Vijenac 553

Poezija

Razgrađivanje

Goran Čolakhodžić

1.

 

Ne može se pisati

                    o onome što je u krevetu,

                    što se vješa na prozore kao magla,

ne može se upisati

                    ono što je ovdje i sada.

           Mora se čekati da sve mine i odležavši izgubi

nejasnu oštrinu,

          da se oslobodi onog što jest,

          kako bi postalo ono što se čita.

Ne može se pisati o Bukureštu

          dok se još pokušava spavati na Obali nezavisnosti,

          dok još krklja voda u uskim crnim crijevima

                                                                      jednog od polipa grada,

          dok tisuće likova Rădulescuovih scenarija

                    biraju brojeve nepomičnih pomagača

smrti,

          dok se zemlja ustanovljuje.

Mora se čekati odmak i odlet,

                                                  prije tog ništa.

Ovo je program dnevnika grada

          koji će se pisati,

          koji će se ispisivati,

                              dnevnik, grad,

kad ga više ne bude moglo biti

osim u tekstu,

          koji će tim manje moći prestati

čim ga više bude pisano.

 

 

 

 

2.

 

Ima načina na koje se tehnika može svidjeti,

                                        opravdanja futurizmu. Metro u Bukureštu

traži da mu se utječe kao kockarnici,

          da bi se isprobale nove kombinacije,

          da bi se iskušalo pretjerano dugotrajnu sreću.

Pod zemljom sve uvijek uspijeva.

Sve se slijeva u pravilne hodnike, pravom stranom

                                        na pravu stranu, pravo i spasonosno,

glatko i vješto.                                (U japanskom sigurno postoji riječ

                                                         za užitak u bešavno vođenoj vještini,

                                                         mora je biti i u rumunjskom, barem onom

                                                         brzom i podzemnom.)

Omamljeni uspjesima idemo dalje,

          penjemo se istim stubištima,

          skrećemo na istim stjecištima, pored sličnih štandova

                                                                                                    dublje u mrak,

disati nikad osvijetljeni vjetar natopljen mirisom nafte.

Nešto se giba u dubini

                              i pred sobom gura kubične milje zraka.

          Hučanje u noći nagoviješta dolazak

                                                            srebrne zmije koja to nije

                    jer ona je previše živa, previše  ledeno gipka.

                              Buka koju diže dok bez trenja

                                        gmiže po pritkama čelika

          neodoljivo je slatka, ta sablasna škripa

                    koja bi gore na suncu postala užas i prijetnja,

ovdje je objava majstorstva leta,

          zbijeni izričaj sile

          metala i struje, onoga što znamo

i što već odavno jesmo. Stiže.

 

 

3.

 

Uvijek sam pomalo neumjestan.

Promašivši neku uzlaznu

                                   ili silaznu

intonaciju, ojačavam svoj ego stiskanjem u kut

                                                  kružnog naslonjača.

U buci kafića barem sam

          neugrožen

          i neupitan.

                              Lakše je tako, misliti

da su njihovi načini drugačiji,

samim time ne baš i jednako legitimni,

                                        makar se šaliti.

                              Lakše je imati čvrste iza sebe

                    šume i zidine pravog života,

                              nego da plivamo pučinom ovoga.

 

 

4.

 

                              U svakoj si zemlji nešto novo.

Ličnost ti, generalno, gubi filigranske linije,

                                        rezana je tupom pilom.

                                        Sve se pojednostavljuje,

                               zaokružuje na jednu decimalu,

u skladu s večernjim pivima,

u skladu s nepoznavanjem finog tkanja jezika,

nabadanjem pragmatike.

          Vani, na pučini, postaješ svoj četvrti jezik,

bačen njemu u naručje ne možeš birati

drugu plutaču, pojas, drugo ti gradivo sebe

                                                  ne preostaje.

                    Postojiš samo utoliko

ukoliko ispredaš izričaj, dočekaš loptu

(sve je slično tenisu).

                    Umna se građa testira sintaksom,

                    obimnost ličnosti leksikom,

                    a svjetla i sjene tvoga karaktera

                              sad su još samo pitanje retorike.

 

 

 

5.

 

Seks se valjda prakticira s ciljem utjehe

                    i jedinstva sa sobom i domom.

Toliko je bar isto, antropološki opće. Pogledi

su jednaki, mjerkanja i migovi,

u krevetu su pokreti potpuno isti i traženi

ništa manje ni više no bilo gdje drugdje.

                    Sve između toga je potpuno drukčije,

a ja nemam želje ni volje za učenjem

                     (sebi sam potrebnu putenost ponio od kuće).

Seks urođenika zanimljiviji je

od opcije seksa s njima. Gledati njihove igre i plesove.

                    Dosta je biti voajer,

                    promatrati sa svog balkona,

                    koračati gradom i gledati

                              kroz živicu dobro uređenog vrta

sve što gordo prolazi ulicama niskog vrelišta,

                    pružajući jedno drugom

                                                            udove očima.

 

 

 

 

6.

           

          Treba biti spreman raditi na sebi – nije

klasično lijepo –

          i prihvatiti činjenicu da Bukurešt

prihvaća razgradnju koliko i gradnju, raspad koliko i postanak.

                    Jedna pored druge zgrade se rađaju i umiru:

Bukurešt je školski primjer permakulture grada,

bujnoga vrta hranjenog vlastitim propadanjem,

          zato vječnog.

Pun je lažnih početaka,

zanosa – odustajanja,

punjenja – praznine,

          u jednakoj mjeri, oprezno važući u svojoj nasumičnosti

i kaosu, pripušta ravnicu u grad, grad u ravnicu,

          u jednakoj mjeri iz sebe, grada, dalje iz-

građuje, koliko i raz-

          građuje, sebe, svoje. Bukurešt nedvojbeno

šumi pulsira živi

          kao što živi brdo komposta, u jednom trenu daje

          dojam stalne istosti uzlaska i pada,

                                                  u slijedu trenutaka jasno

          buja stere se raste.

 

 

 

7.

 

Svjesnost o cijevima ima oblik cijevi,

u njoj su misli optimalno brze i malo je trenja,

          malo ičeg osim fluida koji kolaju gradom.

Cijevi su pod nama i oko nas dok spavamo,

zajednički tvore znatan postotak grada.

          Noću

          neke sviraju: ne mogu izbjeći da zvuče uvijek

kao orgulje. Različiti su im registri, boje i dubine.

          Termocentrala huči u mraku

          na rubu botaničkog vrta,

debelim deblima dimnjaka

          kradući snagu tanašnim granama jasenja.

U cijevima toplane

          para se diže u mraku, osvijetljena semaforima,

u cijevima metroa

          naftni vjetar struji u mraku, osvijetljen kostima žarulja.

Gore, na Mlinskome jezeru,

          cijevi odasvud pristižu

          tvoreći dno kao sito, slično glavi tuša.

          Iz njih se upuhuje voda koja oplakuje

sfinktere dalekih kloaka nacije.

          Nasipi, kao u davno sanjanom snu,

zarasli tepihom uvele trave,

jedina su brana.

                    Crni fluidi noću se gegaju

kao gusto ulje u zaljuljanoj posudi,

njišu se i naginju, slobodni od trenja prijete

          probojem pred zoru.

 

 

 

 

8.

 

Pođimo sada, ja i nitko drugi,

                    dok se večer širi nebom ko omamljen pacijent na stolu,

ulicama koje se šire jednako krakato

i nespretno,  jezivo i neznano.

          Postoje karte, ali nisu usvojene niti tetovirane u noge.

          Drastična različitost mjerila čini ih uzaludnima

                                                                                (noge, karte),

          no hod je jedini način, žmireći hod.

Tješe trešnje koje bubre, proljeće je razumljivije,

tješe juhe koje se puše i prostiru kroz prozore

          omamljujući,

tuđim mirisom začina ipak tako jasno

isijavaju toplinu, evociraju

          tuđe bake kao bake svuda iste,

          tuđa djetinjstva kao posvuda bolna i savršena.

                    Večer se spušta na Bukurešt,

on se rasprostire ravnicom anesteziranom

dimom auta i toplana, da ne osjeća

          rovanje za nove temelje,

          rezanje oštrog metroa,

          svrdlanje tisuća cijevi,

          nikad dovršivo rasprostiranje grada

nebom zemljom večeri.

                                                                   

 

 

 

9.

 

Iz cijevi

iz crijeva

dolazi spoznaja. Jedna vožnja

          zadnjim kruženjem metroa. Iz mraka

dolazi istina, u liku crnila s očima,

moguće svevidećim. Spoznaješ

          opasnost takvog skakanja, brzog strujanja gradom,

          sijevanja u drobu.

Što je previše ni s pjesmom nije dobro,

                    podzemna, na primjer.

Fragmentira     grad.

Između stranica i kutova

ne stvaraju se pravci ni dijagonale.

                    „Ima zakutaka koji su jako fini“, kaže,

bljeskova, da, mrlja grada usred ničeg, usred

rumunjskog prostora ujednačeno bilokakve boje.

          Predugo si iskorištavao vrsnost srebrne zmije,

          sada patiš od izostanka grada,

nevezanosti ljudi, mjesta i jezika.

          Iz mraka

                    dolazi istina, ne preostaje ti nego

                                                            ući u nju.

 

 

 

 

10.

 

Na kraju se kao rješenje ponudi povlačenje.

Dosta toga funkcionira prema zakonima ekonomike,

                                                            baš kao jezik,

                    drži se maksima o najmanjem utrošku energije.

U svrhu povećanja iskoristivosti rada,

reduciraš pitanja i odgovore.

                              Minimum je dovoljan.

I umjesto da se prepustiš,

                              rasplineš kao meduza na suncu,

postojanje roka, kratki vijek izgona

          daje ti jamstvo povratka

(jadni Ovidije!),

          ojačava logiku čekanja,

          obećava skoru ekstrakciju.

Napuštaš, sasvim,

nakon kratkih dana stidljivog pružanja,

svake dublje projekte shvaćanja.

          Na koncu svi zajedno samo potvrđujemo,

unatoč pustoj smjesi kultura,

          plošni identitet Zemlje i Nacije,

          zabavljaju nas komparacije,

          iza visokih taraba vičemo glasno jedno te isto,

          ponavljajući, kao pokémoni,

jedino vlastito ime.

 

11.

 

                                        Oh, to be in England now that April's there

                                                                                               R. Browning

 

Gotovo je, dosta, idemo,

ovdje se uzalud prosipa vrijeme,

          huli se protiv proljeća,

          zlorabi strpljivost bogova

zemlje, lova i plodova.

Ne mogu više ovako –

          puštati proljeće da prolijeće,

          puštati korijenje u asfalt Rumunjske,

genotip čije se gline s mojim ne poklapa.

Tamo daleko

          zabijelile živice,

          ožujsko sunce užarilo oruđe

          spremno za sjetvu,

tamo daleko ne čeka nitko i ništa,

sve ide divljački naprijed i ja sve to divljački volim

          i čekam

da zauvijek nestanu      metro i ulice,

                                          kanal i dimnjaci,

pa da kod kuće izbavim proljeće

iz stegnute staklenke gdje se zagušilo,

          u posljednji tren

raspirim plamen

          listova korijenja sjemena

          znoja i sline i smijanja,

da ščepamo proljeće dok prolijeće,

napokon više, o čovječe

moje sreće uzroče,

proljeće.

Vijenac 553

553 - 14. svibnja 2015.

Klikni za povratak