, gotovo jednako dobro kao i pučka vjerovanja, što će otprilike reći: Znam da je, tako je oduvijek, ali ne znam zašto je.

»Pravi dečki v vojsku idu!« – pravim se da je ne čujem.

»Pravi dečki v vojsku idu! Nikad si ne buš curu našel! Oni kaj u pravu vojsku idu, imaju prave cure«, nastavljala je majka latentnog homoseksualca koja izgleda nije prihvaćala da se praviš kako je ne čuješ.

»Pa jasno«, odgovorim cinično, uz prigodan osmijeh, na što je ona sigurno pomislila kako je još jednog maminog sineka i foliranta uspjela navesti da se zamisli nad ispravnošću svoje odluke. Zadovoljna sobom i svojom mudrošću vratila se onamo odakle je i došla, u pakao računovodstva.

Prikupljanje svih tih mogućih licenci koje potrebujete da bi dug prema Domovini mogli obaviti bez navlačenja odore, zahtijeva maksimalnu koncentraciju, strpljivost i željeznu disciplinu. Meni je koncentracija zbog dugotrajnih lamentacija koje si dužan odslušati pri vađenju svakog dokumenta na trenutke popuštala, pa sam na vrata gospodina Uredsko-Obranskog morao kucati par puta, a to je jedna od osobina ročnika koje on najviše mrzi.

»Potvrda o neposjedovanju oružja tu... Slike... Dobro. Ovo je tu. Mhh. Mhh. A gdje je životopis?«

»Životopis?« – upitao sam. Pogled koji sam u tom trenutku osjetio boli me još i danas.

Znao sam da ga treba priložiti, ali mi se nije dalo pisati ga. Ako ne prođe, onda ću napisati, sjećam se kako sam jasno razlučivao.

»Da, životopis! Jel si ti pročital kaj na ovom papiru piše da sve treba?!«

»Jesam.«

»Kaj si onda nepismen?«

»Budem ga napisal«, govorim mu, a on mi već gura papire u ruke.

»Ostavim vam papire, pa donesem životopis«, pružam mu papire natrag misleći kako ga neću donijeti.

»Ne, ne! Napiši životopis pa donesi sve skupa«, ne da se stari lisac Svetoimasvojezato.

Jedan od papira, kako se kasnije pokazalo, važnijih, to je molba u kojoj mladi gospodin izvolijeva navesti razloge, kojih ako ste zdravi u glavi postoje dva: moralni i vjerski (a koje je zlu ne trebalo najbolje kombinirati), zbog kojih tražite civilno služenje vojnog roka. Činilo mi se blesavim na pola stranice pisati o tome kako se protivim vojnoj opciji i primjeni bilo kakve sile uopće, jer iz tog izvire sve zlo ovog svijeta, i jer je Kain ubio Abela, i zato što »Kajin bude ubil Abela, ja sam to rekla i ja to ne porečem«, kako kaže moja prateta Boka. Nije mi se dalo namatati kako mi vjera brani baviti se oružjem jer nas Novi zavjet uči praštati, kad je i tako laž sve to što pišemo i jer nam ne mogu i nemaju volje ni vremena dokazivati da je laž sve što pišemo, a pogotovo zato što zahtjev, koliko ja znam, nikad nikome nije odbijen.

Napisao sam jedan prekrasan životopis, sasvim lirski, u kojem se u tragovima nazirala čak i onomatopeja, barem između redaka. I eto mene sutradan kako opet kucam na vrata gospodina Uredsko-Obranskog.

»Dobar dan.«

»Dbr dn«, odzdravi.

»Ja sam jučer bil kod vas...«

»Da, da, da!« ponavlja i nervozno uzima papire.

Lista on te papire, okreće ih, prvo napreskokce, pa od naprijed prema iza, pa od iza prema naprijed, vrti ih u svim mogućim smjerovima, a meni se žuri van.

»Pravi dečki v vojsku idu. Bla-bla. Bla-bla-bla...«, lista papire i nariče.

»Pa dobro, kakva ti je ovo molba?« čujem glas kako me prekida u neslušanju.

»Kaj?«

»Da sam ja v komisiji ovo ti ne bi prešlo.«

»Kaj?«

»Da sam ja v komisiji ovo ti ne bi prešlo«, govori već pomalo živčano, pokušavajući se kontrolirati da ne eksplodira, a ja se pravim glup.

»Jel radi moralnih i vjerskih razloga ne ideš u vojsku ili samo hoćeš izbjeći služenje vojnog roka?«

»Samo želim izbjeći služenje vojnog roka«, odgovaram, dostojanstveno uzimam svoje teško stečene papire i izlazim van, a on šizi.

Pošto mi se, kao što sam već rekao, nije dalo izmišljati i pisati gluposti, napisao sam na papir formata A-4, citiram: »Molim Vas da mi se zbog moralnih razloga omogući civilno služenje vojnog roka. S poštovanjem, jatajitaj«. Iznad toga sam, baš kao u pravom poslovnom pismu, onako kako nalažu propisi, napisao adresu, a iznad adrese kočoperio se, debljim slovima otisnut, naslov: MOLBA.

Nakon što taj biser, taj dragulj hrvatske molbene književnosti nije naišao na odobravanje, poput svih sam normalnih ljudi posudio molbu od prijatelja (koja prelažaše iz ruke u ruku u tamnim tišinama mutnoga stoljeća), utipkao svoje ime te predao sve papire istom gospodinu Uredsko-Obranskom.

Rekli su mi ljudi: zatraži potvrdu od ustanove u koju želiš ići, pa će ti oni to odobriti prije i još ćeš moći ići kako sam izabereš pa tek onda predaj papire. Napravio sam točno tako, sve kako su mi rekli ljudi, otišao sam u knjižnicu i ljubazna mi je gospođa ravnateljica izdala potvrdu.

Kuc – kuc. Evo mene (opet). Tra – la – la. Ja sam već bio... Tu je i molba. Da, da, gospodine! Naravno, sve po propisima. Hvala. Doviđenja! Predao sam papire i čekao. U iščekivanju su prolazili dani. Listopad, studeni, prosinac. Sretna nova! Siječanj, veljača...

»Marko! Maaarko!« dozivala me moja prateta Boka, gluha malo više nego inače.

»Kaj?«

»Maarkoo! Maaarkooo!«

»Kaa-aa-aj?« konačno me čula. Ipak su nas dijelila tri metra visine i šezdesetak godina.

»Odi, došel je poštar. Preporučeno!«

»Dobar dan«, pozdravim poštara kao da sam već odavno budan.

»Izvolite tu potpisati«, pokazuje prstom na crticu iznad koje je, točno jedno iznad drugog, upisano već osamsto prezimena.

»Aha. Hvala«, govorim poštaru koji u ruci drži katalog odjeće za moju sestru.

»Gdje da potpišem za katalog?«

»Ne, ne. Katalog ne treba potpisati.«

»Zar to nije roba s potpisom, taj katalog?«

»Ne, ne«, odgovara ozbiljno. Ili ne shvaća igru riječi ili mu je dosta svega. Popodne je pričao ljudima kakvom je kretenu nosio poštu.

»Bok.«

»Bok«, veli poštar i ode.

»A kaj je to?« upita Boka.

»Za vojsku poziv.«

»Kaj peš konačno?«

»Da.«

Otvorim kuvertu i uhvatim se kako padam u nesvijest. Zamalo. Nisam tetkica ako idem u civilnu vojsku. Barem ne takva. Zašto ništa ne može biti normalno, pitam se? Radim sve kao i drugi, mislim kako ne može biti iznenađenja, a ipak, drugi otvore kuvertu i kimnu glavom, pa drugačije nije moglo ni biti, na kraju krajeva to je ustaljena praksa. Malo morgen!

Rješenje. Piše ovo, piše ono, matični broj, adresa, sve ja to pažljivo čitam i potvrđujem glavom, Boka mi se naviruje preko ramena, sve idilično, da bi na kraju pisalo kako mi obveza služenja civilnog vojnog roka započinje tad i tad u – Domu za starije i nemoćne osobe! Kako? Zašto? Jasna stvar, kako bih ja dobio knjižnicu. To mi je sigurno smjestio Uredsko-Obranski. Ali neka! Dobio je bitku, ali ne i rat. Steći ću obuku, zablistati u civilno-ročničkoj kicoškoj odori, na epoletama će mi blistati čin neslućenih mogućnosti i onda ću, nakon svega, čvrsto sam odlučio, obaviti prijavak na ekonomskom fakultetu da me više ne maltretiraju kreteni. Mislim, poslije faksa. Naravno. Dosta je bilo Uredsko-Obranskih! Dosta!

(18. svibnja 2010.)