Dnevnik 1867. godine

Dnevnik 1867. godine

Karlovačka spisateljica Dragojla Jarnević (1812-1875) danas je jedno od najzanimljivijih imena hrvatske preporodne književnosti. Osim što je bila jedna od rijetkih darovitih žena svojega vremena, Jarnevićeva je stvorila i značajan opus (prigodna lirika i deset novela u periodici, knjigu pripovijesti Domorodne poviesti, roman u nastavcima Dva pira te niz stručnih članaka o odgoju mladeži). Međutim, središnje mjesto u njezinu životu i djelu zauzima opsežni Dnevnik, dugogodišnja intimna bilježenja, koja su integralno objavljena tek krajem 2000. godine. Ipak, dijelovi dnevnika, koji su u posljednjih stotinu godina selektivno predstavljani čitateljstvu, stvorili su od spisateljice svojevrsni literarni mit. Njime su se inspirirale generacije hrvatskih književnica na putu prema konačnoj afirmaciji, ali i mnogi stručni krugovi, koji su u njezinim redcima nalazili poticaje za osvajanje adekvatnoga mjesta u društvu (npr. pedagozi i feministički orijentirana književna kritika). Dijelovi dnevnika pak, koji su posljednji izašli u javnost, primljeni su kao svojevrsno iznenađenje, jer na potresan način otkrivaju strahove i razočaranja duše nemoćne oduprijeti se zadanome životnome okruženju. Svakako najbolnije stranice Jarnevićkinoga životnoga teksta odnose se na nerazumijevanje koje je obitelj izražavala prema njoj. Ona se, kao što je poznato, nikada nije udavala, i ta okolnost ju je u ono konzervativno vrijeme odgurnula na dno društvene piramide. Izdržavala se podučavanjem djece i šivanjem, a nešto prihoda imala je i od ostavštine oca trgovca. Živjela je u zajedničkome kućanstvu ili blizini sestre i brata, najprije u roditeljskoj kući u Karlovcu, potom trinaest godina u Pribiću, da bi se 1866. godine ponovno vratila u Karlovac. Ovaj put dobila je tavansku sobicu u kući svoje nećakinje Zore i njezinoga muža Cesarca, kojima je novčano pomogla pri otvaranju pekarskoga obrta. Godine 1867. konačno je spoznala da niti s ovom sredinom neće postići sklad, te se definitivno distancirala od obitelji (izuzetak je bila Marija, starije dijete Cesarčevih, koja je zbog teških imovinskih prilika živjela kod nje u Pribiću), ali i oslobodila duha Ivana Trnskog, koji ju je dugo opsjedao. Te godine i zdravstveno joj se stanje ponovno počelo pogoršavati.

Irena Lukšić

Siečanj 1867. Karlovac

11. Jučer mi donese i Težak, učitelj kod Svetajane 200 ft.* Krajačićka mi dade još u studenu m. g. 200 ft sada mi ima još Aleksićka dati 500 ft ostalu devetu stotinu ću sabrati nešto od kamatih, nešto što imam gotovine pa ću ju tuj namaknuti; biti će mi nešto više kamatah, kada sve nedignem, jerbo od Cesarca nebude kamatah, i ovo od 350 ft kamati, za moju odjeću i ostale malenkosti. Ja se znadem stisnuti, pa ću se tako lagano životariti.

15. Aleksićka mi zateže s mojimi novci, veleć da je već dva krat pisala u Zagreb na gruntovnu oblast glede mojega kapitala, pitajuć kada je uknjižen, ali da dobi odgovor, da moji novci nisu tamo uknjiženi, pa ona sada kaže da me je možebiti izplatio pokojni Aleksić, a da ona jednako kamate plaća. Kako me ubodu ove rieči u srdce, ipak rekoh posmiehnuv se: »Dok je obveznice u mene, biti će i novci u Vas. Ja neznam što ona snuje. Prije će još ići u Zagreb da sama vidi jesu li novci uknjiženi.

22. Došla Alek. iz Zagreba i onamo se osviedočila da moji novci nisu uknjiženi. Sada dvoji jeli mi dužna. Liepa stvar. Jutros ju prisilih, da ide sa mnom k načelniku pa da se u sudbenoj kući izvjestimo kako stvar stoji. Ja uzeh obveznicu. Zaslušav načelnik moju molbu, potraži umah u knjigah nekadašnjega uknjižavanja i reče: Dug je pravedan da kako, i još nije izplaćen, ali prenešen nije u gruntovnicu u Zagreb. Putem mi reče Aleks.: Svi dugovi što ih imam, uknjiženi su u Zagrebu na moju kuću; sada me za Vaš dug tako lahko ne mogu od nijedne strane pritisnit, i ja bih se mogla braniti platiti Vam. Protrnu, ipak odvratih poslje poduljega mučanja: — Vi nemožete duga tajiti, dok je u mene obveznica. Oćete li pak zadati meni i sebi posla, a Vi se uzmite braniti. Nekoje njezine rieče već koji put činjahu me pozornu i zamjetih nakanu s kojom se nosi ali neima dosta srdca za izvesti ju, naime: zbilja se dugu braniti, ili misli prisiliti me pustjati se š njom u pogodbu, pa da joj koju stotinu odpustim — Da je dosta podla značaja u tomu ju poznajem, ali da bi se usudila braniti se ovomu dugu, to bi bilo strašno. Tako sam s ponašanja Aleks. uznemirena, da mi se neda spavati, ako je već i daleko preko pol noći.

Veljača

4. Trnskova supruga počasti me danas svojim pohodom. Ja ju redko pohadjam, i s toga mi reče zašto gušće k njoj nedodjem. Trnski je postao majorom, pa uzeo nos sve više nositi. Ja sam sirota ali svakako ga nedržim ništa boljega od mene. U kući me prime prijazno, a na ulici gleda a mi se ukloni i nevidi me. Odkako ja to spetih, neidem mu jako ni u kuću već kada se oteti nemogu. Za nedelju me pozove na obed, veleć da će imati jednoga stranoga za obedom, koji bi me rado upoznati. Dalmatinac je.

9. Danas bijah kod Trnskove na obedu. Onaj Dalmatinac je profesor i obučava joj sine u nekih predmetih. Trnskova je upravo prosta žena, i često bubne tako neslane rieči, da čovjeka u veliku smeću postavi. Tako i mene danas. Poslje obeda dojde moja Marija, da se poigra Zorom njezinom. Profesor motreć dievojčicu zapita: čija je ova djevojčica? Na što će Trnskova: — <>. Profesor se smete, a ja slegnuv s ledji rekoh smiešeći se: <>. Umuknuh, i nasta neugodna stanka, koju prekine profesor. Trnskia neima u Karlovcu, on je pridružen zastupničtvu u saboru u vojvodini srbskoj, koji čini mi se zasjeda u daljnih Karlovcih; ali se ga ona nada prije Uskrsa. Da mi nemože biti ovakav stvor pri duši mio, razumjeva se i za stalno ću ju još manje obilaziti.

16. Da se Marija priuči u družtvu gradjanske diece nakaniše ju dati roditelji u školu. Ja od moje strane nisam za to. Školom će se malo pomoći, jerbo neima volje za nauk; a i sada po gotovo ne gde je u jako razvučenom gospodarstvu. Ja stanujem na tavanu, u mojem golubinjaku — i nemogu za njom svaki korak. Ona gori kod mene spava i sa svim se nalazi u mojoj sobi, pa takodjer i dela i uči. Ali kada se materi joj prohtije, vikne gori, da ima doći Mari. doli; a kada ode neima te već natrag. Doli ju treba i netreba ali ona ostane igrajuć se deklom malim si bratom Mirkom pa i šegrti. Mati se nebrini za time da bi ju odpravila na posao, već ju pusti. Kada mi več dosadi idem pak za njom pogledati. Rečem koju već mi prigovaraju da sam goropadna, da im nepriuštim veselja i t. d. A ja dušu u se pa gori.

18. Cesarac je bolestan i treba dvorbe. Zamjetila sam da se Zora tomu rada ugne, i tak zapalo mene dvoriti ga. A ja to činim drage volje. Koliko moguće želim svagda koristiti. Mirka zaodjenem svako jutro čim se digne, umijem i očestjam, a kava mu mora biti u krevet čim se probudi, koju mu donesem. U kruharni gde trži kruh pripazim svako jutro. Ona ima taj posao pred sebom, a Cesarac izostaje po čitave noći kod svojih zabavah, kartah i pijankah. — Čudno gospodarstvo! Ona je u ostalom tako nebrižna i nepazljiva, da joj na očigled kruh kradu. Samo i svako uzimlje što će, kda po kruh dodje i ja već dvakrat vadih iz njedrah i košarice ukradjen kruh dečakom koji dolazi po žemljičke. Ja korih tate, a ona kao da to nespada na nju.

23. Čudno dvoje bračnih ljudi ovi Cesarci. On se drž kao kakav veliki kavalir i jedva pogleda u pekarnu, a ona vazda pripravna na kar. On se drži žne svojega brata, a Zora razdražena za to bode ga gde može i kada počne lajati nezna prestati. Pa tako se zakvačiše i malo prije, pa on, inače vrlo surov, užgi po njoj. Vikom dotrči Marija k meni, da idi mater joj braniti, što i učinih. To je nam dvema, koje smo u miru na selu živile vrlo neugodno, a znam da će na djevojčicu, ponovljenje ovakvih prizorah zao utisak imati. A tada se ja pomirujući medju nje stavih, dobije ona oduhe, pa laj što joj može jezik više. Sada se nedivim, što joj je jednom ruku slomio jerbo se može sbilja i najblagije srdce na ovakovo klopotanje razjaditi.

26. Imamo neuku služavku i ja moram biti kuvarica i učiteljica joj. Zora nerazumije ništa kuvarije i tako je na meni red. Ako bude išlo tako i nadalje, a ja bih morala imati plaću za moj posao. Sama si moram ložiti u peći, pa prostran tavan izmitati. Zora nezna svojoj družini zapovjedati, samo se pravda i kune. Niti su ju ljudi niti nevolja, koja ju je dosta pritiskala, pameti naučila. Raztrošna je nerazumna tvrdoglava i svojeglava pravdašica. Oslobodi bože imati š njom posla.

28. Za Deželićev »Dragoljub« pišem novellu. On mi šilja list, neću da mu ostanem dužnica. Ovieh danah bilo to u nedelju, baveći se Fabkovićka koji dan u Karlovcu, dodje i mene obići. Malo se mogoh š njom razgovoriti, jerbo se bavih upravo s testom za krofe. Kazaše mi o šogorici si Anki, mladoj gospoji Šviglinovoj da je u Varaždinu i sretna. Od srdca se tomu radujem, jer Anku od srdca ljubim. Bog joj daj doživotno dobro. Ja neznam i koga, kojega bi toliko ljubila kao Anku.

Ožujak.

4. Bila kod mene Aleksička i riešila me brige kazajuć mi da će još prije svrhe t. m. novce položiti. Hvala bogu da budem i toga prosta, ako i neznam oće li mi ovaj moj dobročin koristna ploda donieti. Glava me često poboljeva, i bojim se nebi li ozbiljno oboljela. Čim iz svoje sobe stupim sa svih stranah navaljuje zrak na mene, prozori levo i desno otvoreni, dimnjak otvoren i tako je strašan propuh, da ga u svih kotrigih osjećam. 8. Minuše pokladni ludi dani. To je nešto od nedokučiva meni, kako se može razumno biće ovakim ludorijam podati. Veseo čovjek triezan, mio mi prije; ali prekorednost nevolja i meni je mrzka. I u našoj kući išlo to na veliko. Krafele sam morala fabricirati, a družina bila sva pijana. — Biti družini dobar, dužnost je gospodarom; ali joj dati red, to je prvi uvjet dobra gospodara. Ali ovde neima nitko reda, ni družina ni konj, ni pseta kojih ima dvoje. Jedno je kujica, što ju je kupio Cesa. za maloga sinčića igru i dao za nju 2 ft a proganjaju tužno životinče pa se često k meni gori uteče, da ju štitim. Drugo je pas, gospoadan, jerbo ga šegrti i sluge na svakoga prolazećega kuste, kčemu se gospodar smeje, kada se komu u pete zaleti. A konjev red, da se bog smiluje. Na slugovoj volji stoji sve njegovo dobro i zlo; gospodar se i neogleda kakova mu dvorba, samo zapovjeda kada mu se će voziti: podpregni! — Sjeno leži po čitavoj drvarnici raztepeno, baš kao da ga po sokaku bira. Joj, joj, oće li ovi ljudi napredovati?

23. Hvala bogu sada sam i s Aleksićkom u redu! Položila pet stotina što sve ukupno 1000 ft predah Cesarcu. Da kako, da mi podpisaše obveznicu, koju budem dala uknjižiti na kuću. Kod ovakova gospodarstva neimam mnogo vjere u ove ljude, a ovako, ako i nebude u napredku, mogu se djeca nešto po mojoj smrti osigurati, ako im ostanem do moje smrti pod krovom.

Travanj.

29. Upravo uskrsnih svetcih obolih od glave i groznice, pa mi da Stern od groznice kinina od šta sam bila ogluhnula nekoliko satih, pa mi se i sada čini ako sam se malo i oporavila, da mi je sluh slabiji. Moj bože kakovi to liečnici da jednu bolest lieče na štetu kojega uda. Kakova bi mi to bila nevolja, ako bi mi sluh bio slab. Oči su mi od male koristi, zubi me ostavljaju, pa sada neka oslabi uho, što mi još treba do nevolje? — Sestra mi pisala, da će doći osmomu svibnju u Karlovac pa da ja budi spremna š njom poći na Kostel. To može biti. Zdravi seoski zrak će me prije ojačiti, pa ću se i nasladiti, slušajuć slavulja i disati miris proljetna cvieća. Srce mi nije nigdje privezano.

Nekoliko dana prije nego oboljih, pošalje jedno poslje podne Trnskova po mene, da me želi netko vidjeti. Kada ja onamo a to nadjem Evu Pelešku. Obe se jedna drugoj od srdca uzradovasmo i razgovoru nam nebijaše svrhe. Ugovorismo da će ona na večer k meni doći, da se možemo s tim više porazgovoriti. Ali kada do večer, eto Trnskove š njom i djece. Nije bilo drugo, već gledati što godj za večeru. Ali petak i onako kasno. Dadoh donieti sira švicarskoga, pa kruha i perecah; kasnije dadoh čaj. Sjedismo tako dalje devete, i doista da bijah u smetnji, nemoguća ih bolje podvoriti. Od Cesarčevke neću da tražim za moje goste dvorbu, jerbo takove je ćudi predbacila bi mi to kojom prilikom, što bi me peklo. Na posliedku dojde i Trnski. Još ga nebijaše kod mene; samo što je ono negde zimus čitavom obitelji dolje u Cesarćevih sobah etiketnu visitu pravio, kada je na nekoliko danah bio došao u Karlovac obići si obitelj. Sada je posve gotov u Karlovcih. Pomno li se je ogledao po mojoj sobi. Bit će, da mu je ona kazala, kako onaj kip, što mi ga je nekoć boravećoj kod njega u Glini iz Zagreba donio, visi nad mojim krevetom. Da ova slika Bogorodice visiti će nad mojim krevetom do moje smrti, a kada umrem, imadu mi ju metnuti u les.

Svibanj.

28. Evo me iz Pribića, gde se bavih na Kostelu do tri nedelje. Sestra toga dosta pripravila za šiti, i sada znadem, zašto me k sebi pozvala. Da, ja ljudem služim svagde za sredstvo po kojem što postižu, a na sebe se najmanje obazirem. Tko će jesti, mora i delati — veli moja sestra. Neka joj bude; ako sam i Vancašev kruh jela, ipak bijaše na njezinu korist. — Ovde sada u kući posnažiše drvarnicu, i moram se diviti, koliko to trešće na djubar baciti nakaniše. Srećom ja to zamjetih, pa ajde izbiraj trešće, pa nosi košaru za košarom gori na tavan, gde će mi služiti, kada budem rubinu prala. Ova stara težakinja tako zlo rubinu pere, da sam prisiljena sama si ju sapunati, i da ju ona samo na Kupi izpere.

Lipanj. 2.

Govori se, da će na Duhove 9 t. m. zabavni vlak u Postojansku jamu, pa uzgred, da će Hrvati vratiti Slovencem lanjski posjet njihov u Zagrebu. Množ Karlovčanah se za taj put sprema, pa ako mi bude moguće spremiti ću se i ja. Od te Postonjske jame sam već mnogo čula, pa je i Cesarac bio prije dvie godine onamo, a sada sam si poželila, da ju i ja vidim. Kod slabe sam kasse, jerbo sam sve novce dala, da dopunim desetu stotinu za Cesarca, a do jeseni neimam kamatah za dobiti. Uteći ću se Cesarcu. Ta ja imam od onieh pedeset ft što mu dadoh kada zametnu pekariju još koji forint kod njega. Bilo bi u redu, da mi je već sve vratio. Ali nijedno nemisli na to. Deset for. imala sam plaćati kod Pallea, i ove je Cesarac u ime onih 50 ft platio i to na moju tražbu; a kasnije ni mukac. Ovi ljudi bi, kako mi se vidi, i dušu mi istiskali. A ja im nisam u ničemu obvezana davati. Ako sam joj teta nisam mati. Ali za stalno joj više činim nego bi joj činila mati. Svakako mi se čini da me ona rada negleda, i to zato, što joj strašnoj nemarnosti prigovaram.

13. Evo me sretno iz Postonjske jame! Čovjek gleda mnoga čudovišća na ovoj zemlji gleda ga u zraku, u vodi; ali što ga zemlja krije u svome kutu, tomu se čovječija duša i nadati nemože. Već bijah duboko u skutu zemlje gdie se rude kopaju, ali tamo treba umjetnosti i napora ljudskoga dok odluče zemlju od kovi. Ali u Postojni djeluje priroda sama po sebi neumorno dan i noć i od čuda morao bi se čovjek snebiti nad delatnosti njezinom. Onolika ogromna šupljina sried visoka brijega, pa u toj šupljini iz okamene vode toliko divnih raznih prilika! Čovječji um bi mogao zabluditi, razmišljajuć potanko sve predmete na zemlji u skutu njezinom i sve spolja nje se nalazećemu. Učenjaci, mudraci! oni se udube samo u predmete, u njhovu narav i počelo, a smiću s oka svrhu čemu je sve ovo stvoreno. Nieki Darvin piše, da je čovjek majmunska poretla. — Da bi to zbiljam tako bilo, k čemu bi od početka svieta ova zemlja stvorena bila? Lik za životinju? Za zvierad, koja jača slabiju uništuje iduć po svomu nagonu za uzdržati si život? Za neimuštinu, koja nemože pojmiti niti shvatiti što joj je svrha, nemože se dati na razglabanje zašto živi, od šta živi, po komu živi? — Ta i najmudriji scieneći se ljudi bi znali zalutati, a zašto da nebi zalutao i taj Darvin? Po tom što zemlja u svojemu skutu sadržaje: zlato, jednom rieči kov sploh sol, vodu, vatru, divne ostale predmete, u koje čovjek po svome mnienju veću ili manju vriednost stavlja — pa onda sve ono što njezino površje pokriva, a za tim stovrstna hrana koju iz nje dobivamo — može na uputiti, da nije lik za životinju nerazbritu i divlju stvoreno, a već da je stvortelj, nakan bio nad sve ovo postaviti jedo stvorenje, koje se svime ovime služiti može, koje se može dovinuti namjene stvoritelja, oživiti sve ovo napose još česticom svoga božanstvenoga duha, i ulijti ju u najizvrstnije svoje stvorenje Čovjeka — koje ga bude moglo shvatiti, i znati se služiti sa svime što mu nudja zemlja u najširjem obsegu. Jest čovjek se i smije sa svime služiti što ga okružava, ali u tomu i zaboravlja na onoga koji mu sve to u najlepšem skladu stvorio. Pa i sva Postonjska jama je jedan predmet, koji svakoga misaonoga čovjeka sili diviti se stvoritelju koji je u svaku stvar ulio divni svoj du, kojega nije lasno dokučiti već komu se imamo diviti u slabini svojoj. Da se prodjem mudrovanja kojemu nisam dorastla! — Pa nešto ob putovanju.

Čim se pribraše vlaki iz Karlovca i Siska krenu dugi vlak iz Zagreba sa mnogo stotina putika put Ljubljane. Čim prodjosmo Kamenimost i duž Save se vozismo, pozdravljaše nas u svakom miesto prieko rieke sa prozorah bielimi maramami mahajući stanovnici što mi vraćasmo. U Ljubljani nas primiše osobitom svečanosti, pjesmom i svirkom i nagostiše u niekoj bašči. Ali čemu da si to opisujem ovde suhom rieči? Uspomena ovoga puta neizgine mi nikada. — Na Karlovačkom kolodvoru nadjoh se sa Trnskovom; ona si pratiše supruga do onamo. Postao on oberstlieutnantom pa si išao u Zagreb tražiti stana, buduć onamo premješćen. Veliki gospodin prošao mimo mene istom kada se bližih ka kolodvoru, sa takove je visine gledao, da me nije niti spetio. — A kasnije, stajao je u čekaonici do nje razgovarajuć, dodje i prašćajuć se š njom pruži i meni — jedan prst —. Sretan put, rekoh. Cesarac bio mi dao na polazu na put 15 ft, vrativša se jučer povratih mu pet. Začudi se on da nisam više potrošila. A zašto? Za jedan konak i dva dana jela? Drugu noć probavismo se u kolih, vozeći se od Postojne do Zagr. kuda u jutro u osam satih stigosmo. Do večera, kada tekar odlaziše vlak u Karl. probavih kod Deželića. Koliko študijah na ljudih imah priliku učiniti ovo dva dana putovanja i baveća se medju množinom svieta. Surovost — sebičnost — prostote — zlobe i svake vrsti čovečjih strasti razgaljivahu se mojemu oku. Oj koliko nam Hrvatom manjka do one visine naobraženosti, na kojoj drugi narodi stoje! Ljudi sve od boljih staležah, pa tako prosti! Već Slovenci se višjom naobrazbom ponose. Iz trgovištah i selah stanovnici, pa su inteligentniji nego hrvatski gradjani...

28. Opet me pritisne nekakva bolest, da mi bijaše nekoliko dana ležati u krevetu; pa i u oči mi zaplovila krv. Biti će, da je tomu zrak kriv, kojemu se već bijah odučila. Glavobolja me takodje često napada. Najblizje imam jednu susjedu, što živi s jednim kapetanom Radetićem; krasna ženska, ona me često polazi, ako i ja nje ne. — Neuka je baš svemu, kao i moja Cesarć. i k meni dolazi da se u mnogo čemu iz mojih razgovorih nauči. Rado ju poučam jerbo vidim kako je neuko biće sažalenja vredno.

Srpanj

3. Lagano mi ide moje pisanje novela. Nemarnost Cesarčevkina je strašna i ja si dajem truda da pripazim u kući, da nije toliki nered. Ova baba, Nanika, je strašan trh ovoj kući. Ništa joj nije zatvoreno i ona sve dieli što godj joj se hoće; da običaje se u jutro, dok još Ces. spava uvući se u sobu pa tihano njegove žepove pregleda i novce iz jih krade. Jedan put zatekoh ju ja kod toga posla, a drugi put g. Ganasov koja je ovde kod nas nastanjena. Zora mora biti ovoj babi tajno obvezana, inače nebi bilo moguće, da bi joj to raditi dala. Marija ide u treći razred u javne škole, ali je njezin napredak slab. U ručnom delu pak nimalo u školi nenapreduje. Što joj ja doma kažem, to joj je, ali od škole neima znanja. Dosta je to tužno. Penić iz Krašića to mi davaše još u Pribiću košlje za sebe šivati, donio mi jih i ovieh danah, veleć da mu ih nijedna švelja tako po volji nesašije kao ja. Uzela sam ih šivati jerbo mi on plati koliko god tražim, on je bogataš pa necincari za 20-30 novčića pri košulji. Šta ću raditi mi je, ako neću da još ovo malo dobra potrošim od šta kamate dobivam. Nemogu znati što mi budućnost krije. —

9. Izlazeć kad što šetati, prolazim mimo Kovačićkinoga dućana, one nekadašnje Tomćeve Karoline. Od dvieh godina je udoica, pa i dobro gluha. Prizivlje me k sebi na razgovor, i rada sa mnom razgovara, jerbo kaže da me jako dobro čuje. Vjerovati ću joj! Ja imam jaki zvonki glas, kojega može dobro čuti kada ga za koju oktavu š njom razgovarajuć podignem, i radi kojega su mi mnoge mlade nenaidne. Kod nje se većom stranom bavi jedna djevojka 25-26 god. stara. Vjekoslava Veselićeva. Ova je neobično tašta i to tako da, ako koji mužkaac jedanput s njom govori, već je tvrde misli da je u nju zaljubljen. Crnih je kosah, bledomodrih očiu, smedje brsti, i neobično u jedne ženske velikog nosa. Ljubakala već od svoje 13te godine sve koje s kim, a jošte ni sada muža stigla. Meni je dosadna, jerbo mi svoje tajne odkriva kojih neželim znati. Djevojka tašta i lakoumna je meni mrzka, a naime ova, koja svojim ponašanjem veliku spačku u obitelji si počinja. Kovačićka grieši u tomu, kada ju dan za danom od njezinoga kućnoga posla mami i k sebi ju prizivlje, pošeljajuć ju u dućan, vodeć ju sebom šetati, i pridržavajuć ju ujedno kod sebe, da joj se razgleda na prozorih, buduć joj kuća na najživahnijem trgu pre. varoši. Pa joj neprestano govori: Loisi du <>. Ali ja bih mogla čitave tabake ob Loisinih <> napisati, pa nijednog čestitog neuvrstiti. Po onakovih joj lje nebude supruga, a kamo li bogata. —

16. Moja susjeda Nina, Radetićeva draga, rada mi se primakniti; donaša mi »Fremdenblatt«. Imade u pridavku mnogo liepih novela i romana, a opet sve i svašta iz političkoga svieta pa rado čitam, pa si dopušćenjem pridržajem pridavak. Ona strašno mnogo do dragocienih odjećah drži, i volji gladovati samo da si nabavlja svilene i baršunaste odjeće. Kapetan je u Talijanskoj, ali ona dobiva njegove pol plaće. Često mi se ovo od nieko doba dogodi da mi dojde na večeru, što ona dobro dobu večere znade jerbo vidi iz svojeg okna u našu kuvinju...

20. Ja jedem dolje da kako sa ostalimi svoj obed. Večeru često i ne. Ali mali Mirko uzeo me od nieko doba grditi, pa ako još dugo tako bude jesti ću u svojoj sobi. Dečko je već u petoj godini i dobro razumije što govori; a otac mu je dosta bedast, da se k tomu smije kada me on grdi, veleć: neka ide baba vrit — i koje šta takova. Sve više uvidjam da mi će biti moj položaj u ovoj kući neugodan. Ali strpljen spašen!

Kolovoz

5. Jučer bijah s Cesarcem i Marijom na Kostelu sestrinom godovnom. Dosta hladno nas primi. Ona nije Cesar. sklona, to znam, ali baš joj nedosadi, pa čovjeku, mislim, tri do četiri sata nije težko biti prijaznim kada ga ništa nestoji.

8. Dala sam se opet fotografirati, pa sam dala sliku Trnskovoj koja je još neko doba iza njegova odlazka ostala u Karl. Ujedno ju zamolih, pošto ima nekoliko Trnskovih slikah, da mi jednu dade, na što mi reče, da nemože dati nijedne, već da ih ima u Zagrebu na prodaju. — Nerekoh ništa, nego pomislih: Nedržiš li me vrednu, da mi pokloniš jednu fotografiju, a to ja njega nedržim vrednoga da si ju kupim. — Oprostismo se.

18. Dovršila sam moju novelu »Ružin pupolj« i odpraviti ću ju Deželiću. Ja sam vrlo jeftina spisateljica. Neka bude! Odužujem mu se, jerbo sam uvidila da je jako sebičan. Ali ću se i ja toga pisanja proći. Mene gleda posla suvišno, a opet sada češće bolujem, pa se nemogu tolikom naporu podvrgavati.

27. Bila sam kod Kovačićke, i videć ona, kako su mi slabe oči napomene mi nekakvu <> što da je od velike koristi za slabe oči. Dogovorismo se, i ja napisah tražbu u Beč na nekakvu liekarnu »Polman« gde se te vode dobiva. Za mene jednu bocicu za nju jednu. Pokušati ću nebi li mi bilo polaštice. —

30. Moja soba je na tavanu i strašna me vrućina ubija. Mišljah ove dane da ću poludjeti od vrućine. Želim kišu, nebili ohladnilo i s time mi olakšalo. Ako i tko, to sam ja velika mučenica. Nikako mi neima polaštice.

Rujan 1867. Karl.

3. Ovde mi dodjoše dva od karlovačkih gradjana, donesu mi nekakve srečke 6 komadi, da ih pošaljem u Zagreb kakovomu znancu, nebi li ih on mogao kako prodati. Nekakovoga polskoga družtva su srečke. Nerazumijem, zašto ovi misionari sami to nešiljaju u Zag. ili nenose. Muževi imaju u tom poslu uvjek širji djelokrug nego žene, a osobito ja, koja nevredim mnogo u družtvenih krugovi, gde se nemogu u sjaju pokazati, niti mogu oko sebe kupiti prilizavce. Ali ja sam ih primila, u ime sveobćega slavjanstva. Odpraviti ću ih Deželiću, ako bi se njemu htjelo s tim baviti, premda vrlo dvojim, jerbo je Deželić odviše sebičnjak, nego da bi on tuj mnogo učinio.

23. Niesam li pravo slutila, kada sam rekla za Deže. da nebude ništa sa srečkami po njemu! Jutros dobiv od njega list, javlja mi da će težko što bi sa srečkami. Slabo se onaki ljudi zanimaju poslom koji jim nedonese probitka.

Studeni

1. Bijasmo svi na grobju gde se obavljaju svečanosti za mrtvimi. Već je i u tomu luksus nastao. Posvuda se viešaju vienci na križe. Po grobovih se pale nebrojene svieće, da se sve sjaje, a malo gde se vidi koji moleći na grobu, koji bi pobožno prikleknuo i posvetio svoje misli pod njime počivajućem. A stotine ljudih vrve medju grobovi, razgledajuć vence i diveć se krasoti i sjaju grobja. —

6. Jučer bijaše godovni dan Cesarčev. Zamolio si gostiu na večeru koji i dodjoše. Prekojučer bijaše moje godovno, ali o tome neznaše nitko ništa, već mi bijaše frkati kolače, miesiti testo za kuglhuft i t. d. i to sve jučerašnjemu danu. U kuvinji se bavih čitavu večer, dok bijaše sve u redu, a kada trebaše napokon sjedati za stol, to na pročelju šoštarica Cesarčevka — onamo ju poseo kuće gospodar... a za mene ni stolca ni tanjura —. Devet ih sjediše oko stola. Dkt. Dražić, od ove jeseni bližnji komšija na levu, opazi me gde stojim na vratih, i po stolu se razgledam, pa skoči da me privede k stolu. Podsmiehnuv se rečem: »Kuda ćete samnom, tu neima mjesta već za mene«. On mi ponudi svoj stolac. Nezadovoljstvo moje opaziše svi na mom smrknutom čelu. — Sjedih neko doba, i onda se digoh, potuživ se na strašnu glavobolju. — Cesarac nije imao druge misli već svoju šogoricu — a Zora je što raztrešena, što nerazumije pristojnosti, a što joj ležaše na srdcu šoštarica — pa nemisljahu na mene. U obće nebijaše družtvo za mene, i voljih se odpočinuti od dvodnevnoga napora, nego medju ljudmi sjediti, koji nisu za mene. Jutros doznah sve i svašta, ali ništa pametna, kako se to postupalo. Onu ubogu Garaisovu su opili, pa ju onda razbludili. Dražić i Klarić po svojoj navadi, po stolu plesali i ludorije sbijali, a župnik Leskovar se tako opio, da je ležao kao krmak na postelji od jednoga kalfe, i sav se zametao — što se je i Garai. sbilo. — Hvala vam na takovoj zabavi! —

28. Deželić mi sve srečke odpravio natrag izgovarajuć se, da ih nije nitko hotio uzeti. Ali prepustio nije opet moljakati, za kakvu novelu za buduću godinu u »Dragoljub«. Vrlina od čovjeka! — Nagradjuje me barem jednim istiskom svoga lista, koji stoji na godinu 5 ft. — Da me nesili duh moj k pisanju, lje ga nebi pisala. Ali neka neodoljiva sila nuka me da predadem peru što u meni živi. A sila toga se radnja u mojoj glavi, i da mi je blažji udes, to osjećam, da bi ipak što stvoriti mogla. Ali sama o sebi kako ću, kada neimam sredstva, a da se sada kojemu tobož rodoljubu obratim, pa da i pristane koji uz mene i pomože mi na sviet izdati kakovo dielce, radila bih na njegovu korist, ali ne na moju. Eh neka ide i pisarenje u ime božje.

Prosinac

3. Čim postaje čovjek stariji s tim je izkusniji! Zora sama vodi posao u kruharni, izbroji kruh krušnaricam i to od pet satih u jutro, i razpošilja ga koje kuda po naručbina, i tako može tekar poslje osme pa i devete ići da se uredi. Kada je gori svaki čas opet tko dojde po kruh i da se ona može po sve urediti odem ja s delom dolje i dok ona dojde, podvorim ako tko dojde po kruh. Ključ od novčane spremnice ostaje kod mene, da mogu spraviti novce, pa da izmienim novac komu treba. Jutros dojde Cesarac da ide na trg, buduć je petak, i hotijaše da uzme novac iz spremnice. Broji ovam onam i reče napokon: »Evo, rekla je da ima ovde do 6 ft a ja nenalazim ni do 3 ft kuda su?« Ovo bijaše tako izrečeno da netrebah dvojiti što on s time misli. Tuga mi pokrene srdcem i suze mi poteku niz lice. »— To vi nekako govorite, kano da bi ja imala za njih znati« rekoh uz plač. »— Nevelim ja da bi vi imali za njih znati, ali kako se je mogla Zorka tako prevariti«. Rekoh još koju na njegovu sumnju, pa i tu, da već neću biti dolje, za izbjeći možebiti još i potvaranju... Eto kako čovjek uz najbolju volju pomoći i biti od koristi, u nepriliku doći može. Gledam po svuda da se pričuva, ništa po zlu nepušća i sama svašta činim, samo da je urednije, pa ovi me osumnjičili da idem nepošteno i nemoralno raditi.

18. Glavobolje i kašlja sam opet nekoliko dana trpila. Želudačni katar me strašno muči a neima mu lieka dovoljnoga. Bilo mi ležati u krevetu, što je moja najveća muka. Cesarčevka nehaje vrlo za bolestnike, to vidim, i po njezinoj prigledbi bi ja mogla lahko i umrieti. Marija je još mala za dvoriti bolestnika.

27. Božićni blagdani s prva veseli dovršiše, burno — pa do mala i sramotno... Koliko je Zora lahkoumna, toliko je Cesarac zao suprug i gospodar. — Da sam mogla samo i slutiti, da su to takovi ljudi, nikada me nebude pod njihovim krovom. Cesarac je čovjek nagao i u tomu do boga nerazborit, i da nebude moga nagovaranja i razlaganja, bio bi si sramotu učinio, jerbo je hotio jednoga kalfu dati jutros pandurom zatvoriti, što ga je zatekao na samu razgovarajućega u »Kruharni« sa Zorom. To je bilo toliko huke i buke, i čovjek se bio pomamio. A neima nad njime kurvara i kartaša. Da znade si ženi red dati, što ga nezna dati ni družiti stala bi kuća bolje. Ali ovako mi se čini da neće nikada na dobro. 31. Godina na izmaku a ja dosta nezadovoljna ju završujem. Imademo jednu služavku koja, ako inače vrla djevojka, ništa nerazumije u kuvinji, pa se ja š njome moram mučiti. Nemarim, što se bavim s Marijom, koja po svojoj školi za sve to ipak na mojem trudu jerbo se rukodjela u školi lje nenauči ako ne po meni, ali kuvinja mi dosadi.

* Dragojla Jarnević, Dnevnik, Matica hrvatska, Karlovac, 2000.