Strašan dan Jovice Čakmeša

Dan kao i svaki drugi, pomisli Jovica Čakmeš. Trebat će kupiti nešto kruha, a i novine bi bilo dobro uzeti, sada se svašta događa, u politici i izvan nje. (Nije da je Jovica Čakmeš baš volio politiku, ali politika je bila svuda unaokolo, pa što možeš.)

Spustio se stubištem i izašao na ulicu. Pekarnica, na sreću, nije bila daleko. Što su se te pekare razmnožile! (Jedan prijatelj objasnio mu je: »Brašno, voda i zarada«.)

Baš je htio ući u pekarnicu, kad li mu pogled privuče nešto neobično.

Iznad ulaza, tamo gdje bi trebalo pisati »Pekarnica«, kočio se velik natpis: DERMATOLOŠKA KLINIKA

Jovica Čakmeš pogleda još jednom. Doista je pisalo: DERMATOLOŠKA KLINIKA! Je li se to netko šalio? Natpis je izgledao sasvim uvjerljivo. Velika tiskana slova na tabli. Možda se promijenio vlasnik?

Uđe u pekarnicu. Na policama ništa posebno. Kruh i pecivo. Bilo je čak i krafni.

– Oprostite, gospođo...

– Baš smo dobili svježe pecivo, izvolite! – nasmiješi mu se prodavačica.

– Ma ne... Htio sam vas pitati... Onaj natpis na ulazu u vaš dućan...

– Kakav natpis? Pa zar ne vidite što je ovo? Mislite da je željeznarija!?

– Ne, ne... Oprostite... – Jovica Čakmeš, sasvim zbunjen, izjuri iz dućana. Ali natpis je i dalje bio na svome mjestu!

A da zaustavi nekog prolaznika? Upravo je prema njemu išao jedan čovjek pristojna izgleda.

– Oprostite... Ne čini li vam se nešto čudno na ovom dućanu?

– Čudno? – čovjek ga pogleda iskosa. – Piše »Pekarnica«, pa je valjda pekarnica! – I stane se smijati svojoj duhovitosti.

– Jao meni! – pomisli Jovica Čakmeš. – Zar ja jedini vidim taj natpis? Hajde da kupim novine, možda se nešto zbiva u gradu!

Kiosk nije bio ni pedeset metara od pekarnice. Ali došavši do njega, Jovica Čakmeš naglo zastane.

Na kiosku je velikim slovima pisalo:

DERMATOLOŠKA KLINIKA

– Mora da se nešto događa sa mnom! – pomisli Jovica Čakmeš. Pristupi prodavačici:

– Možda ne znate, ali netko se našalio s vama. Na vašem kiosku stoji natpis DERMATOLOŠKA KLINIKA...

– Ma ne pričajte gluposti! – otresito će prodavačica. – Malo prije sam slagala novine i zurila u natpis TISAK koji se već sasvim istrošio. Gdje je ta vaša klinika?

Odlazeći prema tramvajskoj stanici, Jovica Čakmeš ubrzano je razmišljao. Mora da je žrtva nekog neobičnog psihičkog poremećaja: Kako to da on vidi uvijek taj natpis, a nitko ga drugi ne vidi? Ili su možda drugi ljudi slijepi za neke stvari koje on vidi?

Tako je došao i do tramvajske stanice. Upravo je dolazio tramvaj broj sedam. Taj je broj stajao, kako i treba biti, na vrhu tramvaja. A sa strane, na ploči na kojoj piše kuda tramvaj vozi, pisalo je: DERMATOLOŠKA KLINIKA!

– Molim vas, kuda vozi ovaj tramvaj? – upita Jovica Čakmeš, što je ljubaznije mogao, čovjeka koji je upravo izašao.

– Pa vidite valjda da je to sedmica! – otrese se čovjek. – Gledajte, sve vam piše na ploči sa strane!

– Sada je zaista dosta! – snuždi se Jovica Čakmeš. – Samo mi psihijatar može pomoći. – I krene dalje razmišljajući što da učini.

– Moram ići u svoju ambulantu opće medicine da dobijem uputnicu – pomisli. – To valjda ne će biti problem. – I zadovoljan što je stvorio odluku, krene prema ambulanti.

Ambulanta, na sreću, nije bila daleko i Jovica Čakmeš ubrzo se nađe u čekaonici. Za divno čudo, nije bilo gužve. Sestra ubrzo izađe da pokupi zdravstvene iskaznice.

– Vi niste bili skoro nikada kod nas? – obrati se Jovici Čakmešu, gledajući ga podozrivo.

– N-nisam – reče Jovica Čakmeš. – Ja bih zapravo trebao samo jednu uputnicu, za psihijatra, ne bih htio smetati doktoricu...

– Nema problema – dobroćudno će sestra. – Doktorica baš ima posla, pokvario nam se kompjutor, pa smo se prilično izbezumili. Ali ako je samo uputnica, to ćemo lako – i ode u ambulantu. Začas se vrati:

– Evo vam vaša uputnica. Trebate ići u bolnicu, i to u onu zelenu zgradu s desne strane, tamo je poliklinika. Samo predate uputnicu i bit će sve u redu.

– Hvala – reče Jovica Čakmeš.

– Pazite da uputnicu ne presavinete – upozori ga sestra.

Na putu prema bolnici, Jovica Čakmeš je razmišljao. Na tri mjesta vidio je natpis DERMATOLOŠKA KLINIKA kojeg očito nije bilo: u najmanju ruku, nitko drugi ga nije vidio. Mora da je žrtva neke neobične halucinacije! No dobro, medicina je toliko uznapredovala da će se sigurno naći i neko rješenje za njegov problem. Treba samo biti strpljiv i ne paničariti.

Zelenu zgradu lako je našao. Na ulazu je stajao natpis DERMATOLOŠKA KLINIKA, ali Jovica Čakmeš nije se na to više obazirao. Uđe i preda uputnicu na prijamnom šalteru.

Sestra na prijamnom šalteru zurila je u uputnicu.

– Znate – reče ispričavajući se – s našim specijalistima psihijatrima imamo problema. Dr. Rašković je umro...

Jovica Čakmeš je čekao.

– ... a dr. Karadžić... dr. Karadžić uopće se ne javlja na posao. Dapače, nitko ne zna gdje je. – Glas joj je imao prizvuk očaja: – Ne znam komu da vas pošaljem!

– Sigurno imate još nekoga – reče Jovica Čakmeš – ne mora to biti vrhunski stručnjak, moj problem možda i nije tako velik...

Sestra se razvedri.

– Sjetila sam se: poslat ću vas docentu na prvi kat. On ima puno posla, ali mislim da će vas primiti.

Na prvom katu Jovica Čakmeš preda svoje papire drugoj sestri, koja je očito pripadala docentu.

– Znate, mi smo u nezgodnoj situaciji. Dr. Rašković je umro...

– ... A za dr. Karadžića nitko ne zna gdje je – završi njenu rečenicu Jovica Čakmeš, koji je sve to već znao. Sestra ga iznenađeno pogleda. – Ali molim vas za pregled, mislim da moj slučaj i nije tako kompliciran...

Vrata ordinacije otvore se.

– Kakvi su to sada novi pacijenti? – ljutito će docent. – Znate li koliko imam posla? Shizofrenije, manično-depresivne psihoze... Jedan si umišlja da je Slobodan Milošević!

Bogami, teži slučaj od moga, pomisli Jovica Čakmeš.

– S gospodinom ćete, mislim, biti brzo gotovi – umirujuće će sestra. – Evo, tu su papiri...

U ordinaciji Jovica Čakmeš ispriča docentu što mu se dogodilo. Docent je šutio i netremice buljio u dokumente.

– Mislite li da bi se tu moglo nešto učiniti? – upita Jovica Čakmeš pun nade.

Docent najednom ustane.

– Čovječe – reče oštro – vi dolazite k meni, a znate li u čemu je problem? Vi ste anagram! A-NA-GRAM!! Vama pomoći nema!

Putem kući, Jovica Čakmeš bio je sav zdvojan. On, Jovica Čakmeš, pa ANAGRAM? Nije se baš razumio u enigmatiku, ali zar slova njegova imena skrivaju neko drugo, zlokobno značenje? Zar je moguće da je to uzrok njegovoj nevolji?

Razmišljajući tako, dođe kući. Na vratima svoga stana ugleda velik natpis:

DERMATOLOŠKA KLINIKA

– Ah, do sto đavola! – usklikne Jovica Čakmeš, uđe, baci se ne krevet i zaspi.

(P.S. Jovica Čakmeš JEST anagram, premetaljka – od Šime Čajkovac; riječ je o glasovitom zagrebačkom profesoru dermatologije.)