Ivo Andrić, 20. novembra 1946.

Završen je juče kongres jugoslovenskih književnika boljševičke orijentacije. Zborilo se i govorilo i napijalo u zdravlje i dugovečnost. Za predsednika je izabran Ivo Andrić.

Mene njegov slučaj odavno zanima. Poznajem ga, ukoliko on može da se upozna. Poznajem ga odavno, ali sam ga više saznao otkako je počeo ovaj naš »anšlus«.

Pre rata, on je bio diplomat, pomoćnik ministra inostranih poslova, poslanik na strani, u Berlinu, za vreme ulaska Jugoslavije u pakt sa Nemačkom, član poznate trojke Antić–Cicnar Marković– Andrić, vrlo intiman sa knezom Pavlom, pisac pripovedaka u »XX veku« STojadinovića i jednog članka u »Umetničkom pogledu« kneza Pavla, anonimni inicijator i pisac, sa Stojanom Gavrilovićem, pod potpisom Patrioc diplomatsko–političkih pogleda u »XX veku« i tome slično. Kod kneza Pavla je tako dobro stajao da su poslednje kneževe reči đeneralu Simoviću, pred odlazak u izgnanstvo, bile (beležim ih kako ih je Simović kazao) »Molim vas, đenerale, da mladome kralju uzmete za ministra Dvora Ivu Andrića«. Njegov odnos sa Jovanom Dučićem je bio takav da se mislilo da je bio najintimniji. Dučić ga je voleo. Međutim, meni se slučilo ovo: Kad je Ivo Andrić bio pomoćnik ministra inostranih poslova kod Milana Stojadinovića, našao sam se jednom prilikom kod njega u kabinetu. Što ga pozove ministar na neki referat, i ja se nađoh pred hrpom akata koja su mu bila na stolu. Uzeh prvi da vidim. To je bilo privatno lično pismo savetnika Poslanstva u Bukureštu Avakimovića, kome je šef bio Jovan Dučić, Ivi Andriću, u kome se, iza leđa šefa, prijatelja Andrića, javlja o situaciji u Rumuniji s primedbom po kojoj se vidi da taj Avakimović ima odobrenje da daje izveštaje protivne osnovnim mislima svoga šefa. Kad se vratio Andrić, rekao sam mu da sam to pročitao, a imao sam utisak da je i on to hteo, a on sleže ramenima i dade mi na znanje da je to, stvarno, izveštaj ne za njega nego za ministra Dvora Andrića, iako je njemu pisan. Ali, iz svega se videlo da je on sa tom trojkom, da s njom sarađuje i da sve to hoće i zna i knez. Jedna dalja stvar je ova. Andrić voli žene i imao je izvesne prisnije veze sa ženom Gustava Krkleca. Oni su došli dotle da je ta žena, misleći na brak sa Ivom, sve to ispričala mužu. Ovaj dođe Andriću i zahte da je uzme za ženu. Ivo će na to da ga pita da li mu treba novaca, i tako dalje i, najzad, prizna: »Znaš, to je ovako bilo. Rominjala je neka kišica... pa, tako, onda se i to desilo«, i na tome je sve svršeno. Krklec se razveo, a Ivo se nije oženio. Zbog toga je, posle, izbačen bio iz farmasonerije, u koju je, izgleda, ušao zbog karijere. Aleksandar Belić mi, pak, pre godinu dana, kad je bilo reči o njegovom članstvu u Akademiji nauka, reče: »Ivo je s vama dok ste mu potrebni; Kad mu više ne trebate, on se tiho izvuče«. Isidora Sekulić je sva bila zaljubljena u njega; sad je sva protiv njega, i to kao sa naprslom žuči. Rekav joj jednom da ne mogu da mu nađem kompleks i sve ovo što sad radi, i braneći ga da je, možda, strah zbog prošlosti koji ga goni i koga se plaši, uzviknula je: »Ne! Ne! Sve je to mržnja na Srbiju.« Slobodan Jovanović ga je redovno zvao »fra Ivo«, a posle mu je dodato »fra Ivan–beg«, a sada go zovu »drug fra Ivan–beg«.

Ja ga malo bolje poznajem i razaznajem se u njemu više tek od početka ove druge okupacije. Za vreme prve došao je iz Nemačke, i došao je jedini od svih drugih (jer su konzule zadržali u internaciji). Nemačko poslanstvo se redovno interesovalo za njega, sa simpatijama, ali se on držao rezervisano. Za penziju se nije javljao. Interesovao se za njega i Zagreb, ali se on i tu rezervisano držao. U početku se nešto interesovao za Ravnogorski pokret, i čak se tvrdi da je pisao i neka ohrabrujuća pisma nekim četničkim vođama iz Hercegovine, ali to nije dokazano, i ja sumnjam da bi se on na to rešio. Što se tiče komunista, on je imao veza sa Markom Ristićem, ali im nisu išle. Za sve vreme te okupacije, nikad i ni za šta nije bio čak ni saslušavan. Proveo je u miru i pisao je. Našao je više nego porodično utočište kod Brane Milenkovića, advokata, čiju je majku nazivao »majkom svojom«. Kad nije u Sarajevu, gde je on narodni poslanik i član prezidijuma, kod Milenkovićevih je na stanu i na hrani.

Otkako je nastalo ovo drugo stanje, on se izmenio — otada ga ja bolje poznajem — i počeo je, prvo malo pa sve više, ne da ulazi u ovaj poredak, nego da ga uvlače. Na prvi sastanak književnika, na koji je on i ranije bio pozvan, dokle su se uređivali i domunđavali i spremali kako da se počne, na taj prvi sastanak, na koji sam i ja pozvan preko novina, i na koji je pet komunista došlo u uniformi i sa revolverima, došao je čitav sat docnije i seo je u ćošak. Za sve vreme razgovaranja i komunističkih monologa, iako je sve znao šta je traženo, ćutao je i, kad su pročitani statuti i izabrana već između njih uprava, i on je ćutao na pitanje Jovana Popovića: »Primate li, drugovi... kolege... statut i upravu?« Posle trećeg pitanja, i on je prošaputao nešto što je ličilo na šaputanje u sobi bolesnika i mrtvaca.

Posle te šaput–konferencije, pojavilo se Udruženje književnika Srbije sa Isidorom Sekulić na čelu, a koje su stvarno vodili i financirali bolješvici; na isti način su izabrana udruženja i po ostalim takozvanim federalnim jedinicama i, ovih dana, sva su ta komunistička udruženja dobila centralnu upravu, na čijem je čelu Ivo Andrić. Kao i najveći deo drugih književnika, a i on je samo prokomunista. (Uostalom, kao i svaku i u ovu aristokratiju ne može da se uđe ako se nije član njihove pratnje još od pre rata i ako se nije bilo u šumi).

Viđam ga s vremena na vreme. Uvek je pristojan i umeren. Kad mi je poginuo sin, kad mi je umrla žena, kad mi je umro stariji sin, uvek je pismeno našao reči utehe, i uvek prisno i, jednovremeno, diskretno. Za sve vreme sam ga pomsatrao sa najobjektivnijim interesom i sa jakom i strogom pažnjom, i želeo sam više nego išta drugo da prodrem u lični i moralni stav ovog našeg stvarno velikog pisca koji je sav zapadnjak. Pitao sam se: gde će on to na Istok, i da li je to iskreno? Krije li se to nešto, ili ništa? Iskreno li je to ili prerušeno? Slava? Nezadovoljstvo predratnom Jugoslavijom, neka osveta, neka mrlja na savesti? Strah? Ciromaštvo (ono umišljeno)? Šta je u njegovome kompleksu, interesovalo me je sve više, a nikako nisam hteo »naški« da presečem čvor: ulizica, izmeđar, »da mu uvek bude dobro«, da je uvek sa onima koji vladaju, i drugo. Misli se da postoji kod njega neka mržnja prema Srbiji (Isidora Sekulić), da je sav Hrvat i katolik i, čak, jezuita i tako dalje. On je od Srba uzet sa Srbina i Hrvati su smatrali da se prodao Srbima. On je od Srba imao svu slavu i svu čast do koje se može doći. On i danas najviše i govori i pominje Srbe, i kaže da je tu najviše kod kuće. Njegoš i Vuk su mu uvek na ustima i pod perom. Promrlja, doduše, ali retko, o predratnoj Jugoslaviji, s nešto jedva čujnog gunđanja. Inače, on ne voli da se opredeljuje, i zato se i čudim da se sada — na izvestan način — opredelio, i to jasno. Ovima je potreban. To je jasno. Oni nemaju nikoga ni od većih, a toli od velikih intelektualaca. Ali kako je on u to upao? Laskanjem, pažnjom, ili položajima, odlaskom u Rusiju, drvima, ugljem, publikovanjem knjiga... Ili je to neka odmazda za neku uvredu i, ako je, koja je to uvreda? Da ide za ambasadora negde, izgleda nije hteo i to mu je bilo zazorno. On je zatvoren i zakopčan, i ništa ne može iz njega da se izvuče. Kad se muči i kad ga nešto muči, ćuti kao njegovi junaci kad ih udara na muke. Da nije to neki urođen nagonski sadizam, jer on ponekad muči svoje ljude po pripovetkama na užasan način. U govorima javno, uvek je dosta rezervisan, čak i objektivan. Za sobom ga jako i jučanki vuče Rodoljub Čolaković, koji i sam ima dosta pripovedačkog dara i koji je jedan od vodećih ljudi današnjice. On je, ukoliko on to može, toliko uz i iza Čolakovića, da postoji i »vic« od dr S. Đokića da sad piše roman »Princ Pavle Čolaković«. Da li je s njim? Ume li on, uopšte, da bude s nekim i za nekoga? Brana Milenković, koji je s njim godinama već, kaže kako ćuti i, ponekad, kad mus e nešto kaže o užasima koje ovi vrše, uhvati se za kose i podigne ruke uvis. Ali, u posljednje vreme, sve manje.

On, kaže mi, boluje malo od crne džigerice, i pitam se da li odavde ne dolazi ponešto. Ili je ovo, sada, neko njegovo ko zna kakvo čišćenje, na ovakav način, od ko zna čega? Najedanput, neko slovensko i primitivno čišćenje i pokajanje.

Inače, uzdržavan je, odmeren, ume da ćuti. Možda voli da bude voljen. On to voli od žena i, izgleda, ne daje im ništa, sem seksa. Jedanput mi reče: Još da to nije i da toga nema!« i prosto se naljuti na sebe što mu i to izađe iz usta. Ili je to njegov I’art de vivre, i više nego umetnost, neka veština. Ili je, prosto naprosto, isuviše čitao i radio Stendala, i po njemu se izrađivao. Sa ushićenjem čita Stendala i sve o njemu. Reče mi da je Vinogradov napisao o njemu izvesnu veliku stvar pod naslovom Tri boje epohe i preporuči mi da to čitam, iako je prevod rđav. Vrlo voli Balzaka. Ima celog Getea na polici, ali ga sad ne pominje. Voli i Šekspira, iako ovaj ništa ne krije. Od naših dva Srbina: racionalnog Vuka i platonskog Njegoša. Sad čita Marksa i preporučuje mi Marsovo delo koje sam čitao pre četrdeset godina. Hoće i da navede Marksa i Engelsa, ali on ima pedeset i četiri godine i smešno mu stoji da ih čita i navodi. Voli i Monterlana, koji je proskribovan sada. Vrlo je voleo i Prusta. Čita i Makijavelija, i tražio mi Istoriju Firence, i sad se zainteresovao i za Gvičardinija. Jednom smo išli od njegove kuće do Biblioteke, i, vraćao je Tena. Voli i Špance i, donekle i Ruse. Inače mu je pupak u Carigradu i, uopšte, na Orijentu. On duboko žali odlazak »turskoga« sa Balkana, i, ukoliko ima filozofije kod njega, to je orijentalni fatalizam.

Ne vidi se, stvarno, ni da što voli, ni da što mrzi. Imam utisak da mu je glavno: »pustite me na miru!« Nije ni za koga i nije ni protiv koga, izgleda mi. Rekao bih da je jedino i mnogo za žene. Prema ostalom je ravnodušan i miran. Etički se drži samo onoliko koliko je potrebno i koliko je pristojno. Sa ljudima je u onoliko koliko je to najpotrebnije i u onoliko koliko su mu oni, i doke su, potrebni. Govori koliko je najpotrebnije. To, možda, i zbog toga što nema dara da govori. On počinje da se izražava tek kad sedne za sto i kad počne da piše. Tada počinje snažno i naročito snažno ako su u pitanju osnovni ljudski nagoni: glad, žeđ, seks. Teren mu je samo Bosna, i on ga poznaje kao da mu je u džepu, naročito muslimanski i katolički teren, i taj teren samo iz prošlosti. Tu je i dokumentiran. On se, uopšte, dokumentira. Sećam se da mi je jednom telegrafirao u Beč da mu se izradi da, za nekoliko dana, na putu po nekom službenom poslu, vidi iz bečkih arhiva stvari. To su te stvari koje je upotrebio u Travničkoj hronici, koju je sad objavio, a prikupljao je materijal po raznim arhivima više od desetak godina. Dokumentirao se, na način flobera, i u delu Na Drini ćuprija.

Ja znam da sam sa Andrićem danas uzeo na nišan jedan skoro nevidljivi cilj koji se, skoro ceo, nalazi u magli, za mene u opseni, i koji se svaki čas pokreće. ON je jedan vrlo pokretan i neodređen cilj: bar za mene koji nemam mnogo dara da ulazim u tuđe kuće i primetim u njima sve što ima. Kad bih uzeo pisca u cilj, našao bih se vrlo dobro, i »potrefio« ga. Jedno »pali–pali« i pogodio bih u centar. On je, bezmalo, veliki pisac. Ali sam ja ovde uzeo na nišan njega, njega čoveka, njega ličnost, njega etiku; naročito etiku, njega koji ništa o sebi ne govori, njega koji je sav skriven i prerušen, njega pod obrazinom i njega pod maskama. To je, izgleda mi, jedna maska, ali jedna beskrajno komplikovana. Ivo je bled čovek. To je boja, kažu, ambicioznih ljudi. Ali, eto, on mi ne izgleda slavoljubiv. Ili, s druge strane, on je hipokrit, ili tartif, licemer, i vešto i genijalno sebe krije. Pogled mu je iskosa. On gleda kroz naočari i nikad ne gleda pravo u oči. On se uvek namesti da ga gledate sa strane, iz profila, a i tada mu lice beži, i vidite mu samo sa jedne strane lice. U očima ima nešto što beži i što vam ne veruje, i ne znate da li on vama ne veruje ili misli da vi njemu ne verujete. On kao da vas se plaši da ga ne prozrete. Da li on jedno misli a drugo govori, ili on govori baš što misli: to je najteže reći. Da li se on ikad kome poveravao? To bi trebalo naći kakvu ženu da se preko nje vidi. Kažu da je on i tu nepoverljiv, da je tu samo seksualan i da ne može da voli i da samo iskorišćuje ženu. Ili je on, možda, od onih priroda koje se ne daju, i čak se ni sebi ne daju i ne poveravaju? Svi tvrde da je mnogo katolik i da je svršio jezuitsku gimnaziju i da je jezuita do nokata. Nazvali su ga fra–Ivo, i to ga je, izgleda, nazvao Slobodan Jovanović, ali da li je to samo to i da li je to tačno? Pedeset i pet mu je godina, i nije se nikada ženio. Trebalo je, sećam se, da uzme Gordanu Bajloni, bogatu i korumpiranu devojku, koja je htela karijeru diplomatsku, njegovu karijeru, a on, valjda, njen novac i nju kao inteligentnu, bogatu, lepu i egzotičnu ženu. Ali to nije bilo.

Ko ga zna mnogo? Izgleda, Isidora Sekulić. Ali, ona je sva bila za njega i sad je sva protiv njega. Kad god je nađem, iako mu i ne pomenem ime, ona se sva sruči na njega, i sruči žuč na njega. Čim hoću da ga branim, ona krikne: »Ne znate vi njega, ne znate vi njega! Ja ga znam«. A šta ga sad zna? Pre ga je znala u idolatriji, sad ga zna u nekoj demonskoj mržnji. »Otelo mu se, otelo mu se jedanput! On mrzi Srbiju! On ne voli nikoga! On samo voli ono što mu je lično korisno... On je u osnovi Gospođica njegova, cicija, suv, sav u sebi za svoje interese, i voli da muči, sadistički da muči! On svoje ličnosti muči i žive peče na ražnju... Meni je uvek čitao sve svoje stvari... iskorišćavao me... dane bih provodila da čitam njegove rukopise i da mu pravim primedbe... i on ih je primao.« Da mi je da privirim u njen dnevnik. Kažu da piše svoj dnevnik godinama, i mogu misliti šta sve tu nema. Tu bih našao i Andrića. Njihovo je prijateljstvo bilo pre rata veliko. Ona je o njemu pisala, želela da se o njemu piše, i želela i da se prevodi. Za vreme nacista, izašla je na nemačkom jedna knjiga pripovedaka, i to za vreme dok je bio opunomoćeni ministar u Berlinu, ali čijom je inicijativom izašao taj prevod, to ne znam. Sad mu je izašao, u komunističkoj L’Europe, na francuskom Put Alije Đerđeleza, ali kad sam mu to pomenuo i dodao da je valjda to inicijativa ambasadora Marka Ristića, odbio je energično da je to. Sad mu se, kažu, sprema i neko rusko izdanje. Čija je to inicijativa? Da li uvek sve to biva samo od sebe? Da sve to, i sve drugo, nije ono narodno »umiljato janje dve majke sisa«? Jer, on se ume dati voleti: kad mu to treba? A zašto mu to treba? Milenkovići ga paze kao svoga. On staru Milenkovićku zove »mama«, a ona njega smatra za sina kao i svoga Branu i voli ga kao i svoju kćer i Branu. Posle svih stvari koje je postepeno i sa merom činio od kako su »ovi« došli, oni su ga branili, ali sad ga više ne brane. Branina sestra govori da ih je stid kad dođe maršalov automobil po njega kod njene kuće. A i on se nešto promenio prema njima, izgleda. Kad sam ga poslednji put video, bestraga iz daleka mi reče kao da bi hteo da se negdje na drugome mestu skuči.

Za vreme okupacije nije hteo da uredi penziju i nije je primao. Sad mi reče da uređuje to pitanje. A često mi pominje da mora da radi, jer »treba živeti«. Para bi trebalo da negde ima. On je cicija, uvek je bio na velikim platama, i mora negde da ima novaca. Kakav li je tu i u tome? Isidora misli da je on njegova Gospođica i da je tako dobro dao zato što je i on kao ona.

Diable, que viens — je faire dans cette gal#re?, pitam se. Šta ću ja ovde, kad ne mogu nikako da se snađem sa nim? Niotkuda nema ulaska u taj dom. Tu treba uskočiti kroz prozor, ali kuća je više i viša od sprata. A ja nemam za taj posao nikakvih merdevina. Ovako, ja samo obilazim oko kuće, i čekam da se pojavi na prozoru, ali čim se on pojavi i vidi da ga neko gleda, on se sakrije iza zavese. Čikov je. Čim ga ščepate i za škrge uhvatite, on se izmigolji i odleti u svoju vodu i odmah je zamuti. Podseća me na neke ribice u Negotinskom ritu — zvali smo ih »fuce« — koje kad plovke progutaju, žive na drugu stranu izlete. Ne možete da ga progutate. A da sečem, kao Isidora pre i sad, čvor u Gordijumu, to mi se nikako neće. Ja bih hteo njega, a ne ono što ja neću. Lako bih ga se rešio dijalektički: teza–antiteza–sinteza, ali takva dijalektika je samo igra i igračka. To bi bila »nirnberška roba« ili kakvi olovni konjanici, a to ja neću.

Danas je Sveti arhanđel Mihailo i slave ga ovi dobri domaćini Đokićevi koji su me, bez porodice moje, primili kod sebe. Gledam u njegovu ikonu koja se sad — svanjuje već, a mene muči Ivo i pišem ovo još rano od jutros (21 sat je već) — koji se sad ocrtava sve više, drži mač u desnoj i terazije pravde u levoj ruci, i hteo bih svojim mačem da odsečem pravu pravicu o Ivi i pravo ga odmerim »kako carski valja i trebuje«. Ali mi to nikako ne polazi za rukom. Mene pak uhvatila muka »Fiat iustitia«... i hteo bih da ne »pereat mundus«. A kako ću to? Ovde nisu »svud su brodi gdje god dođem vodi«. Neću na silu da pređem na drugu stranu. A on je tamo. I ne odziva se. Na svaki svoj glas čujem svoj odjek i odziv, a on tamo, u magli, kao da nešto mrmolji. Šta? Đavo će ga znati. Nešto kao da šapuće, kao da baje.

— Ivo?

— Ivo.

— Andrić?

— Andrić.

Samo toliko odgovori sa one strane na moja pitanja. Daje mi samo ime i prezime, samo pocetnicu. Tako stoji i na njegovim vratima i samo je dodano dr: dr Ivo Andrić; ni opunomoćeni ministar, ni narodni poslanik, ni član Prezidijuma za BiH i sigurno neće biti ni predsednik udruženja književnika FNRJ. Što ga više ispitujem, sve mi je više samo kršteno ime i prezime. To dr, da li je iz Krakova, jer je tamo studirao jedno vreme, ili je iz Zagreba, i to ne znam!

Otac? Majka? Da li tu nije kakav kompleks, i to kakav težak! Kakav je to taj put od Travnika do Višegrada, do Sarajeva, do Bidovdanske etike, do mlade Bosne, do atentata, do njegovog tamničenja?... On je tada bio aktivan i, možda, oduševljen (22 godine su mu) i, posle ujedinjenja, u diplomacijiu, u premeštaje po Evropi, u pomoćnika ministra, u sve i kroz sve režime kao i mi drugi, politički neaktivan, sa svima i ni sa kim, u Berlin za vreme Cincar–Markovića i M. Antića (u to vreme, kaže dr Momčilo Selesković, govori jedanput u Nemačko–jugoslovenskom udruženju za takav odnos, što je i prirodno kad je tamo ministar, i privatno, što je također prirodno, protiv nacizma, kaže Ibrovac) i, sada, ponovo, aktivan, ali tiho i sa merom; i sa merom i tih kao političar, a kao književnik aktivnije nego ikada ranije.

To pitanje etike energično se postavlja kod njega. Ponekad mora da se zapita da li te reči, uopšte, ima u njegovom rečniku. Na čast kao da je osetljiv. Priča mi Brana Milenković, da, kad mu je Kumanudijeva kći nešto primetila zbog stava koji je uzeo, da je pozeleneo, ali je oćutao. On ume i, naročito, možda da ćuti; i može da proguta mnogo. Jedino što, izgleda ne može da proguta, to je da mu se dirne u katolicizam. Kad mu je jedan činovnik Ministarstva, kaže mi Boriša Lazić, činovnik Poslanstva i doktor medicine, pogrešno — a i nikad on nije isticao katoličanstvo nego, naprotiv, solidarisao se sa pravoslavljem, — pogrešno čestitao božićne praznike, osorno i jetko mu je odgovorio: »Ja sam katolik, ja nisam pravoslavni!« To je, možda, jedino, do čega drži. On je, ako je nešto, katolik. Lanjske godine, usred ovog meteža i napada na vere, na sve vere, sem muslimanstva, kupio je sve što treba, kaže mi Brana, i slavio je katolički Božić. Ako je to slučaj i, možda, jeste, to jest da mu je katolicizam jedina konstanta, onda mu je on, onako sazdan verski i onako makijavelistički, mada grandiozan i genijalno izveden, onda mu je taj katolicizam jedina etika. Taj bosanski katolicizam je svoje vrste; on je vrlo jak i vrlo strastven. Jer je to vera jedne manjine stanovnika, koja je izvanredno organizovana. Taj bosanski katolicizam se u ovom našem plemenskom i građanskom ratu, na tome terenu pokazao kao srednjovekovni verski rat. Iz takvog je katolicizma Ivo Andrić, i on nije mogao ne ostaviti traga na njemu. Ako je, kažem, nešto, onda je on, verovatno, katolik, i ta i takva elastična etika bi mogla biti jedina njegova etika. Njegov vaspitanik u tome smislu bio je njegov veliki zaštitnik, pokojni dr Tugomir Alaupović, a to je bio jedan uzoran čovek i dobar katolik.

On je, dakle, katolik, i to bosanski. On je Bošnjak. To pak ime nema dobro ime. Odande su dolazili janičari, dahije u Beogradu, austrijski »šuckori«, i takva je cela Bosna sem Bosanske Krajine. Vrlo su nepošteni kad su intelektualci i nesigurani (u atentatu sarajevskom su bili Krajišnici i Hercegovci), a ambiciozni su, pohotljivi, željni vlasti, para, jela...

Jedan od takvih je i onaj Čolaković, koji je bio na robiji zbog ubistva najboljeg srbijanskog političara Milorada Draškovića. On je danas jedna od najvećih ličnosti, i on je protektor Iva Andrića i on ga gura na sve strane. Iz tih je krugova Ivo Andrić, i to iz katoličke Bosne; iz Bosne najlukavije i najnepatriotskije i najviše austrijske.

Iz takve je Bosne fra Ivo. Ali, ako bi se htele da nađu njegove simpatije za Bosnu, našle bi se najviše za muslimane. Njegovo delo je skoro isključivo muslimansko–orijentalsko. On voli Istok. To mi je često naglašavao, i to je jedino za što se jasno izražavao. On je više beg nego fra. Njemu je skoro žao što je muhamedanstvo propalo u Evropi, naročito u Bosni, i što je to prošlost.

Koliko je i to iskreno, naravno, vrlo je teško reći. On, uopšte, nije iskren niti ceni iskrenost. On smatra da je to neka vrsta slabosti. Momenat kad je iskren, on zadrži za sebe i trudi se da ga prikrije. Isto tako, on prikriva i sve druge strasti, ali čisto kaluđerski. On bi hteo da bude imapssible na način Stendala i Flobera, koje pisce naročito voli, i u čiji je umetnički postupak u tretiranju materijala dosta ušao. Ta dvojica i Balzak su njegovi učitelji, a on ceo je potpuno »francuski đak« u pripoveci. Otuda, ovo njegovo okretanje Istoku, potpuno je laž i pritvorstvo. On ume da se pretvara, ume da ćuti, ume da se poda bez reči, ume da udesi da bude voljen, ali sve to samo ukoliko je to korisno za njega i po njegov mir. Jer on ne voli nikoga i ništa. Niko mi nije umeo da kaže da mu je pomogao kad je bio u krizi, ali treba reći da je umeo da se snađe izvanredno u svojoj diplomatskoj karijeri. Kao i ja i toliki drugi, on je bio u svim režimima u jednoj tako osetljivoj karijeri kao što je diplomatska. Našao se i snašao se i u ovoj od Rusa uvezenoj revoluciji kod nas. Poslanik u Berlinu, učenik u Trojnom paktu, član trojke Milan Antić, ministar Dvora, Avakumović, ambasador, i Cincar–Marković, od kojih su sada prvi i treći u zatvoru a drugi u emigraciji, zapadnjak i po veri i po svemu, ministar–pomoćnik pod Stojadinovićem, kandidat za predsednika PEN kluba kad je trebao ostati PEN klub za Stojadinovićev režim, rotarijanac i bivši framason: on je sada predsednik Udruženja jugoslovenskih pisaca po želji i naređenju komunista i, po njihovoj želji, narodni poslanik i član Prezidijuma za Bosnu i Hercegovinu, i njegove se stvari objavljuju i preštampavaju skoro svakodnevno. A da li je to iskreno sa njegove strane? Ne, nikako! Niti je iskreno sanjegove strane, niti je iskreno sa komunističke strane. Ovima je u svemu potreban »narodni front« i imena koja mogu da se »kupe«, a njemu je potrebno da ga ne diraju, da mu se »dive« i da mu se obezbedi stan, hrana, novac i, naročito, da se ne ispituje raniji stav. Ja, pak, mislim da se on ni ranije nije ispoljavao, kao što se ni sada, dokle ga ne priteraju, ne ispoljava i mnogo ne izražava. Kako je ispala ona stvar u »Politici«, za koju mu svi krvavo zameraju — kako je ispao taj »Dedin dnevnik«, to, valjda, ni on sam ne zna. To je toliko neiskreno da mora da začudi kako je on to mogao, inače vrlo pristojan čovek, da napiše. Takvu neukusnost nije napisao niko ni od komunista. (Ja sam naročito hteo ovu seansu za slikanje da upotrebim za »bele boje« i ružičaste, i eto, ne ide). Sa koje god strane mu priđem, uvek naiđem na neku mrlju, i priznajem da mi je žao jer ja fra Ivan–bega volim i kao čoveka. On ume da prisno stegne ruku i lepo da se osmehne. On ima jedan vrlo blag osmeh, i rekao bih — vrlo iskren. Njemu se misao više čita na licu i u očima — mada ih ume da krije — nego na rečima. Taj blag osmeh je osmeh koji se vidi kod udavljenika i onih koji su se smrću oprostili muka, i on je, mislim, apsolutno iskren. Ja taj njegov osmeh volim. Inače je sav uzdržljiv i sakriven. On se navikao, ili je tako rođen, da nikad ne pomoli svoje prave rokčiđe. Kod njega se sve unutra dešava i napolju ništa. Kad mu se nešto sluči što nije očekivao, on sav uklupča u sebe i, verovatno, jede se.

Pitam se samo da li je današnja njegova pozicija temeljena na nekom kompleksu teže vrste, na nekoj poniženosti i uvredi koju je nosio i na koju on sad odgovara sa odmazdom zajedno sa svima ovima, sa kojima je, koji imaju, donekle i neki, za što da se svete? Imao je sve u Jugoslaviji, i slobodno se može reći više nego iko drugi. Da li se za sve to ponižavap? Izgleda da nije, izuzev u gotovim rečima i osmesima. Da nije nešto još iz detinjstva? Da tu nema neke »mrlje«? Ko mu je otac a ko majka, i kakvo je detinjstvo imao? Da li mu se je nešto docnije desilo? Ili, uopšte, sve to nikakve veze sa njim nema nego je on takav biološki, fiziološki i psihološki sklon? Mislim da ga najbolje zna Isidora Sekulić, ali ga je ona pre znala kao najbolje a sada sve kao najgore i, zato, nije pouzdan sudija. Ona sada samo sikće na njega, a pre nije dala da se u njega dirne. Brana Milenković ga dobra zna i sve mu je branio do pre dva–tri meseca i za svaki mu je stav našao izvinjenje ili odobrenje. Sad se i on okrenuo. Razumem ga. Ivo je sad uradio što nikada ranije nije. On se obično čuvao da mnogo štrči. Ali tada je to mogao. Sada se to ne može.

On je pružio prst, ali ga ovi uvukli celoga i zaglibili do ušiju u njihove stvari koliko je njima potrebno od njega. Ko će sve znati šta tu sve ima i nema? Da se sve to ne svrši time da ga, jedanput, puste u inostranstvo i, onda, da se desi kao sa Bogdanom Radicom? On tamo sigurno ima para i prijatelja, i što bi ovde bedno služio. Jednom mi je jedan njegov test i na to lično. Gest je bio vrli simptomatičan. To je bilo pre pola godine. Kad sam ga pitao kuda će da ide, reče mi: »Idem prvo u Sarajevo i, onda« ... i diže jednu ruku iznad glave kao da hoće da kaže: i onda ko zna kuda.

Za sada stvar stoji ovako: oni, režim, njega više iskorišćavaju negoli on njih. Režimu je potrebna naveliko kortina, i on nije mogao da nađe nikoga više od crvene marke do njega, Veljka Petrovića i Aleksandra Belića; od drugih nijednoga. Koliko je to režimu potrebno, najbolje se vidi i iz toga što su i ova trojica rovašena (poslednja dvojica kao potpisnici antikomunističkog manifesta, a Ivo kao poslanik u Berlinu prošloga režima), to su im ipak primili ponude, i to više nego što su ovi mislili i nadali se. Sve to nudi sad građu za pamflet, za satiru, ironiju i humor, a ja bih hteo ovde da vidim šta se to u stvari kod Andrića dešava. Lako je o svakome pisati kao piscu, ali je o svakome beskrajno složeno pisati ko je i kakav je i u čemu je i gde je taj čovek koji drži pero. Sa mastionicom se lako izlazi na kraj, ali vrlo teško sa ljudskim srcem i sa njegovom ploti. Naročito to u slučaju ovog Bosanca. Kod Andrića ima Bosanac u Bosancu. Sem istorijskog, verskog i političkog spleta, i bogumilskog i mletačkog i turskog i austrougarskog i jugoslavenskog i tako od ilirskog, ovde ima i jedan lični, jedan individualni. Andrić je iz zemlje atentatora, Mlade Bosne i Bidovdanske etike, ali i iz zemlje janičara, dahija, šuckora, najboljih austrougarskih vojnika. Uz to Andrić nije Srbin i pravoslavac. On je iz privilegisane vere u Bosni. On je iz ove druge bande, ali se našao u kritičnim godinama, od 1914. do 1918, na strani onih prvih. Od 1920. do 1941. našao se sa rećimima; sada, takođe. Ovako antisrbijanski, revolucionaran i istočan režim nimalo ne bi trebalo da odgovara njegovim osećanjima, ali se on nekako tu našao, i više našao nego snašao. Mora se reći da on nikako ne preteruje. On »radi« koliko treba i koliko mu napredi situacija, ali se nikako ne vidi da se on, bar malo, brani od situacije. Ponekad čak i forsira. Ovih dana je, za vreme tog njihovog kongresa književnika boljševičko–jugoslovenskih i boljševičko–inostranih kao gostiju, M. M. Pešiću predlagao da izdaju Puškina (Ivo ne zna ruski, a M. M. Pešić je ruski đak i najbolji poznavalac ruske književnosti), koliko je kod nas prevođen, i još nešto što nije, i Pešić je osetio da on treba sve da uradi, a Ivo da nađe, što je glavno, državne izdavače. Puškin, dvorski kamerjunker, najveći ruski pesnik, čija je lepa žena bila ljubaznica careva, treba da se prevodi, i on je skoro sav bio i preveden kod nas, ali to nije u redu da baš Ivo to forsira; izuzev ako to nije zbog para. Interesantno je da je on forsirao situaciju za režim i pre rata u vreme PEN kluba. Stojadinović je video u toj književnoj organizaciji zapadnog karaktera snagu koja mu treba i Ivo je, priča mi M. M. Pešić, pošto je PEN klub bio iskorišćavan od opozicije, radio na tome da se tamo bira uprava, zgodna za režim. On je trebalo da bude predsednik, i malo je falilo da to i bude. Opozicija režimu bila je jaka, i on nije uspeo. Ovoga puta, režim nema opoziciju, jer je to zabranjeno i sanjati, i Andrić je na čelu ove režimske organizacije. Ovo je sada istočni PEN klub.

Njegova lična jednačina i njegova zagonetka imaju još jednu pojavu koja je od velikog i osvetljavajućeg značaja. To je njegovo poreklo. On je vanbračno čedo. On nosi prezime svoje majke. Ona je »bila« docnije neprestano sa jednim penzionisanim žandarmerijskim narednikom, docnije preduzimačem u Višegradu, ali se za njega nije udavala. Čije je dete Ivo s muške strane, ne znam: da li ovog narednika ili nekog drugog još u Travniku gde se on rodio? Ivo je imao veliki kult za svoju majku. Borivoje D. Jeftić, književnik, koji mi je ovo kazao, reče mi da je on sa njim od šestog razreda gimnazije (stigao ga je u šestom, jer je Ivo taj razred ponavljao) i da je u tom razredu dao slobodan zadatak »Molitvenik moje majke«. Majka mu je bila veliki katolik. Od nekoga sam čuo da je Ivo dete nekog fratra u nekakvom samostanu kod Travnika.

Bilo kako bilo sve to, to igra veliku ulogu u kompleksu svakoga čoveka. Naviklo se da se zna otac i da ga se ima. Kopile je u našoj sredini izloženo teškim uslovima i uvredama. Ono nosi neko teško breme, i da li je to to, teško je reći. Ti ljudi hoće odmazdu i smatraju da se sredina rđavo ponašala prema njima. Ja ne kažem da je to njegov slučaj, nego samo tražim šta je to što on nosi i što se, posle toliko časti i slave u Beogradu od Beograđana i Srbije, danas ovako ispoljava; ovako antisrbijanski. On je ovde došao do svega do čega živ čovek možda da dođe, i Beograd je besan na njega što se on, u njegovom najkrvavijem delu istorije, prema njemu i Srbiji ovako ponaša. Kad danas stranci lome kičmu Srbiji i kad se svaki iole čestitiji Srbijanac povukao i trpi, on se, istina sramežljivo i prilično zavijeno, na neki način kao da sveti nekome. On se do sada držao isključivo Beograda: još od Mlade Bosne. Iako je stvarno katolik i Hrvat, socijalno, politički i kulturno se osećao Srbinom. Kad je Ljubo Vizner sastavljao Antologiju hrvatskih pripovedača, on je odbio učešće. Kad je Državna štamparija izdala zbirku, srpsku zbirku pripovedaka Iz velikih dana, on je dao, a kad je Krešimir Georgijević, u istome državnom izdanju, dao hrvatske pripovedače, on je odbio. Da je, pak, za jednu slovačku antologiju srpskih pisaca. I u svemu drugome držao se Beograda i Srba. Za vreme nemačke okupacije i Nezavisne države Hrvatske, poručivano mu je iz Zagreba i nuđeno vazdan stvari, pa i diplomatski položaj, ali je on to odbijao. Sada, međutim, ovo! Isidora Sekuluć čak nalazi da se njemu ponekad omakne ponešto što liči na mržnju. Preda mnom, kad god bih ja iznosio svoju poznatu tezu da je Srbija bila u renesansi 1903–1920. i u padu otada, i to groznom, ćutao bi, ali nikako ne bi ovo drugo odricao.

Ja sam pošao od one »fleke« iz detinjstva, i dodajem da je imao i teško i siromašno dečaštvo i mladićstvo, i to je nešto što tišti zauvek, ali da li je to to u njegovom slučaju? Posle je došla neviđena slava za njega i njegov talenata, uz njegovu veštinu naći će se i ljubaznost, došao je do onoga što nikome drugom, zbog pripovedaštva, nije dato. Poverljiva ličnost Milana Antića i Aleksandra Cincar–Markovića, ranije dobro viđen kod Milana Stojadinovića, poslanik u Berlinu u vreme kad se tamo ne šalje ko nije poverljiv i, posle svega, vodonoša komunistima! Ili je tu neki strah od ovih i od nekih dosjea koje ovi možda imaju? U takvom slučaju je oportunizam dopušten, ali se ovde na oportunizam nakalemila organska i krajnja neetičnost. Ne može se reći da se on istrčava. To ne. Ali se daje i podaje. Možda ga ova voda više nosi nego što bi on hteo, ali ga ona nosi i dok se drugi, koji su potrčali, pomalo vraćaju, njega događaji nose sve više i sve dalje, možda i bez njegove volje. Da li tu ima neki strah ili je to strah od nemaštine? Jer svakome kuka da, eto, »piše neprestano, jer treba živeti a teško se živi« (govorio B. Jeftiću). Izgleda da je on, i to je mišljenje i Isidore Sekulić, težak džimrija. Ako je to to, to bi bio još jedan njegov kompleks, i to vrlo težak. Ljudi koji od toga boluju, lako se kupuju za pare. To su teški bolesnici. On o tome često govori; on koji tako malo o sebi govori. Dobija se utisak sada da on sebe brani time da mu je teško živeti i da zato čini stvari koje čini. Ali zašto to? On je za ove dve godine morao zaraditi silne pare. Štampali su mu oko sedam knjiga (jednu dva izdanja). Neka je na njima dobio tri stotine hiljada dinara, to bi bilo dosta za skroman život koji vodi. Jer nije naročito ni gorumand, još manje gourm#, niti je čovek koji naročito pije ili voli da pije dobra pića.

Je li ili nije tvrdica, teško mi je reći, a da li je to kod njega patološka stvar, još teže.

Ima još jedna zagonetka kod njega. To su žene. Kao što sam pomenuo ranije, na moju reč o važnosti žena: »Još da to nije... sve bi bilo strašno!« On je ženskaroš. Isidora bi rekla: »On nikoga ne voli«. Ne znam, ali znam da Momčila Miloševića, književnika, da se i sad viđe, noću, po kiši, pod ruku, pod jednim amrelom, po ulicama, sa Milicom Babić–Jovanović, crtačicom kostima u Narodnom pozorištu, ženom od oko četrdeset godina, koja ima srnine noge i dosta je lepa. To je historija još od pre rata. Ona je bila dobila dvogodišnje odsustvo za Berlin a njen muž je bio neka vrsta atašea za štampu, i otada se vodi ova veza. Da li je ta veza koštala i da li i sada košta, ne zna se. Pomenuo sam ranije stvar sa Krklečevom ženom, čiji je i kum bio kad se venčala sa Krklecom. Bila je i neka Ruskinja sa kojom je došao iz Španije. S njom je bio u Sarajevu i odande se ona izgubila. Vera Stojić koja je mnogo prevodila za vreme nemačke okupacije i sada za vreme ruske, takođe je u nekim vezama sa njim, ili mu je prosto kucačica na mašini i sekretarica. Isidora mu je pregledala rukopise i reklamirala ga je jedno vreme kao što ga sada denigrira. Nešto je bilo i sa Gordanom Bajloni. Dakle, žena mu je sigurno u kompleksu, ali, koliko je to za duh a koliko za seks, ne znam. Isidora misli da je to samo za njegovo seksualno zadovoljstvo, i da je to samo za vreme dokle ono traje. A ovo šetanje noću po kiši ispod ruke? Ne bi se reklo da je samo to. Uostalom, i tu je sav zakopčan do grla i sav u sebi.

Pravde radi, moram ovde da stavim u parentezu da mi je Vladeta Popović, profesor Univerziteta, rekao, što se tiče PEN kluba, da on nije hteo da bude predsednik i da je to dbio; sada to nije uradio ili nije mogao.

Izgleda mi, i to je najveća zagonetka njegovog kompleksa, i zato je i neobjašnjiv, da je on sav u sebi i sav, kao jež, sklupčan i, kao neke zmije, i sam sebi rep jede, a od sebe ne daje avaza. On sve kuha u sebi. Vrlo retko ispadne, a kaže mi B. Jeftić da ume da plane i da se u njemu i iz njega pokaže bosanska divljina. Ja ga takvog nisam video. Obično se sav ustručava i u sebi dešava. To ga košta džigerice i živaca. Jer ništa tako ne troši kao licemerisanje, stavljanje obrazine i ćutanje u teškim momentima. A on ume da se povuče i da ćuti, ali se na njemu jasno vidi da zbog toga jako pati i da se na ražnju vrti. On nije bez ličnosti i častoljublja, ali i to može da sakrije kad je u pitanju i ličnost i samoljublje.

Svi ovi i ovakvi agensi u njegovoj ličnosti, ovako ispoljeni, upravo sakriveni, i čine da se ne može naći u njemu nijedna konstanta. U njegovoj jednačini su sva ta četiri člana dž, sva su četiri nepoznata. Možete mu bajati koliko hoćete »Pusti, pužu, rogove!«, oni se ne pojavljuju. Ako bi se i pojavljivali, to bi mogla znati samo neka od njegovih žena.

I sa Grolom sam razgovarao o njemu. On se drži onog starog: da je Ivo jezuita, da neće nikada da se istrčava, da hoće da je u pozadini i iz nje da, ponekad, govori i vodi. »Ali, ovoga puta, šta je to?«, pitam se, kaže. »On je sada i na tribini. Postao je narodni poslanik, a to me čudi. Tu sad ne mogu da budem pametan.« Jeste, šta je to sad ovo? Govorio mi je da hoće da bude samo književnik, i ništa drugo, i da iz književnosti neće da izlazi. Sada, međutim, narodni poslanik za Travnik i, čak, član Prezidijuma za skupštinu BiH. Ide i drži predavanja po Novom Sadu i po Subotici. Posle nekih vrlo uzdržljivih i rezervisanih izjava po nekom stvarima, sad izlazi i na govornicu. On, koji se nikada nije izjašnjavao, izjašnjava se, i to ne nejasno. Verovatno da on misli da ova boljševizacija kod nas i dalje po Evropi, ostaje, i to mi je jedanput nešto malo naglasno. On, možda, misli da je to put Evrope. Postoji li kakav strah kod njega? Ima li kakav dosije koga se plaši ili je sve to, prosto naprosto, iskrena njegova misao ili oportunizam? On je uvek davao jasan utisak zapadnjaka, i takav je i kao pisac i kao katolik i kao vaspitanje. U razgovorima bogobojažljivo pominje Marksa i materijalizam, a to pre nikad nije činio. Čak i čita poneku knjigu iz te orijentacije.

Svi kažu da na njega ima jak uticaj Rodoljub Čolaković i da je to on koji na njega utiče. To se ranije kod njega nije videlo. Videlo se samo da ceni i poštuje mnogo Slobodana Jovanovića i Bogdana Popovića. Sada od Srba naveliko govori i piše o Vuku i Njegošu. Ono su dva izrazita zapadnjaka, a ova dvojica individualisti, a Njegoš i to i pesimista, a sve je to na drugome polu od boljševizma. Šta će mu taj »Dedin dnevnik«, koji svi sad pominju i na njega se blatom bacaju. Njegovi veliki prijatelji kažu da je on to tako slabo napisao da bi pokazao kako se ovako ne može da piše i kako se u tome smislu samo rđavo može da piše. E, to bi bilo mnogo licemernosti!

Ili je to, prosto naprosto, udevanje u sve ovo stanje, pokvarenost besprincipijelnost, kako mnogi hoće olako da razdreše čvor. Možda je to obično plivanje niz vodu, jer često pominje reč »Mora se živeti!« On često pominje jasno da nema. Međutim je silno zaradio za sve ovo vreme, i još više pre ovog vremena, dok je bio u inostranstvu. Da nije to slučajno priprema za slučaj Bogdana Radice? Ili je to tobož uverenje?

Ne znam, ne znam ništa. Povika je velika na njega; čak i kod prokomunista. I oni ga oporočavaju, verovatno zbog toga što ih je pretekao i došao na metu kao prvi kod komunista. I ja ga ovde ocrnih. Hteo bih da ga branim etički, ali, eto, nikako ne uspevam.

I ne bih ovo nikako ni napisao. Ali mi se uvukao u svest i podsvest, i nikako ne mogu odavde da ga isteram i izvedem na čistinu. Iako sam ovo napisao, ne mogu da se smirim. Hteo bih da ga odbranim. A strašno bi mi bilo kad bih mu sve ovo pročitao, a on mi odgovorio: »Pa, čujte, ja ovako iskreno mislim!« Ja bih mu, možda, odgovorio: Ali vi nikada do sada niste imali iskren stav. Kako to sad, i zašto danas prvi put? I tako dalje.

Ima i drugih pisaca, i to dobrih i čak velikih, a i Andrić je jedan naš veliki pisac i, sa Borom Stankovićem i Milošem Crnjanskim jedan od najvećih virtuoza za ovo četrdeset godina; ima i drugih pisaca koji su bili etički grešnici (Bekon, Aretino, Drajden i drugi), koji su etički bili mali a umetnički veliki, i treba im dati veličinu gde su veliki; ali i bedu gde su bedni.

Hajd sad, do viđenja!

Dnevnik jednoga nikoga, Prvi deo (1942–1946), Beograd, 2007.