Eh da mi je biti moje žene pas

Da odmah na početku pojasnim: pas moje žene – moje supruge. Dakle, ne bilo koje žene, jer i mnoge druge žene također imaju psa, nego baš ove moje. Ja sam poželio biti isključivo moje žene pas, a ne neki bilo koji i bilo čiji pas, jer ima mnogo pasa koji doista žive kʼo pas. Za razliku od njena psa koji ne živi kʼo pas iako je u naravi pas. Možda zvuči malo komplicirano, ali takav je slučaj s psom moje žene. To što je Ona katkad sa mnom na »pas mater« nema veze s pričom o psu moje žene, nego o njoj i meni. Premda se, dakako, pas i mater posve neopravdano spominju u istoj sintagmi i, što se mene tiče, potpuno bez veze.

Priča počinje godinama prije, njenim govorenjem da bi voljela imati psa. Par godina poslije govorila je da želi imati psa, a nakon toga da joj moram kupiti jednoga psa. Ja sam u svim tim vremenskim fazama čvrsto odolijevao. Na razne načine sam izbjegavao razgovor općenito o psima, a kamoli o tome da joj nabavim psa. Naprosto sam bio muško, pravo muško, odbijao sam bilo kakvu pomisao o psu u našoj kući. Čak sam bio radikalno odlučan i zaprijetio: »Pas u kuću, ja iz kuće!« Ona će meni psa, pa neka se izjasni tko joj je važniji: ja ili neki pas!

Baš sam bio pravo muško u kući, energičan i odlučan i što je najvažnije dosljedan u svom mišljenju. Uobičajeno, naša djeca se nisu miješala u bračne odnose svojih roditelja, ali su diskretno sa strane znatiželjno promatrala razvoj ovog psećeg dramskog raspleta. Doduše i u vlastitom domu vodili su bitku sa svojom djecom koja su nagovarala svoje roditelje da im nabave žive »plišance« za igru, ali naša djeca su znala da bi obećanja naše unučadi kako će se sve oni sami brinuti o tim kućnim ljubimcima bila poput ugovora potpisanog na ledu. Znali su da bi nakon malo vremena sva briga o životinjicama pala na njihova pleća. Bez obzira na sve odolio sam i ženinu nagovaranju i nagovoru unučadi da im priuštim ono što im mama i tata nisu omogućavali.

I tako je, usprkos ženinoj želji i nagovaranju unučadi bilo po mome – sve dok u naš dom nije došao Gery. Ovaj ipsilon je važan, jer odražava stil, razinu komunikacije, posebitost, prekogranični značaj…! Naručen, doista negdje preko granice, s mojim blagoslovom i mojim novcem kupljen sićušni bijele kovrčave dlake psić »bišon«. Ušao je u našu kuću, a da ja iz nje ipak nisam izašao. No, ne bih sad gubio vrijeme na tumačenje kako je došlo do promjene onog mog čvrstog stava »ili ja ili pas«. Za ovu priču pitanje moje muškosti ionako nije važno, a pitanje je i je li ikome uopće važno. No ono što je važno znati je činjenica da je Gery ušao u našu kuću, a da ja nisam izašao, i to temeljem isključivo moje odluke. Da se zna, Ja sam bio taj koji je rekao da pas može u kuću! Moralo je ipak biti po mome!

Dok je Gery bio samo par mjeseci star Njena briga o »malome« činila mi se posve normalnom. Tako se brinula i o našoj djeci, a velikim dijelom i o unučadi. Ono da se bebe treba promijeniti kad se popiške i pokakaju, ali njima se sve to pražnjenje događalo u pelenama a ne po cijeloj kući kao s Geryjem. Hodajući po kući nisam bio siguran gdje smijem ugaziti, a da na svoju nesreću ne ugazim u Geryjeve lokvice ili »grumenčiće«. (Nisam siguran je li pristojno napisati kakicu!?) Kad bih ugazio, ja bih bio kriv, a ne Njen ljubimac. Još bi me i izvikala da nisam pazio i time ne samo obogatio poplat svojih papuča nego i proširio »kaking field« na još veći dio stana. Naravno, kao mala pseća beba nije mogao znati da bi potrebe slične onima odraslih trebao raditi na za to pripravljenim prostirkama – pelenama i to na nekoliko mjesta u stanu za svaki slučaj. Neka bira, pa nekʼ »to« napravi gdje mu se najviše svidi od ponuđenog. Njemu bi se najviše sviđalo tamo gdje te upijajuće pelene nema. Koji put bi doista nogama stao na pelenu, ali bi mu guza ostala izvan nje. No to je ipak značilo napredak, jer »mali se počeo privikavati na pelenu«. I doista, prve godine u našem domu »mali« je par puta ipak »učinio« na pelenu.

Nemojte misliti da je ovo pitanje k..anja i p…enja psića neka banalna stvar, jer se u tome zapravo krije temelj odnosa moje uvijek ljubljene i njenog današnjeg ljubljenog. S Geryjem izlazi tri puta dnevno, u kraću ili dužu šetnju ovisno o njegovu raspoloženju. Pokazalo se da kao i sva djeca obožava automobile, ali ne igračke nego prave, pa nema te gume koju nije »smočio«; barem koju kapljicu. Ako je točno da psi na taj način obilježavaju svoj teritorij, mi bi već odavno trebali imat veliku ergelu automobilskih konja. Kad to radi Gery bude mi nekako simpatično, ali kad drugi psi podignu nogu poviše felgi »našeg« automobila ne bude mi baš svejedno. No čini mi se da i Gery u tome pretjeruje, jer zalijeva gdje mu se god prohtije, odnosno gdje ga pseći parfem privuče. S druge strane, posve ga razumijem, jer je i meni katkad teško trpjet »kada mi se treba«, ali u mom slučaju umjesto Njena razumijevanja stigne komentar: »A što nisi to napravio prije negoli smo izašli iz kuće!?« Za Nju to ne bi važilo, jer to što bi se Njoj katkad »pritrpilo« došlo bi iznenada; nije mogla predvidjeti. Za njegovo izbacivanje probavnih prerađevina uvijek je spremna, jer bez ključeva kuće bi mogla izaći, ali bez plastičnih vrećica ne bi. Njima bi poput rukavicom pokupila te njegove tamnosmeđe »cilindriće«, potom bi vrećicu izokrenula i s njom do prve kante. No toga »štofa« ima po gradu koliko ti duša hoće. Valjda nema dovoljno kesica po dućanima ili svijesti u ljudskim glavama. Zato i vrijedi ona »pazi kuda hodaš«.

S njenim nekadašnjim ljubljenim, to jest sa mnom, prvih godina veze bi šetala držeći me za ruku, a s ovim njenim novim šeta držeći ga na uzici. Moja ruka je ne treba više voditi kroz život. Geryjevu uzicu, iz meni nepoznatih razloga, često mijenja, vjerojatno zbog mode, da bi bila »in« kad se sretne s drugim »psoljupcima«. Uzicama se kontrolira kretanje ljubimaca, da ne daj Bože ne odu svojim putom. No čini mi se i da je to pitanje prestiža – tko ima bolju, noviju, moderniju, kvalitetniju i praktičniju uzicu, odnosno povodac ili kako se to fino kaže »lajnu«. Pitanje vrste i kvalitete te trake njihove međuovisnosti nije nimalo nevažno. U slučaju odnosa s Geryjem Ona je namjerno ističe, a u mom slučaju ju je vješto skrivala. Nitko nikad nije mogao primijetiti koliko jako i na kratko mene drži na uzici (iz njoj poznatih razloga), a kamoli da bi mi dopustila potrčati za nekom kujicom i onda se s njom njuškati. Nitko tu moju uzicu nije vidio, ali ja sam je bogme itekako osjećao. »Što se okrećeš za Ovom?!« Što da joj odgovorim?! Njen današnji ljubljeni to smije bez ikakvih problema, samo mu katkad podvikne kad se uspne na neku od njih. Koji put to i ne vidi, jer razgovara s vlasnikom kujice. Svi ti vlasnici pasa su nekako zbliženi među sobom, pa se viđaju kako bi govorili i o svojim ljubimcima!?

Recimo o hrani. »Čime vi hranite vašega?« A ne pita se čime hrani mene! »Preporučili su mi za njega kao najbolje janjetinu!« To ona misli na one kupovne kuglice što sliče na kozje brabonjke. Kad bolje promislim, jedino radi toga ne bih htio biti Njezin pas, ali tko zna, možda i to probam pa mi se dopadne. Ne volim ja ni sve ono što meni koji put skuha, pa svejedno šutim i jedem. Pogotovo kako mi da jesti: »Na, jedi, evo sam ti skuhala«. A Geryju počne tepati i prije negoli mu stavi u zdjelicu dnevni odabir hrane. »Tko će sad papati, kome sam ja nabavila papicu od lososa, tko će se sada osladiti?« Meni će pak: »Jesi li pojeo to više, da stavim suđe prati? Koliko ti se hoće!« Za Geryja ima drukčiji tekst: »Ne žuri, polako, nemoj mi se udavit od puste brzine!« Moram priznat, Gery je u jelu puno uredniji od mene, jer nakon što pojede tako obliže zdjelicu da ju se i ne treba prati. Čak poliže pod oko zdjelice, da ne bi iza njega ostala koja mrvica. Doista je u tome vrlo uredan, a ja bih katkad morao polizati i stolnjak oko svog tanjura. Što je, je!

O meni drugima nije nikada govorila s toliko zaljubljenosti koliko o svome Geryju. To naprosto izbija iz nje. On je apsolutno najljepši pas od svih pasa, a to što su i mnogi drugi psi lijepi nema veze, jer ni jedan nije tako simpatičan. Ono kako hoda, kad mu guzičica pleše lijevo-desno ili kad te pogledaju one tri crne točke. Dvije točke su dvije okice, a treća je vrh nosića. Nitko nema tako meku, finu i glatku dlaku. Nakon češljanja te dlake Ona bi trebala ići na fizikalnu terapiju zbog ruke kojom češlja, ali ne, dapače, samo ojača prste. Nakon što se vrate iz šetnje i onoga što se za vrijeme šetnje radi, pere mu noge, četka ga, vlažnim maramicama briše guzu i pere mu pišu (ne moram valjda napisati penisić!?). Ako je, slučajno, greškom, upitam bi li i meni oprala »taj djelić tijela«, stane vikat na mene da sam stari pervertit i kako me nije sram da me netko čuje. Počne me gađat prvom stvari koja joj dođe pod ruku. Mislim se, doista ispadam senilac misleći da su još uvijek »oni dani«. (Ovo sam napisao samo onako usput, jer nema veze s Geryjem, ali me podsjetilo.) Njemu i zubiće redovito pere da budu zdravi i lijepi. Meni nije nikad prala zube, sve sam morao sam. Velika je to stvar da ako Gery nekoga ugrize to bude čisti ugriz. On onako velik, težine čak blizu osam kilograma čiste vage. No Gery nikada ne grize, čak ni hranu koju mu se da jesti. Ne stigne, jer te svoje bobice jednostavno usiše. Kad vani vidi nešto što mu se učini jestivo, odmah to zgrabi i proguta, prije negoli Ona stigne potegnuti povodac. U tome Ona vidi genetsku povezanost sa mnom, jer da je meni samo do jela. A nije istina, volim i piće.

Ja Nju, navodno, nikad nisam gledao onako zaljubljeno kao što to Gery čini. On je nekako milo gleda, pa kako da mu ne otvori vrata balkona kad poželi zavaljen uživati gledajući prolaznike. Naravno, i opet mu otvori kad struganjem o vrata pokaže da želi opet u toplo. Gery naprosto zna što ja nikada nisam znao. Ni ne pita hoće li se s njim igrati, nego samo pred nju dođe s igračkom u ustima, gleda ju i čeka. Onda mu ona baca igračku ili se oboje za nju otimaju. Ja je vjerojatno nisam znao gledati kako treba, jer kad bih je pitao hoćemo li se »igrati« rekla bi da što mi pada na pamet. Možda joj moja igračka nije bila draga. Kad mora zbog nečega sama van, jer događaju se neki rođendani ili raznorazni ženski sastanci, Gery joj zbog drugih najčešće ne bude najprihvatljivija pratnja, pa mi obavezno pripadne služba neplaćene dadilje do njena povratka. Mene bi mirne duše ostavljala kući samoga jer mi dadilju nije dozvoljavala. Kad je bilo sreće onda bi njena stara i nova ljubav zajedno na TV gledali prijenos neke utakmice. Kad bi se vratila kući on bi joj se umiljatim lajanjem razveselio više negoli ja našem postignutom golu, a ona bi mu svojim pokajničkim lavežom odgovorila »di je moj Gerić, jesi li bio dobar, jesi li lajao za mnom«. Potom bi dobio i keksić za nagradu. Ja nikada nisam dobio »keksić«, koliko god dugo čekao da se iz grada vrati doma. Meni se, kad dođem kući nešto kasnije od očekivanoga, nitko ne razveseli. Možda Gery i bi, ali kao da ne smije. Ili bude lijen skočiti s kreveta u kojem zajedno s Njom gleda televiziju. Očito ja ne znam zaslužiti keksić, pa čak ni kao nagradu što sam došao kući živ i zdrav; i trijezan.

Moram priznati da kod Geryja ima i nešto što mi imponira. To je njegovo lajanje na Nju. Katkad zna tako lajat na Nju da se čuje u kućama preko puta ulice. Ja se nisam usuđivao ni povisiti glas, a kamoli joj se tako obraćati, ali Ona bi svejedno prije nego li išta izustim rekla: »Što se dereš na mene!?« Mene bi to uvijek nekako štrecnulo, a Gery uopće ne šljivi to što mu Ona viče neka prestane lajat. On laje i laje dok ne postigne što hoće. Mislim se, bih li i ja pokušao tako nešto, ali ne vjerujem da ću skupiti hrabrost. On to može, jer je njena ljubav prema njemu neizmjerna, veća nego li je u najboljim danima bila prema meni. Da doživite tu njenu nježnost obraćanja prema njemu sve bi vam bilo jasno. Nekidan je čujem kako iz sobe nježno dovikuje: »Ljubić moj, gdje si?« Ja se ozaren javljam: »U dnevnom boravku sam!« Na to će ona: »Ne pitam tebe!«. Ništa, pokrij se ušima i čekaj da se greškom i tebi tako obrati. Gotovo u pravilu dok s kauča gleda televiziju Ona njega izvaljenog na leđa češka po trbuhu. Satima bi tako. Kad joj ja, onako kao da neću, u krilo naslonim glavu, udre me po čelu i rekne: »Daj makni se stari jarče«. Jarac joj nekad nije smetao, ali sad više voli psa. Poslije se Gery preokrene na drob, a Ona mu počne rukom prolaziti kroz dlake na tjemenu, meke poput paperja. Pa se sjetim kako sam se osjećao kad bi meni prolazila rukom kroz kosu.

Meni nikad ne bi palo na pamet da se kao treći uvučem nekom paru u bračnu postelju. Ne bih dozvolio ni da netko tuđi legne između Nje i mene. Znam da ne bi ni Ona to dozvolila, ali Gery ipak smije. Samo skoči, bez da mu rečeš »hop« i namjesti se kako mu u tom trenutku najviše paše. Najčešće između listova mojih nogu, ali i blizu Nje. Važno mu je da osjeti dodir. Koji put noću kad se probudim zateknem ga između Njene i moje glave. Učini mi se da je nekako naš, a ne samo Njen. Jutrom se budi prije mene, pa Ona najprije nahrani njega i tek onda meni donese čaj na postelju. Istodobno i on doskoči na krevet i zauzme pozu za »terapiju«. To znači da ga moram najprije češkat po prsima, nakon toga po ušima i vratu, te na kraju masirati mu sve četiri noge. Posebno stopala između prstiju. Zauzvrat, počne mi lizati ruku, a to je kažu dobro za kožu.

Mislim se jesam li podsvjesno ljubomoran na Geryja, pa zaključujem da ipak nisam. Naprotiv, i meni je Gery nekako drag, ali nije pošteno da svi naši obiteljski planovi ovise o njemu. Usput, primijetio sam da ona i prema njemu katkad bude hladna srca. Ne često, ali dogodi se da ode van svojim poslom, a njega ostavi kući. No sreća je u tome što ja uvijek imam toplo srce i ostanem s njim. Nekada bi zaluđen njenom ljubavlju lajao za njom, a u zadnje vrijeme legne pored mojih nogu i čeka. Kad se vrati opet počne lajati, ali sad od veselja što se vratila. Pa se mislim, kolike smo li mi muškarčine budale i pitam koji je spol emocionalniji? Naravno, Ona mu odmah da nagradu: »Tko je bio dobar, kome ću ja dati nagradu, koga ja volim?«. Tako sam i ja nekad davno bio nagrađivan »keksićima«.

Dakle, mislim da vam je jasno zašto bih volio biti moje žene pas. Na prvom mjestu nikad ne bih bio »žedan kʼo pas« ni »gladan kʼo pas«, ne bih bio »umoran kʼo pas« ni »prebijen kʼo pas«. Naprotiv, piće bi me uvijek čekalo, obroci hrane bili bi redoviti, umarao bih se trčanjem koliko bi mi se dalo i nitko ne bi smio staviti ruku na mene. Ništa ne bih morao raditi, novci mi ne bi trebali, a spavao bih kad mi se god prohtije. Ganjao bih mačke, a to sam oduvijek želio. Svako malo dobivao bih novu igračku i imao nekoga tko će se sa mnom igrati. Za Božić bih dobio dar kao i svi drugi. Imao bih prijatelje poput Karla, dobroćudnog bijelog bišona, kojeg bi mi i Ona blagoslovila jer se lijepo igramo. I njegova mama voli Geryja i brine se o njemu kad zatreba. Bio bih beskrajno voljen i čak razmažen, njegovan u najboljim salonima i s frizurom koja najbolje paše mome liku. Ona bi me stalno mobitelom slikavala i slike slala drugima da se mnome hvali. Uvijek bih bio u društvu, igrao se, uzjahivao na kujice, bio čist i uredan, zdravstveno osiguran. Čak bi me i Njen muž zavolio, kao što sam ja Geryja.

Eh da mi je biti moje žene pas, ali samo sam Njen dugotrajni muž. No možda jednom ipak i ja počnem lajat. 

Jerko Rošin hrvatski je arhitekt. Diplomirao je u klasi Vladimira Turine 1967. godine. Uz arhitektonsku i urbanističku projektantsku karijeru predavao je kao gost predavač u Hrvatskoj i inozemstvu. Autor je više knjiga i brojnih članaka arhitektonske i urbanističke tematike te kulture življenja. Stručno je angažiran u UN Habitat, programu Ujedinjenih naroda za gradove i ljudska naselja, a u Hrvatskoj u Savjetu za prostorno uređenje Vlade RH i Odbora za prostorno uređenje Hrvatskoga sabora.