Bijele pjesme pred ponorima

pour tous les enfants outragés

voor alle geschonden kinderen

für alle geschändeten Kinder

for all the abused children

Leo Wintgens

Bijele pjesme pred ponorima

Chants blancs devant les abîmes

Prevele

Višnja Machiedo

Višnja Stahuljak

poseban otisak

Uvodna bilješka

Leo Wintgens (Hergenrath, 1938), doktor je filozofije i književnosti, profesor engleskog jezika na Sveučilištu u Bruxellesu, član »Commission Royale de toponimie et dialectologie« u sklopu Kraljevske belgijske akademije, trenutačno predsjednik Odjela za francuski jezik, pjesnik i prozaist. Autor je mnogobrojnih studija iz lingvistike i povijesti, od kojih je dvije nagradio Conseil de la Communauté germanophone de Belgique (1980, 1989). Objavio je literarne tekstove na više jezika. Godine 1987. dobio je internacionalnu nagradu za literaturu: Stipendiju grada Mindena (Vestfalija) i Europskog književnog udruženja Die Kogge (Studienpreis der Stadt Minden/Westfalen und der Europischen Autorenvereinigung Die Kogge). Član je belgijskog PEN-a i član odbora Europskoga autorskog udruženja Die Kogge u Mindenu Njemačka.

Rođen neposredno prije Drugoga svjetskog rata u pograničnom, višejezičnom kraju uz Aachen (Njemačka) i Maastricht (Nizozemska), završivši studij njemačkog, francuskog, nizozemskog i engleskog jezika, piše poeziju i prozu na njemačkom (materinski mu je jezik jedan stari dijalekt njemačkog jezika) i francuskom, ponekad na nizozemskom i engleskom. Prevodi uglavnom belgijske pjesnike s francuskog na njemački te s njemačkog na francuski jezik.

Budući da je završio i studij glazbe (solo-pjevanje) rado nastupa pjevajući vlastite uglazbljene stihove, jer smatra da tako može najbolje djelovati na suvremeno društvo, najčešće sasvim ravnodušno pred narastajućim problemima.

Na 21. zagrebačkim književnim razgovorima održao je predavanje pod naslovom »Piščeva uloga u društvu prepunom neodgovornosti« i recitirao i pjevao svoje pjesme iz ciklusa »Bijele uspavanke« (Berceuses blanches) iz knjige poezije Bijele pjesme pred ponorima (Chants blancs devant les abîmes), nastale u povodu strašnog otkrića o zlostavljanju djece u Belgiji. Uglazbila ih je belgijska skladateljica Lucette Piron. Bijele pjesme pred ponorima (Chants blancs devant les abîmes) tvore dva ciklusa pjesama Bijele uspavanke (Berceuses blanches) i Pjesme pred ponorima (Chants devant les abîmes), a pisane su na francuskom i njemačkom ali također i na nizozemskom i engleskom jeziku. Ponegdje je, kao kod »Belgijske ljuljanke« (Lullaby belge) od četiri kitice svaka napisana na drugom jeziku: francuskom, nizozemskom, njemačkom i engleskom. Također je na njemačkom, francuskom, nizozemskom i engleskom jeziku napisana pjesma »Bijeli veliki val« (White Wave) dok je pjesma »Bijeli marš« (La Marche Blanche, 20-10-1996) napisana i na francuskom i njemačkom jeziku.

Umjesto predgovora belgijskom izdanju Chants blancs devant les abîmes Wintgens bilježi da je napisao ta dva ciklusa pjesama nakon otkrića niza zločina nad djecom u Belgiji, posebno, nakon što se odlučio pridružiti »Bijelom maršu« kada se povorka roditelja i građana sa svijećama u ruci uputila na protestni pohod u Bruxelles, do Palače pravde 20. listopada 1996. I sam pogođen kao roditelj zbog užasne opasnosti kojoj mogu biti izložena i njegova djeca, on sa skladateljicom Lucette Piron uz pomoć mnogih sponzora priređuje »Bijeli koncert« u Kelmisu (La Calamine) 20. ožujka 1997, gdje pjeva svoje Bijele uspavanke i promovira brošuru Bijelih pjesama pred ponorima, sve u korist neprofitne zaklade »Za Julie i Melisse«, za djevojčice mučenice iz mjesta Dutroux.

Osim poezije Leo Wintgens piše i prozu. Krajem 2001. objavio je prvi dio svoje sage Wege aus Sümpfen (Putovi iz močvara) pod naslovom Eine Jugend auf dem Königshof (Mladost na kraljevskom dvoru) u isto vrijeme kod dva izdavača (Helios Verlag, Aachen i Obelit, Neue literatur Hefte, Montzen). Roman ima autobiografski karakter, pisan je trojezično, na njemačkom, staronjemačkom dijalektu i francuskom i smatraju ga Wintgensovim glavnim proznim djelom. Roman govori o ratnom i poratnom razdoblju jednoga istočnobelgijskog područja, u vremenu od 1943. do 1955. godine (u Drugom svjetskom ratu ono je pripadalo Trećem Reichu). Govori o području, po govoru izvorno staronjemačkom, o temi koja dosad nije bila obrađivana: o sudbini toga područja i njegovih ljudi.

Wintgens je, kako kaže kritika, nakon što je svojoj lirici pridodao elemente koji obilježavaju i mlađe pjesnike, »prvi u kratkoj prozi krajem sedamdesetih godina prošlog stoljeća dotaknuo probleme koje je nakon rata politički i povijesno baštinilo to istočnobelgijsko područje 'Land der Vaterländer' — zemlja više domovina« (Prof. dr. Ernst Leonardy, Löwen, Die deutschsprachige Literatur im ostbelgischen Raum, 1979).

Rođen u tom graničnom području negdašnje karolinške države, Wintgens je u Putovima iz močvara stvorio čudesnu pokrajinu, punu bara i legendi, prošaranu raznim nacionalnostima i tokovima rijeka poput nekog mjesta iz bajki, gdje se kroz »Könengshof« otvaraju putovi koji povezuju istok i zapad, sjever i jug.

U prozi kao i u pjesmama Wintgens se strastveno i emotivno posvećuje temi koja ga zaokuplja sa željom da njegova angažiranost i zanesenost, ogorčenje ili oduševljenje, njegova ljubav ili prezir prijeđu na čitateljstvo ili slušateljstvo s kojima želi podijeliti svoje misli, stremljenja, osjećaje, svoje pamćenje, prošlost i sadašnjost u kojoj mora biti mjesta za svu djecu i ljude u dostojanstvenom življenju.

Iako se belgijska javnost na čelu s kraljem Albertom II. nakon spomenutog protestnog »Bijelog marša« 1996. obvezala da će biti pronađeni i kažnjeni zlostavljači i ubojice mučene i silovane, te od gladi preminule djece u jednom podrumu u već spomenutom mjestu Dutroux, još ništa o zlostavljačima nije otkriveno i proces se ponovno odgodio do jeseni 2002.

Leo Wintgens bori se na svoj način za djecu i njihova prava u svojoj domovini kao i, uopće, u svijetu: on pjeva za njih svoje pjesme i upozorava javnost na strahote koje se događaju. A te strahote nisu ni od danas ni od jučer. One traju, čini se, otkako traje svijet, prikrivene ponekad šutnjom obitelji koje čuvaju svoje nemile tajne. Zapanjujuće je da na stranicama nedavno objavljenog Dnevnika naše preporodne spisateljice Dragojle Jarnević (1812-1875), objavljenog 125 godina nakon njezine smrti (Dragojla Jarnević: Dnevnik, Matica hrvatska, Karlovac 2000), nalazimo svjedočanstvo o seksualnoj zloupotrebi djece u obitelji (str. 729) što nikoga ne bi smjelo ostaviti ravnodušnim, jer nema razloga ne vjerovati da se takve stvari i danas kod nas ne zbivaju.

Leo Wintgens i dalje višejezično recitira i pjeva svoje Bijele uspavanke. Kao podrška njegovim nastojanjima u borbi za dječja prava i otkrivanje zločina nad djecom pridružuje se ovaj prepjev njegovih Bijelih pjesama pred ponorima na hrvatskom jeziku.

Višnja Stahuljak

I.

Berceuses blanches

Bijele uspavanke

Belgijska ljuljanka

Naša te posljednja uspavanka prati onamo, s onu stranu užasa;

tvoj nepredvidivi udes ogoljuje nam duše, Melissa!

Naša izmučena srca čeznu za tobom i ljube te, spavaj slatko, naš anđele, nikad zaboravljena Eefje!

Težina zločina pritišće naše duše u sramotnoj boli;

prezir bukti protiv onih koji vas usmrtiše, An i Julie!

Naša djeco, za nas smirenja nema dok u lance ne okujemo

one koji uništiše vaše živote: u to se zaklinjemo!

Anđeo čuvar

Svako jutro kad ustanem,

do kolijevke tvoje krenem,

pa i kad je nebo blijedo

nama je dvoje ono lijepo.

Pred milim tim bićem u pelenama

moje srce puno radosti ječi,

i duša, mračnim unatoč brigama,

čim tebe vidi, zaneseno kleči.

Taj koji se tebi želi približiti

da ti naudi makar malo

zaboravlja da te još jače zaštiti

anđelu čuvaru je stalo.

Tvoju budućnost on će zajamčiti,

bit će ako treba anđeo osvetnik,

borit će se za te dok ne izgine:

dat će za tebe svoje srce, moje srce.

Uz kolijevku

za Sophie

Kada mirno snivaš

il se nježno glasiš,

kad oči otvaraš

il šmrcavo njušiš

ja te ljubim

Kad od gladi procviliš,

kad na prsima ležiš,

kad slasno se dojiš

i blaženo smiješiš

tad te ljubim

Znaj, svi se mi radujemo

što si konačno s nama.

Budi mirna, dopustit ne ćemo

da bilo tko tvoje biće slama

jer te ljubimo

Bijela pjesma

Snij, anđele, snove blijede,

život je aleja duga,

put pretežak, čudna pruga,

pred tobom je drugi slijede.

Ponekad je život gorak,

ne mazi se ipak, molim,

imaš tako gibak korak

i upornost tvoju volim.

ŽŽivot, moje malo, život,

tvrdoća je i ljepota,

kad ti vjetar kosu mrsi guguče ti slast života.

Melodija koju čuješ

to je pjesma bijela, bijela:

da te nitko ne povrijedi

prema nebu te ponijela.

Pjesma za zlostavljanu djecu

Vi, maleni, zlostavljani, po svem svijetu oskvrnjeni,

kad ne bi bilo glazbe

kojom mogu protiv stravičnih činjenica govoriti,

kad se ne bih s glazbom kao štitom mogao s vama ispreplesti

najradije bih s vama želio umrijeti.

Ipak, ne možemo birati,

i ja mogu samo gorke pjesme za vas pjevati,

mogu samo radosne pjesme za vas pjevati

da u njima vječno živite,

da se na zemlji i na nebu zauvijek pamtite.

Ako postoji nebo, ako nam je ono dano,

vi ste sigurno tamo, to pouzdano znamo,

ali ono što se s vama na zemlji dogodilo

mi — djeca, roditelji, praroditelji —

ne možemo više podnijeti pomisao da se to zaista zbilo.

II.

Chants devant les abîmes

Pjesme pred ponorima

Pjesma života

Ne, djetešce moje, nemaj straha

moja pjesma goni bez predaha

stravu što se danonoćno krije,

što se gnijezdi kao nikad prije

u našem srcu i našem duhu.

Moj glas odzvanja u tvojem sluhu

dok moja pjesma nad tvojim usudom bdije.

Da, moj malešni nemiru,

igraj se, rasti u miru,

uspavanka naša snažno pjeva,

posvuda zvoni, dršće od gnjeva,

u dalekim svjetovima

priča trima kraljevima

da gladni Herod još živi oholo

i kuša ti nanijeti stravično zlo.

Pjevaj sa mnom, pjevaj meni,

tvoj cvrkut naš ponos plijeni

stvara u našoj melodiji

dah života nepobjedivi.

Tvoja pjesma svima koji te obožavaju

daje hrabrost da te još usrdnije čuvaju.

Smij se, Isuse, smij,

u gnjezdašcu svojem usnij.

Tko bi to mogao vjerovati?

Ana, Melissa, Julijana, Eefje...

Tko bi to ikad mogao vjerovati

da će toliko djece oteti

kao pred sto godina cigani neko gospodsko dijete

u zemlji kraljice Elizabete?

Stari Willem samljeven od boli kaže: O, ne, tko god to o nama tvrdi, laže!

Kim i Ken, Kévin, Leticija, Sabine...

ne možemo zaista shvatiti, ne možemo dokučiti

kako se djeca kod nas mogu prodavati

i tijela im grubo, poput robovskih, uništavati...

Kako to ljudi mogu činiti?

Willem, zapanjen u svojoj boli, misleći na zločine

mrmlja pred sebe: To Belgijanci ne čine...

Loubna, Natalija, Elizabeta, Lovro, Silvija...

zar je moguće da su svi ubijeni?

da su svi iz krila svojih matera odvedeni

i sodomski zloupotrijebljeni?

Jesu li siromasi toliko zaglupljeni?

Ne, kaže pradjed Willem, to je sljeparija,

toga u Belgiji nema, to je perfidija...

Belgijska uspavanka

Uspavanko, rođena u našoj zemlji maloj,

uspavanko gorka, ispred malih krevetića

bezumno sklonjenih u neko odlagalište:

ne će uživati ploda svi koji vas zaštitiše,

jer vaša izmučena tijela duše već napustiše.

Vjerna uspavanko, za vas koji ste toliko očekivali

od života koji ste ljubili,

a on vam se tako ružičasto osmjehivao

do dana kada su vas zgrabili,

kada su vaša tijela silovali, kada su uništili

vaše biće da vas zatim odbace kao slomljenu igračku.

Uspavanko budna, koja kao pokrov

bdiješ nad našom djecom i njihovim pravima.

Ta upaljena baklja, probuđeni zov

i na dašku vjetra će se rasplamsati,

njezin će žar izbiti,

njezino će žarko svjetlo osvijetliti

sve o ubijenim, nevinim žrtvama.

Bijeli veliki val

Spavaj mirno, moje dijete,

tvoju Arku naš vjetar nosi

iz Općeg potopa, gore, na brijeg.

Jedan veliki val tvoju kolijevku donosi:

oskvrnitelji ne će pobijediti,

ne će više dugo zakone varati.

Spavaj mirno, moje dijete.

Bjelina naših koraka utire ti put

u životu, gdje će ljudskost pobijediti

lukave ljudoždere

u njihovim togama skrivene.

Ne će uspjeti,

ne će te na svoj odar povući

da se nahrane tvojom dušom, tvoje tijelo upotrebljujući.

Spavaj, moje malo, spavaj.

Nova snaga teče kroz grad što bjelinom plamti,

gori uzduž visokog brežuljka, gdje nit

pravde ponekad izgubi svoj put.

I veliki, bijeli val zahtijeva, opkolivši gradsku kamenu ogradu, da svi, koji su vam učinili nepravdu,

stupe pred pravedni sud.

Spavaj, srdašce moje, spavaj.

I bijeli će veliki val uskoro svijet osvojiti

i nas će oduševiti za život

koji postaje ljudskiji, jer će svoj djeci biti moguće

čovječnije živjeti, slobodno i radosno;

bijeli se veliki val ne će ustručavati, on će iščupati

one, koji vaša osnovna prava žele tlačiti.

Spavaj, ljubimče moje, budi mirno.

Bijeli marš

20-10-1996

zaspalo je

nečujno ga okružismo

i krenusmo

da ga štitimo

to nježno malo biće

cesta je duga

tisuće i tisuće kao i mi

hodočasnika zaputilo se

prema velikome gradu

okrunjenom masivnim hramom gdje stoluje pravo

i crni grad bijel postaje do dna taloga

iz dubina mu se razliježe burno klicanje za bijednike

čija su djeca odvedena

utamničena silovana

u propast

i glas naroda ori se silno

gromoglasno složno

u obranu

života

odbijajući se od dna njegova jeka

odjekuje oko kamenoga gorostasa na postolju izbočenom

u pukotinama kojega raste drač i žbunje

a on otkad je podignut ravnodušan tlači

grad i ovu zemlju

da zaštitimo život

uspinjali smo se strminama

golgote

i bijeli val stade mu šibati slabine

ali trnovite brane i crna kola drže ga na razdaljini

od tmurnih ljudi pod kacigama

dok ispod hladnih štitova vitlaju dugim palicama

ali hrabre tad ruke

upališe svjetla na stubama pravde

i razbuktaše se cvjetovi riječi slike imena nekoć nasmijani

bacajući svoj bljesak na trijem ispred zatvorenih

vrata predvorja

zato da traže pravo

da ga spase

golemom popločanom dvorištu pred kupolom pozlaćenom

jedan čovjek ostario prije vremena u sebi plače i

čeka dan i noć

zoru

svojeg djeteta

Spasimo Crvenkapicu

Nestaje opet netragom Crvenkapica:

zločesti vuci se u život vraćaju.

Al' nikoga da im raspori trbušinu

kako bi uskrsla naša djevojčica.

Ne postoji više ni čestiti lugar

koji je velike i male svud branio

od podla vukodlaka, što k'o čuvar

stada u ruho pastira se odjenuo.

Al' dobre ovce cio tor na uzbunu dižu:

bijelo more ispriječi se golemo na putu

ljudožderima mrskim u bijegu u dalj.

Kolijevku tvoju prenosi bijeli val,

uskoro ćeš spokojno snivat,

jadna djevojčice moja.

Pobijeliti šapu

Pobijeliti vučje šape,

one što su već razdrle

tolike djevojčice i dječake

na dnu svoje strašne rupe.

Pobijeliti šape onima

za koje nimalo sramotno nije

uhvatiti posljednju kozicu

baš ondje, gdje se ona krije.

Pobijeliti i opet pobijeliti...

Kakav će mlinar, kakav slastičar

i dalje prikrivati monstrume

koji će našu djecu ubijati?

Stara podmazuje šapu kavalira,

iznuđuje neku miloštu.

Ali svi koji pomažu uništavati nevine,

ne zavrjeđuju ostati na životu.

Priča o stvarnosti

Dojenčad neprijavljena

nezakonitih roditelja

ili začetih in vitro

tko bi to mogao zamisliti:

neprijavljeni, tovljeni potajice,

poput stoke i gusaka

da ih se upotrijebi

što prije zloupotrijebi?

da bi ih potom rezali

izvadili im organe i

prodali ih kupcu s najvećom ponudom?

Koga tada još prolaze srsi

pred odurnom vješticom

dok dječaku u kavezu pipa prst

da provjeri je l' on za korištenje zreo?

Tko će onoj drugoj djeci darovati

tajno izvađenu kost ne bi li zaustavio

njihovo propadanje?

Kada će hrabra priteći djevojčica

i svojega bracu izbaviti?

I hoće li pećnicu naći dovoljno veliku

da utrpa u nju sve one

koji se nevinima hrane

krvlju njihovom i mesom?

Hoćemo li ikada saznati?

dutroux*

kakav ponor

otvara se na zvuk tog imena

koje sadrži ništavilo

neko selo

gdje živi mladi par s dvoje djece

otkriva u nekoliko sati

razjapljen bezdan

velik kao zemlja

kao mňra

zazivajući odjednom sve užase

koje bude u dječjim snovima takve priče

ali ovdje se ne radi o mašti

djevojčice iz života iščupane uvijek nanovo zlostavljane

zatvorene u kavezima bez hrane

demonskoj sudbini prepuštene

zbog nezainteresiranosti

zbog zainteresiranosti

hoćemo li ikada saznati?

sunovraćene u ponor

neupotrebljive za moćnu klijentelu

za drakule gladne nedirnutog mesa

one su odbačene ubijene skrivene

od neljudi krvoločnih slobodnih

prikrivenih u njihovim mnogobrojnim špiljama

pod zaštitom ostalih ljudoždera maskiranih

iza njihovih dugačkih toga

tko da izreče zebnje

malenih u bezdanu potopljenih

što ih ni najiskusniji ronilac

ne može opisati

tko da izreče bol roditelja zgađenih

tih žrtava dvostruko teroriziranih

od odgovornosti istražitelja surovo zastrašenih

pod ciničnom izlikom

da su osmogodišnjakinje pobjegle od kuće

ometali su istragu

koliko je bilo moguće

zbog nezainteresiranosti

hoćemo li ikada saznati?

Oproštaj od roditelja

Tata, mama

čuvajte Nadine i Jean-Jeana

kad su me uhvatili, omamili,

pod kloformom još ne shvaćajući što mi se dogodilo

osjetih kako mi razdiru tijelo

i kriknuh glasno, kriknuh,

to nisam više ja, ne više ja,

ali uzaludno je bilo opiranje

uzaludno je bilo plakanje

kad su prestali plakao sam još uvijek, još više,

sve tiše.

Mama, tata,

nikoga nije bilo da me zaštiti

da spriječi Drakulu i vampire u deliriju,

nikoga nije bilo

kao u strašnom snu se zbilo

ludim bijesom

hranili su se mojom krvlju, mojim mesom!

Nisam mislio da postoji tako strašan ljudski čin!

Čuvajte dobro malog Jeana i Nadine!

Uvijek nanovo oni bi me prisilili,

danju i noću mjesecima me mučili

moje je tijelo okrutno isprebijano, otrcano,

moje je biće svirepo slomljeno

Ne želim više ponoviti

što se moralo pretrpjeti

do smrti.

Ipak, moram to izgovoriti,

često sam molio da mogu umrijeti:

bila je krivnja svoje tijelo dodirnuti,

moje su ruke moje tijelo prljale

moje je tijelo moje ruke prljalo... posvud...

moja je molitva bila uzalud.

Sada sam spasen,

na zemlji ne živim više,

i pitam: koliko dječaka i djevojčica

takvu bijedu, takav jad doživješe?

Bdijte nad mojom sestrom

bdijte nad mojim bratom!

Ako ipak, iako to ne želim,

priroda zapovijedi da se ponovno rodim,

zamolit ću da postanem nedodirljivo drvo, veliko stablo,

golemo i tvrdo

ili ptica

gore na nebu, u visini,

ili duboko dolje morski cvijet, u dubini

daleko od čovječje sjene;

mučni životni put ne želim podnijeti još jedanput.

Tata, mama,

ja vas toliko volim

a toliko se bojim

nadam se, vi ćete razumjeti

ne bih htio oživjeti

i još jednom proživjeti;

možda ćemo se jednoga dana, tamo dolje opet sresti?

unatoč sve grozote

ja sam još uvijek vaše dijete. Pazite svakoga dana

Nadine i Jean-Jeana!

Kraj tisućljeća

Jesmo li uistinu

dobili rat

pobijedili

nacističke koncentracione logore

— okrutne zločine protiv čovječnosti —

ako, u doba mira,

naša djeca nisu više sigurna

ni u kom trenutku,

ako ih ne čeka budućnost čovjeka dostojna

u svakom zemaljskom kutku?

Gdje su na kraju tisućljeća,

sloboda, jednakost, bratstvo:

nisu li ljudi od oružja, policija,

i moćnici koji njima upravljaju,

nije li to narodna vojska,

organizirana i plaćena

od poštenih građana

da brane njihovu djecu i njih

od svih samovolja?

Tečevine stoljeća bačene

u bezdan neke rupe podzemne?

Ako će to tako biti

onda ne ćemo trebati

krvopije što se međusobno štite

bez oklijevanja

dok jednog dana to prešućivanje, ta šutnja

ne će više biti moguća za njih i za one

koji su predugo trpjeli

svu tu bijedu, te zločine!

Kazalo

Uvodna bilješka (Višnja Stahuljak) 4

I. Berceuses blanches/Bijele uspavanke

Lullaby belge 8

Belgijska ljuljanka (Prevela Višnja Stahuljak) 9

L'ange gardien 10

Anđeo čuvar (Prevela Višnja Machiedo) 11

An der Wiege 12

Uz kolijevku (Prevela Višnja Stahuljak) 13

Chant blanc 14

Bijela pjesma (Prevela Višnja Stahuljak) 15

Song for Abused Children 16

Pjesma za zlostavljanu djecu (Prevela Višnja Stahuljak) 17

II. Chants devant les abîmes/Pjesme pred ponorima

Le chant de la vie 20

Pjesma života (Prevela Višnja Stahuljak) 21

Wie had dat ooit geloofd? 22

Tko bi to mogao vjerovati? (Prevela Višnja Stahuljak) 23

Berceuse belge 24

Belgijska uspavanka (Prevela Višnja Stahuljak) 25

White Wave 26

Bijeli veliki val (Prevela Višnja Stahuljak) 27

La marche blanche. 20-10-1996 28

Bijeli marš. 20-10-1996 (Prevela Višnja Machiedo) 29

La marche blanche. 20-10-1996 32

Sauver Chaperon rouge 34

Spasimo Crvenkapicu (Prevela Višnja Machiedo) 35

Blanchir la patte 36

Pobijeliti šapu (Prevela Višnja Stahuljak) 37

Réalité contée 38

Priča o stvarnosti (Prevela Višnja Machiedo) 39

Le saurons-nous jamais? 40

Hoćemo li ikada saznati? (Prevela Višnja Stahuljak) 41

L'adieu aux parents 44

Oproštaj od roditelja (Prevela Višnja Stahuljak) 45

Fin de millénaire 48

Kraj tisućljeća (Prevela Višnja Stahuljak) 49

Lullaby belge

C'est notre berceuse ultime qui t'accompagne dans l'au-delŕ;

ton sort imprévu ronge notre âme, Mélissa!

Onze gemartelde harten hunkeren naar u in liefde;

slaap wel, onze engel, we vergeten u nooit, Eefje!

Unsere seelen verläßt die last solcher untaten nie;

abscheu lodert auf gegen die, die euch töteten, An und Julie!

Our childern, we shall no more find rest until they will be caught,

all those who broke your lives: This is our oath!

L'ange gardien

Chaque matin, quand je me l#ve,

je m'avance vers ton berceau,

et męme quand le jour est blęme

pour nous deux le temps est beau.

Ton ętre si doux dans les langes

remplit mon coeur qui retentit,

et malgré tant de soucis sombres

mon âme, ŕ te voir, reste ravie.

Celui qui veut t'approcher pour causer

ŕ ta vie le moindre tort

oublie ce que l'ange gardien peut oser

pour te protéger encore plus fort.

Il voudra te défendre, assurer ton avenir,

au besoin il se mutera en ange vengeur

qui luttera pour toi jusqu'ŕ en périr:

pour toi, il donnera son coeur, mon coeur.

An der Wiege

Für Sophie

Wenn du ruhig schlummerst

oder du dein stimmchen übst,

wenn du deine äuglein öffnest,

dein näschen zum schnüffeln drehst,

dann lieb ich dich.

Wenn du vor hunger weinst,

dann an der brust deiner mutter liegst,

und wenn nach genußvollem naschen

du dich friedlich an sie schmiegst,

dann lieb ich dich.

Wir alle sind so glücklich, daß du endlich bei uns bist.

sei beruhigt, wir dulden es nicht,

daß je einer dein wesen zerbricht,

denn wir lieben dich.

Chant blanc

Oui, mon ange, ręve,

la vie est une longue dr#ve

que tu longeras

comme autant d'hommes avant toi.

Parfois la vie est rude.

il ne faut pas ętre trop prude,

tu le sauras bientôt,

mais aucune heure n'y est de trop.

La vie, mon petit, la vie

est dure, mais belle aussi

quand tu peux

sentir son vent tirer sur tes cheveux.

La mélodie que tu entends,

c'est le chant blanc:

il te transportera

vers des hauteurs oů personne ne te touchera.

Song for the Abused Children

O little ones, all over the world,

if there were not music

to build a shield against the ugly facts,

to closely knit a link with you,

I would prefer to be dead like you.

But still we have no choice,

and so I sing the bitter songs for you,

and so I sing the happy songs for you

to make you live for ever

on earth as well as in heaven.

If ever heaven does exist,

we are sure that you are there.

But what occurred to you on earth,

we — children, parents, grand-parents —

no longer we can bear!

Le chant de la vie

Non, mon enfant, n'aie pas peur:

mon chant combat l'horreur

qui nous hante jour et nuit,

qui tente de faire son nid

dans notre coeur, dans notre esprit.

Viens, mon bébé, dors,

mon chant veille sur ton sort.

Oui, mon petit,

joue en paix et grandis:

notre berceuse se propage,

elle résonne toujours davantage,

elle racontera aux rois mages

que l'ogre hérode n'est pas mort,

qu'il cherche toujours et encore

ŕ te faire du tort.

Chante avec moi, chante:

ton gazouillement chasse notre honte,

il inspire ŕ notre mélodie

le souffle invincible de la vie.

Ton chant donne ŕ tous ceux qui t'adorent

le courage de te défendre plus fort encore.

Ris, mon Jésus, ris,

nous protégeons ton nid.

Wie had dat ooit geloofd?

An, Eefje, Mélissa, Julie...

wie had dat ooit geloofd

dat zoveel kinderen worden geroofd

in het land van koningin Elizabeth,

zoals een eeuw geleden wel eens een zigeuner deed?

De oude Willem, ongelovig in zijn verdriet,

zegt: zoiets, nee, dat doen ze bij ons niet!

Kim en Ken, Kévin, Laetitia, Sabine...

we begrijpen echt niet hoe het mocht

dat in ons land kinderen worden verkocht,

hun lijf verhuurd erger als voor slaven?

hoe kunnen mensen zich zo gedragen?

Willem, steeds meer verbijsterd in zijn verdriet,

mompelt al maar: dat doen Belgen niet.

Loubna, Nathalie, Elisabeth, Laurence, Sylvie...

kan het zijn dat ze dan allen worden gedood?

zijn onze kleintjes straks al in de schoot

van hun moeder bestemd voor Sodom?

houdt men de armen ook nog voor stom?

Nee, zegt oergrootvader Willem, dat is perfide:

zulke dingen doen de Belgen niet...

Berceuse belge

Berceuse issue de notre petit pays,

berceuse am#re devant de petits lits,

rangés en vain dans une remise:

celles que vous abritiez ne porteront pas de fruits,

car, leurs corps meurtris, leurs âmes ont déjŕ fui.

Berceuse fid#le ŕ vous qui attendiez

tellement de la vie que vous aimiez,

qui vous souriait si rose

jusqu'au jour oů l'on vous a arraché

ŕ elle pour violer votre corps, étouffer

votre ętre, puis jeter comme un jouet brisé.

Berceuse vigilante qui comme un toit

veillera sur nos enfants et sur leurs droits.

Et cette ardente braise

au moindre vent s'enflammera,

et toute sa chaleur jaillira,

et sa lumi#re brillante éclairera

tout sur les innocents enlevés ŕ la vie.

White Wave

Schlaf in ruhe, mein kind,

deine arche trägt unser wind

aus der sintflut hinauf auf den berg.

eine weiße woge trägt deine wiege:

die kinderschänder werden nicht siegen,

sie können die gesetze nicht länger betrügen. Schlafe ruhig, mein kind.

Blanche la marche qui fraye ton chemin

dans une vie oů l'humain

vaincra les ruses des ogres

dissimulés dans leurs toges.

ils ne t'auront pas dans leur lit de mort

pour se nourrir de ton âme, abuser de ton corps.

Dors, mon petit, dors.

Een nieuwe kracht vloeit door de wit gloeiende stad,

brandt langs de hoge heuvel waar het pad

van het recht soms zijn weg verliest.

En de witte golf rond het stenen kasteel vereist

dat allen die u ondeugd deden

voor een gerechte rechter moeten treden.

Slaap, mijn hartje, slaap.

And the white wave will soon gain the world:

we shall all work that life will be

more human, that all children may be free

to lead a decent life, open and gay:

the white wave will wash away

all those who abuse your basic rights.

Sleep, little darling, be quiet.

La marche blanche

20-10-1996

il s'est endormi

sans bruit nous l'avons bordé

et nous sommes partis

pour le protéger

ce petit ętre doux

la route est longue

des milliers et des milliers

de p#lerins comme nous ont pris le chemin

vers la grande ville

couronnée par la bloc templier qui contient le droit

et la ville noire devient blanche jusqu' ŕ la lie

de ses profondeurs montent tant d'ovations pour les pauvres

dont les enfants emmenés

violés incarcérés

sont détruits

et la voix du peuple devient vibrante

rugissante ŕ l'unisson

pour la défendre

la vie

son écho rebondissant des fonds

retentit autour du colosse de pierre trônant sur sa saillie

les joints parsemés de mauvaises herbes et d' arbrisseaux

qui depuis son érection p#se indifférent

sur la ville et le pays

pour protéger la vie

nous avons gravi les pentes

de golgotha

et l' onde blanche commence ŕ fouetter ses flancs

cependant des barri#res épineuses et des chars noirs la tiennent ŕ distance

des hommes sombres heaumés

couverts par des boucliers froids brandissent leurs longues défenses

mais des mains courageuses

ont allumés des lumi#res sur les marches de la justice

et fleurs paroles images noms jadis riants s' enflamment

lancent leur lueur sur le parvis de la porte fermée

de la salle des pas perdus

pour chercher le droit

le sauvegarder

sur l'immense avant-cour pavée devant la coupole dorée

un homme vieilli avant l'âge

pleure en lui-męme et

attend jour et nuit

l'aurore

de son enfant

La marche blanche

20-10-1996

es schlief

behutsam deckten wir es zu

und zogen aus

es zu schützen

das zarte kleine geschöpf

der weg war weit

und tausende abertausende

wallfahrteten wie wir hin zu der großen stadt

auf deren kuppe

der mächtige tempelklotz thront der das recht einschließt

und die schwarze stadt wurde weiß bis auf den düsteren grund

brausender applaus erscholl aus der tiefe für die armen

deren kinder verschleppt

immer wieder vergewaltig und verscharrt

vernichtet wurden

und die warnende stimme des volkes wurde laut

schwoll lauter noch im chor

es zu verteidigen

das leben

aus der tiefe drang ihr widerhall

bis hin zu dem steinernen koloß auf seiner kuppe

unkrautüberwuchert

stadt und land

ungerührt bedrückend seit seinem unmäßigen bau

golgatha

stiegen wir hinan

das leben zu schützen

und die weiße woge brandete empor aus der tiefe

doch stachlige gerüste und drohende schwarze gefährte drängten sie ab

dunkle behelmte zückten ihre langen knüttel hinter kalten schilden

aber beherzte hände haben lichter entzündet

auf den stufen zum gericht und blumen sprüche bilder einst lachende namen flammen auf

lodern empor vor dem verschlossenen tor

zum saal der verlorenen schritte

das recht zu suchen

es zu bewahren

doch auf dem großen vorhof vor der vergoldetenen kuppel sitz klein

ein zu früh gealterter mann

weint leise in sich hinein

wartet tag und nacht

daß das recht

tagt

Sauver Chaperon rouge

Chaperon rouge disparaît ŕ nouveau:

les méchants loups reviennent dans la vie.

Personne ne leur tranchera la peau

pour ressusciter notre petite fille.

L'honnęte garde-forestier n'existe plus,

qui protégea grands et petits

du loup-garou rusé, vętu

de l'habit du berger évanoui.

Mais les braves brebis alertent le bercail:

une immense mer blanche coupe le chemin

aux ogres odieux qui s'enfuient loin.

Une vague blanche transporte ton berceau,

bientôt tu dormiras tranquille,

ma pauvre petite fille.

Blanchir la patte

Blanchir la griffe du loup

qui, on le sait, a déjŕ dévoré

tant de fillettes, de garçons

au fond de son horrible trou.

Blanchir la patte de ceux

qui sans honte, sans repos,

captureront la derni#re petite ch#vre

cachée dans n'importe quel creux.

Blanchir et reblanchir encore...

quel meunier, quel pâtissier

continuera ŕ masquer le monstre

qui mettra nos enfants ŕ mort?

La vieille graissait la patte du chevalier

pour tenter d'obtenir une faveur.

Mais tous ceux qui aident ŕ détruire la vie

des innocents ne méritent plus d'exister.

Réalité contée

Des nourrissons non déclarés

de parents naturels

ou produits in vitro

qui pourrait l'imaginer:

non déclarés, en cachette engraissés,

comme le bétail, les oies

pour les employer

en abuser au plus tôt?

pour ensuite les disséquer

en prélever les organes

vendus au plus offrant?

Qui alors frissonne encore

devant la sorci#re sordide

tâtant le doigt du garçon dans la cage

pour tester s'il est pręt ŕ l'emploi?

Qui donnera ŕ ces autres enfants

l'os subterfuge pour retarder

leur consommation?

quand viendra la fillette courageuse

qui délivrera son fr#re?

trouvera-t-elle un four assez grand

pour y fourrer tous ceux

qui se nourrissent des innocents

de leur sang, de leur chair?

Le saurons-nous jamais?

dutroux

quel abîme

s'ouvre ŕ l'écoute de ce nom

qui rec#le le néant

un village quelconque

oů vit un jeune couple avec deux enfants

rév#le en quelques heures

un gouffre béant

grand comme le pays

cauchemar

rappelant subitement toute l'horreur que tel conte

peut créer dans le coeur d'un enfant

mais ici pas de fantaisie:

des fillettes arrachées ŕ la vie toujours violées

enfermées dans des cages sans vivres

laissées ŕ un sort démoniaque

par désintéręt

par intéręt

le saurons-nous jamais?

abîmées

inutilisables pour les clients puissants

draculas avides de chair innocente

elles sont jetées assassinées enterrées

par le sous-ogre relâché

réintégrant ses multiples cavernes

sous la protection des autres ogres masqués

par leurs toges

qui dira les angoisses

de ces petites poussées dans des abysses

que le plongeur le plus hardi

ne pourrait évoquer?

qui dira la douleur des parents écoeurés

victimes doublement terrorisées

rabroués par les responsables des enquętes

prétextant cyniquement

une fugue d' enfants de huit ans pour retarder autant que possible

un aboutissement

par désintéręt

par intéręt

le saurons-nous jamais?

L'adieu aux parents

papa, maman,

veillez bien sur Nadine et sur Jean-Jean:

quand ils m'ont capturé

je n'ai d'abord pas réalisé ce qui m'était arrivé,

mais encore ŕ moitié chlorophormé

j'ai senti qu'on m'arrachait mon corps,

et j'ai crié tr#s fort,

je ne m'appartenais plus,

en vain je me suis débattu —

quand ils ont arręté je pleurais encore

maman, papa,

personne n'était lŕ

pour me protéger de dracula,

des vampires en délire

qui, comme dans un film d'horreur,

se sont nourris de mon corps, de mon sang,

jamais je n'aurais cru que des hommes feraient ça:

faites bien attention ŕ Nadine et au petit Jean.

toujours ŕ nouveau ils m'ont soumis

pendant des mois, le jour, la nuit,

mon corps tout entier est meurtri, écorché

par toutes leurs cruautés.

mon ętre est brisé,

je ne veux plus en parler,

de ce que j'ai subi

jusqu'ŕ ma mort.

je dois vous le dire,

j'ai souvent prié pour mourir:

quand j'ai touché mon corps,

je me sentais en tort,

mes mains souillaient mon ventre,

mon ventre souillait mes mains...

mais ma pri#re était en vain.

maintenant je suis sauvé,

car je ne vis plus sur la terre,

mais combien de garçons et de filles

devront encore subir cette mis#re?

veillez sur ma soeur et sur mon petit fr#re!

si, malgré mon échec, la nature

un jour me permet de revivre encore

je demanderai de devenir un grand arbre inviolable et dur,

ou je veux ętre

un oiseau haut dans le ciel,

ou dans un grand fond une anémone de mer,

loin de toute silhouette humaine,

elle m'a fait trop de peine

pour la supporter encore une fois.

papa, maman, j'esp#re que vous comprendrez mon voeu,

je vous aime tant,

mais j'ai une peur bleue

de devoir revivre cela;

peut-ętre, un jour, nous nous reverrons lŕ-bas?

malgré eux

je reste votre enfant.

protégez bien Nadine et Jean!

Fin de millénaire

avons nous réellement

gagné la guerre,

vaincu les camps d'extermination

des nazis

— pires crimes contre l'humanité —

si, en temps de paix,

nos enfants ne vivent plus en sécurité

ŕ aucun moment,

s'ils n'ont plus d'avenir décent

sur cette terre?

oů restent, en cette fin de millénaire,

liberté, égalité, fraternité:

les gens d'armes, la police

et les pouvoirs qui les g#rent

ne sont-ils plus une milice

organisée et rétribuée

par les honnętes gens

pour se protéger ainsi que leurs enfants

contre tout abus,

contre tout arbitraire?

les acquis des si#cles culbutés dans un puits

sans fond?

s'il en était ainsi,

nous n'avons que faire

de sangsues qui toujours se prot#gent entre elles

sans męme imaginer,

qu'un jour, se taire

ne sera plus possible pour ceux et celles

qui, trop longtemps, ont supporté

toute cette mis#re!

Napomena

U izvornom izdanju pjesma »Bijeli marš« objavljena je u obje jezične varijante pa ih i u ovoj prilici ponavljamo.

* Dutroux, mjesto u Belgiji, gdje je izvršen zločin nad djevojčicama Julie i Melisse. Naziv Dutroux djeluje na francuskom kao zlokobna igra riječi, jer je le trou francuski rupa, jama, malen stan, gradić-rupčaga. (op. prev.)