6. poglavlje

u kojemu će trinaestogodišnji Mijo Mali izraditi svoju jedinstvenu tamburicu, a saznat će se i zašto je majstor Vjenceslav zavolio seljačića

Koja nadarenost!

Pripovijeda: Vjenceslav Schafranek, stolar iz Herceg Novog^[1]

Nijesàm znao jesàm li pogriješìo i kolìko. Uvalìo sam sebe u nevòlju. Sve se može protumàčiti kao otmica, onda sam nastradào.

S druge stranè, poglèdam li – nijesàm mogao odvojìt se od toga maloga. Nemòjte me krivo razumjèt, ja sam u njemu vidio sebe u njegòvim godinama. Zatò sam iz dubinê srca želìo da ga dovedèm u moju radiònicu.

Moj otàc je bio notâr u Kotòr pa je htio da i ja studîram pravo. Upisào me u gimnâziju. Nakon mature, mogao sam da biram: Padova, Trst, Venécija, đe još ima našijeh Bokêlja i rodbìne, ili Beč, Prag, Zagreb – đe želîm studírati?! Našijeh je i tamo. A ja – pobjègao u stolarsku radiònicu Vída Belana!

U tu sam radionicu zalàzio još kao dijéte. Vido Belan bio je čuvèni kotòrski drvodjèlac, marangûn prve klase.

Jednoga dana zašào sam u jednu uličicu iza crkve svetog Nikòle, na rubu grada, prema Dobroti, kuda inače nijesàm išào. Iz Belanove radionice dopìrao je vonj kôle, ljepìla za drvo.Taj vonj nijesàm poznavào. Prišào sam bliže i vidio meštra Belana u poslù, planjào je neku dugu šticu dricatûrom. Kameni pod bio je pun planjèvine, do koljèna. Zamirisàla mi je i planjèvina, štica je bila jelòva, a vonj posèban. Miris freško rezana drva, to je neponovljìvo.

Kada sam vidio maloga Mija na vratìma moje radiònice ođe u Novi, to je bilo kao da vidim sebe dječaka na vrata Belanove stolarìje u Kotòr! Sve mi je bilo jasno: kao što sam ja zaùvijek ostào vjeran tomu vonju freškòga drva, takò i ovàj dječàk...

Bez znanja očeva ili ičijeg drugo, često navràćah kod meštra Vida. Sve me zanimàlo u njegòvoj rabòti. Malo pomalo, počeh da mu pomažem. Ostao bih u radiònicu i po pet sati, a moji u kuću mislili da sam s nekom đevòjkom i domišljàli kojà je to. Nijesàm je imào. Zaljubio sam se u miris drva i u stolarìju.

U vrijeme austrijske vlasti u Boku, u Kotòr i u Muo bilo je veliko Hrvàtsko tamburáško drúštvo. Oko sto i dvadèset svirača. Dahu mi jednu bisernicu, imào sam sluha. No, kasnîje se vratìo vlasnik toga instruménta s odslužénja vojnoga roka i ja sam trebào da nabàvim svoju tambùricu. Društvo bi je nabàvilo iz Beča ili Zagrèba, tamo su naručìvani svi instrumênti, ali svak je sebi plaćào i svak je imào svoj instrumènat. No, moj otàc nije bio sklon tomu da ja dangùbim s amatêrskim sviračima. Sestri je plaćào privatne sate klavîra, ja nijesàm htio. Sestrà je danas profesorìca u muzičku školu.

Otac nije htio da se družim s ribarima i s obìčnim svijetom; zamislio je sina školovàti do najviše pozicìje u držàvu, takàv je bio, ambiciózan. Naše prezìme, Šafrànek, za mene je dao službeno zapisàti kao Schafrànek, da bi meni bilo lakše uspjèti u visòku držâvnu službu. Mi smo pohrváćeni Česi, moj djed je došào u brodogradìlište u Bijelu kao carski vojnîk, tu se zaljubìo i u báku i u Bòku, tu je i ostào. A, evo, vidiš: propàla držàva, propàlo carstvo, sad imâmo králja u Beògrad, ne ratujemo više protiv njega, a moje prezìme na ćirilìcu i ne može da se napîše s ta tri slova. Zalûdu očèva rabòta!

Ja sam namjerno dao da se nad moju rádnju napîše moje prezìme kako je službeno, latìnicom po njemàčki, za despèt! Iako mi nije drago što mi je otàc učinìo. Da imam sina, vratìo bi to š u prezìme.

Tambùricu mi je platìo meštar Vído. Ja sam prvo bio naùmuo da je sam napràvim, jer sam u radiònicu našào stolarske almànahe i upute za izradu raznih instrumènata, ali – shvatio sam da je to neizvedìvo: majstor je morao ispunjavati narùčbe, nije imào vremena upućivati mene u tajne pravljenja glasbala, u čemu ni sam nije bio učen. Radio je obìčnu stolarìju. Ali u meni je ostàla tinjàti potâjna želja da jednòm izradim taj instrumènat. Kad odem u mirovìnu, zamišljào sam, u dokòlici, za svoje vlastìte guste.

Puno smo puta razgovarali, meštar i ja. Ja sam htio da izùčim za marangûna, a meštar me odgovârao. Kad je bilo to s tambùricom, rekào mi je da me ne smije uzêti na zanàt mimo volje mojèga ocà, ali kada završim gimnâziju i budem punoljetan, neka odlûčim. Ako baš hoću, on će me uzèt; već sam bio dosta upûćen u posào. Prepuštào mi je sve zahtjevnìje obrade. Planjama sam sve vještìje baratào, a i dlijétom i pilama, ma – svim alàtom!

Moj otàc je poludìo kad je čuo što sam učinìo. Nijesàm smio da se vratim u kuću, zatvorìo mi je vráta.Vidu Belanu je zaprijetìo da će da ga tuži sudu, ali – pravnik je, bilo mu je jasno da od toga nema ništa. Sa mnom nije htio niti da razgovàra niti da čuje za mene, da će da me se odrèkne, poručìo mi je.

Ja sam spavào kod jednè ujne, Marìje, koja je bíla u svađu s mojim ocèm, a hranìo sam se kod meštra. Majka ga je molìla i prosìla da me prihvati, da sam poštèn i zdrav i da je to glavno, ali – ostào je tvrd. I nju će da išćèra iz kuće, zaprijetìo je. Da sam ja ‘sramota u grad’, takò je svima govorìo. Ne znam zašto se nikad nijesàm previše trudìo da i ja imam sina. Kad sam je oženìo, znao sam da je moja Zdena neròtkinja. Ne sméta mi to. I stoga!

Na kraju je to finulo tako da se meštar Vido odjednòm razbolìo, kratko bolovao i umro, a ja sam preùzeo njegòvu radiónicu. Njegova udovìca, gospođa Jele, tražìla je da joj plaćam mjesečni najam, što sam i činìo, ali otvorìle su se još dvije tišlerske radiónice u Kotòr i poslà je bilo sve manje. Otàc – da mu ne budem ‘sramota u grad’ – pitào me, posrèdno, preko moje majke – bi li ja da mi on kupi rádnju koja se prodàje, skupa s kućom, u Herceg Novi. On će da mi plati i kuću i radiónicu, samo da ne budem više u Kotòr. Pristào sam.Tako sam imào gdje da se ožènim i da se maknem ocù s vrata. Majka je došla u Novi sa Zdenom i sa mnom, ali nijih se dvije nijesù složìle, dosta i za tò što Zdena nije mogla da joj rodi unuče, i majka se vratìla ocù u Kotòr.

Bivši majstor drvodjelac, Silvestar Korner, u Novi je imào uhòdan obrt. Njegòva udovìca je odselìla svojoj djeci u Trst, da se odstràni od nove vlasti i srpske držàve kojà nas je zadèsila.

Kada sam ono s Mijom izišào pred radiónicu da provjèrim je li pismen i kad sam vidio da ga otàc udàra i da mu ne dopûšta da ostvári svoju želju da bude marangûn, sjetio sam se svega s mojîm vlastìtim ocèm i to je presudìlo da ga zadržîm.

Ni časa nijesàm posumnjào da će biti cijenjeni majstor marangûn, ali – kakò zadržàti ga?!

Tada mi je sinùlo da je stari NovljàninViktor Smashil, šef personâla u hotèl, čiji je djed, kao i moj, ostào zaùvijek u Boku, u kojù je došào s austrougarskom vojskom i držàvom, tražìo nekoga za londìnera, onako u nevèzanu razgovoru dok smo se našli uz placu. U austrougarske hotèle, od Pule i Opatìje do Boke, to je tada bilo modêrno: imàti dječâka kojì je na uslùzi bogàtim gostima, da im učìni sitne usluge, da im očìsti crevlje koje bi navečer ostàvili pred sobom, da ih ujùtro čiste obùju, da skoči do prizêmlja i donèse im píće i slično. Uniformirani dečkić stajào je na hodnik, na svakom katu.

Viktor je znao da su oni neki malo staríji i naočitìji pozîvani ponêkada i u sobu, kad bi neka gospođa ostàla sama, da joj, recìmo, izmasíraju tabàne, ili listove na nogàma...

To su bili provjèreni učenici iz građanskih famìlija ili nekada studênti. Dobivàli su od hotèla mjesečno, ne znam, poneku krunu, ili fjorîn, sada, u novu držàvu, nešto dinara, više simbolìčno, ali je zato napòjnica ostâjala njima! Tko je bolje izgledào i tko je bio uslužnìji, bolje bi prošào. Viktor ih nije primào nikada na duže od mjesec dana, često ih je mijenjào, osim najbòljih. Neki bi kasnìje preuzìmali i druge poslòve i u hotèl bi dobili zaposlênje...

One subòte zamolio sam Josìpa Hauptfelda da mi što brže može skroji nešto za Mija. U te je pantalône i u tom paletunìću išào u hotèl. U svojoj garderóbnoj sobici presvlačìo se u hotelèsku mondûru. Tu je imào i četke za cipèle, raznobójna laštila, krpe i drugo. A u radiónicu kad bi došâ, oblačìo je pantalône od plavoga platna kojì je Zdena imàla već skrojene za mene, samo ih je skratìla.

Večer u subòtu i neđèlju smo iskorìstili da ga upoznàm s higijènskim navikama, da se okûpa, prvi put u životu vidio je kupaònicu. Dotad se kupào u žetak ili u badànj, reče. Zdena je njegovu seljâčku opravu oprala i spremìla. Tko zna...

Dobio je donje rublje, dvije košùlje, svoju sobu, onu za goste. Donje gaće i nije imào. Bio je zbunjen, preplàšen, stidljiv, ali ne za dugo. Vrlo brzo se svemu porilagođávao. Već u ponedjèljak je sličio na gradskoga derančìća u novom odijèlu, odušèvljen time kakò izglêda. I u brijačnìcu sam ga odveo, dao ga ošišàti... Počeo je Mijov novi živòt. Novi živòt, novi čovjèk! Grad je upijào i udásima i poglêdima, divìo se svemu, preporodìo se.

Prvu neđèlju Zdena i ja se zadržàsmo nešto dulje u postèlju, a kad ustàh, Mijo sjedi u kuhinju, odjevèn, pita što će da radi. Ništa, neđèlja je, idemo danas u crkvu. Sve crkve u grad Herceg Novi, za razlìku od Kotòra gdje je crkva svetog Nikòle data pravoslâvcima, katòličke su. Mogu da biram u kojù ću, a ja sam obìčno išào u najblìžu malu crkvu svetoga Antûna, blizu mojè kuće, do samostana časnih sestara.

Mijo je bio jedîni pismen u njegòvu kuću. Starìja sestrà je izùzeta od škole jer nije imào tko da čuva stoku, a mlađa tek treba da krene u školu, komù i kakò da javim da mu otàc i mati ne brinu?! A opet, nijesàm smio ni reći gdje je, bojào sam se!

Razgovarào sam s Mijom; on ne bi da se išta piše, ja zapovjèdoh! Tad mi je, prvi put, pokazào neku svoju volju; može li napisàti što on hoće, pitao je. Napišì!

»Draga mati neću kopa. dikelom nabija isto neću ni motikom. Tako reci ćaći. Volim grad. Tu imam sve. Majstor i majstorica mevolu. Živ sam. Sve je dobro. Mijo.« Na koverti je napisao »Jako Velin Alejić«.

Na placi u srijedu pitàh, kao uspût, ima li tu nekoga iz Jurìniće. Pokazàše mi jednòga, da se zovè Cvejo. Mitru Stojànovu, kojì je naplaćìvao placarìnu, dah dinar da ne rekne od koga je dobio pismo, ali da onòmu tamo Cveju kaže ime i prezìme komu ga ima predàti, jer ni Cvejo sigurno nije pismen. A da ga prije toga pita poznàje li toga čoèka i hoće li mu to predàti.

Pratio sam iz daljega kakò objašnjâva Cveju što treba i predàje mu pismo, a ovàj ga meće u torbu. To me umirìlo.

Mijo je radio kao crv. Ujutro u hotèl Boka, po objèdu u radiónicu. Ustàjao je rano, u dzoru, i bez kokota! Otišào bi u hotèl i dok bi se gosti probudìli, sve crevlje stoje pred vrâta sobe, očìćene, uglàncane. Kad je dobio prvi dinar, donìo mi ga je pokazàti, na dlanu, stiskào ga je u ruku kao da bogàtstvo ima. I bilo je bogatstvo, za njega. Ja sam u šali predložìo da plati kolâč za sebe i mene, čim stekne neke veće pare. Recimo: tri dinara! To je za njega bila velìka čast. Povèo me u onû slastičárnicu pored Foto-Laforesta, ponòsan na sebe. I ja na njega. Razumjèti je: nikada nije imào novac u ruku!

U radiónicu nije bilo uvijek nekoga posla za njega, pa mu rekoh da gleda što i kakò ja radim, da pita sve što ga zanîma. I gledào je i pitào je i učìo je, sve je pamtio. I odmah je sâm znao da to i napràvi. Za ne povjèrovati! Ubrzo sam nabàvio još jedàn tišlerski banak. Išào sam po njega i platìo dovoz brodom čak iz Bara u Novi, tamo sam ga kupìo od znanca Joza Barlovića iz Staroga Bara. Tako je Mijo dobio svoj banak i bio neizmjerljìvo sretan; stalno se smiješìo.

Rekòh mu jednòga dana da preglèda stare stolarske almànahe i da mi rekne što bi on od onòga što vidi volìo da izràdi. Nije pasàlo ni deset minuta, evo ga; pokažîva mi na sliku jednu tambùricu. »Ovo!«, kaže. »Hajde, pokùšaj! Ako ne uspìješ, neću ništa reći. To bi, da znaš, i za mane bio prevelik zalogaj.« Nijesàm mu rekao da je to i mojà ne­ostvârena želja. Neka je on ostvari! Nadglêdat ću. Upràvljati. Nijesàm vjerovao da će uspjèti.

»...debljina tijela je oko 35–38 mm, širina max 155 mm, dužina oko 240 mm, vrat je ukupno dugačak oko 460 mm, debljina oko 45 mm, zbog kosine glave kod nuta je visina oko 20 mm, kod tijela oko 26–30 mm, na nutu je širina 30–32 mm, kod tijela oko 40 mm. Visina vrata (obrađenog) kod nuta da bude barem 23–24 mm. Za izradu trupa i vrata koristi se drvo: javora, klena, kruške, šljive, višnje, duda...«

Ja sam imào deblo trešnje iz Gornju Lastvu, s kamenìte zemljè, i tak od murve. Mijo je radìo bez predaha. Već nakon dva sata vraćào se iz hotela, trčèći... Imào sam osam malih planja, raznih oblika dlijéta, svaka stane na dlan; sve ih je korìstio. Znao sam ga ujutro zatèći da spava u planjèvini, izmòren, s planjicom u ruku. Polirào je, ne lakirào. Četìri mjeseca stvaràlačkog zanòsa... Ispàla je ljepša i bogatìja od uzòrka za sliku u almanah.

Žut pokròv rezonántne kutìje od murve, intarzìje od ebanòvine, tri milimètra širine, četìri visine, tanke kao papîr, čvrsto nalijèpljene, crvenkàsto tijelo od trešnje...To je najljepša tambùrica u cijeli svijet!

Odnesòsmo je Ludwìgu, bratu gospodìna Haupfêlda, stručnjáku: on je kazào kakò postàviti kobìlice, čivìje... Imàla je jedìnstven zvuk. Mijo je imào sluha, i sviràti je naučìo! Kojà nadàrenost!