Stilska funkcija stranih jezičnih elemenata u Krležinoj drami Gospoda Glembajevi i njezinom mađarskom prijevodu

Stilska funkcija stranih jezičnih elemenata u Krležinoj drami Gospoda Glembajevi i njezinom mađarskom prijevodu

Zapažajući elemente stranih jezika u materinjem, bilo da se radi o književnim djelima, bilo o spisima administrativnog stila ili svakodnevnom činu sporazumijevanja, tradicionalna će lingvistika ponajprije razmatrati grafijsku i pravopisnu, fonološku, morfološku te značenjsku prilagodbu posuđenica u jeziku primaocu.

Polazeći od ovih odrednica i ne umanjujući vrijednost rezultata ovakvih istraživanja, suvremena jezična znanost krenula je korak dalje. Moderna lingvistika je uočila da se upotreba stranih riječi i fraza ne zaustavlja kod pojmova za koje ne postoji odgovarajući leksem u jeziku koji posuđuje.

Posuđenicom se koristimo i onda kada nam stoji na raspolaganju domaća riječ istog opsega značenja. Tomu je tako jer je ponekad strana riječ prikladnija za izražavanje različitih emocionalnih i ugođajnih stanja, odnosno u nekim slučajevima sadrži više konotacija od domaće pa se njome postiže određena stilistička funkcija.

Osim tradicionalne stilistike, koju zanima izbor jednog jezičnog sredstva iz mnoštva drugih, funkcijom stranih jezičnih elemenata u tekstu bavi se i kognitivna lingvistika, suvremena jezična teorija koja se iz SAD–a proširila i Europom. Ova teorija razloge posuđivanja i prilagodbe stranih riječi vidi u susretu različitih jezičnih svjetova i njihovom međusobnom utjecaju. Strani elementi u jeziku na taj način iterpretiraju, odnosno zrcale sliku svijeta, a lingvisti se ne bave jezikom kao autonomnom cjelinom, nego ga promatraju u širem društvenom kontekstu.

Za ilustraciju ovakvog pogleda na jezik poslužit će nam analiza drame Gospoda Glembajevi hrvatskog pisca Miroslava Krleže te njezin prijevod na mađarski Dudása Kálmána.

Prije prikaza obrade samog dramskog teksta činilo se važnim nešto reći o jezičnom posuđivanju, osnovnim postavkama kognitivne lingvistike, o samom autoru te prijevodu drame. Pri uspoređivanju originala i prijevoda uzeto je u obzir da je Krleža dramu napisao 1929. godine, a prijevod je nastao u 60–im godinama XX. st. Vidjet ćemo zašto Krleža upotrebljava toliko stranih riječi i fraza, kako su one uklopljene u prijevod i u kojim slučajevima Kálmán radije izabire mađarsku riječ umjesto posuđenice iz originala.

Cilj je prije svega rekonstruirati kakvu i koju sliku svijeta odražavaju strani jezični elementi u dramskom tekstu.

Strani jezični elementi kao zrcalo slike svijeta

Jedan je od brojnih ogranaka leksikologije, grane jezikoslovlja koja opisuje i proučava leksik, jezično posuđivanje koje zanimaju razlozi i načini preuzimanja jezičnih jedinica iz jednog jezika u drugi te njihova prilagodba u jeziku primaocu.

Jezično posuđivanje pratimo od najranijih vremena jer su razlozi za to uvijek postojali, bilo izvanjezični (političke, gospodarske ili kulturne veze između govornika dvaju naroda), bilo unutarjezični, kada gotovim rješenjima iz drugih jezika popunjavamo praznine i nejasnoće u vlastitom leksičkom sustavu. Nakon što je strana riječ ušla u neki jezik primalac, pratimo dalje njezinu prilagodbu normama i standardu tog jezika. Razlikujemo četiri vrste prilagodbe. Najjednostavnija je grafijska i pravopisna, a preostale dvije su morfološka i značenjska, jer posuđenice ne ulaze u neki jezik nužno sa značenjem koje imaju u jeziku davaocu.1

Osim s gledišta prilagodbe, strane riječi možemo promatrati i s gledišta njihove funkcije koju imaju u jeziku, odnosno s gledišta stilistike. Stilistiku zanima stilska uloga pojedinog leksema i njegov izbor između različitih mogućnosti koje u jeziku postoje za izricanje istoga sadržaja.

Najzanimljivija za takva istraživanja su djela lijepe književnosti, jer je od svih funkcionalnih stilova književno–umjetnički najotvoreniji. Tako u njemu, osim arhaizama, dijalektizama, lokalizama pa čak i vulgarizama, susrećemo upotrebu stranih riječi i fraza za koje postoje odgovarajući ekvivalenti u materinjem jeziku. Razlog izboru stranog elementa umjesto domaćeg treba tražiti baš u stilistici. Vidjet ćemo zašto »takva riječ sadrži više konotacija i prikladnija je za izražavanje specifičnih emocionalnih i ugođajnih stanja od domaćeg izraza.«2

Kako su objekt lingvističkih proučavanja sve jezične pojave, ali i različiti pogledi na jezik kao fenomen, moramo se osvrnuti na teoriju koja nas je dovela do pokušaja određivanja takve funkcionalne i stilističke uporabe stranih riječi u nekom književnom djelu.

Sedamdesetih godina prošlog stoljeća u SAD–u nekoliko sljedbenika Noama Chomskog, tvorca poznate transformacijsko–generativne gramatike, uočilo je nodostatke u teoriji svoga učitelja. Ne odriču se sasvim njegovih načela i teza, nego svoju teoriju grade na njegovim rezultatima, ali žele prijeći granicu pretjeranog formalizma u jeziku. Prema transformacijsko generativnoj teoriji lingvistika je samostalna, autonomna znanstvena disciplina, a objekt proučavanja idealni govornik ili slušatelj. Nasuprot tome, Ronald W. Langaker prvi je teoretičar novog smjera koji smatra da funkcioniranje prirodnog jezika ne slijedi egzaktna logička pravila. Jezik nije neovisan i autonoman te u njegovoj upotrebi ne smijemo gledati samo sustav riječi i rečenica, nego i čovjeka: način na koji upotrebljava jezik, čiji je tvorac, a ujedno i zarobljenik.

U tom smislu takvo promatranje jezičnog fenomena blisko je jednoj grani psiholingvistike koju zanimaju pitanja unutrašnjih mentalnih procesa kod pojedinca tijekom jezične komunikacije. Takva istraživanja koja proučavaju ulogu jezika u spoznajnim procesima ponekad se svrstavaju u kognitivnu lingvistiku..3

Upravo je kognitivna lingvistika ona teorija koju promiče Langaker i čiji je prvi teoretičar. Dakle, on smatra da je jezik nemoguće objašnjavati bez sagledavanja aspekta strukture ljudskog uma. U tom smislu jezično istraživanje jednako je istraživanju tokova spoznaje. U uzajamnom odnosu tih tokova sudjeluju i psihološki, kulturni i društveni faktori.

Langaker i sljedbenici naglašavaju da jezik kao objekt proučavanja trebamo tumačiti i interpretirati u kulturnom kontekstu jer je ljudski jezik slika vanjskog svijeta, dakle kontekst nije ništa drugo do sam svijet.4

Osim metafore čiji je opis osnovni zadatak lingvistike, jer ona utječe na način govornikovog gledanja na svijet te omogućava izražavanje apstraktnih radnji pomoću izraza za konkretno, kognitivna se lingvistika bavi i rekonstrukcijom jezične slike svijeta. Slika svijeta neke jezične zajednice nije drugo do interpretacija zbilje fiksirane u jeziku, jer zbilju/stvarnost možemo predočiti samo u jeziku i posredstvom jezika.

Sposobnost je jezika imenovanje novih pojava, pojmova i objekata iz izvanjezične zbilje i njezina interpretacija tim pojmovima. Jezik je izraz svakodnevnog sadržaja ljudske svijesti. Pri tom kognitivni lingvisti uzimaju u obzir fraze, kolokacije (veze između riječi koje se ponavljaju) u tekstu, kao i konotacije na osnovi kojih je moguće utvrditi elemente toga svijeta, ali je možda najzanimljivije područje istraživanja relacija materinji jezik — strani jezik.

Susret i utjecaj različitih jezičnih svjetova jedan je od razloga prodora riječi iz jednog jezika u drugi/druge te njihova upotreba i prilagodba.5

Prema kognitivnoj teoriji čovjek stvara pojmovni sustav koji stoji u skladu sa zbiljom čiju sliku zrcali jezik. Zato je čovjek posrednik slike svijeta koju donose strani elementi u materinji jezik. Pri istraživanju stilističke uloge stranih riječi moramo krenuti od društvene pozadine na čijem planu shvaćamo i tumačimo njihovu funkciju.

Za ilustraciju ovakve teorije dobar je primjer drama Gospoda Glembajevi hrvatskog književnika Miroslava Krleže i njezin prijevod na mađarski jezik Kálmána Dudása.

Kakav svijet odražava spomenuta drama, njezin autor i prevoditelj, i zašto je zanimljiv baš mađarski prijevod?

Širi društveni kontekst na kojem je građena drama zapravo je svijet u kojem se razvio njezin autor. Miroslav Krleža se rodio 1893. godine u Zagrebu, gradu za koji će ostati trajno vezan životom, stvaranjem i smrću 1981. godine. Ipak, Zagreb nije jedino mjesto koje će ga odrediti kao čovjeka i kao umjetnika.

Nakon završene osnovne škole i niže gimnazije u rodnom gradu, 1908. upisuje se na Kadetsku školu u Pečuhu. Kao jedan od najboljih đaka dobiva carsku stipendiju za vojnu akademiju Ludoviceum u Budimpešti. U doba balkanskih ratova svojevoljno napušta akademiju želeći stupiti u srpsku vojsku. Odbijen je i optužen da je špijun, uhićen te prebačen u Beograd. Izbačen iz Ludoviceuma vraća se u Zagreb te se posvećuje književnom radu. 1914. godine objavljuje prvo djelo, ekspresionističku dramu Legenda. Početkom rata je mobiliziran i upućen na frontu u Galiciju, ali je uskoro zbog lošeg zdravlja oslobođen vojne službe. Nakon povratka u rodni grad obavlje razne vojne činovničke dužnosti. Od 1919. pa do 1950. godine, kada postaje ravnateljem Jugoslavenskog leksikografskog zavoda, živi kao profesionalni književnik. Pokretač i urednik brojnih književnih časopisa, ali nadasve plodan književnik, Krleža će do smrti ostati središnjom osobom književnog i kulturnog života na ovim prostorima.

Miroslav Krleža nije samo veliki hrvatski, nego i srednjoeuropski pisac. U vrijeme njegova rođenja Hrvatska, ali i Mađarska u čijem kulturnom i jezičnom kontekstu proživljava najznačajnije godine svoje mladosti, opstoje kao dijelovi još postojeće Austro–Ugarske Monarhije. Godine njegovog odrastanja prate raspad tog višestoljetnog k. u. k. svijeta u kojem su se prožimale nacije, kulture i jezici. Koliko je utjecaj tog svijeta na mladog i senzibilnog Krležu bio jak možda najbolje svjedoči njegov panoramski, povijesno–politički roman Zastave u kojem daje prikaz vlastitog odnosa prema srednjoeuropskim i balkanskim društveno–političkim prilikama. Iako roman daje sveobuhvatnu sliku jednog svijeta i prati sudbinu mnoštva likova, ništa manje zanimljiva za proučavanje nije slika svijeta i društva koju donosi drama Gospoda Glembajevi.

Autor smješta radnju drame u godinu 1913. Godine pred početak I. svj. rata obilježene su slabljenjem moći Monarhije s kojom slabi i moć visokog aristokratskog sloja na rubovima tog svijeta, u Zagrebu i Budimpešti. U središtu Krležinog interesa je slika svijeta određene društvene klase, klase koja je postojala i u hrvatskom i u mađarskom društvu.

Taj aristokratski sloj mađarskih i hrvatskih skučenih prilika živi u težnji za životom sjajnih salona Beča pa stvara u svojoj sredini zatvoreni i izolirani svijet. Predstavnici se tog svijeta školuju na visokim europskim sveučilištima, upućeni su u suvremena filozofska strujanja, oblače se u najboljim modnim središtima, ljetuju u mondenim vilama Sredozemlja i Alpa.

Kako prenijeti njihov pogled na svijet? Krleža to rješava upotrebom riječi iz stranih jezika koje članovi tog društva uče od najranijeg djetinjstva. Kako je u tom kontekstu najbolje sve ono što je strano, tako njihovu sliku, mišljenje o svijetu, o ambijentu, pojmovima i predmetima može adekvatno izraziti samo strana riječ, u većini slučajeva u fonološko neadaptiranoj formi.

Nas zanima mješavina hrvatskog i njemačkog, kao i prisutnost jezičnih elemenata drugih jezika u ovoj drami. Nećemo se zadržavati na njihovoj prilagodbi u hrvatski jezik, odnosno nećemo te elemente promatrati s gramatičkog gledišta.

Oslanjajući se na spoznaje i teze kognitivne lingvistike, stranim jezičnim elementima pridajemo posebnu funkciju u djelu. Promatramo njihovu stilističku ulogu. Ako stil znači izbor jednog jezičnog sredstva iz mnoštva drugih, onda i uporaba stranih riječi i fraza kod Krleže ima posve određenu funkciju.

Najveći broj tih elemenata pripada njemačkim izrazima, frazama, a česti su i cijeli odlomci na njemačkom jeziku što dokazuje pripadnost sudionika u razgovoru određenom kulturnom krugu, konkretno k. u. k. svijetu. Pojedini strani izrazi karakteristični su za pojedina zanimanja: Puba je odvjetnik, Altmann liječnik, Silberbrandt teolog. Oni se koriste jezičnim uzusom svojih struka, kao što i njihov društveni sloj (bogati zagrebački građanski stalež) u komunikaciji se koristi svojim. Funkcija stranih riječi je predočavanje stavova komunikacijskih subjekata. Taj stav je često negativan i omalovažavajući, a moguće ga je pojačati ako upotrijebimo stranu riječ, iako postoji adekvatan hrvatski izraz. Osim stavova, strani elementi dočaravaju atmosferu, emocije te pojačavaju i naglašavaju sadržaj iskaza.

Na razini cijelog dramskog teksta strani elementi posreduju cijeli jedan svijet. Dakle, mogli bismo reći da se u jeziku zrcali slika svijeta, slika visokog agramerskog, »glembajevskog« svijeta.

Gotovo identičnu sliku dobivamo i iz prijevoda drame na mađarski jezik. Isti društveni kontekst jednog vremena i društvenog sloja pridonosi vrlo dobroj recepciji ovog teksta kako kod mađarskog čitatelja, tako i kazališnog gledatelja. Prijevod je nastao u 60–im godinama XX. stoljeća čime možemo objasniti razlike između originala i prijevoda. Prevoditelj Kálmán Dudás je pripadnik drugog naraštaja, izrastao iz drugih društvenih prilika, odnosno nema iskustvo neposrednog Krležinog doživljaja jednog svijeta. Zato u prijevodu susrećemo prijevod stranih riječi na mađarski jezik, većinom kada su u pitanju fonološki prilagođeni izrazi hrvatskom jeziku ili prevoditelj modernizira tekst kada i u mađarskom postojeći germanizam zamjenjuje modernijom riječju istog opsega značenja.

U ovom pokušaju analiziranja i opisivanja svijeta jednog prostora i vremena posredovanog kroz elemente stranih jezika u hrvatskom tekstu drame i njezinom prijevodu, germanizmi, latinizmi, anglizmi te francuski izrazi razvrstani su u nekoliko kategorija koje su bitne za razumijevanje njihove funkcionalne uporabe.

Također je važno nešto reći i o samoj drami te ciklusu kojem pripada.

Gospoda Glembajevi

Ako svakog pisca, pa i onog najvećeg, obično vežemo uz neko njegovo djelo, onda Krležu vežemo uz dramu Gospoda Glembajevi. Upravo zahvaljujući toj drami Krleža je zaslužio epitet najprevođenijeg i najizvođenijeg hrvatskog autora.

Gospoda Glembajevi pripadaju dramskoj trilogiji koju još čine drame U agoniji i Leda, sve napisane 1929. godine. S obzirom na svoju tematiku, pojavljuju se sa zakašnjenjem u odnosu na europske književnosti: »(...) ja sam se odlučio da pišem dijaloge po uzoru na nordijsku školu devedesetih godina, s namjerom da unutarnji raspon psihološke napetosti raspnem do što jačeg sudara, a te sudare da što bliže primaknem odrazu naše stvarnosti. Tako je došlo do mojih posljednjih drama koje nisu i neće da budu drugo nego psihološki dijalozi, što se prvi put javljaju u našoj dramskoj književnosti s četrdesetogodišnjim zakašnjenjem (...)«6 — kaže Krleža, citira Frangeš.

Tri drame vežu se na knjigu proze pod naslovom Glembajevi koja sadrži novele, fragmente i literarne portrete likova glembajevskoga kruga. Ta svojevrsna genealogija jedne »agramerske« patricijske obitelji u cijelosti je prvi put izašla 1945. godine.

Svaku pojedinu dramu moguće je razumjeti bez pripadajućih im proza, no tada ostajemo prikraćeni za uvid u povijesnu, društvenu, političku i psihološku pozadinu na kojoj Krleža gradi svoj svijet.

»Krležin ciklus prikazuje kako je zapravo tekao razvitak građanske Hrvatske u okviru austrijskog kapitalizma; kako su se Glembayevi, od opskurnih međimurskih seljaka, zločinima, spekulacijama, ženidbama, uspjeli uvući u domaće više društvo; što je, zapravo, to austrohrvatsko više društvo koje živi i Zagrebu (njemački: Agram), u svojoj »superiornoj« agramerskoj izolaciji; što znači i kakvu psihologiju pretpostavlja i rađa činjenica da si okružen Zagrebom, Hrvatskom i hrvatskim jezikom, a da si ostvario svoj agramerski rezervat: govoriš njemački i »von oben« prezireš sve ispod sebe.«7

Gospoda Glembajevi drama je u tri čina. Radnja se događa tijekom jedne noći, kasnog ljeta 1913. godine u Zagrebu. Prvi čin u salonu, u noći između jedan i pola tri. Drugi u između pola tri i pola četiri u gostinskoj sobi, a treći čin oko pet u spavaćoj sobi bankara Glembaya. U radnji sudjeluje deset dramskih osoba, dvije žene i osam muškaraca. U središtu su otac i sin Glembay i očeva druga legitimna supruga barunica Charlotte Castelli–Glembay.

Leone Glembay se vraća u roditeljski dom nakon jedanaest godina putovanja po europskim gradovima, zapravo dobrovoljnog izgnanstva nakon majčine smrti i očeve ženidbe barunicom sumnjivog podrijetla.

Nakon proslave jubileja teške industrijalne banke kojoj je predsjednik ravnateljstva Ignjat Glembay, ugledni donjogradski patricij, na pozornici ostaju članovi obitelji uzrujani neugodnom aferom u koju je upletena Charlotte. Ona je kočijom pregazila staru Ruperticu. Sudski je oslobođena krivnje, ali k njoj dolazi Rupertičina snaha i moli za pomoć. Barunica je ne želi primiti i ona se baca s prozora bankareve kuće. Prisutni su zabrinuti za bankarev ugled jer su novine počele »blatiti« barunicu. Raščlanjuju cijeli slučaj i smatraju da treba tiskati protuizjavu. Leone je iznenađen njihovom okrutnošću i Charlotteinom nezainteresiranošću. Priznaje da je razgovarao sa Canjegovom prije smrti čime zbunjuje ostale koji su iznenađeni što ne podržava obitelj. Barunica i Glembay napuštaju društvo, a Leone u napetoj atmosferi otkriva kako zna za vezu Silberbrandta s barunicom. Otac ga čuje.

Drugi čin je dramatičan dijalog između oca i sina u gostinskoj sobi. Leone se sprema na put. Međusobno si počinju prebacivati. Leone optužuje oca za majčinu i sestrinu smrt. Potom mu priznaje da ga je zavela pomajka, što je bio razlog odlasku od kuće. Spominje i ostale ljubavnike, na što Glembay pobjesni i nasrne na Leonea. Pozli mu pa daje pozvati po barunicu, ali nje nema u sobi. Umire shativši da je sin imao pravo.

U trećem činu oko pokojnikovog odra teku razgovori o smrti. Leone crta mrtvog oca. Dolazi barunica i u intimnom razgovoru pokušava pridobiti Leoneovu naklonost. U kuću stiže vijest da je banka Glembay propala i da je barunica ostala bez ičega. U tom trenutku ona podivlja i teškim optužbama napada sestru Angeliku, udovicu Glembayevog starijeg sina, i Leonea. On izgubi kontrolu, uzima škare i ubija je. Na sceni ostaje Angelika.

To je kratak opis radnje iz koje saznajemo kako Leone cijeli život bježi od glembajevštine da bi na kraju postao — Glembay. Pravi sukob on vodi sa samim sobom: »I ta moja neshvatljiva mržnja na toga čovjeka, ta moja nečista mržnja na njega, od prvog dana otkada sam počeo misliti svojom glavom, to je eto glembajevsko, kriminalno u meni! To je glembajevska krv u meni! (...) ja to nosim sa sobom po svijetu kao svoju vlastitu utrobu! (...) Eto, ovog kriminalnog noćašnjeg ja sam se godinama bojao. Kao jaguar s podvinutim repom, tako sam obilazio ovu svoju tajnu. Ja jedanaest godina nisam dolazio u ovu kuću od straha pred zločinom, a kad sam se ipak jednog dana pojavio ovdje, namirisao sam odmah krv. (...) Glembajevski imperativ, taj me je svladao i ja sam se zaprljao u svojoj vlastitoj krvi.«8 — govori Leone Angeliki kraj očevog odra.

Leone nam se otkriva kao neurotična osoba i ekscentrik. Odlaskom iz vlastita doma postaje uspješan umjetnik, ali neprekinutim nitima ostaje vezan za obitelj. Ponovno kod kuće, njegova preosjetljiva umjetnička narav burno reagira. Ne može prešutjeti licemjerje očevih dodvorica i barunice sumnjiva morala. Istinu baca u lice svima, a u drugom činu svjedoci smo pravog verbalnog dvoboja oca i sina. Njihove riječi postaju ubojito oružje.

»Bujna prekomjernost jezika bitno obilježava slog (stil) svekolikog Krležinog književnog pisma. Govor Krležinih likova vješto je raslojen. Iz njega otkrivamo i društveni položaj dramskih osoba (visoki građanski sloj), poziv ili zanimanje (liječnik, odvjetnik, svećenik), pripadnost kulturnom krugu (mješavina hrvatskog i njemačkog uobičajena u govoru nagdašnjeg zagrebačkog građanstva), intelektualnu razinu itd. Prekomjerna brbljavost likova nije mehanička, slučajna, nego duboko usađena u ideju drame.«9

Zato se u ovom analiziranju drame zadržavamo na njezinoj jezičnoj razini, odnosno na stilističkoj funkciji pažljivo izabranih jezičnih elemenata rabljenih u dramskom tekstu.

Strane riječi i fraze u drami Gospoda Glembajevi

1. Tri čina drame odvijaju se u kući Ignjata Glembaya. Na početku svakog čina čitamo opis unutrašnjeg uređenja salona i soba koji odražava svijet Austro–Ugarske Monarhije (k. u. k. világ). Taj svijet moguće je dočarati jedino stranim riječima.

»Na terasi kaktusi, poame i slamnata garnitura s dva štaukeštula, niz kamene stube silazi se u vrt. (...) Marijaterezijanski, empire i bidermajer.«

»A teraszon kaktuszok, pálmak es fonott garnitura, két hintaszékkel. (...) Maria Terezia korábeliek, empire es bidermeier.«

»Na stolu gori jedna kugellampa od mliječnoga stakla. Leone sjedi na bidermajerskom altfaterštulu do postelje u alkovenu i crta...«

»Az asztalon tejüvegĂ gömblámpa ég. Leone ott ül egy kényelmes bidermeier karosszékben, az ágy mellett, az alkóvban.«

U mađarskom prijevodu nalazimo mađarske riječi hintaszék, gömblámpa i karosszékben umjesto germanizama iz hrvatskog teksta. Kao i u originalu, i prevoditelj rabi arapsku riječ alkoven10 što znači kupola, svod, a ovdje udubina za krevet u sobi. Također, fonološki prilagođene njemačke riječi vaštiš, nahtiš i fremdcimer zamjenjuje mađarskim izrazima mosdó, éjjeliszekrény i vendégszoba.

»Leone još uvijek kod vaštiša ispire nos i na šaku zaustavlja krv,...«

»Leone még mindig a mosdónál mossa at orrát és...«

»Leone: (...) Sjećam se još kao dijete: svi tvoji Tauchnitz–romani na tvom nahtišu bili su nerazrezani!«

»Még gyermekkoromból emlékszem, az összes Tauchnitz–regényeid fölvágtlanul hevertek az éjjeliszekrényeden!«

»Fabriczy: On je bio gore u fremdencimeru?«

»Fabriczy: Fönt volt a vendégszobában?«

U didaskalijama nalazimo i stranim riječima opisane likove.

»Doktor Altmann, gospodin oko pedesete, crne masti, potpuno crne i uščuvane bujne kose i jakog brka, ima u sebi jedan potez jermenskog ciganskog primaša. Jako einseitig, gotovo grbav, sa savršenim geradehalterom pod kaputom: to ga smeta u kretanju. (...)« — »Eręsen sántít, majdnem púpos kabátja alatt tökéletes törzsegyenesítęt visel, ami észlelhetęen gátolja a járásban.«

Sudionici u kanverzaciji koriste se fonološki prilagođenim stranim riječima za dijelove odjeće koje prevoditelj zamjenjuje mađarskim izrazima.

»Barunica Castelli: (...) Nigdje nema te crne salonkravate und diese hier ist schrecklich! I lak–firtelšue neka donese Anita, (...)«

»Mintha elnyelte volna a föld azt a fekete szalon–nyakkendęt, und dieser hier ist schrecklich! A lakk félcipęt is hozza mogával Anita.«

2. Radnja drame počinje nakon proslave jubileja. Obitelj Glembay ispraća goste uljudnim frazama. Upotrijebljeni su hrvatski, njemački, francuski i mađarski izrazi, ponekad u istom značenju. Pozdrav kojim se likovi obraćaju osobama ženskog spola i starijim muškim osobama (ljubim ruke) posebno nam približava onodobni svijet. Taj pozdrav nalazimo i danas u mađarskoj jezičnoj zajednici dok se u hrvatskoj izgubio.

»Küss' die Hand, presvijetla! Ljubim ruke! Servus! Doviđenja, ekselenc! Preporučam se, moj naklon, auf Wiederseh'n, grüss dich Gott! Adieu! Sluga sam pokoran, illustrissime! Moj najdublji naklon, laku noć! Servus, grüss dich Gott!«

U mađarskom prijevodu:

»Küss' die Hand, kegyelmes asszonyom! Kezét csókolom! Szervusz! A viszontlátásra, exellenciás uram! Ajánlom magam! Alázatos tiszteletem! Auf Wiederseh'n, grüss dich Gott! Adieu! Alázatos hódolatom, illustrissime! Mélységes hódolatom! Jó éjt! Szervusz! Grüss dich Gott!«

Dr. iuris Puba Fabriczy–Glembay, advokat, pravni savjetnik firme Glembay Ltd. u trećem se činu oprašta riječima:

»Do viđenja papa! Küss die Hand! (...) Küss die Hand! Servus, Altmann!

Ljubim ruke, barunice!«

Isto nalazimo i u prijevodu:

(...) Kézét csókólom, bárónę!

3. Pozdravima možemo nadovezati oslovljavanja, obraćanja sugovorniku u komunikaciji. Likovi u drami »služe se formama i frazama koje ovise o spolu, životnoj dobi i društvenom statusu govornih partnera.«11

U gore navedenim primjerima nalazimo izraze presvijetla, illustrissime, ekselenc, barunice, Altmann koji odražavaju društveni status ili obiteljska imena osoba. Dakako, i u prijevodu se pojavljuju izrazi odgovarajući ovima (kegyelmes asszonyom, exellenciás uram, i illustrissime, bárónę).

Zanimljiv je primjer gdje u mađarskom prijevodu nalazimo domaću riječ bátyám kojom je zamijenjen germanizam onkl iz hrvatskog teksta: »Onkl Naci!« — »Náci bátyám!«

Kad se osobe nižeg obraćaju ili govore o osobama višeg statusa uvijek koriste odgovarajući naslov (titulu). Prevoditelj opet izabire ekvivalent iz mađarskog jezika.

»Glembay: Sagen sie, bitte, der gnadigen Frau Baronin, sie soll sofort herkommen! (...)

Kamerdiner ulazi uzrujano: Bitte schön, Exellenz, ich finde die Exellenz nirgadens! Ekscelencija nisu u svojoj sobi! (...)«

Prijevod:

»Bitte schön, Exellenz, ich finde die Exellenz nirgadens! A kegyelmes asszony nincs a szobájában.«

Osobe jednakog statusa međusobno se oslovljavaju obiteljskim imenom (prezimenom), koriste se izrazima koji označavaju društvenu funkciju, zanimanje ili status, ali i izrazima u značenju prijatelja, s nešto ironičnim prizvukom.

Leone se obraća Fabriczyju:

»A što misliš, illustrissime, zašto drži ovaj Glembay vagu u ruci?«

U prijevodu:

»Mit gondolsz, illustrissime, miért tart ez a Glembay mérleget a kezében?«

»Fabriczy: (...) Svi ovi Glembajevi radili su i stjecali u prilikama mnogo težim nego što su današnje i daleko je, dragi moj amice, od onog Glembaja s vagom u ruci do tvog gospodina oca, pravog i tajnog savjetnika, koji, kao što smo jutros čuli na svečanoj sjednici Trgovačke komore, zaposluje i hrani više od deset hiljada glava! Carissime, da, tako je to!« (prijatelju, najdraži)

U prijevodu:

»(...) Nagy volt az út, amice, attól a Glembaytól, (...) Igy van ez, carissime!«

Tituliranje s gospodin — úr uz zanimanja ili društvene funkcije bilo je nekada općeprihvaćeno i obvezno u njemačkom i mađarskom pa je prešlo i na područje hrvatske jezične zajednice.

»Silberbrandt: Vi ste kadikad suviše autoritativni u svojim tezama, gospodine doktore! (...)«

Prijevod:

»Ön, doktor úr, olykor túlontúl fellebbezhetetlen a tételeiben!«

4. Leone Glembay dolazi kući nakon jedanaest godina života provedenog po europskim gradovima. Umjetnik, hipersenzibilan, u vječitoj borbi s glembajevštinom u sebi, dolazi u sukob s gotovo svim članovima obitelji. Oni ga ne shvaćaju, a njegov otac, Ignjat Glembay, naziva to Daniellijevom krvi naslijeđenom od majčine obitelji.

U prvom činu Leone, Angelika, Fabriczy i Silberbrandt razgledaju obiteljske portrete i razgovaraju o umjetnosti. Sudionici razgovora traže Leonovu ocjenu Angelikinog portreta kojega je naslikao Ferenczy. Leone odgovara:

»Ja ne mislim o tom portretu ništa, dragi Fabriczy! To uopće nije nikakav portret, to mislim ja! I meni je sasvim jasno da Beatrix samu sebe ne prepoznaje: takav je to portret!«

Fabriczy mu na to odgovara:

»No ja, natürlich, du mit deinem überspannten Anschauungen! No ja, ganz natürlich: der englische Hof und der Salon dAutomne wissen naturlich nicht, dess ein Ferenczy László einen Dreck wert ist« (No da, ti sa svojim prenapetim nazorima! No da, sasvim naravno: engleski dvor i Jesenji salon naravno ne znaju da jedan Ferenczy Laslo na vrijede ni pišljiva boba.)

Počevši od ove Fabricziyeve izjave pa do kraja, kroz cijelu dramu Leone će biti karakteriziran izrazom überspannten.

Dalje u nastavku istog razgovora Fabriczy kaže Leonu:

»Geh' ich bitt' dich, mit diesen deinen überspannten Witzen! »(Ostavi, molim te, ove svoje prenapete dosjetke!)

Nekoliko stranica dalje u razgovoru o obiteljskom stablu Glembayevih opet će Fabriczy:

»Ein ungemütlicher Sonderling! Došao je nakon jedanaest godina prvi put u svoj vlastiti roditeljski dom i vlada se tako überspannt, so zügellos nervös, dass er beinahe ansteckend wirkt!«

Isto mu govori barunica Castelli kada ga Glembay pita što misli o napisima iz novina o slučaju Rupert u kojemu je barunica glavni akter.

Leone kaže:

»Ja mislim, da svi ti vaši razlozi i proturazlozi zajedno neće oživjeti one mrtve žene! Ona je skočila i za nju je svršeno!«

Barunica reagira razdraženo:

»Dakle, ti bi već jedanput mogao da prestaneš s tim svojim überspannt pogledima! Das alles ist wieder überspannt!«

Mađarski se prevoditelj u prvoj baruničinoj rečenici koristi mađarskim izrazom umjesto njemačkim. Druga rečenica je jednaka originalu.

»Igazán fölhagyhatnál már egyszer ezekkel a hóbortos nézeteiddel! Das alles ist wieder überspannt!«

I dalje u tekstu prevoditelj ponegdje ostavlja germanizam iz originala, a ponegdje se odlučuje za mađarsku riječ. Tako riječ überspannt u sljedećem primjeru prevodi s riječi túlzás koja je kao stilističko sredstvo izraz pojačanog značenja (a valóságnál nagyobb fokot, eręsebb mértéket jelentę kifejezés használata mint stilisztikai eszköz12).

»Fabriczy: (...), ali ja držim, da je faktično überspannt tu nesreću na uglu ulice pripisivati barunici!«

Prijevod:

»(...), de megis túlzásnak tartom, hogy ezt az utcai balesetet a bárónéra kened!«

Pri kraju, kad Leoneov i baruničin sukob dostiže svoju kulminaciju, ona opet kaže

»Vi ste faktično überspannt! (...) Vi sve iskrivljujete wie ein Zerrspiegel! Das ist einfach krankhaft!« (... kao kakvo iskrivljeno ogledalo! To je upravo nezdravo!)

»Maga csakugyan überspant! (...)«

U drugom činu Leone razgovara s ocem:

»Glembay: (...) Ja mislim, da su ti tvoji osjećaji svakako potpuno neosnovani. Sve je to überspannt!

»Leone ustane nervozno kao da je uboden. On je nervozno reagirao na tu riječ: U čitavom svom rječniku ti nisi našao druge riječi nego upravo: überspannt? To ste mi govorili od moje pete godine! (...)«

U prijevodu: »Nem találsz mást a szókincsedben, mint azt, hogy überspannt? Ezt szajkózzátok ötéves korom óta.«

Kad Leone kaže da je überspannt, osjetimo u tome dozu samoironije. Dudás Kálman bira riječ hóbortos (szeszélyes, bolondos, különös természetĂ13 — hirovit, mušičav, sumanut).

»Leone: (...) Ja sam, kako ti veliš: überspannt!«

»Leone: (...) Azt mondod, hóbortos vagyok!«

Isto nalazimo stranicu dalje:

»Leone: (...) Ja sam doduše überspannt, (...)«

»Leone: (...) Én hóbortos vagyok (...)«

Nije sigurno nalazi li prevoditelj uvijek odgovarajuće rješenje pri izboru mađarske riječi kad treba prenijeti specifično raspoloženje, osjećaj ili stav. Nije jasno zašto se ne odlučuje ostaviti riječ überspannt čija je uporaba uobičajena i danas pri karakterizaciji osobe.

»Dr Altmann: Ti više puta govoriš tako mutno, da čovjek formalno mora posumnjati u to, da li si ti normalan!«

Prijevod: »Sokszor olyan homályos vagy, hogy az ember formálisan kétségbevonja épelméjĂségedet!«

»Leone: (...) Ja lažem, ja sam neuropat, sulud i ungemütlich »ein überspannter Sonderling«, kao što kaže stari Fabriczy, i čemu, molim te, da se nas dvojica sada tu natežemo? To što je jedno tako minderwertig lice, kao što sam ja, izjavilo ili ne, što može to tebi biti tako važno?«

Prijevod: »Én hazudozom, neuropata vagyok, eszelęs és modortalan »ein überspannter Sonderling«, ahogy az öreg Fabrtczy mondja — kérlek, mi értelme van hát ennek a vitának? Mit izgat az téged, amit egy magamfajta alacsonyrendĂ fickó kijelent vagy nem jelent ki?«

Poseban efekt samoironije postignut je u navedenom odlomku u kojem Leone u hrvatski tekst ubacuje strane riječi kojima su ga okarakterizirali sugovornici. Prevoditelj opet nudi vlastito rješenje kada germanizam ungemütlich (neugodan, neljubazan) prevodi pejorativom modortalan (rossz modorú14 — neugodan, nepristojan), a minderwertig lice (manje vrijedan) s alacsonyrendĂ fickó. Riječ fickó u značenju ellenszenves (fiatal) férfi15 (neprijatan, antipatičan, mrzak) pojačava ekspresiju cijelog iskaza.

5. Na početku drame razgovor je poveden o obiteljskim portretima i osobama koje prikazuju. Svi su se oni obogatili na ovaj ili onaj način. Leone je uvjeren i dokazuje da su svi do bogatstva došli nepošteno, varajući pa i ubijajući. Dolazi u sukob s ostalim sudionicima razgovora koji smatraju da je to samo legenda.

»Leone: (...) Ja sam rekao što sam čuo: da je ovaj Glembay varao na kartama, a onaj da je krivo vagao! Das hab' ich gesagt! Kein Wort mehr!«

»Fabriczy: Jawohl, das ist die Bárbáczy–Legende: die Glembays sind Mörder und Falschspieler, i svi su Glembayevi prokleti! To je bablja pripovijest!«

Kroz cijelu dramu Krleža likovima stavlja u usta rečenicu die Glembays sind Falschspieler und Mörder kao da je ona dio neke stvarne legende o ovoj obitelji prenošene njemačkim jezikom. Prijevod je identičan originalu drame jer prevoditelj nikada taj iskaz ne prenosi u mađarski jezik, ali kada riječ Falschpieler nađemo u drukčijem okruženju, ona je prevedena kao hamiskártyás.

»Leone: Ja sam još bio dijete i sjećam se, da nam je Tante Marietta pričala, da je ovaj znao kod pokera tako varati, da je bio poznat als Falschspieler von Laibach bis Esseg!«

U prijevodu: Még gyermek voltam, de élénken emlékszem rá: Marietta gyakran mesélte róla, hogy a pókeren úgy tudott csalni, hogy hamiskártyásként ismerték Laibachtól Eszékig!

Kad Leone ironično govori o Glembayevima kao poštenjacima, opet nailazimo na njemačku rečenicu: »Die Glembaös sind natürlich: Ehrenmanner!« (Glembayevi su naravno: poštenjaci! — A Glembayak persze becsületes emberek!)

S ocem razgovara o njegovim vlastitim poslovima:

»Glembay: Glembajevi su sami privrijedili sve što imaju! I molim lijepo: ja nalazim od tebe freh i negentlemanski neprekidno ovo lansiranje insinuacija! Was ist unsolid in den Geschaften der Glembay Ltd.? (...)

»Leone: Dobro: a Centrala Prnja i Kostiju, zar to nije finansirano tvojom bankom? Das berühmte Glembaysche Mistkartel?«

Glembayevu rečenicu prevoditelj prenosi u mađarski jezik, kao i izraz freh (drzak, bezobrazan) koji prevodi s pimaszság (drskost).

»Glembay: A Glembayak saját maguk szereztek mindent, amijük van! De kérlek szépen, szerintem pimaszság és egyáltalán nem gentleman dolog ez az örökös célozgatás! Mi nem szolid a Glembay Ltd. üzleteiben?« (...)

»Leone: Mintha a Rongy — és Csontközpontot nam a te bankod finanszírozná! Das berühmte Glembaysche Mistkartell?«

Otac opravdava poslove rečenicom na francuskom koju nalazim i u prijevodu: »Les affaires sont les affaires! M'avez vous compris?« (Poslovi su poslovi! Jeste li me razumjeli? — Az üzlet az üzlet! Megértettél?)

Za Leonea je sve to samo glembajevski business — a Glembay–business!

»Leone: (...) Koliko je meni poznato, Banka Glembay Ltd. (između svojih fair poslova) finansira gotovo sve pogrebne trafike u gradu i u provinciji!« U prijevodu: »Leone: (...) Tudtommal (a sok fair üzlet mellett) csaknem mindan temetkezési üzletet a Glembay–bank finanszíroz: a városban és a vidéken egyaránt!«

Leonovi anglizmi zrcale prodor novih ekonomskih odnosa u kojima jača utjecaj zemalja engleskog govornog područja i na k. u. k. svijet.

6. Razgledavanje obiteljskih portreta nije samo povod za razgovor o naraštajima Glembayevih, već i o umjetnosti i slikarstvu, o slikarima koji su tvorci tih portreta. Iako je Leone jedini umjetnik u obitelji, i ostali likovi izražavaju svoje stavove dokazujući tako svoju intelektualnu razinu. Dijalozi su prepuni cijelih odlomaka i citata na stranom jeziku, njemačkom, francuskom, ali i latinskom.

»Fabriczy: Jeder Zeit ihre Kunst, mein' ich! Ako je jedno vrijeme mondeno i slike treba da su mondene! »L'oeuvre d'art est determinee par un ensemble qui est l'etat general de l'esprit et des moeurs environnantes!« So mein' ich! Aber allerdings, ich versteh' nicht viel davon! Što dulje ja tu sliku gledam, a gledam je sada više od sedam godina, meni je sve ljepša: ich kann mir nicht helfen! Allerdings, ich bin nur ein Laie! Ali ovdje je Leone: on je sam slikar, njegove slike dobivaju zlatne medalje, on će nam to znati bolje formulirati: dakle, Leone, što ti misliš o baruničinom portretu?«

(Svako doba ima svoju umjetnost, mislim ja!... »Umjetnina je određena cjelokupnošću sveopćeg stanja duhovnih i moralnih vrijednosti koju je okružuju!« Tako je, mislim ja! Ali, uostalom, ja se mnogo ne razumijem u to!... ne mogu sebi pomoći, ja sam samo laik!)

»Fabriczy: Jawohl, das ist ein typischer Ferenczy! Von demselben Ferenczy stammt auch das berühmte Portrait des englischen Herrscherpaares, (...)«

(Da, to je tipični Ferenczy! Od ovog istog Ferenczyja potiče i čuveni portret engleskog kraljevskog para, — Igen, ez tipikus Ferenczy! Ugyanez a Ferenczy festette az angol uralkódópár híres portréját is,)

Silberbrandt, doktor teologije i filozofije svoje stavove potkrjepljuje latinskim citatima što odgovara njegovom zvanju i društvenom položaju.

»Silberbrandt: »Omnis ars naturae imitatio est!« A nema sumnje, ova slika prikazuje barunicu vrlo vjerno, (...)« (Svaka umjetnost je podražavanje prirode. — Minden mĂveszet utánzása a természetnek.)

Kada sudionici razgovora izražavaju neslaganje s Leoneovim stavovima oko slučaja Rupert–Canjeg karakteriziraju ga kao umjetnika, jer oni »drugačije« razmišljaju. Pri tome ne koriste hrvatsku, već stranu riječ: latinizam artist koji označava besprijekornog umjetnika16 te germanizam künstler, morfološki prilagođen i s konotacijama omalovažavanja. Prevoditelj u oba slučaja koristi mađarsku riječ.

»Leone: Tu se dogodilo to, da je jedna žena sa svojim djetetom skočila iz trećeg kata i da su oboje mrtvi. To se je dogodilo. To je sve, što se je dogodilo! A ona je pet minuta prije toga pozvonila na glembajevskim vratima i tu su je bacili na ulicu!«

»Puba uvredljivo: Ti si artist! Poznata je stvar stvar, da se Künstleri svemu paranoidno čude! (...)«

»Puba sértędötten: Te mĂvész vagy! Köztudomású, hogy a mĂvészek mindenen paranoiásan csodálkoznak.«

7. Svoje filozofske dvojbe u razgovoru s Angelikom Leone potkrjepljuje citatima iz Kanta, dakako na njemačkom što odražava njegovo obrazovanje.

»Mutno je sve to u nama, draga moja dobra Beatrice, nevjerojatno mutno. »Es gibt zwei Stamme der menschlichen Erkenntnis, die vielleicht aus einer gemeinschaftlichen, aber uns unbekannten Wurzel entspringen, namlich: Sinnlichkeit und Verstand, durch deren ersten Gegenstande gegeben, durch den zweiten gedacht werden!« Sinnlichkeit und Verstand, jasnije od toga nije ni jedan Kant mogao da odredi sve to mutno u nama!« (»Postoje dva stabla ljudske spoznaje, koja možda proizlaze iz jednog zajedničkog, ali nama nepoznatog korijena: čulnost i razum. Prvim od njih stvari primamo, a drugim zamišljamo!« Čulnost i razum,...)

Upotrebljavajući izraz švapski, prezirno i pogrdno kvalificira stilističku osobitost Kantovog pisanja i vremena u kojem je djelovao. Prevoditelj bira mađarsku frazu dilletáns mód.

»Leone: (...), a Kant je pisao u stilu svoga vremena krilato i uzvišeno švapski: auf den Flügen der Ideen!«

U prijevodu: »(...), Kant visont hihetetlenül dilletáns módon írt: auf den Flügen der Ideen!

8. Pravna terminologija se pojavljuje u razgovorima o baruničinom pravnom slučaju. Pravni savjetnik Puba nudi rješenje, ostali iznose svoje slaganje ili neslaganje s njim, a Barunica ništa od toga ne razumije pa kad u hrvatskoj rečenici upotrijebi germanizam juristeraj cijeli iskaz dobiva povišen ton i dodatna značenja (omalovažavanja, ignoriranja i nepoznavanja birokratskog aparata). Prevoditelj izabire riječ grčkog podrijetla paragrafus koja sadrži i pejorativno značenje (a törvényeket, rendeleteket mereven alkalmazó17).

»Barunica Castelli: (...) ja sam doduše samo žena i ja ne razumijem mnogo od tog vašeg juristeraja, (...)«

»Castelli Báróné: (...) Én nę létemre édeskeveset értek a paragrafusaidhoz, (...)«

Leone o pravnicima, svećenicima, liječnicima:

»Vlakovođe su vlakovođe, grobari su grobari! Ali vi ste privilegirani švarckinstleri!«

»De ti privilegizált szemfényvesztęk vagytok!«

Koristi se germanizmom koji je fonološki prilagođen hrvatskom jeziku i znači čarobnjak, mađioničar, šarlatan, opsjenjivač.18 U prijevodu nalazimo mađarsku riječ s pejorativnim značenjem (a figyelmet a lényegręl, a valóságról elterelę19 = koji odvlači pažnju od bitnog, stvarnog).

Kao u originalu, i u prijevodu Leone Pubine stavove i rješenja objašnjava latinizmom ius, pravo. Osjećamo njegov prezir kao što ostali izražavaju svoj prezir prema njemu kao umjetniku.

»(...) Ono, što je tu Puba deklamirao, to je ius. Ili još bolje: tako si odlikaši predstavljaju ius, a Puba je uvijek bio odlikaš!«

Prijevod: »Az, amit Puba az imént elszavalt, at ius. Helyesebben: így képzelik el a iust színjelesek, márpedig Puba világ életébn színjeles volt!«

»Leone: (...) Jede Kanzel ist eine Art Advokatenkanzelei!«

Ovdje imamo igru riječima: Svaka je propovjedaonica (Kancel) neka vrsta odvjetničke kancelarije — Minden szószék bizonyos fajta ügyvédi iroda!)

9. Kampanju u slučaju Rupert–Canjeg protiv barunice Castelli vodi agramerski socijalistički tisak. Visoko društvo okupljeno oko Glembayevih smatra da taj događaj novine ne bi smjele ni spominjati. Ne pridaju važnost javnom mnijenju jer je ono daleko ispod njihovih patricijskih krugova.

»Dr Altman: (...) die Zeitungen, mein Gott, sind wirklich kein entsprechendes Mittel; wie soll ich sagen, die Zeitungen sind, so zu sagen, kein geeignetes Feld für solche delikate Komplikationen! (...) u toj hajklih aferi (...)«

(novine, Bože moj, nisu naravski nikakvo odgovarajuće sredstvo; kako da kažem, novine, tako reći, nisu nikakvo pogodno tlo za ovakve delikatne zapletaje.... u toj tugaljivoj aferi)

U mađarskom prijevodu nalazimo domaći ekvivalent ebben a kényes ügyben umjesto strane riječi hajklih afera.

»Glembay: (...) Ich mein', die Zeitungen sind Eintagsfliegen! Der Dreck wird gelesen und dann auch rasch vergessen! (...)«

(Moje je mišljenje, da su novine jednodnevne mušice! Smeće se pročita, a onda isto tako brzo zaboravi! — Az újságok ugyis olyanok, mint a tiszavirágok! Az emberek elolvassák ezt a szemetet, de hamar el is felejtik!)

»Puba: (...) Die sogenannte öffentliche Meinung ist natürlich einen Drek Wert!«

(Naravski, da takozvano javno mnijenje nije vrijedno ni boba! — Az úgynevezett közvélemeny persze hajítófát nem ér!)

Poseban prizvuk ironije i omalovažavanja prema novinarima i njihovim stavovima dobivamo kada Puba u njemačku rečenicu uvrsti hrvatsku riječ gluposti, odnosno kada prevoditelj uvrsti hülyeségek.

»Puba: (...) Onkl Naci! Diese »gluposti« liest man in der ganzen Stadt und überall spricht man nur davon!« (Ove se gluposti čitaju po cijelom gradu i posvuda se govori samo o tome!)

U prijevodu: Náci bátyám! Diese, hülyeségeket« liest...

Svoj prezirni stav izražava i njemačkim leksemom švindleri (varalica, opsjenar) koji je fonološki prilagođen hrvatskom. Dudás poseže za modernijom rječju csaló iako bi bila adekvatnija svindler, germanizam koji je uobičajen i u mađarskom.

»Puba: Ti će se švindleri nabacivati tu klevetama: so, mir nichst, dir nichst! (tako, nikom ništa!)

»Ezek a csalók csak úgy mir nichts, dir nichts!«

»Oberleutnant von Ballocsanszky: (...) Jederfalls mein' ich, dass man dem Kerl (ich mein' den betreffenden Journalisten) eins auf die Fratze hauen sollte! (...)«

(Mislim svakako, da bi tome klipanu — tome novinaru — trebalo odvaliti preko gubice! — Mindenesetre nézetem szerint nem ártana annak a fickónak (az újságíróra gondolok) egyet a pofájába vágni!)

Dalje, o samim novinama govore kao o vinkelblatu. Opet imamo fonološki prilagođen germanizam koji znači zakutni list. Mađarska riječ zúglap nosi dovoljno izvanjezičnih informacija pa prevoditelj izostavlja njemačku riječ.

»Silberbrandt: (...) riječ je bila o onoj notici u onom ateističkom vinkelblatu, (...)«

Annak az ateista zuglapnak a kitételéręl volt szó, (...)«

Na početku drugog čina Leone razgovara s Silberbrandtom o Leoneovoj izjavi s kraja prvog čina da je Silberbrandt Baruničin ljubavnik.

Leone ironično kaže:

»...Ta moja izjava nije štampana u novinama, a da i jest, to bi bilo sigurno u kakvom »bezbožnom vinkelblatu«!

U prijevodu: »...Kijelentésem nem újságban jelent meg. De ha meg is jelent volna, minden bizonnyal valami, istentagadó zuglapban« látott volna napvilágot!«

»Leone: Dao mi ih je urednik onog, kako vi velite: »vinkelblata«.«

U prijevodu: Annak a »zuglapnak« — ahogy ti nevezitek — a szerkesztęjétęl kaptam.

Glembay novinare naziva škribentima. Prevoditelj koristi mađarsku riječ firkász (škrabalo, piskaralo). Puba, pak, kaže diletantski škribenti–dilettáns firkász.

»Puba: Naravna stvar: in camera caritatis, a one babe na periferiji sa svojim krajcerblatima ne čitaju karitativne izvještaje. Ulici baš takve stvari treba pod nos servirati!«

Germanizam krajcerblat20 znači bulevarske jeftine novine pune senzacija i tračeva. Iako u mađarskom postoji izraz krajcáros21 s pojačanim, pejorativnim značenjem, prevoditelj se odlučuje za filléres újság, riječ koja sadrži gotovo iste konotacije.

»Persze, in camera caritatis, csakhogy a filléres újságot külvárosi banyák nem olvassák a karitatív értesítęket! Az utcának épp ezeket a dolgokat kell az orra alá dugni!«

10. Kao i prema novinarima, tako se visoki građanski sloj odnosi i prema ostalim pripadnicima nižih društvenih slojeva. Svoj prezir izražavaju upotrebom hrvatskom jeziku prilagođene strane riječi.

»Puba: (...) — ali gospodo: demagogija vlada plebsom! (...)«

Umjesto ovog latinizma koji pogrdno znači prosta svjetina, ološ, rulja,22 u prijevodu nalazim mađarsku riječ: »csakhogy a csęcseléket a demagógia mozgatja, uraim!«

»Fabriczy: (...) da pauperi s ulice tako misle (...)« — »hogy az utca pauperjei így gondolkozzanak«

»Leone: (...) Ona je htjela, da joj barunica kupi jednu Singer–mašinu. Ona je izučena švelja, i ona kao takva bila je uvjerena, da ima pravo na tu Singer–mašinu!«

U prijevodu: »Az volt a kívánsága, hogy a báróné vegyen neki egy Singer varrógépet. Kitanult varrónę, s mint ilyen, nyilván úgy képzelte, joga van egy varrógépre.«

»Leone: (...) Ona me je uvjeravala, da kad bi se sve dobro riješilo, kad bi imala svoju vlastitu singericu, a ovako da će se utopiti! (...)«

Prijevod: »Azt bizonygatta, hogy ha meglesz a Singer–gépe, belenyugszik a sorsába — ha nem: vízbe öli magát.«

11. Nakon što je kolima pregazila radnicu, barunica je sudski oslobođena krivnje. Slučaj se zakomplicirao kada se radničina snaha bacila s trećeg kata Glembayeve kuće nakon što joj je barunica odbila pomoći. U tisku se pojavljuju brojne optužbe i cijela obitelj je uzrujana. Barunica pokazuje svoju nezainteresiranost, ali i navlači masku žrtve koja je u cijelom tom incidentu nevina. Pojačan ton dobivaju njezine riječi izrečene na njemačkom.

»Ich lass mich nicht ruiniren! Was kann ich dafür, ako se ta osoba ubila? In dieser Sache habe ich mein Möglichstes! Jesam li ja tu luđakinju bacila iz trećeg kata?« (Ja se ne dam uništiti! Što ja mogu zato,... Ja sam u toj stvari učinila najviše što mi je bilo moguće! — Nem hagyom magam tönkretenni! Hát tehetek én arról,... Én minden tęlem telhetęt elkövettem.)

»Barunica Castelli sjedi nepomično, gleda preda se i tiho briše oči rupčićem: Es ist direkt, so hilflos da zu sitzen und sich taglich beschmutzen zu lassen! Ich bin gran geworden, meine Nerven, mein Gemüt, alles, alles, furchtbar...! (Upravo je perverzno sjediti ovdje ovako bespomoćno i puštati da te dan na dan prljaju! Ja sam posijedila, moji živci, moje raspoloženje, sve, sve, pa to je strašno... — Valósággal perverz dolog, az ember kénytelen ölbetett kezekkel tĂrni, hogy nap mint nap gyalázzák. Én már beleęszültem! Az idegeim! A kedélyem! Mindez szörnyĂ...)

12. Njemačke riječi prilagođene hrvatskom jezičnom sustavu susrećemo u označavanju apstraktnih pojmova. Tako osobe koje sudjeluju u komunikaciji umjesto hrvatske riječi svjetonazor upotrebljavaju riječ veltanšaung čime je dodatno naglašen sadržaj iskaza. Posebno karakteristična za Krležin stil je riječ ajnštelung23 (stav, gledište).

»Leone: To sve miriše po dominikanskom sumporu, Beatrice! Ja dopuštam: u ovakvom veltanšaungu živjeti je jeftino. To su hiljadugodišnji propisani pogledi; ta je tvoja dominikanska kostimirana hijerarhija oklopljena: vi kao crkveni veltanšaung, vi ste diluvijalni mastodont u oklopu, vi živite u crkvenoj tvrđavi, u panceru jedne verbalne laži: qualitas occulta!«

U prijevodu nalazim mađarske iraze világszemlélet i világnézet.

»Fabriczy: (...) Ali distingvirajmo dobro: babe na periferiji čitaju to pismo u svom krajcerblatu sa sasvim drugim ajnštelungom: psihologija periferije nije psihologija naših veltanšaunga!«

U prijevodu: »De disztingváljunk: a külvárosi banyák meręben más beállítottsággal olvassák filléres lapjunkban ezt a levelet. A külváros lélektana nem azonos a nézetünket valló emberek lélektanával.«

Prevoditelj se ovdje koristi mađarskim pojmovima beállítottság i nézet umjesto germanizama. Riječ beállítottság24 karakteristična je za novinarski stil (meggyęzędés, szemléleti mód).

»Fabriczy: Ja sam, Leone, oduvijek bio vrlo oduševljen za paradoksalne veltanšaunge, (...)«

Prijevod: »Leone, én mindig lelkesedtem a paradox világszemléletekért, (...)«

Ovdje bismo, možda, morali računati s ekonomijom u jeziku. U mađarskom je, naime, világnézet prevedenica prema Weltanschauung, a hrvatski ekvivalent je nastao kasnije i nije se uklapao u emocionalnu izražajnu sferu.

Ironično (u razgovoru s ocem):

»Leone: Da, ja sam strašan, a gospođa barunica je za tebe simbol čiste sublimne sreće! (...) Auch eine elde Weltanschauung!

U prijevodu je ovaj put ostavljena strana riječ: »Persze, én iszonyatos vagyok, de báróné, az persze a tiszta, magasztos Boldogság szimbóluma! (...) Auch eine elde Weltanschauung! (plemenit pogled na svijet — nemes világnézet).

Umjesto hrvatske riječi ugođaj ili raspoloženje susrećemo germanizam štimung jer je »riječ štimung semantički složena i neprevodiva i ako kažemo ugođaj, izgubljeno je značenje.«25 U mađarskom prijevodu susrećemo riječ hangulat i lélkiállapot.

»Barunica Castelli uzrujano: Ti opet gnjaviš, Puba, tim glupostima! (...) Čovjek samo kvari sebi štimung i nerve!«

»Az ember csak elrontja a hangulatát és tönkreteszi az idegeit!«

»Fabriczy: Ali to je sve već bilo u jednom višem štimungu; i njezino dolaženje k tebi bilo je već u višem štimungu.«

»Csakhogy mindez feldúlt lelkiállapotban történt. Már akkor is feldúlt lelkiállapotban volt, amikor nálad járt!«

Osobina Krležina stila je i germanizam Gedankengang (tijek misli) kojim se posebno naglašava sadržaj iskaza pojedinog sudionika u komunikaciji. Prevoditelj, opet, radije koristi mađarsku riječ gondolatmenete. Kad je u pitanju cijela rečenica na njemačkom, nju susrećemo i u prijevodu.

»Leone: (...) A vaš Gedankengang je ovo: što vi to mene gledate, kao da sam ja ubila vašu majku? Vi ste isto tako ubili svoga oca! Ali ja vam ništa ne predbacujem: pomirimo se! Das ist Ihr Gedankengang! (...)«

»A gondolatmenete viszont a következę: (...) Das ist Ihr Gedankengang!«

Leoneu nije jasno kako njegov otac može voljeti nekog kao što je Charlotte jer »ta žena gazi preko egzistencija tako šarmantnozločinački, da tu normalnome čovjeku staje pamet! »Glembay je brani jer ga je ona »naučila živjeti« i zato je sve što njegov sin govori ništa, luft. U prijevodu nalazimo izraz levegę26 (üresség, semmi; irodalmi alkotásban az ábrázolás mögött érzékelhetę háttér, ill. a mĂ sajátos jellege, hangulata).

»Glembay: (...) Ti si se tu postavio preda me kao kakav inkvizitor i hoćeš moju glavu na temelju nekakvih fikcija! Sve je to, što ti tu govoriš, luft!«

U prijevodu: Elébem állsz itt, mint valami inkvizitor, s a fejemet követeled holmi fikciók alapján! Amit itt összehadartál, az mind csak levegę!«

13. »Prekomjerna rječitost temeljno je obilježje Krležine dramaturgije, napose u glembajevskom ciklusu. Karakterne značajke i psihička stanja poput stopa u pijesku ostavljaju svoje tragove u nezaustavljivim kaskadama riječi.«27 U tom je smislu posebno važna uloga stranih riječi u emocionalno pojačanim situacijama među sudionicima u komunikaciji. One služe za isticanje i predočavanje emocionalnih stanja i stavova.

Leone izriče svoju ironiju prema barunici Castelli u situaciji kad ona svira na glasoviru svoju omiljenu skladbu.

»Barunica Castelli–Glembay svira svoju Mondscheinsonatu, i ja mislim da je najbolje pustiti je da odsvira tu svoju blaženu Mondscheinsonatu, jer čini se da ona ne bi mogla zaspati bez te svoje sonate, quasi una fantasia«! Šta se tu gnjaviš? Pogotovo ako si toliko überlegen, te uviđaš da je sve ovo: ludnica!«

Prijevod: »(...) Különösen ha már annyira felülemelkedtél, és magad is látod, hogy ez bolondokháza!«

»Puba: Lako je tebi govoriti so von oben aus deiner olympischen Perspektive! »(...tako odozgo iz tvoje olimpske perspektive! — A te olimposzi magasságodból!)

Sukob oca i sina u drugom činu:

»Glembay: Es ist viehisch, was du da zusammensprichts, verstehst du? Und sagst du nur noch ein Wort, ich hau' dich nieder wie einen Hund!«

(Zvjerski je, što ti tu govoriš, razumiješ li! A ako izgovoriš samo još jednu riječ, ja ću te umlatiti kao psa! — Ez már állati, amit itt összebeszélsz! Megértetted? Ha még egy szót szólsz, leütlek, mint egy kutyát!)

Sukob s Barunicom:

»Barunica Castelli: (...) Dieses alte Schwein hat mich beraubt! Schweine seid ihr und Bagage, das seid ihr! Je li to vladanje dostojno jedne opatice? So benimmt eine Strassendirne, nicht eine Nonne!« (Ta me je stara svinja orobila! Svinje ste vi i bagra, to ste vi!... Tako se vlada ulična drolja, a ne opatica! — Ez a vén disznó kirabolt! Disznó egy bagázs az egész banda! Igy csak egy utcai nę viselkedik, de nem egy apáca!)

Na to će Leone: »Kein Wort mehr! Marsch hinaus aus dem Zimmer!«

(Ni riječi više! Marš napolje! — Egy szót se többet! Mars ki a szobából!«)

»Barunica Castelli: (...), jer na dam, das man hier vor diesem toten Schuft da, u toj mrtvačkoj sobi, stvori bordel! Izvolite u jedan Stundenhotel — aber nicht hier. (jer ne dam da se pred ovim mrtvim nitkovom ovdje,... — ali ne ovdje!)

Prijevod: »(...) Tessék, menjetek egy garniszállóba, aber nicht hier!«

14. Omalovažavanje i prezir prema osobama nižeg društvenog statusa likovi u drami izražavaju njemačkom riječi Person ili hrvatskom osoba, što odgovara mađarskom alak. U razgovoru o obiteljskim portretima Fabriczy spominje avanturu Ludvige Glembayeve s talijanskim slikarom prema kojem pokazuje svoj prezir i podcjenjivanje.

»Fabriczy: To je portret od maestra Bartolomea iz Toskane, dieser fantastischen Person! Das unglückliche Kind aus dieser Avanture mit diesem italienischen Maler, izgubilo se negdje oko osamdesete u Beču. (...)«

Prijevod: »Ezt a portrét a toscanai maestro Bartolomeo festette, diese phantastische Person! (...)«

Na kraju drame barunica Castelli pokazuje svoje pravo lice. Izražavajući prezir Leone je opisuje kao jednu Person.

»Leone: (...) Ali mi imamo druge račune: eine Person, die direkt aus einem Stundenhotel gekommen ist, so eine muss jetzt hier schweigen!«

Prijevod: »De más számolni valónk is van: eine Person, (...)!

Barunica omalovažava ženu niže klase kojoj je odbila pomoći nakon čega se ova bacila s trećeg kata. Krleža sada koristi hrvatsku riječ osoba, a mađarski prevoditelj riječ u pejorativnom značenju némber (tiszteletreméltó nęi tulajdonságok nélküli nę28)

»Barunica Castelli: Ich lass mich nicht ruiniren! Was kann ich dafür, ako se ta osoba ubila? (...) Jesam li ja tu luđakinju bacila iz trećeg kata?

U prijevodu: »Ich lass mich nicht ruiniren! Was kann ich dafür, hogy az a némber öngyilkos lett? (...) Hát én dobtam le azt az eszelęst a harmadik emeleten?«

Na drugom mjestu prevoditelj koristi riječ nę čije bi pejorativo značanje bilo ljubavnica (valakinek a szeretęje29).

»Barunica Castelli: (...) Tko je toj osobi dao pravo, da mene okrivi? Što sam ja njoj učinila?«

Prijevod: »Ki jogosította fel azt a nęt, hogy engem vádoljon? Mit vétettem én ellene?«

15. Obratimo li pažnju na strane izraze koji pokrivaju vokabular iz svakodnevnog života, uočit ćemo njihovu fonološku prilagođenost hrvatskom jezičnom sustavu (šnelcug, epidemšpital, šlafmitl, itd.), dok prevoditelj nalazi adekvatne mađarske lekseme kojima će zamijeniti germanizme.

»Glembay: (...) Tri je godine preležala po švajcarskim Nervenanstaltima, a to su gospoda Daniellijevi preda mnom — naravno — lukavo, grčki, venecijanski zatajila! (...) Htjela je jedanput da skoči s jurećeg šnelcuga, (...)«

Prevoditelj ove izraze prenosi u mađarski jezik pa koristi riječi ideggyógyintézet, gyorsvonat. Istu tendenciju primjećujemo i u sljedećim primjerima:

»Angelika: (...), u epidemšpitalu bila sam pune dvije godine. (...)«

Prijevod: »Ott töltöttem, a járványkórházban, kerek két esztendęt.«

»Angelika: Leone dragi, primiri se, to su nervi! Da ti doktor Altmann da jedan šlafmitl (...)«

Prijevod: »Ne kérjek Altmann doktortól valami altatót?«

»Leone: (...) I ako vas poslije netko zapita, što ste radili na vulkanu, vi treba da mu odgovorite ovim svojim Seidenbonbon–glasom, bilo je divno!«

Prijevod: »És ha valaki megkérdezi, mit csinál a Vezúvon — nem is felelhet mást selyemcukorka–hangján, mint hogy: gyönyörĂ volt!«

Krleža godine piše slovima, a prevoditelj ne navodi godinu, nego je neodređen.

Dalje u tekstu imamo godinu napisanu slovima, ali na hrvatskom, a prevoditelj piše brojkama.

»Leone: (...) Našao sam noćas na ormaru u svojoj sobi jedno dobro achtundvierziger izdanje Eulerove Mehanike! (...) A Kritika je, ne varam li se, izdana negdje oko sedam stotina osamdeset i devete! (...)«

»At este szobámban egy nagyon régi kiadású könyvet találtam a szekrény tetején: Euler Mechanikáját! (...) A Kritika pedig, ha nem tévedek, ugy 1789 táján.«

Za oslovljavanje patricijskog sloja, ali i ukupnog stanovništva glavnoga grada tadašnje Hrvatske upotrebljena je riječ Agrameri, nastala od starog njemačkog imena za grad Zagreb Agram.30 U prijevodu nalazimo pridjev zágrábi, ali kad je on dio osobnog imena, ovaj germanizam ostaje: illustrissimus Glembay–Agramer.

»Živa, banalna i glasna konverzacija na odlasku, od koje se čuju samo pojedini uzvici, nerazgovjetne riječi i smijeh, sa mnogo njemačkog agramerskog teksta.

(...) Poslije neznatne stanke izlazi jedna sjedokosa dama s marabu–ogrlicom u pratnji illustrissimusa Glembay–Agramera, (...)«

»A távozás élénk, banális és hangos zajából csak egyes foszlányok, kivehetetlen szavak és nevetés hallatszik, sok német, zágrábi szöveggel. (...) Rövid szünet után, tizennégy éves unokájával egy ęsz hajú hölgy lép ki, marabu boával, Glembay–Agramer kíséretében.«

»Leone: (...) Stari Fabriczy liferovao je tu ženu kao robu za vas agramerske bonvivane (...)«

Prijevod: »Az öreg Fabriczy szállította nektek, zágrábi bonvivánoknak, (...)«

16. Sudionici u dijalozima pojačavaju značenje, ekspresivnost svog iskaza kad isti sadržaj kažu dva puta, jednom na hrvatskom, a drugi put na njemačkom.

»Glembay: Pa dobro, ako već ne ćeš prijateljski, dann aber rein menschlich: du musst mir sagen, was an der Sache ist. Ti to meni moraš reći! Jesi li me razumio? »(onda barem čisto ljudski: moraš mi reći što je na stvari)

U prijevodu: »Rendben van. Ha nem vagy hajlandó baráti módon, dann aber rein menschlich: du musst mir sagen, was an der Sache ist. Meg kell mondanod. Értetted?«

»Puba: (...) Treba naglasiti, und zweimal unterstreichen, (...)« (i dvaput podvući)

Prijevod: »Hangsúlyoznunk kell, und zweimal unterstreichen (...)«

U nadopuni prvog čina:

»Jedna starija dama: Parler beaucoup pour ne rien dire, to je njegovo pravilo. Govorio je mnogo, a nije rekao ništa....« (Govoriti mnogo da se ne kaže ništa,)

U prijevodu: »Parler beaucoup pour ne rien dire, ez az ę szabálya. Sokat beszélt, de nem mondott semmit...«

17. Frekventni izrazi i fraze u tekstu imaju funkciju pojačavanja iskaza te upućuju na stavove i raspoloženje likova (nervozu, omalovažavanje, ironiju, čuđenje itd.) ili jednostavno služe kao poštapalice.

Negdje su te fraze na stranom jeziku u prijevodu jednake originalu, a negdje prevedene.

»Barunica Castelli: (...) Um Gottes Christi Willen, što vi to mene tako krivo gledate?«

U prijevodu:« Az Isten szerelmére, miért néz rám olyan mogorván? Minek néz engem?«

»Fabriczy: Lacherlich! Jedan Ferenczy László ne zna, što je slikarstvo, a jedan gospodin Glembay to ima u malom prstu! (...)«

»Puba: (...) Od nečeg se konačno mora umrijeti, lacherlich!«

Isto i u prijevodu (Smiješno! — Nevetséges!)

»Fabriczy: (...) Da pauperi s ulice tako misle, das ist noch verstandlich! Ali ti, jedan Glembay–Danielli — merkwürdig!«

U prijevodu: »De te, egy Glembay–Danielli, ez igazán furcsa!«

»Fabriczy: (...) Čovjek pokraj svog mrtvog intimusa misli na svoj vlastiti želudac, merkwürdig! (...)«

U prijevodu: »Az embernek a jó barátja holtteste mellett is a hasán jár az esze, merkwürdig!«

»Fabriczy: No also, immer schöner und schöner: jedan Ferenczy László je za tebe anoniman?«

»Fabriczy: So ist es!«

Isto i u prijevodu (Dakle, sve ljepše i ljepše; Tako je! — No de ilyet! Szebbnél szebb; Ugy van!).

18. Pored germanizama kojima vrvi tekst drame, vrlo su česti latinizmi. Citati i cijeli odlomci na latinskom upućuju na Silberbrantovu i Angelikinu pripadnost kleru, ali su isto tako česti ustaljeni uzrazi iz pravne i druge terminologije (de facto, nota bene, in camera caritatis), što ne čudi ako se sjetimo da je latinski bio službeni jezik, kako u Hrvatskoj tako i u Mađarskoj do druge polovice XIX. stoljeća. Dudás međutim, neke izraze prevodi na mađarski (non plus ultra — isteni, tendence — célzás), mada se non plus ultra redovito koristio u jeziku govornika mađarske srednje i, naravno, više klase.

»Angelika: (...) A u stvarnu istinu može se ući samo srcem, Leone, samo srcem: logikom ili duhovitim riječima nikako! (...)

Leone: Preostaje nam dakle dominikanska qualitas occulta?« (tajna kvaliteta)

U prijevodu: Tehát nem marad más hátra, mint a dominikánus qualitas occulta?

»Silberbrandt: »Pulchrum autem dicatur id, cuius ipsa apprehensio placet«, kako je rekao sveti Toma, illustrissime!«

(A lijepim neka se nazove ono, što se pri samom zamjećivanju sviđa.)

»Fabriczy: (...) non plus ultra Raine Claude (...)«

»Fabriczy: (...) isteni Reine Claude (...)«

»Silberbrandt: (...) Ta Canjegova je lice, koje s onom s onom staricom Rupertovom nije bilo ni u kakvoj juridičkoj, pa ni formalnoj vezi: de facto, kao što je vrlo točno formulirao gospodin doktor Puba: priležnica jednog čovjeka, koji je — nota bene — kao vanbračno dijete živio od svoje majke odvojen više od trideset godina. (...)«

Isto u prijevodu.

»Puba: (...), izvolite tu moju izjavu uzeti bez ikakve tendence: (...)«

U prijevodu: »vegyék e kijelentést minden célzás nélkül«

»Leone: (...) A propos mamine smrti! (...)! — »A propos! Mi a véleményed: (...)«

19. Anglizmi zrcale prodor novih društvenih i ekonomskih odnosa na područje k. u. k. svijeta s kojima raste i sve veća popularnost i upotreba engleskih izraza i fraza. Ubacivati anglizme u hrvatske iskaze značilo je, kao i danas ići ukorak s vremenom. Izuzev rijetkih mađarskih izraza upotrebljenih umjesto engleskih, u takvu je duhu načinjen i prijevod.

»Dr Altmann: (...) Naša je meštrija jasna i public, (...)«

Prijevod: »A mi mesterségünkben nincs semmi titok!«

»Glembay: Sve, što si ti noćas brbljao u salonu bez ikakve materijalne podloge, sve je to moral insanity!«

Prijevod: »Amit az éjjel a szalonban minden konkrét bizonyíték nélkül összefecsegtél, az csak galád rágalom! Moral insanity!«

»Leone: (...) Alis je bila firstclass plivačica!« — »Alice first class úszó volt!«

»Glembay: (...) Ti sjediš negdje na jednoj terasi firstclass fashionable Alpenhotela, und geniessest das Alpenglühen!«

Prijevod: »First class alpesi szálló teraszán ülsz, und geniesst das Alpenglühen!«

20. Francuski izrazi su rijetki, ali to ne umanjuje njihovu ekspresivnu vrijednost jer govoriti francuski značilo je pripadati visokom društvenom sloju, značilo je obrazovanost, a ako dobro govorite jezik onda njime možete izraziti i određeni stav ili emociju. Ovim postupkom sudionicima razgovora omogućeno je izbjeći neutralnost iskaza.

»Dr Altmann: (...) nisam sasvim au courant (...)« — Nisam sasvim siguran. Prevoditelj sve prevodi: »Én ugyanis nem ismerem közelebbręl az ügyet...«

»Leone ozbiljno, strogo i vrlo mrko: Merci! To je dakle moral insanity!«

Jednako je i u prijevodu.

»Glembay: Parlez plus bas, perce que les murs ont des oreilles!

Isto u prijevodu. »Govorite tiše jer zidovi imaju uši! — Halkabban beszélj, a falnak is füle van!«

»Leone: (...) Kakav élan vital! Kakvo srce? Ta žena pere se dnevno s dvadeset i sedam pomada i krema, ona se maže đurđicama i medom i čitave dane ne radi drugo, nego se kupa u limunu i mlijeku!«

Prijevod: »Mi féle élan vital? Mi féle szív? (...)«

21. U nadopuni prvog čina nalazimo fonološki hrvatskom jeziku prilagođenu mađarsku riječ erdeg–baba koju prevoditelj zamjenjuje riječju jósnę. Oba izraza upućuju na značenje: vračara, gatara, proročica. Njezinom upotrebom postignuta je jača ekspresivnost.

»Jedan presvijetli od banskog Prezidija, jednom kanoniku: Da, da, da, stara Bárbóczyjeva bila je prava erdeg–baba. (...)«

(vražja baba, mađarski ördög–bába)

»Igen, igen, az öreg Bárbóczyné igazi jósnę volt.«

Cilj ovog rada bio je utvrditi i objasniti zašto hrvatski književnik Miroslav Krleža u drami Gospoda Glembajevi koristi riječi i fraze iz stranih jezika, posebice njemačkog.

Elementi stranih jezika zauzimaju u drami cijele odlomke teksta, ali nailazimo i na fonološki adaptirane riječi uklopljene u iskaze na hrvatskom jeziku.

Pri proučavanju smo krenuli od temeljitog iščitavanja drame u originalu, da bi se nakon toga učinilo zanimljivim osvrnuti se i na njezin prijevod na mađarski jezik. Uspoređivan je način na koji su strani elementi uklopljeni u prijevod te je utvrđeno da je prevoditelj Kálmán Dudás njemačke iskaze i citate ostavio takve i u prijevodu, dok je dosta fonološki adaptiranih stranih riječi zamijenio mađarskim (kugellampa — gömblámpa, vaštiš — mosdó, nahtiš — éjjeliszekrény, itd.). Dudás se ponegdje odlučuje za domaći moderniji izraz i kad ima na raspolaganju i u mađarskom jeziku postojeću posuđenicu u istom opsegu značenja (krajcáros — filléres újság, svindler — csaló). Ove razlike između originala i prijevoda dramskog teksta možemo objasniti i vremenskom razlikom. Krleža je dramu napisao 1929. godine, a Kálmán Dudás na prijevodu radi 60–ih godina XX. stoljeća. Druge društvene prilike, prevoditeljeva pripadnost mlađem naraštaju drukčijeg pogleda na svijet i drukčijih jezičnih uzusa navodi na pomisao o približavanju djela novim čitateljima.

Unatoč ovim razlikama, djelo i u originalu i u prijevodu na svojoj jezičnoj razini zrcali posve određenu sliku svijeta. Zanimljivost mađarskog prijevoda leži u tome što se radi o slici svijeta određene društvene klase koja je postojala i u hrvatskom i u mađarskom društvu. Njihov način života, mišljenje o svijetu, o ambijentima, pojmovima i predmetima moguće je izraziti jedino stranim riječima, u većini slučajeva u fonološki neadaptiranoj formi. Primjeri pokazuju da se svakim stranim izrazom među sudionicima u komunikaciji postiže određena funkcija: pojačavanje sadržaja i značenja iskaza, prikazivanje i dočaravanje emocionalnih stanja i ugođaja.

Pri ovakvoj analizi drame, tj. analizi njezine jezične razine, pozivali smo se na spoznaje stilistike, lingvističke discipline koja se bavi stilom, odnosno izborom nekog jezičnog sredstva iz mnoštva mogućih. Stilistika se već odavno bavi Krležom kao piscem sa samosvojnim, sasvim osobitim stilom, ali smo se osvrnuli i na teze kognitivne lingvistike, nešto mlađe grane lingvistike. Ona više ne gleda na jezik kao autonoman, iz društvenog konteksta izoliran fenomen, već ga smatra dijelom društva i prvom i najvažnijom značajkom koja određuje čovjeka kao društveno biće. Oslanjajući se na te spoznaje, možemo zaključiti da Krležina drama u elementima stranih jezika zrcali sliku svijeta, odnosno dramski je iskaz na svom jezičnom planu u skladu sa zbiljom.

Izvori

Krleža, Miroslav (1966): Izabrana djela. Drame. Naprijed — Zagreb, Prosveta — Beograd, Svjetlost — Sarajevo

Krleža, Miroslav (1964): Válogatott mĂvei. Drámák. Forum könyvkiadó — Novi Sad

Literatura

Anić, Vladimir (1994): Rječnik hrvatskoga jezika. Novi Liber — Zagreb

Banczerowski, Janusz: A kognitív nyelvészet alapelvei. Magyar Nyelvęr, 123. évfolyam, 1. szám, 1999. január–március, 78–87 ol.

Frangeš, Ivo (1987): Povijest hrvatske književnosti. Nakladni zavod MH — Cankarjeva založba, Zagreb — Ljubljana

Hećimović, Branko (1988): Antologija hrvatske drame. Treći svezak. Znanje — Zagreb

Klaić, Bratoljub (1990): Rječnik stranih riječi. Nakladni zavod MH — Zagreb

Magyar értelmezę szótár. Akadémiai Kiadó, Budapest, 1992.

Mrduljaš, Igor (1995): Miroslav Krleža, Gospoda Glembajevi. Zagreb

Nyomárkay, István: A világ nyelvi képe az idegen szavak tükrében egy horvát drámában és magyar fordításában. Magyar Nyelvęr, 124. évfolyam, 4. szám, 2000. október–december, 487–494 ol.

Nyomárkay, István (2000): Kroatističke studije: Strategije uljudnosti u komunikaciji, Funkcija stranih riječi i fraza u Krležinu jeziku. Matica hrvatska — Zagreb

Samardžija, Marko (1998): Hrvatski jezik 4 (Udžbenik za 4. razred gimnazije): Funkcionalna raslojenost leksika, Leksičko posuđivanje, Prilagodba posuđenica. Školska knjiga — Zagreb

Škiljan, Dubravko (1994): Pogled u lingvistiku: Suvremena lingvistička teorija i njezini pojmovi. Naklada Benja — Rijeka

1

Samardžija M., Leksičko posuđivanje/Hrvatski jezik 4, udžbenik za 4. raz. gimnazije// Školska knjiga — Zagreb, 1998; str. 46–58

2

Nyomárkay, István, A világ nyelvi képe az idegen szavak tükrében egy horvát drámában és magyar fordításában / Magyar Nyelvęr // 124. évfolyám, 4. szám, 2000. október–december, 487–494. oldal

3

Škiljan D., Suvremena lingvistička teorija i njezini pojmovi / Pogled u lingvistiku // Rijeka, 1994. str. 74.

4

Banczerowski, Janusz, A kognitív nyelvészet alapelvei / Magyar nyelvęr, 123. évfolyam, 1999. jan–már, 1. szám, 78–87. ol.

5

Nyomárkay, István, A világ nyelvi képe az idegen szavak tükrében egy horvát drámában és magyar fordításában / Magyar Nyelvęr // 124. évfolyam, 4. szám, 2000. október–december, 487–494. oldal

6

Frangeš, Ivo, Povijest hrvatske književnosti. Zagreb–Ljubljana, Nakladni zavod MH–Cankarjeva založba, 1987. str. 297.

7

Frangeš, Ivo; 1987. str. 298–299

8

Krleža, Miroslav, Gospoda Glembajevi, 1966. Zagreb–Beograd–Sarajevo; 3. čin, str. 278–279

9

Mrduljaš, Igor, Pogovor knjizi: Miroslav Krleža, Gospoda Glembajevi, Zagreb, 1995. str. 200–201

10

Klaić, Bratoljub, Rječnik stranih riječi / Nakladni zavod MH, Zagreb, 1990.

11

István Nyomárkay, Strategije uljudnosti u komunikaciji. // Kroatističke studije/ Urednik: S. Damjanović. MH, Zagreb, 2000. str. 278.

12

Magyar értelmezę kéziszótár / Akadémiai kiadó, Budapest, 1992. II. svezak

13

Prema Magyar értelmezę kéziszótár, 1992. I. svezak

14

Prema Magyar értelmezę kéziszótár, 1992. II. svezak

15

Prema Magyar értelmezę kéziszótár, 1992. I. svezak

16

Anić, Vladimir, Rječnik hrvatskog jezika, Novi Liber, Zagreb, 1994.

17

Prema Magyar értelmezę kéziszótár, 1992. II. svezak

18

Prema Rječniku stranih riječi B. Klaića, 1990.

19

Prema Magyar értelmezę kéziszótár, 1992. II. svezak

20

Prema Rječniku stranih riječi Bratoljuba Klaića, 1990.

21

Prema Magyar értelmezę szótár, 1992. I. svezak

22

Prema Rječniku stranih riječi B. Klaića, 1990.

23

Prema Rječniku stranih riječi B. Klaića, 1990.

24

Prema Magyar értelmezę kéziszótar, 1992. I. svezak

25

Prema Rječniku stranih riječi B. Klaića, 1990.

26

Prema Magyar értelmezę kéziszótár, 1992. II. svezak

27

Igor Mrduljaš, Krležini Glembajevi — drama ubojite riječi / pogovor knjizi Gospoda Glembajevi // Miroslav Krleža, Zagreb, 1995.

28

Prema Magyar értelmezę kéziszótar, 1992. II. svezak

29

Prema Magyar értelmezę kéziszótar, 1992. II. svezak

30

Prama Rječniku stranih riječi B. Klaića, 1990.