Nepoznati iz Nord Expressa

 

Stanko Novak imao je četrdeset i dvije godine i sve što uz to ide: kronični pušački kašalj koji je bio najnesnošljiviji ujutro, kada se probudi, povremene bolove u donjem dijelu leđa, obično nakon što bi neoprezno podigao kakav teret, šumove u ušima i proširene vene na desnom listu noge. To je bilo sve. Ipak, smatrao se zdravim, odnosno prosječno zdravim muškarcem za svoju dob. Nije volio taj izraz, »za svoju dob«, svaki put kada bi ga se sjetio, osjećao se starijim i razmišljao o mladosti: nekada su, kao djeca, uspoređivali spolovila, nepostojeće mišiće na nadlakticama ili one popajevske, na podlakticama, a sada bolesti, bolove, tablete koje troše ili delte i rukavce proširenih vena. Jedini njegov problem bila je majka. Više od dvije godine čekao je da umre.

Živjeli su na rubu grada, samo njih dvoje, u obiteljskoj dvokatnici, tamo gdje su gradski neboderi okopnjeli, a čije su sjene ljeti, kada zalazi sunce, padale preko njih, a započinjalo blato i prašina, ovisno o dobu godine. Godinama su im obećavali kako će im asfaltirati polomljenu ulicu, izgraditi trotoare i postaviti rasvjetu. Bilo je ljeto i sada su se iza automobila vukli lijeni i dosadni oblaci prašine čiji je okus danima osjećao na nepcu. To ga je živciralo, jer za prašinu nije bilo pomoći, nije pomagalo ni ispiranje usta kakvim alkoholnim pićem, najčešće konjakom ili rakijom. Čekao je zapravo dvije stvari: kišu i majčinu smrt. Majka je imala visoku mirovinu koju je naslijedila od oca koji je cijeli radni vijek proveo u Njemačkoj i umro godinu dana nakon umirovljenja i povratka. Majčina mirovina, umanjena za određeni postotak u odnosu na očevu, bila je razlog zašto majku nije smjestio u starački dom. To mu je bio jedini izvor prihoda uz crkavicu koju je dobivao sa Zavoda za zapošljavanje.

Majka je bila teška osoba, a bolest je to pogoršala. Desetke puta dnevno trčao je stepenicama na gornji kat kuće, u sobu gdje je starica ležala. Pozivala ga je tresući mesinganim zvonom muklog i krkljavog zvuka. Ponekad bi bila žedna ili gladna, i to je bilo u redu. Novak je izvrsno kuhao. Uživao je u tome. To mu je zapravo bila jedina strast. Međutim, često bi ga samo upitala koliko je sati ili koji je dan, i ništa više. To ga je ljutilo. Mrzio ju je u tim trenucima.

Stanko Novak je godinu i pol proveo u ratu. Prijavio se dobrovoljno, odmah na početku, a kada se majka razboljela, demobilizirali su ga i uzeli mu sve: pušku, bombe, borbeni prsluk, metke... Od oružja je imao pištolj austrijske proizvodnje, kalibra 7,62 mm. Bio je to loš pištolj. Cijev mu se mogla svinuti prema tlu, kao kod revolvera, a kupio ga je od švercera kada je počeo rat. Taj je bio najjeftiniji, platio ga je četiri stotine njemačkih maraka, ali ga je, opet, dugo pratio onaj neugodni osjećaj da je prevaren, da ga je mogao dobiti jeftinije. Imao je, također, pancirni prsluk težak tri i pol kilograma. Njega je kupio nekako u isto vrijeme, u tada novootvorenoj prodavaonici vojne opreme. To dvoje bili su njegovo vlasništvo i dopustili su mu da ih zadrži. Imao je i uniformu, nju nije morao vratiti: par hlača, jaknu na čijem je rukavu debelim bijelim koncem ručno bila prišivena oznaka ZNG-a, tri košulje, dva para čizama i toplu zimsku jaknu proizvedenu u Izraelu. Takve su zvali izraelkama. Ta uniforma bila mu je jedini ratni suvenir uz nekoliko gelera od tenkovskih granata koje je ubrao jednom na ratištu.

Stajao je pored štednjaka i čekao da proključa voda, pa da uroni u nju snop špageta koji je držao u desnoj ruci, kada je zazvonilo zvonce na ulaznim vratima. Spustio je špagete na kuhinjsku krpu koja je ležala na radnom stolu i izišao. Radilo se o poštaru. Poznavao ga je. Godinama im je raznosio poštu. Stanovao je u gradu. Jednom mu je pokazao prstom prema zgradi u kojoj je živio, zapravo prema grozdu niskih, sivih zgrada na obodu grada, tako da Novak nije znao u kojoj točno poštar stanuje. Pružio mu je plavu kuvertu, nakon što se Novak potpisao na perforiranu cedulju uz kuvertu koju je poštar potom pažljivo otrgnuo po perforacijama i spremio u torbu.

»Šta je ovo?« rekao je Novak.

»Ne znam«, rekao je poštar. »Cijeli dan ih dijelim.«

»Čudno. Da nije poziv za vojsku?«

»Moguće«, rekao je poštar. »Doviđenja.«

Otvorio je kuvertu. Radilo se o pozivu za vojsku. Već se neko vrijeme šuškalo o vojnoj akciji kojom bi se okončao rat, zapravo višegodišnja pat-pozicija u zemlji. Pomislio je na proširene vene, mogao se izvući na njih, a onda je pomislio na majku. Odlučio se vratiti u rat. To je bilo rješenje. Postojalo je još nešto, osim majke, što mu je bilo još važnije: sudjelovao je u ratu od samog početka, kada je bilo najopasnije, i nije dolazilo u obzir da to propusti, da godinama sluša tuđe priče o tim danima. Pogotovo od ljudi koji su izbjegavali rat kada se dogodio i koje su oni, vojnici, prezirali. Pomislio je na pištolj i pancirku, pa na vrijeme dok je bio u ratu, na olakšanje koje bi osjetio kada bi nakon višesatnog nošenja svukao pancirku. Osjetio se slobodnim, nije se više sjećao kada mu se posljednji put dogodilo nešto slično. Čuo je kako na štednjaku ključa voda i prelijeva se po ploči štednjaka, te je požurio unutra. Većina vode bila je iskipjela i on je lagano dodavao u posudu hladnu vodu, pazeći da je previše ne rashladi. Zatim je čuo majčino zvono. Uronio je špagete u vodu i požurio na kat. Majka je izmetom zamazala zid pored kreveta na kojem je ležala. Često je to radila. Očistio joj je prste vlažnim maramicama, promijenio joj pelene, a zatim krpom obrisao zid.

»Ko je ono zvonio?« rekla je.

»Poštar.«

»Šta hoće?«

»Donio mi je neki poziv.«

»Kakav?«

»Ne znam. Nisam ga još pročito.«

»Da nije za vojsku?«

»Ne znam. Moguće je.«

»Gladna sam«, rekla je majka.

»Brzo će ručak, za petnest minuta.«

Majku je privremeno smjestio u privatni starački dom. Zatim je mobiliziran. Dobio je natrag pušku i desetak nabrušenih klinaca kojima je postavljen za zapovjednika, pošto je bio veteran. A onda je sljedeće jutro došao po njih autobus. Prije no što su ušli morali su provjeriti puške, da kojim slučajem kod nekoga nije ostao metak u cijevi, a zatim ih zakočiti.

Autobus se dugo izvlačio iz grada, izišao na autocestu i jedno su se vrijeme vozili njome, do mjesta gdje je bila zatvorena. Sišli su s nje preko nasipa od grubog šljunka kojim je bio premošćen kanal uz autocestu. S radija su treštale otrcane adrenalinske koračnice, a vojnici su nagađali kamo ih voze. On je znao.

Smrklo se kada su stigli u napušteno selo i smjestili se u školu koja je imala četiri učionice. Prozori su bili izvaljeni iz zidova i do njih je cijelu noć kroz mračne, slijepe otvore dopirala ne­umorna grmljavina topništva.

To se dogodilo treći dan. Ušli su predvečer u napušteno srpsko selo pored kojeg je protjecala bistra i plaha rječica, njih desetak. Preostali vojnici iz njihova autobusa bili su raspoređeni lijevo i desno od njih. Čuli bi s tih strana ponekad pokoji pucanj. Borbe su se vodile daleko ispred njih. Oni su zapravo slijepo pratili bučni zvučni zid, koji je ponekad podsjećao na kamenu lavina, a drugi put na udaljenu grmljavinu. Pratili su ga poput hipnotiziranih miševa iz neke bajke koje se Novak mutno sjećao iz osnovne škole. Miševi su tamo pratili zvuk čarobne frule, poslušno išli za njim.

Muškarac se nije bojao. Sjedio je na kuhinjskoj stolici lijevo od širom otvorenih ulaznih vrata kuće. Novak ga je prvi ugledao. Muškarac je gledao u njih i ravnodušno pušio cigaretu. Novak je podigao ruku i ostalima pokazao prema muškarcu.

»Ima li još ko u kući?« doviknuo mu je Novak.

»Ima. Moj otac. Nepokretan je«, rekao je ovaj.

»A u selu?«

»Nema. Sami smo nas dvojica.«

Novak je uperio pušku u muškarca i pokazao jednom od svojih vojnika prema ulazu u kuću. Ovaj je prošao pored muškarca, ušao u kuću i ubrzo se vratio.

»To je to«, rekao je. »Samo stari. Spava. Hrče ko konj.«

Novak je prišao muškarcu. Sada je i on čuo hrkanje koje je dopiralo iznutra. Muškarac je bio njegovih godina, možda koju godinu stariji, ili je to bio privid, pošto je bio zapušten, prljav i neobrijan.

»Ti si Srbin?« rekao je Novak.

Muškarac je klimnuo glavom. Kroz nos mu je curio duhanski dim.

»Imaš li kakvo oružje?« rekao je.

»Nemam.«

Starac u kući je zakrkljao, borio se grčevito par trenutaka s dahom, a zatim nastavio ravnomjerno hrkati.

»Pijan je«, rekao je muškarac.

»Kako se zoveš?«

»Stanko.«

»Čudno«, rekao je Novak.

»Zašto? Stanko je često ime?«

»I ja sam Stanko. Stanko Novak.«

Stanko je bilo često ime i davali su ga svi: Srbi, Hrvati, Crnogorci, Slovenci, Makedonci... Početkom rata to mu je smetalo, više je volio da ga zovu Novakom negoli Stankom. Maštao je o drugom, hrvatskijem imenu, nekom koje daju isključivo Hrvati: Josip, Branimir, Hrvoje, Ante, Zvonimir... Ili Domagoj. To ime mu se pogotovo sviđalo. Međutim, u vrijeme kada je on rođen malo tko je davao djeci to ime. Najstariji Domagoji imali su desetak godina. Doduše bilo ih je i starijih, čak i njegove dobi, ali su bili rijetki. Bio je s njim na početku rata jedan Domagoj, desetak godina mlađi od njega, koji je mjesec-
-dva kasnije poginuo. Pogodio ga je snajperski metak. Bio mu je zavidan na imenu. Nakon Domagojeve smrti, razdijelili su njegove stvari, oružje i dijelove uniforme. Imao je, na primjer, atraktivnu, američku jurišnu pušku, a Novak je, opet, najviše žudio za njegovim imenom.

Desno od vrata bila je druga stolica, prazna. Sjeo je na nju, izvukao iz džepa cigarete i zapalio. Daleko, na zapadu, zalazilo je Sunce i njih dvojica su jedno vrijeme zurili u sablasno crvenilo na horizontu.

»Pije, znači?« rekao je Novak.

Muškarac, Stanko, klimnuo je glavom.

»Pije. Uvijek je pija«, rekao je.

»Mnogo?«

»Previše. Dok se ne usere. Doslovno. Dok je bilo rakije. Ostalo mi je pola litra.«

Novak je klimnuo glavom.

»Znao sam jednog lika koji je toliko pio«, rekao je. »Ima li rakije u drugim kućama?«

»Nema. Provjeria sam. Dobro je jedino to što poslje toga dugo spava, po petnest, dvadeset sati.«

»To je dobro. Kolko sad spava?«

»Desetak sati. Kad se probudi daću mu još ovi pola litra.«

»Zašto ga nisi ostavio? I otišo s ostalima?«

»Ne znam. Razmišlja sam o tome.«

Novak je pozvao jednog od svojih vojnika.

»Kolko imamo rakije?«

»Dosta«, rekao je ovaj.

Rakiju su pronalazili putem, u napuštenim kućama.

»Donesi mi dva litra«, rekao je Novak.

Vojnik je klimnuo glavom i udaljio se. Vratio se s dvije boce u ruci.

»Ova ti je od kruške«, rekao je i podigao bocu koju je držao u desnoj ruci. »A ova druga je obična, šljivovica.«

»Viljamovka?«

»Nije. Od običnih je krušaka. Al je dobra.«

Vojnik je otišao, a Novak je otvorio bocu u kojoj je bila rakija od krušaka, a onu drugu dao je Stanku.

»Čuvaj to za oca«, rekao je.

Ovaj je klimnuo glavom i spustio bocu na beton, pored svojih nogu. Novak je otpio gutljaj kruškovače procjenjujući je.

»Dobra je«, rekao je i pružio bocu Stanku.

Pili su, pušili i zurili prema horizontu. Crvenila više nije bilo, ispred njih se prostirala topla, ravnodušna noć, a iznad nebo koje je podsjećalo na golublja krila. Nekoliko njegovih vojnika su pjevali i povremeno pucali u zrak. Radilo se o klincima koji ranije nisu bili u ratu, i Novaku je bilo sasvim u redu to što bez potrebe pucaju. Preostali su pekli janje koje su uhvatili na ulazu u selo. Nisu ih vidjeli, vidjeli su jedino odsjaj vatre između gluhih i nijemih kuća.

»Je li nezgodan?« rekao je Novak u jednom trenutku.

»Da. Uvjek je bia. Nagal je.«

»Moja majka je nepokretna.«

»Đe je sada?«

»Smjestio sam je u starački dom dok ovo ne završi.«

»Je li ona nezgodna, ko moj stari?«

Novak je klimnuo glavom.

»Ti si, onda, izbjega od nje u rat?«

»Tako nekako.«

»Jebi ga! Sve je bolje od ovoga.«

Stankov otac se probudio i dozivao ga. Ovaj se nije htio odmah odazvati.

»Stanko, Stanko, đe si, jebem ti mater mrtvu!« rekao je starac u jednom trenutku.

Glas mu je bio hrapav i napukao.

»Eto«, rekao je Stanko, »o tome sam ti priča«.

Stanko je ustao i ušao u kuću. Vratio se nakon pet-šest minuta.

»Mogu li te nešto upitat?« rekao je.

»Pitaj!«

»Nećeš se naljutit?«

»Neću.«

»Jesi li ikad poželia da umre?«

»Majka?«

»Da.«

Novak je povukao dim i razmišljao.

»Jesam«, rekao je. »Nekoliko puta sam pomislio na to.«

»Ja o tome razmišljam svaki dan.«

Stanko je zaplitao jezikom, a Novak je osjećao blagu vrtoglavicu. Podigao je bocu i osvijetlio je upaljačem. Bili su popili gotovo pola litra. Jedan im je vojnik donio zdjelu tople janjetine i kruh. Stanko je otišao u kuću i donio otamo niski stolac koji je postavio između njih dvojice, a Novak je zatim spustio zdjelu i kruh na njega.

»Odnesi starom«, rekao je Novak.

»Neću! Ko ga jebe!« rekao je Stanko.

Jeli su, zatim, jedno vrijeme u tišini. Stanko je sjekao meso ručnim nožićem i trpao ga u usta. Pritom je ružno mljackao. Kruh su trgali prstima.

»Jesi li ikad ubia čovjeka?« upitao ga je Stanko u jednom trenutku.

»Jesam. Valjda jesam«, rekao je. »Bio sam godinu i po u ratu. A ti?«

»Jesam.«

»Zašto pitaš?«

»Bio je jedan film prije rata. Dva čovjeka se prvi put susretnu u vozu. Jedan ima problema s ocem, drugi s majkom, ko nas dvojca.«

Novak se pokušavao sjetiti. Ovo mu je bilo poznato.

»Čini mi se da sam gledo taj film«, rekao je.

»Moro si. Bio je na teveu nekolko puta.«

»Znam. Sjetio sam se. Radilo se o ocu i ženi.«

»Moguće. I onda se dogovore da ovaj ubije ovome ženu, a on njemu oca.«

»Nisu se dogovorili. Samo su razgovarali o tome. I jedan od njih je to krivo shvatio.«

»Tako nekako. Al nije važno. To je dobra ideja.«

Novak je klimnuo glavom.

»Mi smo u drugoj situaciji«, rekao je.

»Kako misliš?«

»Rat je. Koga briga za jednog čovjeka.«

»Da«, rekao je Stanko. »U pravu si, al je i to neko rješenje. To u filmu.«

»Možeš otić iz sela na dan-dva. Jebeš film! Umrijet će za to vrijeme.«

»Ne želim da se pati.«

»A pištolj?«

»Nemam pištolj.«

Novak je izvukao svoj pištolj i pružio ga Stanku. Imao je u spremniku četiri metka.

»Niko neće znat«, rekao je. »Ko u onom filmu.«

Stanko je držao pištolj na dlanu i zamišljeno gledao u njega, kao da nastoji u mraku pročitati neku riječ ili nazrijeti znak utisnut u metal. Zatim ga je spustio na stolac.

»Jesi li ikad puco iz pištolja?« rekao je Novak.

Stanko je klimnuo glavom.

Zatim su šutjeli i sumanuto pili. Nebo je postalo tamnije, a na jednom dijelu horizonta vidjeli su odsjaj vatre. Popili su kruškovaču i prešli na šljivovicu Stankova oca. Stanko je u jednom trenutku pokupio pištolj sa stolca i teturajući ušao u kuću. Novak se naslonio na zid, sklopio oči i čekao. Pomislio je kako je život ružna stvar. Čuo je kada je Stanko povukao zatvarač pištolja. Odjeknuo je pucanj. Novak je čekao sljedeći, drugi. Međutim, nije ga bilo. Zatim je čuo Stankove korake. Izišao je iz kuće, vratio mu pištolj i sjeo na svoju stolicu. Novak je razmišljao o preostala tri metka i o filmskom susretu dvojice očajnih muškaraca u vlaku, a Stanko je zapalio cigaretu. Na trenutak mu je vidio lice: plakao je. Dugo su šutjeli, a onda se u jednom trenutku odnekle javio ćuk.

»To je to«, rekao je Stanko.

Novak nije bio siguran na što je mislio: na ćuka ili na ono što se maloprije dogodilo u kući.