Špansko selo

Špansko selo

Buđenje mu poče teškom mamurnom glavom. »Teška glava za teške ljude, ne bje to glava za mene!« Smetala mu je vlastita glava, u kojoj se tog jutra, kako je ustvrdio, uzrojiše pčele, ose i obadi. Malo se pridiže iz kreveta i pogleda na kalendar. »Dvajstosmi Šiljo!« Spusti se nazad na leđa... Bje zagledan u bijeli strop. Je'l mu tih dvajstosam bje puno, premalo, dovoljno, ne mogaše znati. »Ali koji mjesec, Plutone...?« Opet se podignu na šake i preko bijelog ormarića za stereo liniju ugleda rujan. Vratiše pogled na nepokretnu bjelinu kasnojutarnjih buđenja, na oštru bjelinu zidova, na bolnu bjelinu popluna, plahti i zastora, na podsvjesnu bjelinu jednog ustajalog welschmertza... Ne imade ni dovoljno riječi ni dovoljno motiva da bi opisao neizdrživu neugodnost samačke bjeline, tamo gore na dvanaestom katu, u nenamještenoj garsonijeri. »Pa ti Šiljo jutros razmišljaš aoristom!«, čuo je svog unutarnjeg gramatičkog savjetnika, al' nije mu imao što odgovoriti. Nije baš bio zadovoljan kako se ulica glasala ujutro, tražio je manji šok, tražio je nešto prirodnije, nekakvu pticu, dječju brojalicu, nešto meko, milozvučno da ga okrijepi od grubog buđenja usred te bjeline koja mu se urezivala negdje duboko..., činilo mu se pod same moždane režnjeve. Bijeli mamurluk, još u ovako bijeloj pidžami, to je čini se potpuno bijeli mamurluk. Imao je čudnovate asocijacije, nije to bio uobičajeni mamurluk. Nešto će se dogoditi...

»Živim ko neka djevica«, pomisli nakratko na bjelinu svog seksualnog života posljednjih mjeseci, ili je možda već i godina prošla... Vjetrić je potom lagano zanjihao zastore i u trenu, cijela se soba ispuni plesom nježnog, razigranog bijelog tkanja. »Piramide!«, imao je dojam da je odsjeo negdje u Egiptu u velikom bijelom šatoru arheološke ekipe s Westminstera. »Deve, Arapi, pješčane dine!« BBC–ijevi dokumentarci su naprosto preplavili njegovu maštu. Sat nije imao. Morao se dignuti i telefonirati onom gospodinu iz Ureda za vrijeme: »Deset je sati, trideset i dvije minute, šesnaest sekundi, temperatura na Trgu Burze...« Naglo je spustio slušalicu, »koja temperatura čovječe«.

...»poljska bolnica za vrijeme Drugog svjetskog negdje duboko u neprijateljskom okružju na istočnoj fronti!« Ranjen je, trebat će mu dani i dani da se oporavi od jučerašnje terevenke, a po svemu sudeći nije dovoljno spavao. Kad je ono legao, nema pojma, al' spavao nije dovoljno. Zna to po zračenju iz glave. Naučio je pratiti sva fiziološka zbivanja u glavi. »Dok god nešto zrači iz glave«, imao je osjećaj za takve stvari, »nema mi se dić' iz kreveta«. Pljusnuo je opet na plahtu, okrenuo glavu prema zidu, pokušao se umiriti i zaspati bar još sat. Nakon pet minuta pomislio je, »pa, kud ovo ide, jebote?« Grižnja savjesti učinila je svoje, odlučio se dići iz mrtvih. »Četvrtak je«, informacija se nekako probila do čeonog režnja. »Pa ne razmišljaš Šiljo čeonim režnjom«, »A čime Plutone razmišljam, lijevom polutkom?« Imao je takve dijaloge u glavi, samom je sebi ironično spuštao, da bi se potom ljutito branio kao malo dijete. Da, u njegovoj dijaloškoj svijesti stanovali su izvjesni animirani junaci... No, ponekad su ga stvarno proganjali, nemilosrdno... Tok svijesti, trebalo bi zaustaviti tok svijesti, prohujalo je njegovom brdovitom glavom...

Tuš. »Ovdje je dobro«, mogao bi provesti život u kupaonici. Svi dijalozi obustavljeni. Ispod slapova Nijagare rodila se cjelovita, kompletna ličnost koja zna što hoće i kako to ostvariti. Samo... što želi ostvariti??? I kako??? Kako Šiljo?... Ta, ne budimo naivni, znamo dobro ovu situaciju. Ajde kako ćeš se pokrenuti? Kako? Mmmm, ručnik mu je godio. Brisao je napasnike iz glave. U ogledalo se neće pogledati, ima dojam da ima prve tragove podočnjaka. Zapravo, više je to osjećaj zračenja koje dolazi ispod očiju. »Pa, ipak za tako vrsnog spavača bila bi sramotna i najmanja crtica ispod očiju.« Čini mu se da spava dugo, ali ne dovoljno duboko. Nekako kao da klizi po snu, a ne ulazi u njega. Zadnju godinu–dve naučio je da je spavanje jedna od najtežih čovječjih borilačkih vještina. Čuo je starije kolege iz Hrvatskog streljačkog saveza kako svako jutro pričaju o vrsnoći spavanja. Izgledalo mu je kao da se šezdesetogodišnjaci međusobno natječu u vještini i dužini spavanja. Odmah po ulasku u kancelariju bilo bi, »uf, tolko sam spavao da sam skoro otego papke.« Ispod velike Vejzovićeve slike »Strijelca u mirovanju« pogledao bi ga s ljubomorom i podočnjacima onaj drugi, čak i mlađi: »Ma nemoj srat, ja cijelu noć sam se vrtim, te na jednu, te na drugu stranu, taman malo zaspim kad osjetim rub kreveta ispod glave...«

Spavanje je alpska disciplina u koju bi trebalo uvest kacige i pojase za spasavanje. Vratio se u bjelinu i poletio prema zastorima, »kuuuuš!« Sve ih je podavio. I doista u sobu uđe i malo zračne plavkaste boje. Podsjetila ga je na modru galicu iz laboratorijskih vježbi iz kemije. »Sedmi razred kod profesorice... mmmm a da, Šoljković« Jasno osjeti grumen modre galice pod dlanom. »U potrazi za izgubljenom galicom, Marsoje Prustovski«, makedonizirao je bezrazložno. Šta je radio na kemiji s tom modrom galicom nema pojma. Predao je cijeli pokus u ruke suradnici iz grupe, Smiljani. Mora da je bila neka neugodnost s tom modrom galicom kad je tako pamti... da mu nije izgorila, gori li modra galica? Gdje se koristi? Vinogradi? »Joj, ne spominji mi Plutone vinograd!« Zaboljelo ga je posred režnja od sinoćnjeg Debita. Trebat će mu pecivo, jogurt, kava, al' kako do njih?

Vozi se u liftu s šest kuna i dvadeset i pet lipa. Sve će bit u redu. Popit će još i kavu. Španci su ekipa. Kod dućana sreće starog poznanika iz kluba, Zreleta. »E, Zrele igraš još, a?« »Sam malo, zvoni mi mobać«, reče Zrele. Nije htio smetati Zreleta, pa je već krenuo unutra po pec... E stani Pec, sad ću ja!«, temperamentno će Zrele. Pričeka ga, glava mu je pucala tu na rujanskom suncu...«Pa kaj je Pec«, pital je neodređeno Zrele uvlačivši pritom aparat u nekakvu ljušturu. »Niš. Ti igraš još, a?«, neambiciozno ponovi Pec. »Jel igram, jel igram, jebote kaj ti sve pitaš jel igraju... još!?« Iskreno, Pec uopće nije htio srest starog provokatora Zreleta, to mu sad najmanje treba. Nije Zrele bio loš, dapače, al' imo je taj kvartovski ofenzivni gard s puno pitanja u scenariju i još više potpitanja negdje među obrvama. »Di sad radiš Pec?«, na pitanja je Zrele uvijek odgovarao kontrapitanjima. Kud ovo ide jebote, mislio je Pec. »A niš posebno, perem neki marketing.« Zrele je, učini se Pecu, imao zeleno lice poput ispeglane salate. »Pereš marketing, kak pereš marketing?« Zrele je o svim zanimanjima znao sve i kad god mu spomeneš neku firmu on bi baš tam znao nekog lijevog koji opet barata svim dostupnim internim informacijama. »Ma niš, firma ti se bavi s reklamama, mislim ono agencija su i sad ti njihovi klijenti... oni ti traže od njih da im naprave reklame«. Zrele se zna uživit u odgovore drugih ljudi. Toliko se pronicljivo zagleda u žrtvu i onda mu važe svaku jebenu riječ. Zbog psihološkog pritiska Pec na kraju niš nije rekao o pojedinostima »pranja«. Zrele to ne prašta: »I kak ti tu pereš marketing?« Zrele je imao pomalo sado–nazi izraz lica. »Ma, niš... zapravo sam pišem reklame!« »Za kog Pec, za kog?«, mirno će Zrele dok je jezikom vlažio cigaretu. Sve mu je bilo već jasno. Razgovor će Zreletu dalje poslužiti tek toliko da radoznalo zagleda tvoj brzi pad u ponor vlastitih laži, te da pokaže moralnu nadmoć zbog koje će o pravim neugodnostima ipak mudro i humano šutjeti. »Za Marketing — Mirketing, kod onog Mirka Tomića, u stvari kod njegove kćerke, to je on njoj dao da vodi, i... tak, jebiga...«

Zrele igra pivota u RK Špansko, okreće frajere oko sebe ko centrifuga, a ovaj Marketing–Mirketing sponzor su Španskom, duguju im masne pare za reklamu kaj dečki furaju na prsima već, evo treću sezonu. Zrele nakon točke prosvjetljenja obično veli tek: »I?«

Netko iz Saveza jednom kazaše da se istina kod našijeh ljudi uvijek i bez ostatka imade saznati tek na kraju. E pa nije još kraj, čekaj Zrele, da te ponudim svojim razvojem situacije, a onda, onda nek zazvone kaptolska zvona. »A, čuj, lova nije loša, radim od doma, sam ono kuš, to ti oni daju... kao na neki svoj interni natječaj pa ko dobije, dobije, tu možeš napravit stotinu reklama, a da ne dobiš nikakvu pinku jer kužiš ja nisam unutra u firmi već sam vanjski, a mi vanjski šibamo samo te natječaje koje možeš i ne moraš pobjedit, ne.« Zrele me pita da kaj je s novinarstvom, jel tu kaj perem, da koji će mi bog taj marketing, da je to dvanajsti ili koji već krug pakla, da je to za zblajhane homiće, da je to za pičke z dugim nogama, da je to za ljude bez ideala, a ne za, kak on veli, seljačkog revolucionara s Španskog.

Iskreno nisam dobio narudžbu od Mirka već mjesec i pol dana i moglo bi se reć da sam besposlen ko onaj pop što jariće krsti. Međutim jebiga, održavam status, kupujem vrijeme, fingiram punu zaposlenost u teškim vremenima gospodarske recesije. Jedino, što je Zreletu sva ta moja predstava jasna i nepotrebna... al jebiga, treba meni, treba meni. »Čuj«, promijeni Zrele ton, »gle, sumnjam da buš dobil neku pinku od tog Mirka, to su ti velike ribe, iskreno, nisi ti taj profil, uostalom kaj si im radil?« Zrele, ipak, razgovor uvijek završava dostojanstveno, dajući svom sugovorniku priliku za afirmaciju na maloj sceni: »Zadnje sam ti delal za Bam–bus bombone. Stavil sam im. Hrvatska hoće raditi! Glasajte za Bam–bus: Stranku znojnih bombona!« Zrele je otkinul od smeha, zgledal je ko glavica cikle. Jel cikla ima uopće glavicu? Gori li? Gdje se ono koristi? Salate!? Umaci!? »Jebote Pec, lud si časna reč, ne buš kune zaradil od tog svog marketinga, nikad, časna reč!«

Pecu je Zreletov ciklasti smeh odzvanjao u glavi dok je kupovao jogurt u plastičnoj čaši i slanac. Inače uvijek nešto dobaci prodavačici, a sad jedva da je izustio »dobar jutar«. Stalno govori muški rod za to jutro jer pod svaku cijenu mora izvrtati najočiglednije i najbanalnije stvari. Prvi put kad je došao u novootvoreni dućan pozdravio je s »dobro jutro... zemlje, al dobro, ovakvo«, prikazavši rukama širinu nekog zamišljenog poljoprivrednog dobra. Potom je zbunjenim pogledima prodavačica pojašnjavao, »jutro, ral, to vam je oko šest tisuća kvadrata zemlje«. Prodavačice nisu mogle pohvatati taj humor Španaca. Blanka je bila s Ponikva, a mala Kristina iz Breznika. Nije imao pojma di je Breznik, zamišljao ga je negdje kod Lipika s bijelim konjima u prvom planu što izranjaju iz slavonske magle i kasaju Brezničkom cestom ispuštajući oblačiće pare iz nozdrva. Imaju li uopće konji nozdrve ili...?

Jutros je radila Blanka, crnka, s dosta erotičnosti i nečim starmalim u sebi. Volio je ponekad tu starmalost kod djevojaka. Blanka nije prokljuvila Pecov mamurluk, htjela je komunicirati, lagano se isprsila: »A? Kaj veliš na bluz, novi mi je. Ne znam još kak se pere?«

Su bijeli konji u Lipiku il' u Lipicama? Vratila mu se bjelina kroz brezničku maglu. Bijeli konji, polako mu je dolazilo do režnja u magli, naprosto tumaraju bespućima i ne vraćaju se.

»Ručno... nadam se«, tiho se prevalilo preko Pecovih usana. Blanka isprva uopće nije kužila kaj je reko Pec, a onda, dok je uštancavala cijenu na kasi, lagano je zatitrala usnice u blagi smiješak. Pec, uopće nije skapiro čem se Blanka smiješi, zbunjeno je pogledao u brojke na blagajni, mora da je tam nekaj smešno? Pružio je šest kuna i dvadesetipet lipa. Blanka ga pogleda ozareno,« kuća časti... za ručno pranje«, reče i odgurnu kovanice. »Niš ne kužim«, glava mu je pucala, oči mu zračile, mozak se usporavao i ubrzavao bez ikakve kontrole, konji su aritmično kasali...

»Režnjevi mi zakazuju« požalio se izvanrednoj, bešumnoj viziti u bijelom.

Pogledao je u Blanku, pitao se »kojim ona režnjem razmišlja?« Možda bi se stvarno trebao prebaciti na lijevu polutku, ta igrao je lijevog vanjskog u Španskom dok mu nije otišlo desno rame. Dešnjaci ti u rukometu igraju na lijevom vanjskom, a ljevaci na desnom, pojašnjavao je jednom prilikom Blanki. Ova to nije htela verovat, mislila je da je to opet neki humor Španaca. Sviđao joj se Pec, isprva joj se činilo da je veliki zavodnik, čak i faker. Imao je takav pristup svemu. Jednom je Blanka zaračunala »deset, pedeset«, a raspoloženi Pec munjevito pogleda na zamišljeni sat na lijevoj ruci, »ma je deset pedeset, meni je devet i dvajst, pogle«, i pokaže joj desnu ruku na kojoj sata, čak ni zamišljenog, nije ni bilo!?

Zašto, zapravo ni na jednoj ruci nije bilo sata? Pa zato jer Pec nikad nije imao ručni sat, a otkad živi solo, nema ni zidni, ni budilicu, ni elektronični, ni supersonični, ni niš. Blanka se zavodnika ne boji, čigrasta je ona, al' jebače baš ne priznaje, a možda ih se samo plaši. Ima nekog tipa, tam s Ponikva, Pecu nikad ni riječi o njemu. »Možda Pec uleti?« Ma, kakvi Blanka, čim ti Pec osjeti da je ribica bacila okašce on je svoje napravil'. On te je, računaj s tim, već maznul, oženil i rastavil, i sad gleda kak da izbjegne plaćanje alimentacije. Pecu mašta radi dvjesto puta brže od stvarnosti i sagorjeva na tone postalkoholnih jogurta. Nakon što je izašao iz dućana u jednom je cugu popio omaleni jogurt, pa je sad razmišljao da li da kresne još jedan al' iz drugog dućana. Love mu je ostalo, »maznut će još jedan jogurt i to veliki, a poslije »na đemdo« pričepit kavu kod Vaje!« Ušao je kod Vaje s jogurtom i bijelim brkovima iznad ustiju. Bjelina ga nije popuštala. Vaja upozori Peca da pazi s tim jogurtom dok sjeda na kožnu fotelju. »Gazdarica je zadnji put popizdila zbog bijelih mrlja od tih tvojih jogurata.« »Mojih jogurata? Mojih, Vajo? »A nego čijih Šiljo, tko još nateže jogurte po kafićima osim tebe, barabo. Protuho, otpovrnuo si je. Nisam ja protuha, branio se opet, »ja sam ti Vaja kopivrajter!«. Često bi kroz mamurluk izlanuo ovakve i slične atribute kojima se zapravo malko rugao samom sebi. »A ja sam fotokopirka u boji, kaj ćeš?«, Vaja je bila zajebana i brza. »Vaja con Dios ja ću kavu na đemdos, a?«, odgovorio je upitno. »Pecos bezkunos idi si domas pa si kuhaj kavos!«, stvarno zajebita i brzita, rođena Meksikanka. »Hej, Vaho Mehiko, pa Emiliana Zapatu* voli i štuje bar pola Mehika, a ti mu ni kavu nemreš skuhat!« *(Radi se o Emilianu Zapati, vođi meksičkih pobunjenih seljaka s početka prošlog stoljeća.)

Pec je bio strastveni zapatista u dalekom, dalekom prekomorskom Španskom. Vaho Mehiko zapravo se zvala Suzana, ali zimi dolazi na posao u nekakvom ponchu, a to zapatisti iz Španskog nije moglo proć nezapaženo. Odmah ju je prozvao Vaja con Dios i dodijelio joj titulu prve žene među seljačkim revolucionarima. Ugled prvog zapatiste Španskog Pec je stekao gotovo preko noći, a tome je u mnogočemu kumovao pad lokalnog Pancha Ville. Jednog dana, nema tome ni godinu dana, društvo je u jutarnjim satima kod Vaje srkalo kavicu i čitalo novine. Mirno špansko jutro nije odisalo nikakvim revolucionarnim poremećajima uoči samog događaja, a onda je u birtiju ušao Vinko s ugla, koji si je u to vrijeme volio umišljati da je Pancho Villa... »Šta je bando kontrarevolucionarna, reakcionaši, odnarođene bratoubojice, Huertisti, vojnohuntaši van iz birtije, zar su bezemljaši glavama platili da bi se vi ovdje kavama napajali!« Stvarno, Vinko je imao pravo u jednome, Španci su se kavama napajali, tome nikad kraja! »Vinko, smiri se«, govorio mu je gazda, »ja sam za tebe Pancho Villa smeće jedno generalsko«, ponosno je, ali predivlje govorio Vinko gazdi birtije koja se oficijelno zvala »Kod Španca«. »Vinko izađi! Izađi van kad ti kažem, zvat ću policiju, nemoj mi tjerat goste.« Pec je sa smješkom gledao Villu iz kuta, međutim kad je gazda Vinka beskrupulozno ugurao u separe, Pec se digao i prišao. Stajao je tako neko vrijeme gazdi iza leđa i gledao to naguravanje generala Huerte i seljačkog vođe Ville. Uopće nije znao što bi trebalo raditi, pomoći gazdi, pomoći Vinku, vratiti se u kut, zaključat se u zahod, a onda... prisjetio se izvjesnog mu Emiliana Zapate. Nešto mu je govorilo da je Zapata bio u nekakvoj povijesnoj vezi s Villom, mada nije bio siguran na čijoj strani. Riskirao je: »Pancho!«, oslovio je Vinka i rekao sve španjolske riječi koje je poznavao; »Come va... paranada Villa, sono Zapata, Emiliano, sono Mehikano, eeeeee Villa, muchacho, comprendo Zapata muchacho!« Vinko pogleda na Peca, nikad ga prije nije vidio, »Zapata?«, »Si!« Pec je miješao one tri španjolske i četiri talijanske u skladan revolucionarni rječnik. Vinko je zagrlio Zapatu i još mu pola sata strastveno raspredao historijske postavke o borbi bezemljaša s meksičkim generalima, da bi naposljetku sve završilo na Oktobarskoj revoluciji, za koju je Vinko ustvrdio kako je počela prekasno. Potom je stigla policija i kola hitne pomoći, a Villa je vodstvo nad španskim vacerosima prepustio Emilianu Pecu Zapati.

»Kaj buš popil Pec?«, stigao je Diksi i sjedao hitro za Pecov stol. »Mam bu mi kavica Diaz, kod Suzi sam na đemdo, al fala!« Diksi ošine Vaji narudžbu poput naleta bure u nekoj uzanoj, dalmatinskoj kali. »Suzi, može onda sam jednu z toplim, e!« Diksi, ili Diaz, kako ga je nazvo Pec, bio je brzina itself, brzina njim samim, bubnuo je Marlboro light na stol, izvadio Zipa iz džepa, iz položene kutije lapio pljugu i zapalio. Sve u jednoj jedinoj sekundi. Pec ga je gledal, tražio je usporeni snimak, tražio je dvaput usporeni snimak, po mogućnosti iz svih kutova, tražio je suprotan kut, ptičju perspektivu i tlocrt Diazove supersoničnosti. Zamutilo mu se u glavi od brzine Diazovih ruku, zabolio ga očni živac, »Diaz, daj uspori, nije mi dobro!« Diksi ga munjevito pogleda ne shvaćajući: »Kaj, zakaj, a?« Tko vodi računa o brzini i sporosti na ovom svetu, tko?, pitao se ponovo odlutali Pec.

»Je'm ti mater u kurcu sam zbog tih Pokemona«, čuo je kroz podvodne kanale Diaza kak mu se obraća al' bio je predaleko... Pec je volio brzance ali priklanjao se ipak ovim sporijima kakav je i sam bio. »Dugoročno«, mislio je, »korisniji su svetu!« Duže misle, duže reagiraju, imaju vremena za uopćavanje stvari, za širenje obzora i produbljivanje nazora, za sve ono za kaj brzanci, čini mu se, nemaju dost sape. »Je'm ti mater moram u grad nać Pokemona«, opet je promrmljao Diaz, kočeći Peca da razvije teoriju ...«za nećake, Pec, roćkas!«... a, nećaci!«... pa, ipak i sam je tel biti brzanac, imao je dojam da oni više žive u sadašnjem vremenu... »Pokemon će nać tebe Diaz, budi bez brige, još će ti jest iz ruku«... njemu je vreme nekam bežalo i niš nije stizal, niš... a brzanci... oni su uključeniji u sadašnjost i sjećanje im ne radi baš najbolje. A on, on je imao sjećanje ko deva, ona dvogrba, a u svakoj grbi po jedna biblija memoara...

»Don't you like the way I move when you see me, don't you like the things that I say;« Vaja je odjednom grunula Stranglerse u liniju, znala je da Pec i Diaz obožavaju band. »...something's happening and it's happening right now ain't got time to waste« »To Vaja, jem ti mater, pobuna, toooo!«, uspjenio se Diaz i zgrabio mikrofon, »I said Something better change I said something better change,« Španci su poludeli u sekundi. Pec je kričal ko živina, dohvatio je nekakve Vajine smešne očale za sunce i nataknul ih na bulju, »tooooo jebote« zaurlao je rokajući pritom bajsom ko Žan Žak. Vaja je prebirala po šank–tipkama i uvijala se ko zmija, Diaz se začas prebacio na bubnjeve, Greenfieldove lucidne klavijature izvijale su zidove, topile stakla, Cornwellov bijesni, opori vokal sjekao je valove. »Change, change, change...!!!« birtija se tresla ko da je naišla na podvodni dinamit.

Na vratima »Španca« stajao je nasmiješeni Miguel s crnim očalima, krem balonerom i kiticom cvijeća. »Škvadra s East Enda«, dobacio je pomalo ironično bezemljašima, misleći valjda na njihov rastrzani pogo ples pod tamnim očalima. Vaja se konačno obustavila, nije mogla doć sebi, »O Isuse, Miha... ma ja ću dobit slom živaca... ja ću popizdit...«, gledala ga je širom otvorenih očiju još tren, a zatim rukom napravila kretnju ko da se oprašta od vlastite pameti... Miguel je radio na Praktičnom radiju, nije uopće jebal seljačku, bezemljašku revoluciju, uža specijalnost bili su mu jakobinci. Pec zapravo nije znao kako da gleda na Miguelovu djelatnost, nije baš razlučivao da li se seljačka i građanska revolucija međusobno isključuju ili imaju neke zajedničke interese... a nije mu bilo ni drago kaj je Vaja slinila na jednog jakobinca. »Ko bu vas 'ranil bednici jakobinski, ak' bu seljak nezadovoljan s tom vašom građanskom vlašću!?« A kog buš ti Šiljo 'ranil' kad si obični španski bezemljaš? Pluton je nekad stvarno pogađao Šilju, zdravim, logičkim, a napose, seljačkim zrncima.

Diaz i Pec ukočeno su gledali Miguela kako u laganom plesnom koraku dolazi do Vaje, obgrljava je i uz pus predaje cveće. »Kaj ga tak gledate vidite da je došel z cvećem«, naivno će Vaja bezemljašima. »Otkud ti?« upita Pec Miguela za cvjetno porijeklo. »Iz centra... crotulipani... nekakav sajam cvijeća je u gradu... ubr'o sam ih ispred HNK–a.« Miguel je bio svjestan lucidnosti svog poduhvata, pa ipak, kao i uvijek, samoironizirao je intonacijom riječi. Kao da se rugao Crotulipanima, sajmu cveća, HNK–u, aktu krađe i samom centru grada. To odobrovolji Špance koji su Miguelu već neko vreme zamerali selidbu iz Španskog u sam centar grada. Smatrali su da je tim činom jednom za svagda izdao seljačku stvar. Pa, ipak, Miguel je Špancima bio koristan. Zbog starih, sentimentalnih razloga vacerosima je donosio neke bitne informacije iz jakobinskog tabora.

»Odi, sedi se u štab, Miha!«, pozvao je Pec predstavnika sitnog građanstva u zaseban separe gdje su se bezemljaši uvijek nešto dogovarali i prijetili revolucionarnim uzletom »celoj jebenoj vlasti skup z jebenom policijom i svetskim jebenim poretkom«. Svaki sastanak, pa tako i ovaj izvanredni, započinjao bi sa, »u ovoj zemlji niko niš ne kuži.« »...sve je na nama seljacima, Miguel, vi iz grada niš ne kužite«; poručio je između ostalog Pec visokom gostu na samom početku svog uvodnog izlaganja. »...porezi rastu, telefon raste, kamata raste, nezaposlenost raste, benga raste, svaki kurac raste, plačkaju jebem im mater feudalističku, robovlasničku, plačkaju gde god stignu, sve su oplačkali i još plačkaju, narod je na izdisaju, seljaštvo je na izdisaju, kaj vi u gradu to ne vidite, kaj ne vidite tu groznicu, kaj ste slepi za naše muke... hoćemo revoluciju... danas, kaj danas, jučer Miguel, jučer, razmeš me?« Miguel je za razliku od većine Španaca imao stalan posao i kakvu–takvu budućnost u zemli »u kojoj niko niš ne kuži.« Stoga je umirivao nezadovoljna domaćina: »Daj ne dramatizirajte ko onaj jadni šizofreni Vinko. Kam trčite pred rudo. Nema kritične mase za pobunu, uostalom kaj da radi vlada u postojećim uvjetima, ruke su im zvezane neimaštinom i mafijom, sad bi im još i vi natovarili uteg seljačke pobune, i kaj i da dojde taj vaš selak na vlast, kaj onda, kaj u postojećim uvjetima?« Pec i Diaz nisu mogli verovat. Pecu je mam prestala glavobolja od mamurluka, Miguelova glava mu je zgledala ko Zabina kreditna kartica, digao se od stola. »Sitno građanstvo, to ste vi jakobinci! Sitno građanstvo, tak sitno da bumo vas nakon naše revolucije tražili s mikroskopom pod gradskim ruševinama.« Miguelu se nije svidjela Pecova vizija sitnog građanstva, naljutio se do kostiju i ogolio svoje skrivene misli. »Ma daj, kaj vas dva Španca, bogci, sedite tu u separeu besposleni i mislite da celi svet propada. Zakaj se ne zaposlite, zakaj ne odrastete, kaj tu čamite u toj birtiji i snivate o nekakvoj revoluciji, nema nikakve revolucije nit će je bit u postojećim uvjetima, vi se obmanjujete, istječe vam vreme, a nemate dana radnog staža!!!« E, ovo s radnim stažom bilo je stvarno prenisko, mislio je Pec, te ovaplotio izbezumljeno: »Kak da imam ijedan dan radnog staža kad nisam ni jedan jebeni stažistički dan radil propagandu za ovu jebenu vlast... ko neki kaj su sat siti i... slepi... i... sito građanstvo, to ste vi! Sito!«

»E ja moram po Pokemone za nećake!«, nakon duge šutnje konačno će

Diaz. »Di ćeš po Pokemone?«, nervozno ga priupita Pec. »Kaj me tak gledaš Pec, pa u grad, jebiga, a kaj kad u Španskom nema Pokemona!« Pec i Diaz nisu se već godinu dana micali iz Španskog, još od dana kad su otpušteni iz redakcije Gradskog tjednika. Po Španskom se govorka da nisu zadovoljili ukus urednika gradske redakcije i da su zato otpušteni. Pec i Diaz, međutim, uvjeravaju Špance da im se tog dana prelila čaša zbog svih »tih gradskih pedera« i da su se stoga odlučili prikloniti ideji selačke pobune. Potom su se potpuno povukli u kvart i zakleli se da ih grad neće vidjeti do konačnog seljačkog preuzimanja vlasti. Nekako u isto doba dogodio se i onaj incident s Vinkom. Pec i Diaz smatrali su ga sudbonosnim božanskim proviđenjem kakve nam bog šalje tu i tamo. Vrlo su brzo proučili meksičku seljačku revoluciju, i sa žarom u očima i ukradenim vilama i grabljama u Diazovom su stanu najavili obračun s »feudalističkom vlašću.« Premda je vlast rezultat posljednjih demokratskih izbora, Pec i Diaz smatrali su je odnarođenom jer nije radila za interes naroda koji ju je izabrao već za svoje vlastite probitke i feude. No, po Pecovoj rezoluciji koju je objesio na vrata toaleta u birtiji »Kod Španca«, »ni ova, kao nijedna buduća vlast neće biti ni narodna ni demokratska ni poštena jer dolazi iz redova užasne, prijetvorne uskogrude, sebične gradske, slijepe pored zdravih očiju, malograđanštine koja ne zna drugo nego filistarski se prenemagati s ciljem ostvarenja svojih guzičnih, pohlepnih ćiftarskih snova o mramornim zahodima sa zlatnom kvakom. Protiv vaše malograđanske revolucije mi dižemo našu seljačku kontrarevoluciju jer je seljak radin, pošten, mio, nepotkupljiv i krupan za razliku od sitnog građana. Stoga ćiftarske guzice, srat ćete, ali samo poslije nas!« Ispod teksta Vaja je dosta spretno nacrtala mladog seljaka i odanog mu vola kako u miru i zajedništvu pluže Trgom bana Jelačića protiv svih.

Miguel se nasmijao pročitavši rezoluciju. Njemu je sve to bila nekakva Pecova šala kojom se ispunjava vrijeme do sljedećeg posla »na crno«. »E, Pec dobar ti je kraj rezolucije!«, poručio mu je po obavljenoj nuždi. Pec je ravnodušno slegnuo ramenima i značajno najavio Miguelu: »Mi sljedeći tjedan krećemo, španski seljak je spreman boriti se za svoju pravicu!« Miguel ga je gledao jedva susprežući smijeh. Pec je osetil da ga Miguel ne shvaća baš naojozbiljnije. »Miguel ja ti najozbiljnije velim da Španci kreću. Imamo tri do četiri hiljade spremnih boraca, mi nemamo kaj čekati! Imamo revoluciju, Miguel, jer imamo milijune bednika u zemli, postalo je hladno z ovima na vlasti, sam nam revolucija može vratiti toplinu u srdca i naplaviti presahla žitorodna polja!« Miguel se smešil, šutel je. Pec je bil ko u transu, sad ga uopće više nije zanimalo Mihino omalovažavanje. »...Miguel, uveravam te da je sve postalo nekak belo. Bolno belo, šmrkavo belo, bolnički belo, politički belo, ravnodušno i uniformirano belo, tehnološko, supersonično i isprano belo, onlajn belo, Miguel! Pa de su te naše boje, bog ti tvoj? De su tu boje našeg čoveka, našeg sela, pa i našeg grada ak' oćeš, negde nam se zagubil onaj stari kolorit! Kužiš, Miguel, kaj je z našom paprikom, paradajsom, krastavcima, kaj je s patlidžanom, kaj s grojzem i maslinama, kaj je z našim ljudima? Vode nas ovi bezbojni, beli... Kam nas vode? Na svoj beli, bezbojni mesec!?«

Miguel je pokušao prizemljiti Peca: »Pa i bijelo je boja Pec!« Pec ga je pogledal: »Belo je kurac, a ne boja, moj Miha!« »Bolje i da je belo neg da je crno, ne?«, dosjetljivo će Miguel. Pec ga je opet pogledal, onak, prek ramena: »Belo i crno, isti kurac, moj Miha!« Uto je došla Vaja isprazniti pepeljare, čula je zadnju Pecovu i videla da je Miguel potpuno neozbiljan. »Miha, mi smo spremni, ti ni ne znaš, nije te dugo bilo u kvartu, ti ni ne znaš kak je ovde sve ludo, Španci su poludeli, oćeju pravicu!«, pojašnjavala je Vaja Miguelu. Miguel je sad prvi put ozbiljno i ispitivački pogledal Peca i Diaza, zapalio je cigaretu... Sad više nije bio siguran da li se Pec i Vaja zajebavaju ili kaj, ali mu je sve skupa bilo nekak neverovatno. Nije još tel popušit štos. Znali su ga tak u osnovnjaku nasapunat pa posle urlat po Španskom: Miha je popušil, Miha je popušil.

»Miha«, konačno je progovorio Diaz, »ak' si se zasral revolucije sad je vrijeme da nam to kažeš. Ak' tvoji ne idu z nama kak smo dogovorili, ne bu niš od seljačko–jakobinske vlasti. Sve bumo si uzeli, osnovat ćemo Seljačku republiku usred Zagreba, boli nas kurac, kužiš. Ma kaj Zagreb, ne bu se ni zvala Zagreb, zvala bu se Seljačka republika Špansko selo, kužiš Miguel.« Miha je i dalje mirno sedel u separeu očekujući da se neko počne grohotom smijati. Gledal je Diaza, gledal je Peca, gledal je Vaju. Niš. Tri para španskih očiju čekalo je odgovor od vođe jakobinaca. Nakon minutu dvije napetog iščekivanja Pec konačno odluči: »Niš, idemo sami, Diaz zovi Villu u bolnicu, poruči mu da jakobinci nisu z nama!« Kad je ovo izgovarao, optuživački se zapiljio u Miguela, da bi potom šutke uzeo svoju kavu sa stola i sjeo u drugi separe. Miguel je nakon par minuta, provedenih u neugodno znakovitoj tišini, platil svima piće i bez reči izašel z birtije van na ulicu. Iznad crveno–žutih rojeva stambenjaka i zelenih travnatih površina, a posred kristalno–plavog neba ugledao je veliko špansko sunce. Ispred haustora su sedeli oni stariji Španci i brusili vile i grablje, iz španskih kuhinja dolazio je jaki miris paelje i čilija, netko je na balkonu izvjesio svježe oprani sombrero. Miguel je ćutio jake mirise meksičke hrane i svježeg sombrera. Sve mu se to u zraku nekako miješalo s mirisom sumanute seljačke revolucije. Pohita, stoga na autobus koji je stajao na stanici prema gradu, te uđe i sjedne. Čekao je na povratak u grad i razmišljao o Robespierru. Što bi učinio taj nespokojni jakobinac. Bi li dao smaknuti vođu seljaka, bi li pustio tu špansku seljačinu da se zaplete u labirintu beskonačnih, političkih ulica, bi li tražio intervenciju međunarodnih snaga, a ne bi li se ipak oslonio na Bjesne, ili na »pomirljive«, što je sa sankilotima, a možda mu ni žirondinci ne bi bili tako mrski, odjednom shvaća kako uopće ne shvaća jakobinsku revoluciju, njena bit mu izmiče, njene posljedice i utjecaj na daljnji tok povijesti nije više mogao izračunati, nije više imao nikakvog zaključka o jakobinskoj revoluciji, ne mogaše izvaditi korijen iz jakobinske revolucije, ne sjeća se više ni samog kronološkog niza, potpuno je izgubio kontrolu nad jakobinskom revolucijom. Nije mogao jasno vidjeti taj povijesni kotač što se okreće. Učinilo mu se da se uopće ne radi o kotaču, učinilo mu se da se možda ipak radi o kotaču ali da je guma pukla, učinilo mu se da vidi gomile radnika kako hodaju bosi po trnju... Po Trnju!?

O užasa, želio se što brže domoći mirnog centra grada. Vozač, međutim, nije palio bus. Nakon dvadesetak minuta Miguel ga upita za red vožnje, a ovaj mu odgovori da bus uopće ne ide za grad, da ne ide nikud, da Špancima grad više ne treba, da neka izvoli prošetati... Miha nije volio pješačiti pa je ustopirao nekakvu prastaru, tandrkavu »bubu« kojoj je negdje ispao auspuh pa je stvarala neizdrživo zaglušujuću buku. U njoj se smjestila cijela jedna romska obitelj plus štednjak za pohanje. Kazaše mu da se sele iz Španskog u neki mirniji kvart. Sva ta izvanjska revolucionarna prijetnja bosih nogu i buka koju je stvarala buba bez auspuha nekako stiša i umiri jakobinsku unutrašnjost Miguela. Zapjevuši, stoga tiho Ciganski romancero, a male musave cigančice mu se veselo pridružiše... Negdje u daljini, iz najzabačenijih povijesnih dubina naše Medvednice zapuše chilcano, taj smrdljivi vjetar s kordiljera...